Tokom ovog perioda, u zajedništvu smo razgovarali o prvom aspektu toga kako stremiti ka istini, a to je otpuštanje. Uglavnom smo razgovarali o prvom delu ove teme – o otpuštanju raznih negativnih emocija. Koliko puta smo raspravljali o temi otpuštanja raznih negativnih emocija? (Četiri puta.) Da li imate neki put kad je reč o načinu otpuštanja negativnih emocija? Razne negativne emocije o kojima smo razgovarali i koje smo raščlanjivali spolja deluju kao vrste emocija ili misli, dok u stvari, u svom korenu, one proizlaze iz ljudskih pogrešnih pogleda na život i sistemȃ vrednosti, kao i iz ljudskih pogrešnih misli i gledišta. Naravno, razne ljudske iskvarene naravi dovode do nastanka različitih pogrešnih misli i gledišta, što sa svoje strane izaziva razne negativne emocije. Prema tome, nastanak raznih negativnih emocija ima svoje poreklo i svoje uzroke. Negativne emocije koje smo razmatrali nisu trenutne ni impulsivne misli, nisu misli i gledišta u jednostavnom smislu tih reči, niti su prolazna raspoloženja. Te emocije su u stanju da utiču na ljudski način života, na ono što oni primenjuju i na njihove misli i gledišta, kao i na perspektive i stavove kojima se vode u posmatranju ljudi i stvari. Te negativne emocije su duboko skrivene u ljudskom srcu i njihovom umu, neprekidno ih prate u njihovom svakodnevnom životu i utiču na perspektive i stanovišta koje oni imaju kad posmatraju razne ljude, događaje i stvari. Te negativne emocije imaju značajno negativno dejstvo na svakodnevni ljudski život, na ponašanje i puteve koji oni biraju u životu. Neprimetno dovode do raznih štetnih posledica po ljude. Stoga, ljudi kroz stremljenje ka istini moraju polako da shvate i razreše te negativne emocije i da ih postepeno otpuštaju. Otpuštanje tih negativnih emocija nije poput odbacivanja nekog fizičkog predmeta, o kome više ne razmišljate i koji nakon toga više nema prevlast nad vama; nije reč o tome da nešto pokupite i otpustite u jednostavnom smislu tih reči. Prema tome, šta u ovom kontekstu znači „otpustiti”? To pre svega znači da morate da razotkrivate i raščlanjujete svoje pogrešne misli i gledišta i pogrešne perspektive i stavove kojima se vodite kad posmatrate ljude i stvari, sve dok ne shvatite istinu. Tada ćete biti u stanju da zaista napustite svoje negativne emocije. Bez obzira na to koje negativne emocije nastaju u vama, morate da ih razrešite traženjem relevantnih istina, sve dok ne budete posedovali načela i puteve za primenu istine. Tek onda možete u potpunosti da se oslobodite od mučenja, ropstva i uticaja negativnih emocija, i da konačno steknete sposobnost da se pokorite istini i okruženjima koja je Bog uredio, i tako budete postojani u svom svedočenju. Morate da posmatrate ljude i stvari, ponašate se i delujete u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Jedino tako možete u potpunosti da otpustite svoje negativne emocije i pogrešne misli i gledišta. Zašto je potreban tako složen proces da bi se one u potpunosti otpustile? Razlog je u tome što ove negativne emocije nisu opipljive stvari. One nisu emocije koje privremeno zaposedaju ili muče nečiji um. U pitanju su duboko ukorenjene misli i gledišta, koji su uspostavljeni i postoje od ranije i koji se formiraju u ljudima, a njihov uticaj na ljude je naročito ozbiljan. Prema tome, neophodne su razne metode i koraci da bi se otpustile te negativne emocije. Taj proces otpuštanja takođe je i proces stremljenja ka istini, zar ne? (Jeste.) Proces otpuštanja ovih negativnih emocija je zaista proces stremljenja ka istini. Dakle, jedini način da se suočite sa negativnim emocijama jeste da tražite istinu i da ih razrešavate na osnovu Božjih reči. Razumete li značenje ove izjave? (Da.)

Kad smo prvi put u zajedništvu započeli razgovor o negativnim emocijama, kroz razne istine o kojima smo prethodno razgovarali u zajedništvu načelno se nismo doticali ove teme, pa nikome od vas ta tema nije bila naročito bliska. Ljudi smatraju da je normalno imati negativne emocije i o njima razmišljaju mimo iskvarenih naravi; veruju da negativne emocije nisu iskvarene naravi i da među njima nema nikakve veze. To nije tačno. Neki ljudi smatraju da su negativne emocije samo privremene misli ili ideje koje nemaju nikakav uticaj na ljude, pa stoga veruju da nije bitno hoće li ih otpustiti ili neće. Sada, kroz nekoliko ciklusa razgovora u zajedništvu i raščlanjivanja, dokazano je da negativne emocije zaista imaju stvaran uticaj na ljude. U prošlosti smo stalno razgovarali o shvatanju i raščlanjivanju iskvarenih naravi i tek donekle smo se doticali negativnih emocija dok smo razotkrivali iskvarene naravi, ali o njima nismo detaljno razgovarali. Sada, nakon nekoliko konkretnih rasprava, nadam se da možete da se usredsredite na ovu temu i da počnete da učite da raščlanjujete i da razumete te negativne emocije u svom svakodnevnom životu. Kad shvatite njihovu suštinu, moći ćete da ih odbacite i da se protiv njih pobunite, a zatim da ih postepeno otpustite. Tek nakon što otpustite te negativne emocije, možete izaći na pravi put u stremljenju ka istini i zaputiti se pravim putem stremljenja ka istini. To su koraci koje morate učiniti, da li je to jasno? (Jeste.) Iako, kad je reč o ljudskom životu, postojanju i putu kojim oni idu, negativne emocije možda ne zaposedaju i ne kontrolišu ljude u istom stepenu kao iskvarene naravi, te negativne emocije su takođe neizbežne. U određenim situacijama i u određenom stepenu, negativna dejstva koja imaju, kad je reč o vezivanju ljudskih misli i uticaju na njihovo prihvatanje istine i na to da li će ili neće ići ispravnim putem, nisu ništa manja nego u slučaju ljudskih iskvarenih naravi. Ovo ćete postepeno početi da uvažavate u svojim budućim stremljenjima, iskustvu i primeni. Ovoga časa, budući da ste se tek susreli sa ovom temom, neki od vas je nimalo neće biti svesni niti će o njoj imati ikakvo znanje, a još će je manje uvažavati. Kad u budućnosti budete doživeli ovaj problem, osetićete da negativne emocije nisu tako jednostavne kako deluju. One zaposedaju značajno mesto i prostor u ljudskim mislima, najdublje odaje njihovog srca, pa čak i njihovu podsvest. Može se reći da te negativne emocije u velikoj meri pokreću i podstiču pojedince da se ponašaju na osnovu svojih iskvarenih naravi, i da pokreću i podstiču stege i ropstvo koje iskvarene naravi imaju nad ljudima. Ljude navode da žive tvrdoglavo shodno svojim iskvarenim naravima kad je reč o načinu na koji posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju, te stoga te negativne emocije ne treba da potcenjujete. Zapravo, s jedne strane, postoji mnogo negativnih misli i gledišta skrivenih unutar negativnih emocija, a s druge, različite negativne emocije su u različitoj meri skrivene unutar ljudskih iskvarenih naravi. Ukratko, te negativne emocije zaposedaju ljudsko srce i imaju istu suštinu kao i ljudske iskvarene naravi. I jedne i druge su aspekti negativnosti i predstavljaju negativne stvari. Šta „negativne stvari” označavaju na ovom mestu? Na šta se one odnose? S jedne strane, te negativne emocije nemaju pozitivnu ulogu u ljudskom život-ulasku. One ne mogu da te usmeravaju niti da ti pomognu da dođeš pred Boga, da aktivno tražiš Njegove namere, a zatim da postigneš pokornost prema Njemu. Kad su te negativne emocije skrivene u ljudima, ljudsko srce je uzdržano prema Bogu, ljudi su s Njim na oprezu i izbegavaju Ga, a mogu čak tajno, suptilno i nehotično da sumnjaju u Boga, da Ga poriču i osuđuju. Posmatrano iz ovog ugla, jesu li te negativne emocije pozitivne stvari? (Ne, nisu.) To je jedan aspekt. S druge strane, te negativne emocije ljude ne dovode pred Boga kako bi se oni pokorili istini. One vode ljude putevima i prema ciljevima i u smerovima koji su oprečni i protivni istini. To je nesumnjivo. Funkcija koju te negativne emocije obavljaju u čoveku jeste u tome da ga navedu da se zaštiti, da brani interese svog tela i da zadrži svoju sujetu, ponos i status. Neprekidno te sputavaju i vezuju, sprečavajući te da slušaš Božje reči, da budeš poštena osoba i da primenjuješ istinu. Navode te da poveruješ da ćeš biti na gubitku ako primenjuješ istinu, da ćeš izgubiti ugled i status, da će ti se drugi podsmevati i da će svetu biti razotkriveno tvoje pravo lice. Te negativne emocije kontrolišu ljude, gospodare njihovim mislima i navode ih da misle samo o tim negativnim stvarima. Dakle, da li je suština ovih negativnih stvari suprotna istini? (Jeste.) Prema tome, dok te negativne emocije neprekidno podsećaju na te stvari, one te ujedno neprestano sprečavaju da primenjuješ istinu i da ka njoj stremiš. Ponašaju se poput bedema u tvom stremljenju ka istini i kao kamen spoticanja na tvom putu prema ulasku u istina-stvarnost. Kad god poželiš da primenjuješ istinu, da govoriš iskreno, da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima, da postupaš shodno načelima ili da se iskreno daš za Boga, da platiš cenu i pokažeš svoju odanost Bogu, te negativne emocije istoga časa izbijaju i sprečavaju te da primenjuješ istinu. Stalno se pojavljuju u tvojim mislima i proleću ti kroz glavu, poručujući ti šta ćeš izgubiti budeš li se tako ponašao, kakav će ti biti kraj, koje će biti posledice i šta ćeš moći da dobiješ. Uzastopno te podsećaju i upozoravaju, sprečavajući te da prihvatiš istinu i da njoj stremiš, kao i da se pokoriš Bogu. Umesto toga, navode te da misliš na sebe, da razmisliš o svojim interesima i, shodno tome, nemoćan si da primenjuješ istinu ili da se naprosto pokoriš Bogu. Tvoje misli u trenu postaju sputane i kontrolisane tim negativnim emocijama. Iako u početku želiš da primenjuješ istinu, spreman si da se pokoriš Bogu i želiš da Mu udovoljiš, kad u tebi nastanu negativne emocije, ti ih nehotično slediš i potpadaš pod njihovu kontrolu. One ti zapečaćuju usta, vezuju ti ruke i noge i sprečavaju te da uradiš ono što treba i da izgovoriš reči koje bi trebalo da kažeš. Umesto toga, na kraju izgovaraš lažne, obmanjujuće i osuđujuće reči i upuštaš se u radnje koje su u suprotnosti sa istinom. Srce ti se trenutno zamrači i nađe se zarobljeno u mukama. Tvoje prvobitne ideje i planovi jesu dobri – želiš da primenjuješ istinu i ponudiš svoju odanost ne bi li dobro izvršavao svoju dužnost i imaš nagon, želju i volju da primenjuješ istinu. Ali u odsudnim trenucima, te negativne emocije preuzimaju kontrolu nad tobom. Nesposoban si da se protiv njih pobuniš ili da ih odbaciš i na kraju možeš samo da se predaš tim negativnim emocijama. Kad negativne emocije progone i ometaju ljude, kad kontrolišu ljudske misli i ljude sprečavaju da primenjuju istinu, ljudi izgledaju tako nemoćni, bespomoćni i dostojni žaljenja. Kad se ne događaju nikakve krupne stvari i kad nema nikakvih načela, ljudi smatraju da imaju bezgraničnu snagu, da imaju jaku rešenost i veru i osećaju da su puni motivacije. Smatraju da Boga ne mogu dovoljno da vole, smatraju da imaju bogobojažljivo srce, da ne mogu da učine ništa pogrešno, da nisu kadri da stvaraju prekide i ometanja i da sasvim sigurno nisu u stanju da namerno čine zlo. Međutim, kad se nešto dogodi, zašto oni ne mogu da utiču na svoju reakciju? Ti njihovi nehotični postupci nisu planirani niti ih oni žele, ali se svejedno događaju i postaju stvarnost i nisu ni približno onome kako su ti ljudi želeli da postupe. Mora se reći da su negativne emocije uzrokovale nastanak tih stvari, kao i uzastopnu pojavu tih fenomena. Jasno je da uticaj negativnih emocija na ljude i kontrola koju one imaju nad ljudima nisu tako jednostavni kako ih ljudi zamišljaju, niti da se tako lako rešavaju, a sasvim sigurno ih nije lako otpustiti i protiv njih se pobuniti. Ma koliko glasno ljudi obično izgovarali svoje parole, kolika god da je njihova uobičajena rešenost ili koliko god da su snažne njihove težnje, odnosno koliko god da su snažni njihovo bogoljubivo srce i vera u Boga, kad se suoče sa stvarnošću, zašto ta rešenost i vera i te težnje i ideali ostaju bez ikakvog dejstva? Kako na njih utiču i kako ih guše prolazne negativne emocije? Iz ovoga je jasno da su se negativne emocije ukorenile u ljudskom životu; postoje naporedo sa ljudskim iskvarenim naravima i u stanju su da utiču na ljudske misli i gledišta i da ih kontrolišu, baš kao i iskvarene naravi. U isto vreme, a da stvari budu još ozbiljnije, one kontrolišu ljudske reči i postupke i, povrh toga, kontrolišu svaku njihovu misao i ideju, i svaki njihov postupak i ponašanje u svakakvim situacijama. Prema tome, zar nije vrlo važno razrešiti ove negativne emocije? (Jeste.) Negativne emocije nisu pozitivne stvari, a to se može ilustrovati na dva načina: kao prvo, negativne emocije čoveka ne mogu navesti da aktivno dođe pred Boga; kao drugo, ne mogu mu omogućiti da uspešno primenjuje istinu kad se suoči sa stvarnošću niti da uđe u istinu onako kako bi on to želeo. Ljudima su kamen spoticanja u stremljenju ka istini, sprečavaju ih da traže i primenjuju istinu. Prema tome, negativne emocije se moraju razrešiti. Posmatrajući dejstvo i suštinu negativnih emocija, može se zapaziti da one nisu pozitivne stvari. Povrh toga, može se reći da po svojoj suštini, u određenoj meri, u odnosu na iskvarene naravi, one imaju i veću sposobnost da sputavaju i kontrolišu ljude. Prema tome, da li biste rekli da je postojanje tih negativnih emocija ozbiljan problem? (Da.) Ako se te negativne emocije ne razreše, kakve se posledice mogu očekivati? Možete biti sigurni da će te emocije uzrokovati da čovek dugo živi u negativnosti, a imaju čak i veću sposobnost da ljude sputavaju i vezuju, sprečavajući ih da streme ka istini. Treba li takav ozbiljan problem rešiti? Treba ga rešiti. Istovremeno dok se bave svojih iskvarenim naravima, ljudi treba da razreše i svoje negativne emocije. Ako ljudi razreše svoje negativne emocije i iskvarene naravi, njihovo stremljenje ka istini će se odvijati mnogo lakše i na tom putu neće biti nikakvih značajnih prepreka.

Iskvarene naravi su skrivene u nekim od ljudskih spoljnih ispoljavanja i pristupa, kao i u određenim stanjima, pa kako onda razaznajete negativne emocije? Kako pravite razliku između negativnih emocija i iskvarenih naravi? Jeste li o tome ranije razmišljali? (Ne.) Naravi i emocije su dve različite vrste stvari. Ako samo govorimo o naravima i emocijama, da li je njihova doslovna značenja lako razlikovati? Naravi se odnose na stvari koje izbijaju iz priroda-suštine neke osobe, dok su emocije u osnovi vrsta psihološkog stanja u kome se ljudi nalaze dok nešto rade. Kako god da ove pojmove doslovno tumačimo, ljudske emocije – posebno njihove negativne emocije – u svakom slučaju sadrže mnogo negativnih misli. Kad neki čovek ima te negativne emocije, to ga može navesti da živi u negativnom stanju i pod prevlašću raznih pogrešnih misli i gledišta, zar ne? (Tako je.) Te negativne emocije mogu dugo ostati skrivene u ljudskom srcu, i ako ljudi ne shvataju istinu, nikada neće biti svesni tih emocija, niti će osetiti njihovo prisustvo; one prate ljude sve vreme, baš kao i njihove iskvarene naravi. Te negativne emocije su mnogo puta skrivene u raznim ljudskim pogrešnim mislima i gledištima, koje uzrokuju da ljudi sumnjaju u Boga, da izgube svoju iskrenu veru, pa čak i da Bogu postavljaju svakojake nerazumne zahteve i izgube svoj normalan razum. Upakovane u različite razloge, misli i gledišta, te negativne emocije se kriju unutar čovekovih iskvarenih naravi i unutar njegovih različitih pogrešnih misli i gledišta, predstavljajući u potpunosti priroda-suštinu te osobe. Iskvarene naravi se ispoljavaju u raznim stanjima koja se otkrivaju kroz ljudsko ponašanje i postupke – ta različita stanja u sebi nose ljudske iskvarene naravi. Iako se negativne emocije i iskvarene naravi sasvim razlikuju, među njima u nekim aspektima postoji neophodna povezanost, pa mogu čak postati isprepletene i nerazdvojive. U određenim aspektima, one se međusobno mogu podržavati, međusobno se podsticati, mogu zavisiti jedne od drugih i naporedo postojati. Na primer, uznemirenost, zabrinutost i strepnja, o kojima smo prošli put razgovarali, jesu jedna vrsta negativne emocije. I to od one vrste negativne emocije koja ljude navodi da žive u uznemirenosti, zabrinutosti i strepnji. Kad se ljudi nađu zarobljeni u tim emocijama, oni će prirodno oblikovati određene misli i gledišta, što će ih navesti da u Boga sumnjaju, da o Njemu nagađaju, da prema Njemu budu oprezni, da Ga pogrešno razumeju, pa čak i da Boga osuđuju i napadaju, a Bogu mogu postavljati i nerazumne i pogodbene zahteve. U tom trenutku, te negativne emocije su već prerasle u iskvarenu narav. Šta ste, dakle, razumeli iz ovog primera? Možete li razlikovati negativne emocije i iskvarene naravi? Recite Mi. (Negativne emocije stvaraju određene pogrešne misli i gledišta, dok su iskvarene naravi dublje ukorenjene i ljude navode da pogrešno razumeju Boga i da s Njim budu na oprezu.) Navešću jedan primer. Uzmimo negativne emocije uznemirenosti, zabrinutosti i strepnje. Recimo da se neki čovek razboli, razmišlja o svojoj bolesti i kao rezultat toga iskusi uznemirenost, zabrinutost i strepnju. Te stvari kontrolišu njegovo srce, navodeći ga da se plaši da će se njegova bolest pogoršati, kao i raznih posledica koje dolaze sa smrću. On tada počinje da se plaši smrti, odbacuje smrt i želi da od nje pobegne. Zbog njegove bolesti nastaje taj niz misli i ideja. U kontekstu ove bolesti, taj čovek stvara mnoge aktivne misli. Izvor tih aktivnih misli temelji se na interesima njegovog tela, a očigledno ne na činjenici da Bog upravlja svim stvarima, kao ni na istini. Zato ih i svrstavamo u negativne emocije. Taj čovek se zbog svoje bolesti oseća loše, međutim, bolest ga je već obuzela i s tim mora da se suoči – ne može da je izbegne, pa razmišlja: „O, ne, kako treba da se suočim s ovom bolešću? Treba li da je lečim ili ne? Šta će se desiti ako je ne lečim? A šta u suprotnom?” I kako nastavlja da razmišlja, postaje uznemiren. Razne misli i gledišta koje ima o svojoj bolesti hvataju ga u klopku uznemirenosti, zabrinutosti i strepnje. Nije li ova negativna emocija već počela da deluje? (Jeste.) Kad prvi put počne da doživljava svoju bolest, on namerava da pokuša da je izleči, ali zatim oseća da to ne bi bilo primereno, pa planira umesto toga da živi prema svojoj veri, da normalno izvršava svoju dužnost, brinući se i dalje da će se ta bolest pogoršati. Koji je primeren način da se ovo reši? Njemu nedostaje put. Pod prevlašću svojih negativnih emocija, on po tom pitanju uvek oseća uznemirenost, zabrinutost i strepnju, i čim uznemirenost, zabrinutost i strepnja u njemu nastanu, on ne može da ih otpusti. Oseća se izmučeno svojom bolešću – šta povodom toga treba da učini? Počinje da misli: „U redu je, verujem u Boga. Bog će me izlečiti. Imam vere.” Međutim, posle nekog vremena, stanje bolesti se ne popravlja i Bog ga ne isceljuje. Taj čovek nastavlja da povodom toga oseća uznemirenost, zabrinutost i strepnju i kaže: „Hoće li me Bog izlečiti ili neće? Moram samo da sačekam, Bog će me izlečiti. Imam vere.” On kaže da ima vere, ali duboko u sebi zapravo živi usred svojih negativnih emocija i razmišlja: „Šta ako me Bog ne izleči, pa se ozbiljno razbolim i umrem? Hoću li svoju dužnost obaviti uludo? Zar neću moći da dobijem nikakve blagoslove? Trebalo bi da od Boga tražim da me izleči.” Dakle, počinje da se moli Bogu i kaže: „Bože, imajući u vidu tolike godine tokom kojih obavljam svoju dužnost, možeš li da me oslobodiš ove bolesti?” Razmišljajući dalje o tome, on shvata: „Nemam prava da to tražim od Boga. Bogu ne treba da postavljam tako neumerene zahteve. Trebalo bi da imam vere.” Kada ima vere, oseća se kao da mu se stanje u vezi sa bolešću donekle popravilo, ali već posle nekog vremena razmišlja: „Mislim da mi zapravo nije bolje. U stvari, čini se da mi je još i gore. Šta treba da radim? Dodatno ću se potruditi i uložiti veći napor u svoju dužnost, podneću veću patnju, platiću veću cenu i nastojaću da Boga navedem da me izleči. Pokazaću Bogu svoju odanost i veru, i pokazaću Mu da mogu da prihvatim ovu kušnju.” Posle nekog vremena, ne samo da mu nije bolje, već mu je sve lošije, a on je sve tužniji i tužniji i misli: „Bog me nije izlečio. Šta treba da uradim? Hoće li me Bog izlečiti ili neće?” Njegova uznemirenost, zabrinutost i strepnja se pojačavaju. U tom kontekstu, on zbog svoje bolesti neprekidno živi usred negativnih emocija uznemirenosti, zabrinutosti i strepnje. Povremeno razvije neku „veru” u Boga i tu i tamo ponudi ponešto od svoje odanosti i rešenosti. Šta god da učini, odnosno kakav god pristup da ima, u svakom slučaju, neprekidno je u klopci emocija uznemirenosti, zabrinutosti i strepnje. Duboko je vezan svojom bolešću i sve što čini ima za cilj da poboljša stanje u vezi sa svojom bolešću i da se izleči, kao i da se te bolesti oslobodi. Kad čovek živi usred takvih negativnih emocija, on o svojoj bolesti ne razmišlja samo na kratke staze; nego mu je, pod prevlašću tih negativnih emocija, razmišljanje često veoma aktivno. Kada te aktivne misli ne mogu da se ostvare ili kada stvarnost nije u skladu sa onim što želi, iz njegovog uma, s vremena na vreme, protivno njegovoj volji izbijaju brojne ideje ili čak pristupi. On kaže: „Ako me Bog ne izleči, i dalje ću izvršavati svoju dužnost, ali ako me Bog zaista ne izleči, onda je moja vera u Njega beskorisna i moraću sȃm da se izlečim.” Vidiš, on u sebi razmišlja: „Ako me Bog ne izleči, i dalje ću izvršavati svoju dužnost – to me Bog isprobava”, dok istovremeno razmišlja i o ovome: „Ako me Bog zaista ne izleči, onda ću morati sȃm da se izlečim. Ako moram sȃm da se lečim, onda neću izvršavati svoju dužnost. Ako moja vera u Boga ne može da izleči ni moju bolest, zašto bi onda trebalo da verujem u Boga? Zašto Bog leči druge, ali ne i mene?” Neprekidno je u mreži tih svojih negativnih emocija i ne samo da nije u stanju da preokrene ili preobrati svoje pogrešne misli i gledišta, već ga te negativne emocije navode da, tokom procesa doživljavanja svoje bolesti, postepeno pogrešno razume Boga, da se žali na Boga i da u Boga sumnja. Ovaj proces je proces postepenog preobražaja njegovih negativnih emocija i ulaska u postupanje shodno njegovim iskvarenim naravima. Čim iskvarena narav preuzme kormilo nad nečijim postupcima, ta osoba više neće posedovati samo negativne emocije – u njoj će se pojaviti određene misli i gledišta, odnosno osude i odluke, koji će proizvesti određene postupke. Kada se svojevrsna emocija preobrati u neko stanje, tad više nije reč samo o negativnim emocijama, o razmišljanju o nečemu ili o životu u određenom stanju stvari, već o tome da to stanje stvari proizvodi misli, gledišta i odluke, nagoni na pokret i na postupke. Dakle, šta gospodari ovim mislima, gledištima, pokretima i postupcima? Njima gospodari iskvarena narav. Nije li ovaj proces preobražaja sada sasvim olakšan? (Jeste.) Ljudi isprva u određenom kontekstu stvaraju negativne emocije, a te negativne emocije su tek nekoliko jednostavnih misli, gledišta i ideja, s tim da su sve te ideje negativne. Te negativne ideje stagniraju u ljudskim emocijama i kreću da proizvode razna pogrešna stanja. Kad ljudi žive u pogrešnim stanjima i odlučuju šta da urade, kako da to urade i koje pristupe da usvoje, u njima se formiraju pogrešna gledišta i teorije, a to onda obuhvata i njihovu iskvarenu narav. U toj meri je jednostavno. Je li ovo sada jasno? (Jeste, jasno je.) Dakle, ispričajte Mi nešto o tome. (U određenim kontekstima, ljudi stvaraju neke negativne emocije. U početku te negativne emocije nisu ništa više do tek nekoliko negativnih ideja. Kad te negativne ideje krenu da stvaraju razna pogrešna stanja i ljudi počnu da odlučuju šta da urade i usvajaju određene pristupe, njima zagospodare određene misli i teorije. To onda obuhvata njihovu iskvarenu narav.) Razmislite o tome i proverite da li ste razumeli. Zar to nije jednostavno? (Jeste.) Zvuči jednostavno, no, da li možete da napravite razliku između negativnih emocija i iskvarenih naravi? Bez obzira na to da li ih je teorijski lako razlikovati ili ne, da li ste svejedno uvideli razliku između negativnih emocija i iskvarenih naravi? (Da.)

Ako razne negativne emocije o kojima smo razgovarali u zajedništvu postoje i u vašem srcu, možete li da ih razaznate i raščlanite? (Možemo donekle da ih razaznamo.) Ako ih posedujete, trebalo bi da možete da ih razaznate. Svrha razaznavanja negativnih emocija nije samo u tome da steknete opšte teorijsko znanje o njima ili da dokučite njihovo značenje i to bi bilo to. Svrha je u tome da se oslobodite muke negativnih emocija nakon što ih praktično razaznate i da otpustite te razne negativne emocije koje ne treba da postoje u ljudima, poput negativnih emocija o kojima smo prethodno razgovarali. Dakle, na osnovu razlike između negativnih emocija i iskvarenih naravi o kojima smo upravo razgovarali, možemo li reći da su negativne emocije osnovni uzrok, odnosno da predstavljaju kontekst koji navodi ljude da otkriju svoje iskvarene naravi? Na primer, u slučaju bolesti, ako se zbog te bolesti u tebi ne razviju negativne emocije uznemirenosti, zabrinutosti i strepnje, to dokazuje da po tom pitanju imaš znanje i iskustvo, da poseduješ ispravne misli i gledišta i pravu pokornost. Shodno tome, tvoje misli i postupci u tom pogledu treba da budu u skladu sa istinom. Nasuprot tome, ako po određenom pitanju stalno doživljavaš negativne emocije i zbog toga stalno ostaješ u klopci negativnih emocija, prirodno je da će zbog ovih negativnih emocija u tebi nastajati razna negativna stanja. Ta negativna stanja će te navesti da prirodno otkrivaš svoju iskvarenu narav dok se nalaziš u tim pogrešnim stanjima. Tada ćeš postupati na osnovu sotonskih filozofija, u svakom pogledu ćeš prekršiti istinu i živećeš prema svojoj iskvarenoj naravi. Prema tome, bez obzira na to kako pravimo razliku između negativnih emocija i iskvarenih naravi, te dve stvari su, u krajnjoj liniji, povezane i nerazdvojive. Konkretno, imaju zajedničku suštinu u tome što su i negativne emocije i iskvarene naravi negativne stvari – imaju istu zajedničku suštinu i za osnovu iste misli i gledišta. Sve misli i gledišta koji dovode do pojave negativnih emocija su negativni, sve su to sotonske filozofije, i te negativne stvari navode ljude da otkrivaju svoje iskvarene naravi i da se ponašaju i postupaju na osnovu svojih iskvarenih naravi. Zar nije tako? (Jeste.)

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o negativnim emocijama kao što su uznemirenost, zabrinutost i strepnja. Sada ćemo razgovarati o još jednom aspektu negativnih emocija, koji je po suštini gotovo identičan uznemirenosti, zabrinutosti i strepnji, ali je po svojoj prirodi još negativniji. Koja je to emocija? To je stanje uma sa kojim se ljudi najčešće susreću u svom svakodnevnom životu – sputanost. Da li ste svi čuli sa izraz „sputanost”? (Da, čuli smo.) Kažite Mi onda jednu rečenicu koja sadrži reč „sputanost” ili Mi navedite neki primer. Za početak ću Ja navesti jednu. Neki ljudi kažu: „O, često se osećam sputano dok izvršavam svoju dužnost i od toga ne mogu da se oslobodim.” Je li ova rečenica ispravno formulisana? (Jeste.) Sada je vaš red. (Uvek otkrivam iskvarenost kad me stvari zadese i stalno moram da razmišljam i pokušavam da spoznam sebe, pa se osećam sputano.) Osećaš se sputano jer previše pokušavaš da spoznaš sebe. U kakvom kontekstu se nalazi takva sputanost? Šta je izaziva? Izaziva je to što znaš da si niko i ništa i čini se da nemaš nikakve izglede, i da te ne čeka nikakvo odredište, pa nema nade da ćeš biti spasen i zbog toga se osećaš sputano. Ko bi još želeo nešto da kaže? (U zemlji velike crvene aždaje, ljudi se zbog vere u Boga osećaju sputano.) Uzrok ovom osećanju sputanosti jeste nečije okruženje. (Osećam se sputano zbog činjenice da me dok izvršavam svoju dužnost neprekidno nadzire moj starešina.) Dobro rečeno, to sasvim konkretno iskazuje osećanje sputanosti. (Pri obavljanju svoje dužnosti uvek me prate neuspesi i prepreke, pa se zbog toga osećam sputano.) Zbog prepreka i neuspeha se osećate sputano, kao da pred vama ne postoji put. Osećate li sputanost kada vaš rad sporo napreduje? (Da.) To ima donekle pozitivnu konotaciju. Ispričajte Mi još nešto. (Osećam se sputano kad me stalno orezuju dok izvršavam svoju dužnost.) To je stvarnost, zar ne? (Osećam se sputano kada u svojoj dužnosti ne postižem dobre rezultate.) Šta je uzrok ove sputanosti? Da li je to zaista zbog toga što nisi postigao dobre rezultate? Zar se ne plašiš da će ti biti dodeljena druga dužnost ili da ćeš biti eliminisan? (Tako je.) To su konkretni razlozi za tvoju sputanost. Ima li još neko da navede osećanja sputanosti? Ispričajte Mi još nešto o njima. (Svi moji saradnici su bolji od mene, pa se osećam sputano.) To je problem koji je izazvan ljubomorom – sputanost. Postoje li još neki slučajevi sputanosti? (Osećam se sputano zato što u mom području rada već dugo nema nikakvog napretka.) Je li to pritisak ili sputanost? Donekle je pritisak. Znači, dobro je imati ovaj pritisak. Zar taj pritisak ne bi trebalo samo da preokreneš u motivaciju? Kada se dužnosti pripadnika svakog tima sve vreme prilagođavaju, zar se ne osećate sputano? (Da.) I tada se osećate sputano. Na osnovu rečenica koje ste naveli, reklo bi se da svi vi doživljavate osećanje sputanosti. Čini se da je ljudsko unutrašnje sopstvo vrlo nestabilno, u neprekidnom nemiru i pod nekim nevidljivim pritiskom, zbog čega u ljudima nastaje osećanje sputanosti, pa tada žive usred ove negativne emocije sputanosti. Da li je to dobra stvar? (Ne, nije.) To nije dobra stvar. Zar je onda ne treba razrešiti? Pošto nije dobra stvar, treba je razrešiti. Kad ljudi neprekidno žive usred negativne emocije, kakva god da je to emocija, to u manjim razmerama utiče na njihovo telo i um, sprečavajući ih da žive zdravije i da jačaju. U širim razmerama, uticaj različitih negativnih emocija na ljude nije ograničen na osnovne potrebe koje oni imaju u svakodnevnom životu, poput hrane, odevanja, zaklona i prevoza. Što je još važnije, to utiče na način na koji oni posmatraju ljude i stvari, kao i na njihovo ponašanje i postupke. Još konkretnije, to utiče na njihovu delotvornost, napredak i efikasnost u sopstvenim dužnostima. Naravno, što je još važnije, to utiče na ono što dobijaju iz obavljanja svojih dužnosti, kao i na dobitke koje treba da ubiru od svoje vere u Boga. Ljudski um je neprestano opterećen i vezan tim negativnim emocijama, ljudsko srce je često uznemireno i ljude često obuzimaju osećanja kao što su nemir, nelagoda i impulsivnost. Kada su ljudi zarobljeni u tim osećanjima, njihova normalna savest i razum, kao i njihov normalan život i normalno obavljanje njihovih dužnosti su prekinuti, pogođeni i uništeni. Stoga, trenutno treba da razrešite te negativne emocije i sprečite ih da nadalje utiču na vaš normalan život i rad. Koncept sputanosti o kome smo danas razgovarali isti je kao i suština raznih negativnih emocija o kojima smo ranije razgovarali. Ljudi često brinu o mnogim stvarima i sumnjaju u njih ili u dubini srca gomilaju veliku nelagodnost, pa se osećaju sputano. Ako u dužem vremenskom periodu ova emocija sputanosti ne bude rešena, duboko u svom srcu ljudi će se osećati još nelagodnije i uznemirenije. U određenim posebnim okruženjima i kontekstima, ljudi se mogu sasvim oteti kontroli savesti i razuma ljudskosti, posežući za nekim ekstremnim pristupima ne bi li to svoje stanje prevazišli. To je stoga što postoji granica instinktivne sposobnosti ljudskog tela da izdrži određene negativne emocije. Kada se ta granica i taj prag dostignu, ljudi će se osloboditi stega razuma ljudskosti i posegnuće za nekim ekstremnim pristupima kako bi dali oduška svojim emocijama i iz sebe izbacili svakojake iracionalne ideje koje su im duboko u srcu.

Kroz rečenice koje ste naveli, upravo ste izrazili neke od različitih razloga zbog kojih se ljudi osećaju sputano. Danas ćemo u zajedništvu razgovarati pre svega o tri uzroka i razloga zbog kojih se ta negativna emocija sputanosti javlja kod ljudi. Prvi je u tome da mnogi ljudi, bilo u svom svakodnevnom životu ili u procesu obavljanja svojih dužnosti, osećaju da ne mogu da rade ono što im se prohte. To je prvi razlog: nemoć da radiš ono što ti se prohte. Šta znači nemoć da radiš ono što ti se prohte? To znači nemoć da postupaš prema svakoj želji koja ti prođe kroz misli. Sposobnost da rade šta požele, kad to požele i kako to žele predstavlja zahtev koji ovi ljudi imaju kako u svom poslu tako i u životu. Međutim, iz raznih razloga, obuhvatajući zakone, životne sredine, odnosno pravila, sisteme, odredbe i disciplinske mere neke grupe i tome slično, ljudi ne mogu da postupaju shodno sopstvenim željama i uobraziljama. Shodno tome, u dubini srca osećaju se sputano. Iskreno rečeno, do ove sputanosti dolazi zato što se ljudi osećaju ogorčeno – neki čak osećaju da im je naneta nepravda. Nemoć da čovek radi ono što mu se prohte, nazovimo to običnim rečima, znači da čovek ne može da postupa shodno svojoj volji – znači da čovek ne može da bude samovoljan ili da sebi slobodno povlađuje usled raznih razloga i ograničenja različitih objektivnih okruženja i stanja. Na primer, neki su ljudi uvek površni i iznalaze načine da zabušavaju dok obavljaju svoje dužnosti. Crkveni posao ponekad zahteva užurbanost, ali oni naprosto žele da rade kako im se prohte. Ako se nekoliko dana fizički ne osećaju sasvim dobro ili su loše volje i neraspoloženi, neće biti spremni da podnose muke i da plate cenu za obavljanje crkvenog posla. Naročito su lenji i željni udobnosti. Kad im nedostaje motivacija, telo im postaje tromo i nevoljni su da se pokrenu, ipak, plaše se da će ih starešine orezivati i da će ih braća i sestre nazvati lenjim, pa im nema druge nego da nevoljno obavljaju posao zajedno sa svima drugima. Međutim, zbog toga će se osećati krajnje nenaklonjeno, nesrećno i nevoljno. Osećaće da im je naneta nepravda, osećaće se uvređeno, iznervirano i iscrpljeno. Oni žele da postupaju shodno svojoj volji, ali se ne usuđuju da se odupru ili da se usprotive zahtevima i odredbama Božje kuće. Shodno tome, s vremenom u njima počinje da nastaje određena emocija – sputanost. Kad ta emocija sputanosti u njima pusti koren, postepeno će početi da deluju bezvoljno i slabo. Poput mašine, više neće imati jasno razumevanje o onome što rade, već će i dalje svakodnevno raditi ono što im se kaže, na način kako im je rečeno. Iako će spolja posmatrano nastaviti da svoje zadatke obavljaju bez zaustavljanja, bez zastajkivanja, ne iskačući iz okruženja obavljanja svojih dužnosti, u srcu će se ipak osećati sputano, i smatraće da im je život iscrpljujuć i pun nepravde. Trenutno je njihova najveća želja da jednoga dana više ne budu pod kontrolom drugih, da ih odredbe Božje kuće više ne ograničavaju i da se oslobode od uređenja Božje kuće. Žele da rade ono što im se prohte, kad im se to prohte, da rade malo ako se osećaju dobro i nimalo ako se ne osećaju dobro. Žude za slobodom od ikakve krivice, od toga da ikada budu orezivani, i od svačijeg nadziranja, nadgledanja odnosno od toga da im iko komanduje. Kad bude došao taj dan, smatraju da će to biti veliki dan i da će se oni osećati tako slobodno i oslobođeno. Međutim, i dalje nisu spremni da odu ili da odustanu; plaše se da ako ne obavljaju svoje dužnosti, budu li jednog dana zaista radili ono što im se prohte i ako budu slobodni i oslobođeni, da će se tada prirodno udaljiti od Boga i boje se da, ako ih Bog više ne bude želeo, neće moći da dobiju nikakve blagoslove. Neki ljudi se nađu u dilemi: ako braći i sestrama pokušaju da gunđaju, biće im teško da progovore. Ako se u molitvi obrate Bogu, osetiće nemoć da otvore usta. Ako se žale, osetiće da su sami krivi. Ako se ne žale, osećaće se nelagodno. Pitaju se zašto im je život tako pun pritužbi, tako oprečan njihovoj volji i tako iscrpljujuć. Ne žele tako da žive, ne žele da budu u skladu sa svima, hteli bi da rade ono što žele, kako to žele i pitaju se zašto to ne mogu da ostvare. Nekada su osećali samo fizičku iscrpljenost, ali im je sada i srce umorno. Ne shvataju šta im se događa. Recite Mi, zar to nije izazvano emocijama sputanosti? (Jeste.)

Neki ljudi kažu: „Svi govore da su vernici slobodni i oslobođeni, da vernici žive naročito srećnim, spokojnim i radosnim životom. Zašto ja ne mogu da živim tako srećno i spokojno kao drugi? Zašto ja ne osećam nikakvu radost? Zašto se osećam tako sputano i iscrpljeno? Kako to da drugi žive tako srećnim životom? Zašto mi je život tako jadan?” Recite Mi, šta je uzrok ovome? Šta je izazvalo njihovu sputanost? (Njihovo fizičko telo nije bilo zadovoljeno i telo im je patilo.) Kad fizičko telo neke osobe pati i ona oseća da je telu naneta nepravda, ako u svom srcu i umu to ne može da prihvati, zar neće osetiti da njena fizička patnja više nije tako velika? Ako u svom srcu i umu ta osoba pronalazi utehu, mir i radost, hoće li se i dalje osećati sputano? (Neće.) Prema tome, pogrešno je reći da je sputanost izazvana fizičkom patnjom. Ako sputanost nastaje zbog prekomerne fizičke patnje, zar vi onda ne patite? Osećate li se sputano jer ne možete da radite šta vam se prohte? Da li dospevate u klopku emocija sputanosti jer ne možete da radite šta vam se prohte? (Ne.) Da li ste zaokupljeni svojim svakodnevnim poslom? (Donekle smo zaokupljeni.) Svi ste prilično zaokupljeni, radeći od zore do sumraka. Osim što spavaš i jedeš, gotovo čitav dan provodiš pred računarom, zamarajući svoje oči i mozak i iscrpljujući telo, no, da li se osećaš sputano? Hoće li taj umor dovesti do sputanosti kod tebe? (Neće.) Šta izaziva ljudsku sputanost? To svakako nije zbog fizičkog zamora, pa prema tome šta je izaziva? Ako ljudi neprekidno traže fizičku udobnost i sreću, ako stalno streme fizičkoj sreći i udobnosti, i ne žele da pate, čak i najmanja fizička patnja, kad pate nešto više od drugih, odnosno ako se osećaju malo više prezaposlenim nego inače, tada bi ih navela da se osećaju sputano. To je jedan od uzroka sputanosti. Ako manju količinu fizičke patnje ljudi ne smatraju nečim naročitim i ako ne streme fizičkoj udobnosti, već umesto toga streme ka istini i traže da ispune svoje dužnosti kako bi udovoljili Bogu, oni tada često neće osećati fizičku patnju. Čak i ako se povremeno osećaju pomalo prezauzeto, izmoreno ili istrošeno, nakon što odu na spavanje, probudiće se osećajući se bolje, pa će nastaviti sa svojim poslom. Težište će im biti na njihovim dužnostima i na njihovom poslu; manji fizički zamor neće smatrati velikim problemom. Međutim, kad problem nastane u ljudskom razmišljanju i ljudi stalno streme fizičkoj udobnosti, kad se njihovom fizičkom telu u bilo kom trenutku nanese manja nepravda ili ne mogu da pronađu zadovoljstvo, u njima će nastati određene negativne emocije. Prema tome, zašto će se takva osoba, koja uvek želi da radi šta joj se prohte, da ugađa svom telu i da uživa u životu, kad god nije zadovoljna često obreti u klopci ove negativne emocije sputanosti? (Zato što ona stremi udobnosti i fizičkom uživanju.) To važi za neke ljude. Postoji još jedna grupa ljudi koji ne streme fizičkoj udobnosti. Oni teže tome da stvari obavljaju shodno sopstvenim hirovima i da postupaju u skladu sa svojim raspoloženjem. Kada su srećni, mogu da izdrže više patnje, mogu tokom celog dana neprekidno da rade, a ako ih upitate osećaju li se umorno, reći će: „Nisam umoran, kako bih mogao da se umorim od obavljanja svoje dužnosti!” Ali, ako su nekim danima nesrećni, biće nezadovoljni čak i ako ih pitaš da se nečemu posvete koji minut više, a ako ih malo ukoriš, reći će: „Prestani da govoriš! Osećam se sputano. Nastaviš li da govoriš, više neću da izvršavam svoju dužnost i to će biti tvoja greška. Ako u budućnosti ne dobijem blagoslove, to će biti samo tvoja zasluga i za to ćeš snositi punu odgovornost!” Ljudi su nestabilni kad su u nenormalnom stanju. Ponekad će biti u stanju da pate i da plate cenu, dok će u drugim prilikama prigovarati i zbog najmanje patnje, pa će ih i najmanji problem uznemiriti. Kad su loše raspoloženi, više neće želeti da izvršavaju svoje dužnosti, da čitaju Božje reči, pevaju himne ili da prisustvuju okupljanjima i slušaju propovedi. Samo će želeti da se na neko vreme osame i nikom neće poći za rukom da im pomogne niti da im pruži podršku. Posle nekoliko dana, možda to prebrode i osećaju se bolje. Zbog svega onoga što ne uspeva da ih zadovolji osećaju se sputano. Nije li takva osoba naročito samovoljna? (Jeste.) Ona je naročito samovoljna. Na primer, ako trenutno poželi da ide na spavanje, u tome će biti uporna. Reći će: „Umoran sam i hoću odmah na spavanje. Kad mi ponestane energije moram da spavam!” Ako joj neko kaže: „Možeš li da izdržiš još deset minuta? Ovaj zadatak će uskoro biti gotov, pa ćemo svi moći da se odmorimo, šta misliš o tome?”, ona će mu odgovoriti: „Ne, moram odmah na spavanje!” Ako je neko bude ubeđivao, nerado će ostati još neko vreme, ali će se osećati sputano i iznervirano. Ona se povodom ovih stvari često oseća sputano i nije spremna da prihvati pomoć od braće i sestara ili da je starešine nadziru. Ako pogreši, drugima neće dozvoliti da je orezuju. Ne želi da je ni na jedan način ograničavaju. Ta osoba razmišlja: „Verujem u Boga kako bih mogao da nađem sreću, pa zašto bih onda sebi otežavao stvari? Zašto bi mi život bio toliko iscrpljujuć? Ljudi treba da žive srećno. Ne treba toliku pažnju da posvećuju tim propisima i tim sistemima. U čemu je svrha da ih se uvek pridržavamo? Sada, ovoga časa, radiću ono što poželim. I niko od vas tome ne treba da prigovara.” Takva je osoba naročito samovoljna i raskalašna: sebi ne dozvoljava da trpi ikakva ograničenja, niti i u jednom radnom okruženju želi da se oseća sputano. Ne želi da se pridržava propisa i načela Božje kuće, nije spremna da prihvati načela kojih ljudi treba da se drže u svom ponašanju, pa čak ne želi ni da se pridržava onoga što joj savest i razum nalažu da uradi. Želi da radi kako se njoj prohte, da radi sve ono što nju usrećuje, sve ono od čega će imati koristi i zbog čega će joj biti prijatno. Veruje da bi životom pod ovim ograničenjima narušila svoju volju, da bi time na neki način zlostavljala samu sebe, da bi prema sebi bila previše stroga i da ljudi tako ne treba da žive. Smatra da ljudi treba da žive slobodno i oslobođeno, da obilato ugađaju svom telu i prohtevima, baš kao i svojim idealima i željama. Smatra da treba da se prepusti svim svojim idejama, da kaže ono što poželi, radi šta god zaželi i odlazi kuda god želi, bez obaveze da razmišlja o posledicama ili o osećanjima drugih ljudi, a naročito bez ikakve obaveze da razmišlja o sopstvenim odgovornostima i obavezama ili o dužnostima koje vernici treba da obavljaju, o istina-stvarnostima kojih treba da se pridržavaju i da ih prožive ili o životnom putu koji treba da slede. U društvu i među drugim ljudima, ova grupa ljudi uvek želi da radi šta im se prohte, ipak, kud god da odu, to ne mogu da dobiju. Veruju da Božja kuća stavlja u prvi plan ljudska prava, da ljudima daje potpunu slobodu i brine o ljudskosti, o tolerantnosti i trpeljivosti prema ljudima. Smatraju da nakon što su došli u Božju kuću treba da im bude omogućeno da se slobodno prepuštaju svom telu i željama; ipak, pošto Božja kuća ima upravne odluke i propise, i dalje ne mogu da rade šta im se prohte. Stoga se ova negativna emocija sputanosti kod njih ne može razrešiti čak ni onda kad se priključe Božjoj kući. Oni ne žive da bi ispunili ikakvu odgovornost, obavili ijednu misiju niti da bi postali pravi ljudi. Njihova vera u Boga nije u tome da ispunjavaju dužnost stvorenog bića, da dovrše svoju misiju i postignu spasenje. Nezavisno od toga među kakvim ljudima se nalaze, bez obzira na to u kakvom su okruženju ili kojom profesijom se bave, krajnji im je cilj da pronađu i zadovolje sebe. Oko toga se vrti cilj svega onoga što oni rade, a ugađanje samom sebi je njihova doživotna želja i cilj njihovog stremljenja.

Neki od vas su zaduženi da pružaju gostoprimstvo braći i sestrama i da im kuvaju obroke, pa u tom slučaju treba da pitaš braću i sestre šta vole da jedu, da se upitaš koja su načela i zahtevi Božje kuće, a zatim da ih ugostiš na osnovu ove dve vrste načela. Ako pružaš gostoprimstvo ljudima iz severne Kine, pripremaj jela koja su više na bazi pšenice, kao što su peciva na pari, mandarinske pogačice i punjene zemičke. Povremeno možeš da skuvaš pirinač ili napraviš pirinčane nudle koje jedu ljudi iz južne Kine. Sve to je prihvatljivo. Recimo da je većina ljudi koje ugošćavaš iz južne Kine. Oni ne vole jela na bazi pšenice, već više vole pirinač i smatraju da bez pirinča nema pravog obroka. Stoga, ako njima ukazuješ gostoprimstvo, moraš češće da pripremaš pirinač i pobrineš se da su jela po ukusu ljudi iz južne Kine. Ako istovremeno ukazuješ gostoprimstvo ljudima iz južne i severne Kine, u tom slučaju možeš da napraviš dve vrste obroka i ljudima omogućiš da jedu ono što vole, nudeći im slobodu izbora. Ovakvo ugošćavanje braće i sestara je u skladu sa načelima – vrlo jednostavna stvar. Dokle god je većina ljudi zadovoljna, to je dovoljno. Ne moraš da brineš zbog nekoliko čudnih nezadovoljnih pojedinaca. Međutim, ako osoba zadužena za gostoprimstvo ne shvata istinu i ne zna kako da stvari rešava prema načelima, ako uvek postupa shodno svojim sklonostima, spravljajući onu hranu koju ona želi, a ne uzimajući u obzir da li će ljudi to želeti da jedu – kakav je onda to problem? U pitanju su prekomerna samovolja i sebičnost. Neki ljudi su iz južne Kine, a većina ljudi koje ugošćuje dolaze sa severa. Ta osoba svakodnevno priprema pirinač, ne razmišljajući o tome da li su braća i sestre na to navikli i kad pokušaš da je orežeš i daš joj neki savet, u njoj se javlja određena vrsta emocije, njeno srce počinje da pruža otpor, neposlušno je i puno ogorčenosti, pa ti kaže: „U Božjoj kući nije lako kuvati. Tako je teško služiti ove ljude. Od zore do mraka dirinčim da vam kuvam, a vi ste i dalje tako izbirljivi. Zašto ne možete da jedete pirinač? Zar mi južnjaci ne jedemo pirinač triput dnevno? Nije li to sasvim lep način života? Jači smo od vas i imamo više energije. Po čemu je toliko bolje stalno jesti nudle i zemičke na pari? Da li vas to može zasititi? Zašto su meni nudle bezukusne? Zašto od njih ne mogu da se zasitim? Dakle, po tom pitanju ne mogu ništa da učinim. Da bih u Božjoj kući izvršavala svoju dužnost pretpostavljam da ću to morati da podnesem i da se obuzdam. Ako se ne obuzdam, možda me smene ili uklone. Ipak ću morati da pravim nudle i pecivo na pari!” I svakodnevno u glavi ogorčeno vrti ovaj film, razmišljajući: „Eto, ne dȃ mi se ni da jedem pirinač za obrok. Samo bih htela da imam pirinač za svaki obrok. Bez pirinča ne mogu da preživim. Hoću da jedem pirinač!” Iako nerado svakodnevno pravi nudle i pecivo na pari, jako je loše raspoložena. Zašto je tako loše raspoložena? Zato što se oseća sputano. Razmišlja: „Moram da vas služim i da vam kuvam hranu koju volite da jedete, a ne ono što ja volim. Zašto uvek vama moram da udovoljim, a ne sebi?” Oseća se ogorčeno, sputano i smatra da joj je život iscrpljujuć. Odbija da radi ikakav dodatni posao, a i kad ponešto uradi, to naprosto otaljava; ako ne obavlja nikakav posao, plaši se da će biti smenjena ili uklonjena. Shodno tome, jedino što može jeste da nerado i nevoljno postupa i svoju dužnost izvršava na ovaj način, nijednog trenutka ne osećajući sreću, slobodu ili oslobođenje. Ljudi je pitaju: „Kako se osećaš povodom toga što braći i sestrama pružaš gostoprimstvo i kuvaš im obroke?” Ona im odgovara: „Zapravo nije toliko naporno, ali se osećam sputano.” Ljudi će na to: „Zašto se osećaš sputano? Pa, imaš pirinač, brašno i povrće – sve imaš. Ni svoj novac čak ne moraš da trošiš da bi kupovala ove stvari. Treba samo da se izmoriš i da povremeno obaviš nešto više posla u odnosu na druge ljude. Zar to nije ono što treba da radiš? Verovati u Boga i izvršavati svoju dužnost su radosne stvari. One su na dobrovoljnoj osnovi. Pa, zašto se onda osećaš sputano?” A ona će na to: „Iako te stvari radim dobrovoljno, ne mogu tako često da jedem pirinač niti da radim šta mi je volja, da jedem šta mi se jede i ono šta mi je ukusno. Ako vide da za sebe kuvam nešto ukusno, bojim se da će me zbog toga kritikovati, pa se osećam sputano i nikad nisam srećna.” Ovakvi ljudi žive usred emocija sputanosti jer ne mogu da zadovolje svoju želju za hranom.

Neki ljudi uzgajaju povrće na crkvenim poljoprivrednim gazdinstvima. Kako bi to trebalo da rade? Trebalo bi da zasade odgovarajući usev povrća shodno godišnjem dobu, klimi, temperaturi i broju ljudi koje treba da nahrane. U Božjoj kući postoje propisi u vezi sa uzgajanjem raznog povrća, a to mnogim ljudima može biti izazovno. Postoji određeno povrće koje ljudi svakodnevno vole da jedu, a ima i onog koje ne vole da jedu. Za neke vrste, količine su regulisane, dok se druge vrste konzumiraju sezonski. Time je količina koju ljudi mogu da pojedu ograničena. Neki ljudi su razmišljali: „O, pa nikada ne možemo sasvim da uživamo da jedemo to povrće. Jedemo ga malo i već ga nema. Nema ga dovoljno za sve! Recimo, čeri paradajz dobijamo svaki put tek po šaku, a ponestane ga i pre nego što možemo da se nauživamo u njegovom ukusu. Bilo bi sjajno kad bismo mogli da pojedemo po čitavu činiju!” Dakle, na mestu gde je živelo desetak ili više ljudi, oni su zasadili dve stotine sadnica čeri paradajza. Čim bi se ujutru probudili, do večeri, dok ne bi otišli na spavanje, pojeli bi po čitavu činiju čerija. Bilo im je vrlo uzbudljivo da pojedu po čitavu činiju čeri paradajza i običnog paradajza, kao i čitavu korpu krastavaca. Smatrali su da su to rajski dani, da su oni blaženi. Takvi ljudi u svojim postupcima ne mogu da slede odredbe Božje kuće i ne mogu da se pridržavaju naučnih načela. Odbijaju da ikoga slušaju, dajući prednost sopstvenim interesima, u svemu uzimajući u obzir jedino sebe i postupajući kako im se prohte. Shodno tome, pod kontrolom, nadzorom i upravljanjem Božje kuće, na ove ljudi koji su želeli da imaju puna usta voća primenjena su ograničenja, a neki su orezani. Recite Mi, šta mislite, kako se sada osećaju? Zar se ne osećaju izuzetno razočarano? Zar ne osećaju da je svet sumoran i da u Božjoj kući nema ljubavi ni topline? Zar se ne osećaju neverovatno sputano? (Da.) Neprestano razmišljaju: „Šta fali tome da radim kako mi se prohte? Zar ne mogu da uživam ni u tome da pojedem malo povrća? Ne dozvoljavaju mi da pojedem čak ni celu činiju čeri paradajza. Kakva škrtost! Božja kuća ljudima uskraćuje slobodu. Ako želimo da jedemo čeri paradajz, primoravaju nas da ga sadimo shodno broju ljudi koje treba nahraniti. U čemu je problem ako zasadim dve ili tri stotine stabljika? Ako sve to ne budemo mogli da pojedemo, njime ćemo nahraniti životinje.” Da li je primereno da jedeš po čitavu činiju? Zar ne bi trebalo da postoje umerenost i granica u onome što konzumiraš? Udeo različitih namirnica koje je stvorio Bog, a koje ljudi jedu, treba da se zasniva na njihovom prinosu i na sezonskoj raspoloživosti. Osnovna hrana treba da bude ona sa velikim rodom, dok ona hrana koja ima manji rod, čija je sezona kratka, ona sa kratkim periodom rasta ili sa ograničenim rodom treba da se konzumira u manjim količinama – na pojedinim mestima ljudi je čak uopšte ne jedu, pa im ništa ne nedostaje. Ovo je razumno. Ljudi uvek imaju neke želje i neprestano žele da udovoljavaju svojim apetitima. Je li to primereno? Nije primereno uvek imati želje i apetite. Božja kuća ima sopstvena pravila. U svim aspektima rada u Božjoj kući postoje propisi, upravljanje i odgovarajući sistemi. Ako želiš da postaneš pripadnik Božje kuće, trebalo bi da se pridržavaš njenih propisa. Ne treba da budeš bahat, već da naučiš da se pokoravaš i da postupaš na način koji svi smatraju zadovoljavajućim. To je u skladu sa merilima savesti i razuma. Nijedan od propisa Božje kuće nije ustanovljen u korist pojedinačne osobe, već su ustanovljeni za dobrobit svih u Božjoj kući. Cilj im je da štite rad i interese Božje kuće. Ti propisi i sistemi su razumni i, ako poseduju savest i razum, ljudi bi trebalo da ih poštuju. Prema tome, šta god da radiš, s jedne strane, to moraš da radiš u skladu s propisima i sistemima Božje kuće, dok s druge, takođe imaš odgovornost i obavezu da se svega toga pridržavaš, umesto da stalno postupaš na osnovu svojih ličnih interesa i iz svoje perspektive. Zar nije tako? (Jeste.) Ako se osećaš naročito sputano da živiš i radiš u Božjoj kući, to nije stoga što postoji neki problem s propisima, sistemima ili upravljačkim metodama Božje kuće, već je to tvoj lični problem. Pretpostavimo da u Božjoj kući stalno želiš da tražiš lično zadovoljstvo i da udovoljavaš sopstvenim željama, pa se uvek osećaš neverovatno sputano, neslobodno i neoslobođeno, nemaš nikakav mir ni radost. Recimo da se stalno osećaš neprijatno i kao da ti se čini nepravda, da ni u jednoj stvari ne možeš da postupaš kako ti se prohte, da ne možeš da jedeš ni da se odevaš kako ti je volja, da ti nije dozvoljeno da se oblačiš moderno ni privlačno, pa se zbog tih stvari svakodnevno osećaš jadno i nelagodno. Pretpostavimo da komunikaciju s braćom i sestrama uvek smatraš nelagodnom i razmišljaš: „Ovi ljudi u zajedništvu sa mnom stalno razgovaraju o istini, to je previše mučno! Ne želim da se ponašam na ovaj način. Želim samo da živim srećno, zadovoljno i slobodno. Osećam da nisam onoliko srećan i slobodan koliko sam smatrao da ću biti ako budem verovao u Boga. Ne želim da me iko sputava. Uvek ima ljudi koji mi komanduju i koji me ograničavaju, i osećam se sputano.” Takvi ljudi ne vole ovakvo životno okruženje i prema njemu osećaju odbojnost. Međutim, da bi dobili blagoslove, nemaju drugog izbora nego da mu se posvete. Nemaju gde da daju oduška svojim frustracijama, ne usuđuju se da zaurlaju i često se osećaju sputano. Jedini način, najbolji metod za postupanje s takvim ljudima jeste da im se kaže: „Možeš da odeš. Idi i jedi šta želiš, nosi odeću kakvu želiš, živi život kakav želiš, radi stvari koje želiš, gradi karijeru kakvu želiš i teži ciljevima i usmerenju kakvima želiš da težiš. Božja kuća te ne zadržava. Ruke i noge ti nisu vezane, slobodne su baš kao i tvoje srce. Niko te ne sputava. Osim što si se sȃm posvetio Božjoj kući da bi postigao određeni cilj, niko ti nije nametnuo ove propise, uz reči da moraš, da treba i da si obavezan da ostaneš u Božjoj kući jer će ti u suprotnom Božja kuća nešto učiniti.” Kažem ti istinu, Božja kuća ti neće ništa učiniti. Ako želiš da odeš, možeš otići u svakom trenutku. Samo vrati crkvi knjige Božjih reči i predaj onaj posao koji trenutno obavljaš. Možeš otići kad god poželiš. Božja kuća te ne ograničava, ona nije tvoja tamnica ni tvoj zatvor. Božja kuća je slobodno mesto i njena vrata su širom otvorena. Ako se osećaš sputano, onda je to stoga što ne možeš da postupaš kako ti se prohte, a to znači da ovo mesto nije prikladno za tebe. Božja kuća nije srećni dom koji želiš da nađeš, niti je mesto na kome treba da ostaneš. Ako živiš na način koji je toliko protivan tvojoj volji, treba da odeš. Shvataš li? Božja kuća nikada ni na šta ne primorava bezvernike, kao ni one koji ne streme ka istini. Ako želiš da vodiš svoje poslovanje, da se obogatiš, izgradiš karijeru ili da se zaputiš u svet i stekneš ugled, onda je to tvoja lična potraga i treba da se vratiš u sekularni svet. Božja kuća nikad ne ograničava ljudsku slobodu. Vrata Božje kuće širom su otvorena. Bezvernici i oni koji ne streme ka istini u svakom trenutku mogu da odu i da napuste Božju kuću.

Neki ljudi naprosto nisu voljni da obavljaju svoje dužnosti i da u zajedništvu razgovaraju o istini. Nisu se prilagodili crkvenom životu, nisu u stanju da se uklope i uvek se osećaju naročito jadno i bespomoćno. Pa, tim ljudima bih poručio: trebalo bi da što pre odeš. Idi u sekularni svet da tražiš svoje ciljeve i svoj pravac i živi životom kakvim treba da živiš. Božja kuća nikada nikoga ni na šta ne primorava. Nijedan crkveni propis, sistem ni administrativna odluka nisu usmereni na tebe kao pojedinca. Ako smatraš da su naporni, ne možeš da ih se pridržavaš i osećaš se naročito jadno i sputano, onda možeš da odlučiš da odeš. U crkvi su prikladni da ostanu oni koji su u stanju da prihvate istinu i da se pridržavaju načela. Naravno, ako osećaš da nisi prikladan da ostaneš u Božjoj kući, hoće li za tebe biti neko drugo prikladno mesto? Hoće, svet je ogroman i za tebe će se naći prikladno mesto. Ukratko, ako se ovde osećaš sputano, ako ne možeš da pronađeš oslobođenje, ako sebi često želiš da daš oduška i uvek postoji mogućnost da tvoja priroda eksplodira, onda si u opasnosti i nisi prikladan da ostaneš u Božjoj kući. Svet je ogroman i uvek će se naći neko prikladno mesto za tebe. Natenane ga potraži sam. Zar ovo nije prikladan način da se ova stvar reši? Zar nije racionalan? (Jeste.) Ako se ovi ljudi osećaju toliko neprijatno, a ti i dalje želiš da ih ovde zadržiš, zar nisi blesav? Hajde da im dozvolimo da odu i poželimo im uspeh u ostvarenju njihovih snova, je li to u redu? Koji su njihovi snovi? (Da jedu po čitavu činiju čeri paradajza.) Žele i da tokom cele godine jedu pirinač i ribu za svaki obrok. Koje snove još imaju? Da se prirodno bude svakoga dana, da rade onda kad oni to žele i da im niko ne komanduje niti da ih nadzire kad ne žele da rade. Nije li to njihov san? (Jeste.) Kakav veliki san! Kako je samo uzvišen! Recite Mi, imaju li ovakvi ljudi dobre izglede? Da li se posvećuju svom pravom poslu? (Ne.) Ukratko, ovakvi ljudi se uvek osećaju sputano. Jednostavno rečeno, želja im je da se prepuste svom telu i da zadovolje svoje želje. Odviše su sebični, sve bi da rade shodno svojim hirovima i kako im se prohte, zanemarujući pravila i ne obavljajući stvari prema načelima, već bi da ih obavljaju na osnovu sopstvenih osećanja, sklonosti i želja i da postupaju shodno sopstvenim interesima. Nedostaje im normalna ljudskost i takvi ljudi se ne posvećuju svom pravom poslu. U svemu što rade, kud god da odu, ljudi koji se ne posvećuju svom pravom poslu osećaju se sputano. Osećali bi se sputano čak i kad bi živeli sami. Da to kažemo biranim rečima, ovi ljudi nisu pojedinci koji obećavaju i ne posvećuju se svom pravom poslu. Da budemo precizniji, ljudskost im je nenormalna i pomalo su plitkoumni. Kakvi su ljudi koji se posvećuju svom pravom poslu? To su ljudi koji svoje osnovne potrebe, kao što su hrana, odeća, sklonište i prevoz, posmatraju na jednostavan način. Dokle god te stvari odgovaraju normalnom standardu, njima je to dovoljno. Njima je mnogo više stalo do njihovog puta u životu, do njihove misije kao ljudskih bića, do njihovog životnog pogleda i vrednosti. O čemu po ceo dan razmišljaju ljudi koji ne obećavaju? Uvek razmišljaju o tome kako da zabušavaju, kako da smicalicama izbegnu odgovornost, kako da se dobro najedu i zabave, kako da žive fizički lagodno i udobno, ne razmišljajući o pravim stvarima. Stoga se u okruženju i sredini u kojima obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući osećaju sputano. Božja kuća ljudima nalaže da steknu određeno osnovno i profesionalno znanje koje se odnosi na njihove dužnosti, kako bi što bolje mogli da ih obavljaju. Božja kuća ljudima nalaže da često jedu i piju Božje reči kako bi što bolje mogli da shvate istinu, da uđu u istina-stvarnost i da saznaju koja su načela za svaki postupak. Sve ove stvari o kojima Božja kuća vodi razgovore u zajedništvu i koje pominje odnose se na teme, praktične stvari i tome slično, koji spadaju u domen ljudskog života i obavljanja njihovih dužnosti, i one imaju za cilj da ljudima pomognu da se posvete svom pravom poslu i da idu pravim putem. Ovi pojedinci koji se ne posvećuju svom pravom poslu i koji rade šta im se prohte ne žele da rade ove prave stvari. Krajni cilj koji žele da postignu radeći ono što im se prohte jesu fizička udobnost, zadovoljstvo i lagodnost, te da ni na koji način ne budu ograničeni niti da im se nanosi nepravda. Cilj im je da u dovoljnoj meri mogu da jedu sve ono što žele i da rade šta im se prohte. Zbog kvaliteta njihove ljudskosti i njihovih unutrašnjih težnji često se osećaju sputano. Koliko god da s njima u zajedništvu razgovarate o istini, neće se promeniti, a njihova se sputanost neće razrešiti. Naprosto su takvi ljudi; naprosto predstavljaju stvari koje se ne posvećuju svom pravom poslu. Iako spolja posmatrano ne izgledaju kao da su počinili neko veliko zlo ili da su loši ljudi i premda deluju kao da jedino nisu uspeli da se pridržavaju načela i propisa, u stvarnosti, priroda-suština im je takva da se ne posvećuju svom pravom poslu niti idu pravim putem. Takvim ljudima nedostaju savest i razum normalne ljudskosti i ne mogu da postignu inteligenciju normalne ljudskosti. Oni ne razmišljaju i ne promišljaju o ciljevima kojima ljudi sa normalnom ljudskošću treba da streme, kao ni o životnim stavovima i metodama postojanja koje ljudi sa normalnom ljudskošću treba da usvoje, niti ičemu od toga teže. Misli su im svakodnevno ispunjene načinom na koji treba da pronađu fizičku lagodnost i zadovoljstvo. Međutim, u životnoj sredini crkve, oni ne mogu da zadovolje svoje fizičke sklonosti, pa se osećaju neprijatno i sputano. Tako nastaju ove njihove emocije. Recite Mi, zar životi ovih ljudi nisu iscrpljujući? (Jesu.) Da li su im životi dostojni žaljenja? (Ne, nisu dostojni žaljenja.) Tako je, nisu dostojni žaljenja. Blago rečeno, oni su od one vrste ljudi koji se ne posvećuju svom pravom poslu. U društvu, koji su to ljudi koji se ne posvećuju svom pravom poslu? To su gotovani, budale, zabušanti, huligani, siledžije i besposličari – takvi ljudi. Oni ne žele da nauče nikakve nove veštine niti da steknu ikakve sposobnosti, ne žele da grade ozbiljnu karijeru niti da pronađu posao kako bi preživeli. Društvo na njih gleda kao na gotovane i besposličare. Ubacuju se u crkvu, a zatim žele da zabadava dobiju nešto i da steknu svoj deo blagoslova. Oni su oportunisti. Ti oportunisti nisu nikad spremni da izvršavaju svoje dužnosti. Ako se stvari ne odvijaju po njihovom, čak i u najmanjoj meri, osećaju se sputano. Uvek žele da žive slobodno, ne žele da obavljaju nikakav posao, a ipak bi da jedu finu hranu i lepo se oblače, da jedu šta požele i spavaju kad im se prohte. Bude li takav dan došao, smatraju da će to sigurno biti divno. Ne žele da istrpe ni najmanju teškoću i žude za životom u uživanju. Takvim ljudima je iscrpljujuće čak i da žive; sputani su negativnim emocijama. Često se osećaju umorno i zbunjeno jer ne mogu da rade šta im se prohte. Ne žele da se posvete svom pravom poslu niti da se pozabave onim pravim stvarima. Ne žele da se drže posla i da ga stalno izvršavaju od početka do kraja, posmatrajući ga kao svoju profesiju i dužnost, kao svoju obavezu i odgovornost; ne žele da ga završe i postignu rezultate, niti da ga izvrše na najbolji mogući način. Nikada na taj način nisu razmišljali. Žele samo da postupaju površno i da svoju dužnost koriste kao način da zarade za život. Kad se suoče sa manjim pritiskom ili sa nekim oblikom kontrole ili kad se od njih zahteva nešto viši standard, odnosno kad ih nateraju da preuzmu malo odgovornosti, osećaju se neprijatno i sputano. U njima nastaju ove negativne emocije, život im deluje isrcrpljujuće i očajni su. Jedan od osnovnih razloga zašto im život deluje iscrpljujuće je taj što takvim ljudima nedostaje razum. Razum im je oštećen, po ceo dan se prepuštaju fantazijama, žive u snu, u oblacima, uvek zamišljajući najluđe stvari. Zato je njihovu sputanost vrlo teško rešiti. Nisu zainteresovani za istinu, oni su bezvernici. Jedino što možemo jeste da ih zamolimo da napuste Božju kuću, da se vrate u svet i da pronađu sopstveno lagodno i udobno mesto.

Svi oni koji istinski veruju u Boga jesu pojedinci koji se posvećuju svom pravom poslu, svi su spremni da obavljaju svoje dužnosti, kadri su da prihvate deo posla i dobro ga izvrše shodno svom kovu i propisima Božje kuće. Naravno, isprva može biti izazovno uklopiti se u ovakav život. Možeš da osetiš fizičku i psihičku iscrpljenost. Međutim, ako zaista imaš rešenost da sarađuješ i spremnost da postaneš normalna i dobra osoba i postigneš spasenje, onda moraš da platiš neku cenu i dozvoliš Bogu da te dovede u red. Kad osetiš poriv da budeš samovoljan, protiv toga moraš da se pobuniš i da to otpustiš, postepeno smanjujući svoju samovolju i sebične želje. Moraš da tražiš Božju pomoć u ključnim stvarima, u odsudnim trenucima i u najvažnijim zadacima. Ako zaista imaš rešenost, onda treba da tražiš od Boga da te grdi i disciplinuje, i da te prosveti, kako bi mogao da shvatiš istinu, jer ćeš tako postići bolje rezultate. Ako zaista imaš rešenost i moliš se Bogu u Njegovom prisustvu i preklinješ Ga, Bog će delovati. On će promeniti tvoje stanje i tvoje misli. Ako Sveti Duh obavi manji posao, malo te pokrene i malo te prosveti, srce će ti se promeniti i tvoje će se stanje preobratiti. Kad dođe do ovog preobražaja, osetićeš da živeti ovako nije sputavajuće. Tvoje stanje i emocije sputanosti će se preobratiti i ublažiti i biće drugačiji nego ranije. Osetićeš da ovakav život nije zamoran. Pronaći ćeš zadovoljstvo u obavljanju svoje dužnosti u kući Božjoj. Osetićeš da je dobro živeti, ponašati se i obavljati svoju dužnost na ovaj način, trpeti teškoće i platiti cenu, poštovati pravila i izvršavati stvari na osnovu načela. Osetićeš da je to život kakav normalni ljudi treba da imaju. Kad živiš prema istini i svoju dužnost dobro obavljaš, osetićeš da ti je srce postojano i spokojno i da tvoj život ima smisla. Razmišljaćeš: „Zašto za ovo nisam znao ranije? Zašto sam bio toliko samovoljan? Ranije sam živeo prema Sotoninim filozofijama i naravi, nisam živeo ni životom čoveka ni duha, i što sam više živeo, osećao sam sve veći bol. Sada kad razumem istinu, mogu da odbacim delić svoje iskvarene naravi i mogu da osetim istinski mir i radost života provedenog u ispunjavanju svoje dužnosti i primeni istine!” Zar se onda tvoje raspoloženje neće promeniti? (Hoće.) Čim shvatiš zašto je tvoj život ranije bio sputan i jadan, čim pronađeš glavni uzrok svoje patnje i rešiš taj problem, imaćeš nadu da ćeš se promeniti. Dokle god težiš ka istini, ulažeš veći trud u Božje reči, u zajedništvu više razgovaraš o istini i, osim toga, slušaš iskustvena svedočenja braće i sestara, imaćeš i jasniji put, pa zar se tvoje stanje onda neće popraviti? Ako ti se stanje popravi, tvoje emocije sputanosti će postepeno oslabiti i više te neće uplitati u svoju mrežu. Naravno, u posebnim okolnostima ili kontekstima, može doći do povremenih osećanja sputanosti i bola, ipak, sve dok tražiš istinu da bi ih razrešio, te emocije sputanosti će nestajati. Dok obavljaš svoju dužnost moći ćeš da ponudiš svoju iskrenost, svoju punu snagu i odanost i imaćeš nadu za spasenje. Ako si u stanju da se podvrgneš takvom preobražaju, onda ne treba da napuštaš kuću Božju. Tvoja sposobnost da se podvrgneš ovom preobražaju dokazaće da za tebe još uvek ima nade – nade za promenu, nade za spasenje. Ona će dokazati da si i dalje pripadnik Božje kuće, ali da si predugo i preduboko bio pod uticajem raznih sebičnih motiva i ličnih obzira, ili raznih loših navika i ideja, zbog kojih je tvoja savest otupela i izgubila osećaj, i koji su narušili tvoje rasuđivanje i nagrizli su tvoj osećaj stida. Ako možeš da se podvrgneš takvom preobražaju, Božja kuća će ti poželeti dobrodošlicu da u njoj ostaneš, da ispuniš svoju dužnost, da ostvariš svoju misiju i da temeljno dovršiš posao koji imaš pred sobom. Naravno, ljudima koji imaju ove negativne emocije može se pomoći samo srcem punim ljubavi. Ako neka osoba dosledno odbija da prihvati istinu i ne pokaje se uprkos ponovljenim upozorenjima, od nje bi trebalo da se oprostimo. Međutim, ako je neko zaista spreman da se promeni, da se preobrati, da preokrene svoj kurs, želimo mu toplu dobrodošlicu da ostane. Dokle god je ta osoba iskreno spremna da ostane i da promeni svoje ranije pristupe i način života, i u stanju je da se postepeno podvrgne preobražaju dok obavlja svoju dužnost i da u njoj postaje bolja što je duže obavlja, takvim ljudima ćemo poželeti dobrodošlicu da ostanu i nadamo se da će nastaviti da budu sve bolji. Takođe izražavamo veliku želju koja se tiče njih: želimo im da izađu iz svojih negativnih emocija, da ih one više ne upliću u svoju mrežu i da ne budu obavijeni njihovom senkom, da se umesto toga posvete svom pravom poslu i da idu pravim putem, postupajući i proživljavajući ono što normalni ljudi i treba da rade prema Božjim zahtevima, i da postojano ispunjavaju svoje dužnosti u Božjoj kući prema Njegovim zahtevima, te da kroz život više ne lutaju. Želimo im budućnost koja obećava i da više ne rade šta im se prohte, niti da se isključivo bave traženjem zadovoljstva i fizičkog užitka, već da umesto toga više razmišljaju o stvarima povezanim sa obavljanjem svojih dužnosti, sa putem kojim u životu idu i sa proživljavanjem normalne ljudskosti. Svim srcem im želimo da žive srećno, slobodno i oslobođeno u kući Božjoj, da svakodnevno doživljavaju mir i radost, i da osećaju toplinu i uživanje u svom životu ovde. Zar to nije najveća želja? (Jeste.) Ja sam dovršio Svoju želju i pozivam sve vas da im uputite svoje iskrene želje. (Naša iskrena želja je da žive srećno, slobodno i oslobođeno u kući Božjoj, da svakodnevno doživljavaju mir i radost, i da osećaju toplinu i uživanje u svom životu ovde.) I šta još? A da im svim srcem poželimo da više ne žive u čvrstom stisku emocija sputanosti? (Da.) To je Moja želja. Imate li za njih i drugih želja? (Moja iskrena želja je da mogu da se posvete svom pravom poslu, da neprekidno poboljšavaju ispunjavanje svojih dužnosti.) Je li to dobra želja? (Jeste.) Ima li i drugih želja? (Moja iskrena želja je da mogu uskoro da počnu da proživljavaju normalnu ljudskost.) Ova želja možda nije vrlo uzvišena, ali mislim da je praktična. Ljudska bića treba da proživljavaju normalnu ljudskost i da se ne osećaju sputano. Zašto nismo u stanju da izdržimo muke koje drugi mogu da izdrže? Ako neka osoba poseduje savest, razum i osećaj stida normalne ljudskosti, kao i težnje, metode za postojanje i prave ciljeve u svojoj težnji koje normalni ljudi treba da imaju, ona se neće osećati sputano. Zar to nije prilično dobra želja? (Jeste.) Ima li još nekih želja? (Moja iskrena želja je da oni skladno sarađuju sa braćom i sestrama, da osećaju Božju ljubav u Njegovoj kući i da postupaju prema načelima Božje kuće.) Je li ovaj zahtev uzvišen? (Nije.) Pošto nije uzvišen, da li ga je lako ostvariti? Osećati ljubav Božje kuće je prilično u skladu sa stvarnošću – to je ono što je ovim ljudima potrebno, zar ne? (Jeste.) Zahtevi za ovakve ljude nisu visoki. Prvo i osnovno, oni treba da poseduju savest i razum normalne ljudskosti. Ne treba da besposličare niti da lutaju u životu; treba da nauče da žive, da se posvete svom pravom poslu, da preuzmu svoje odgovornosti i dužnosti. Zatim treba da nauče kako da žive, kako da prožive normalnu ljudskost i dobro ispune svoje odgovornosti i dužnosti. Pri tome će moći da osete utehu, mir i radost u kući Božjoj i biće spremni da ovde žive i da obavljaju svoje dužnosti. Nakon što raskrste sa svojim negativnim emocijama sputanosti, malo pomalo moći će da streme ka istini i da skladno sarađuju s drugima. To su zahtevi koji su upućeni ovakvim ljudima. Bez obzira na njihove godine, mi nemamo ogromne želje niti uzvišene zahteve koji se tiču njih, već samo ove o kojima smo govorili. Kao prvo, oni treba da nauče da se posvete svom pravom poslu, da preuzmu odgovornosti i obaveze odrasle i normalne osobe i da nauče da se pridržavaju pravila, da prihvate upravljanje, nadzor i orezivanje kuće Božje i da svoje dužnosti dobro obavljaju. Ovo je ispravan stav koji treba da usvoji osoba sa savešću i razumom. Kao drugo, oni treba da imaju ispravno shvatanje i znanje u vezi sa odgovornošću, obavezama i sa mislima i gledištima koji obuhvataju savest i razum normalne ljudskosti. Treba da se oslobodiš svojih negativnih emocija i sputanosti i da se ispravno suočavaš sa raznim teškoćama koje nastaju u tvom životu. Za tebe, to nisu dodatne stvari ili breme ili obaveze, već ono što ti, kao normalna odrasla osoba, treba da podneseš. To znači da svaka odrasla osoba, bez obzira na tvoj pol, bez obzira na tvoj kov, bez obzira na to koliko si kompetentan ili koje talente poseduješ, mora da podnese sve stvari koje odrasle osobe treba da podnesu, uključujući: životne sredine u koje odrasle osobe moraju da se uklope, odgovornosti, obaveze i misije koje treba da preuzmeš i posao koji treba da prihvatiš. Pre svega, treba pozitivno da prihvatiš ove stvari umesto da očekuješ da te drugi oblače i hrane ili da se oslanjaš na preživljavanje od plodova tuđeg rada. Osim toga, treba da naučiš da se prilagodiš svakakvim pravilima, propisima i upravljanju i da ih prihvatiš, treba da prihvatiš upravne odluke Božje kuće i da naučiš da se prilagodiš postojanju i životu među drugim ljudima. Treba da poseduješ savest i razum normalne ljudskosti, da ispravno pristupaš ljudima, događajima i stvarima oko sebe i da ispravno posmatraš i rešavaš razne probleme sa kojima se susrećeš. Sve ovo su stvari kojima osoba sa normalnom ljudskošću treba da se bavi, i može se takođe reći da su to život i životno okruženje sa kojima odrasla osoba treba da se suoči. Na primer, kao odrasla osoba, treba da se oslonite na svoje sposobnosti da izdržavate i hranite svoju porodicu, bez obzira na svoje životne nedaće. Ovo je teškoća koju treba da izdržiš, odgovornost koju treba da ispuniš i obaveza koju treba da izvršiš. Treba da preuzmeš odgovornosti koje odrasla osoba treba da preuzme. Koliku god patnju da trpiš ili koliko god veliku cenu da plaćaš, koliko god da se osećaš tužno, treba da progutaš svoje pritužbe i ne treba da razvijaš nikakve negativne emocije niti da se ikome žališ, jer je to ono što odrasle osobe treba da podnesu. Kao odrasla osoba, treba da se nosiš sa ovim stvarima – bez prigovaranja ili opiranja, i naročito bez njihovog izbegavanja ili odbacivanja. Lutati kroz život, besposličariti, raditi stvari kako ti se prohte, biti svojevoljan ili hirovit, raditi ono što želiš i ne raditi ono što ne želiš – to nije stav koji u životu treba da ima odrasla osoba. Svaka odrasla osoba mora da preuzme odgovornosti odrasle osobe, bez obzira na količinu pritiska s kojim se suočava, kao što su nedaće, bolesti, pa čak i razne teškoće – to su stvari koje svako treba da iskusi i podnese. One su deo života normalne osobe. Ako ne možeš da podneseš pritisak ili izdržiš patnju, to znači da si previše krhak i beskoristan. Svako ko živi mora da podnese ovu patnju i niko ne može da je izbegne. Bilo da je to u društvu ili u Božjoj kući, svima je isto. Ovo je odgovornost koju treba da izdržiš, teško breme koje odrasla osoba treba da nosi, stvar koju treba da prihvatiš i ne treba da je izbegavaš. Ako uvek pokušavaš da sve to izbegneš ili odbaciš, onda će tvoje emocije sputanosti izaći na videlo i uvek će te uplitati u svoju mrežu. Međutim, ako sve ovo možeš pravilno da shvatiš i prihvatiš, i to posmatraš kao neophodni deo svog života i postojanja, onda ove stvari ne treba da budu razlog zbog koga ćeš razvijati negativne emocije. S jedne strane, moraš da naučiš da preuzimaš odgovornosti i obaveze koje odrasle osobe treba da imaju i da preuzimaju. S druge strane, treba da naučiš da s normalnom ljudskošću vodiš skladan suživot s drugima u svojoj životnoj i radnoj sredini. Nemoj naprosto da radiš ono što ti se prohte. Koja je svrha skladnog suživota? Da se bolje dovrši posao i bolje ispune obaveze i odgovornosti koje ti, kao odrasla osoba, treba da završiš i ispuniš, da se na minimum svedu gubici izazvani problemima s kojima se susrećeš na svom poslu i da se maksimalno povećaju rezultati i efikasnost tvog posla. To je ono što treba da postigneš. Ako poseduješ normalnu ljudskost, to treba da postigneš kad radiš među ljudima. A kad je reč o pritisku u radu, bilo da on potiče od Višnjeg ili od Božje kuće ili ako je to pritisak koji ti nameću braća i sestre, to je nešto što treba da podneseš. Ne možeš da kažeš: „Ovo je previše pritiska za mene, pa to neću uraditi. Ja samo tražim dokolicu, lagodnost, sreću i udobnost u izvršavanju svoje dužnosti i u radu u Božjoj kući.” To neće funkcionisati; to nije misao koju normalna odrasla osoba treba da poseduje, a Božja kuća nije mesto na kome ćeš se prepuštati udobnosti. U svom životu i poslu, svaka osoba preuzima određeni stepen pritiska i rizika. Na svakom poslu, a posebno obavljajući svoju dužnost u Božjoj kući, treba da stremiš optimalnim rezultatima. U širim razmerama, to su učenje i zahtev koji dolaze od Boga. U užim razmerama, to su stav, gledište, merilo i načelo koje svaka osoba treba da usvoji u svom ponašanju i postupcima. Kad obavljaš dužnost u Božjoj kući, moraš da naučiš da se pridržavaš propisa i sistema Božje kuće, moraš da naučiš da se povinuješ, da naučiš pravila i ponašaš se pristojno. To je suštinski deo nečijeg ponašanja. Ne treba da trošiš sve svoje vreme ugađajući sebi umesto da radiš, ne razmišljajući ni o čemu ozbiljno, da u besposličarenju provodiš svoje dane ili da se upuštaš u pogrešna dela i da težiš sopstvenom načinu života, kao što to čine nevernici. Ne navodi druge da te preziru, ne budi trn u oku ni žulj na peti, ne navodi sve druge da te se klone ili da te odbacuju, i nemoj biti prepreka ili kamen spoticanja u bilo kom poslu. To su savest i razum koje normalna odrasla osoba treba da poseduje, a takođe i odgovornost koju svaka normalna osoba treba da podnese. To je deo stvari koje moraš da učiniš kako bi snosio tu odgovornost. Da li razumeš? (Da.)

Ako si ti odlučna osoba, ako prema odgovornostima i obavezama koje ljudi treba da preuzmu, prema stvarima koje ljudi sa normalnom ljudskošću moraju da postignu i onim stvarima koje odrasle osobe moraju da ostvare, možeš da se odnosiš kao prema svrhama i ciljevima svoje potrage, i ako možeš da prihvatiš svoje odgovornosti, onda se, bez obzira na cenu koju plaćaš i bol koji podnosiš, nećeš žaliti, i sve dok to prepoznaješ kao Božje zahteve i namere, moći ćeš da istrpiš svaku patnju i dobro ispuniš svoju dužnost. U tom trenutku, kakvo bi bilo stanje tvog uma? Bilo bi drugačije; osećao bi mir i stabilnost u srcu i doživeo bi zadovoljstvo. Vidiš, već samom potragom za proživljavanjem normalne ljudskosti, kao i stremljenjem ka odgovornosti, obavezama i misiji, koje ljudi sa normalnom ljudskošću treba da nose i preuzmu, ljudi u svom srcu osećaju mir i radost i doživljavaju zadovoljstvo. Nisu došli ni do trenutka u kome obavljaju poslove prema načelima i u kome zadobijaju istinu, a već su doživeli izvesnu promenu. Takvi ljudi su oni koji poseduju savest i razum; oni su ispravni ljudi koji mogu da prevaziđu svaku teškoću i da preuzmu svaki zadatak. Oni su dobri Hristovi vojnici, prošli su obuku i nikakva teškoća ih ne može poraziti. Recite Mi, šta mislite o takvom ponašanju? Zar ti ljudi nemaju hrabrosti? (Imaju je.) Imaju hrabrosti i ljudi im se dive. Da li bi se takvi ljudi i dalje osećali sputano? (Ne.) Pa, kako su onda preobratili te emocije sputanosti? Iz kog razloga ih te emocije sputanosti neće uznemiravati niti će ih proganjati? (To je stoga što vole pozitivne stvari i nose breme u svojim dužnostima.) Tako je, stvar je u posvećenosti svom pravom poslu. Kad se ljudi usredsrede na prave stvari, i kad na scenu stupe savest i razum normalne ljudskosti, kao i osećaj odgovornosti i osećaj za misiju koje poseduju, tim ljudima je sasvim dobro kud god da ih smestite. Mogu da budu uspešni u svakom zadatku, bez ikakve sputanosti, uznemirenosti ili utučenosti. Misliš li da Bog blagosilja takve ljude? Da li bi se ljudi koji poseduju takvu savest, razum i normalnu ljudskost suočavali s teškoćama dok streme ka istini? (Ne.) Na osnovu stremljenja, gledišta i metoda postojanja normalne ljudskosti, njima stremljenje ka istini ne bi palo vrlo teško. Kad ljudi dostignu ovu tačku, nisu daleko od shvatanja istine, primene istine, postupanja prema istina-načelima, kao i od ulaska u istina-stvarnost. Šta ovde znači da „nisu daleko”? To znači da je ugao posmatranja njihovog ponašanja i metod postojanja koji su izabrali sasvim pozitivan i proaktivan, suštinski usklađen sa normalnom ljudskošću koju Bog zahteva. To znači da su dosegli merila postavljena od Boga. Čim ispune ova merila, takvi pojedinci mogu da shvate istinu kad je čuju i biće im znatno lakše da istinu primenjuju. Biće im lako da uđu u istina-stvarnost i da postupaju prema istina-načelima. Sve u svemu, koliko je aspekata onoga što ljudi sa normalnom ljudskošću treba da urade? Ima ih okvirno tri. Koji su to? Recite Mi. (Prvi se tiče toga da čovek nauči da preuzme odgovornosti i obaveze koje odrasla osoba treba da ima i da podnese. Drugi, da se čovek nauči skladnom suživotu s normalnom ljudskošću sa drugima u svom životnom i radnom okruženju, kao i da ne radi ono što se njemu prohte. I treći je da nauči da se pridržava Božjih učenja u domenu razuma normalne ljudskosti, kao i da se pridržava stavova, gledišta, merila i načela koje čovek treba da ima u svom ponašanju, što znači da se poštuju pravila.) Ova tri aspekta jesu ono što ljudi sa normalnom ljudskošću treba da poseduju. Ako ljudi počnu da razmišljaju o ovim aspektima, da se na njih usredsređuju i da naporno rade na njihovom postizanju, oni će početi da se posvećuju svom pravom poslu – hoće li onda i dalje doživljavati negativne emocije? Hoće li se i dalje osećati sputano? Kad se posvećuješ svom pravom poslu i obavljaš svoje prave stvari, i kad prihvataš obaveze i odgovornosti koje odrasle osobe treba da preuzmu, imaćeš toliko toga da radiš i o toliko toga da razmišljaš da ćeš biti prilično zauzet. Posebno kad je reč o onima koji trenutno obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući, imaju li oni vremena da se osećaju sputano? Nemaju. Pa, šta je sa onima koji se osećaju sputano, koji se oneraspolože i osećaju se malodušno ili utučeno kad god se suoče s nečim što je pomalo neprijatno? Radi se o tome da nisu zauzeti pravim stvarima i da su dokoni. Radi se o tome da se ne posvećuju svom pravom poslu i ne mogu da vide stvari koje treba da rade, pa im um postaje dokon, a misli im divljaju. Oni razmišljaju i razmišljaju, bez ikakvog puta kojim bi išli, pa se osećaju sputano. Što više razmišljaju to se više osećaju uvređeno i bespomoćno, i sve manje su bez ikakvog puta; što više razmišljaju to više osećaju da njihov život nije vredan toga, da su jadni i sve su tužniji. Nemoćni su da se oslobode i na kraju dospevaju u zamku tih emocija sputanosti. Zar nije tako? (Jeste.) U stvari, ovaj problem je lako rešiti jer postoji toliko stvari koje treba da uradiš, toliko pravih stvari o kojima treba da razmišljaš i da ih razmotriš da nećeš imati vremena da razmišljaš o tim beskorisnim stvarima, tim aktivnostima u kojima tražiš zadovoljstva. Ljudi čiji je um dovoljno dokon da razmišljaju o takvim stvarima radije se opuštaju umesto da rade, oni su proždrljivi zgubidani i ne posvećuju se svom pravom poslu. Oni koji se ne posvećuju svom pravom poslu često dospevaju u zamku emocija sputanosti. Ovi ljudi svoju pažnju ne zaokupljaju pravim stvarima i, premda postoji mnoštvo važnih stvari kojima se treba posvetiti, oni o njima ne razmišljaju niti po njima postupaju. Umesto toga, pronalaze vreme da im misli lutaju, da se žale i zapomažu zbog svog fizičkog tela, da brinu o svojoj budućnosti i da se sekiraju zbog bola koji su pretrpeli i cene koju su platili. Kad sve to ne mogu da reše niti da podnesu, kao ni da pronađu izlaz za ove frustracije, osećaju se sputano. Kad pomisle da napuste Božju kuću, plaše se da ne ostanu bez blagoslova, plaše se da će otići u pakao ako počine zlo, i ujedno su nespremni da streme ka istini ili da pravilno ispunjavaju svoje dužnosti. Posledično, osećaju se sputano. Zar nije tako? (Jeste.) Tako je. Ako se čovek posvećuje svom pravom poslu i ide pravim putem, ove emocije neće nastajati. Čak i ako povremeno doživi emocije sputanosti zbog privremenih posebnih okolnosti, to će biti samo prolazna raspoloženja, jer će ljudi sa ispravnim putem u životu i sa pravim pogledom na postojanje brzo nadjačati te negativne emocije. Shodno tome, više nećeš često dospevati u zamku emocija sputanosti. To znači da ti takve emocije sputanosti neće smetati. Povremeno možda doživiš loša raspoloženja, ali u njima nećeš biti zarobljen. Ovim se naglašava važnost stremljenja ka istini. Ako nastojiš da se posvetiš svom pravom poslu, ako preuzimaš odgovornosti koje odrasle osobe treba da snose i težiš tome da imaš normalan, dobar, pozitivan i preduzimljiv način postojanja, u tebi se onda neće razviti ove negativne emocije. Te emocije sputanosti te neće pronaći niti će te držati u šaci.

Dakle, završili smo razgovor u zajedništvu o problemu i težini rešavanja sputanosti, što obuhvata tri prethodno pomenuta aspekta. Svim srcem želimo da oni koje su emocije sputanosti uplele u svoju mrežu, kao i oni koje su emocije sputanosti uhvatile u svoju zamku, ali koji žele da se tih emocija oslobode, više ne budu pod njihovom kontrolom. Nadamo se da će uskoro moći da isplivaju iz negativnih emocija sputanosti i da prožive obličje normalne osobe, prihvatajući normalan i pravilan način postojanja. Da li je ovo dobra želja? (Jeste.) Onda i vi treba da je poželite. (Želimo da oni koje su emocije sputanosti uplele u svoju mrežu, kao i oni koje su emocije sputanosti uhvatile u svoju zamku, ali koji žele da se tih emocija oslobode, više ne budu pod njihovom kontrolom. Nadamo se da će uskoro moći da izađu iz negativnih emocija sputanosti i da prožive obličje normalne osobe, prihvatajući normalan i pravilan način postojanja.) Ova želja je realistična. Sada kad smo izrazili svoje želje, hoće li se ovi ljudi osloboditi emocija sputanosti u krajnjoj liniji zavisi od njihovog ličnog izbora – to bi trebalo da bude jednostavna stvar. U stvari, to je nešto što ljudi sa normalnom ljudskošću treba da poseduju. Ako čovek ima dovoljno snažnu rešenost i volju da stremi ka istini i pozitivnim stvarima, biće mu lako da se oslobodi od emocija sputanosti. To neće biti težak zadatak. Ako neko ne uživa da stremi ka istini i pozitivnim stvarima, i ne voli pozitivne stvari, neka ostane u zamci emocija sputanosti. Nek mu bude. Više ne moramo da izražavamo želje koje se tiču njega, je li tako? (Tako je.) Ovo je još jedan način rešavanja te situacija. Postoji rešenje za svaki problem, i sve se može razmatrati i rešiti na osnovu istina-načela i stvarne situacije u kojoj se ljudi nalaze. Za danas smo završili sa svojim željama i detaljno smo u zajedništvu razgovarali o nekoliko različitih situacija. Rekli smo sve što treba da se kaže o ovakvoj osobi, pa hajde da na ovom mestu završimo razgovor.

12. novembar 2022. godine