Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o „otpuštanju”, što predstavlja jedno od načela primene u načinu stremljenja ka istini. Prvi deo „otpuštanja” označava otpuštanje svih negativnih emocija. O ovoj temi smo već nekoliko puta razgovarali. Da li smo prošli put razgovarali o negativnoj emociji sputanosti? (Jesmo.) O čemu smo u vezi sa tim razgovarali? Šta ljude navodi da se osećaju sputano? (Bog je govorio da ljudi u svojim dužnostima rade šta im se prohte, da nisu spremni da se pridržavaju crkvenih pravila i propisa, niti da budu predmet sputavanja. Zbog svoje samovolje i nepostupanja u skladu sa načelima, oni ne mogu dobro da obavljaju svoje dužnosti, pa često bivaju orezivani. Ako ne razmišljaju o svojim postupcima i ako kroz traženje istine ne uspevaju da reše svoje probleme, osećaće se sputano.) Poslednji put smo govorili o jednoj situaciji u kojoj ljudi osećaju negativnu emociju sputanosti, koja nastaje uglavnom zato što ne mogu da rade šta im se prohte. U tom razgovoru smo se prvenstveno bavili: situacijama u kojima ljudi ne mogu da rade šta im se prohte, stvarima koje bi ljudi želeli da rade po svojoj volji i uobičajenim ponašanjima koja postoje kod ljudi koji se uljuljkuju u emociji sputanosti. Zatim smo razgovarali o putu kojim čovek treba da ide kako bi razrešio ovu emociju. Nakon što ste čuli ove razgovore o otpuštanju negativnih emocija, da li ste došli do nekakvih zaključaka o tome da li oni otkrivaju ispoljavanja čovekovih negativnih emocija ili ljudima saopštavaju kojim putem otpustiti te emocije? Ka čemu je usmerena ova primena otpuštanja negativnih emocija? Nakon što ste čuli te razgovore, da li ste o tome razmišljali? (Bože, po mom shvatanju, ova primena je usmerena ka tome kako ljudi gledaju na stvari.) Tako je, to je jedan njen aspekt. Odnosi se na to kako ljudi gledaju na stvari. Ta gledišta se prvenstveno odnose na različite ideje i stavove kojih se čovek drži pred raznim ljudima, pitanjima i stvarima, i prvenstveno su usmerena na različite probleme sa kojima se čovek susreće u svom normalnom ljudskom životu i postojanju. Primeri za to obuhvataju: način komuniciranja sa drugima, način ublažavanja netrpeljivosti, stav koji čovek treba da ima prema braku, porodici, poslu, svojim izgledima, bolesti, starenju, smrti i beznačajnim stvarima u životu. Dotiče se, između ostalog, i toga kako čovek treba da se suočava sa svojim okruženjem i načina na koji treba da se suočava sa dužnošću koju treba da obavi. Zar se ne dotiče ovih stvari? (Da, dotiče se.) Kad je reč o svim glavnim problemima i načelnim pitanjima, koji se odnose na normalan ljudski život i postojanje, ako neko ima ispravne ideje, gledišta i stav, njegova će ljudskost biti relativno normalna. Pod „normalnom” mislim na posedovanje normalnog razuma i normalne perspektive i stava o stvarima. Jedino će oni koji ka istini streme s ispravnim idejama i gledištima lako moći istinu da shvate i da u nju uđu. To znači da će jedino oni sa normalnim idejama i normalnim gledištima, perspektivama i stavovima o ljudima i stvarima moći da postignu određene rezultate u svom stremljenju ka istini. Ako su čovekova perspektiva i stav o ljudima i stvarima, kao i njegove ideje, gledišta i stav, svi redom negativni, neusklađeni sa savešću i racionalnošću normalne ljudskosti, a uz to su radikalni, tvrdoglavi i nečisti – ukratko, ako su svi redom negativni, štetni i deprimirajući – hoće li takvom čoveku u stremljenju ka istini biti lako da istinu razume i primenjuje? (Neće.) Lako vam je govoriti s teorijskog stanovišta, a da u stvarnosti to zapravo ne razumete. Jednostavno rečeno, imajući u vidu različite negativne emocije o kojima razgovaramo, ako čovek ima negativnu i netačnu perspektivu i stav o različitim ljudima, pitanjima i stvarima na koje u svom životu i na svom životnom putu nailazi, hoće li moći da razume istinu? (Neće.) Ako se uvek uljuljkuje u negativnim emocijama, može li da postigne čistu spoznaju Božjih reči? (Ne.) Ako misli i gledišta negativnih emocija nad njim uvek imaju vlast, kontrolu i uticaj, zar njegova perspektiva i stav o svim stvarima i njegova gledišta na stvari koje mu se događaju neće biti negativni? (Hoće.) Na šta se ovde misli pod „negativnim”? Pre svega, možemo li reći da je to u suprotnosti sa činjenicama i objektivnim zakonima? Da li to krši zakone prirode kojih čovek treba da se pridržava, kao i činjenicu Božje suverenosti? (Da.) Ako ljudi, dok slušaju i čitaju Božje reči, u sebi nose ove negativne ideje i gledišta, mogu li zaista da prihvate Njegove reči i da im se pokore? Mogu li da postignu pokornost Bogu i usklađenost sa Bogom? (Ne.) Navedite Mi primer koji ovo ilustruje da bih se uverio da ste razumeli. Navedite Mi primer u kome se neko bavi glavnim pitanjima svog života i opstanka, kao što su pitanja o braku, porodici, deci ili bolesti, pitanjima o svojoj budućnosti, sudbini, o tome da li mu se život glatko odvija, o svojoj vrednosti, društvenom statusu, ličnim interesima i tako dalje. (Sećam se da je Bog poslednji put govorio o tome da se ljudi koji se suočavaju sa bolešću uljuljkuju u negativnim emocijama kao što su uznemirenost, strepnja i zabrinutost, i da se izuzetno plaše umiranja. To utiče na njihovu sposobnost da obavljaju svoju dužnost i žive normalnim životom i onesposobljava ih da se povinuju objektivnim zakonima. U stvarnosti, ljudski životi i smrti, vreme kada će se ljudi razboleti i koliko će patiti, sve to je predodređeno od Boga. Ljudi treba da se suoče sa ovim situacijama i da ih iskuse uz pravilan, pozitivan stav. Treba da traže lečenje koje im je potrebno i da izvršavaju dužnost koju treba da izvršavaju – treba da održe pozitivno stanje svog bića, a ne da budu zarobljeni sopstvenom bolešću. Međutim, kada se ljudi uljuljkuju u negativnim emocijama, oni ne veruju u Božju suverenost i ne veruju da je Bog predodredio njihov život i njihovu smrt. Naprosto se osećaju zabrinuto i uplašeno i sa strepnjom gledaju na svoju bolest. Sve se više brinu i plaše – njima ne upravlja istina o Božjoj suverenosti nad čovekovom sudbinom niti u njihovom srcu ima Boga.) To je odličan primer. Ima li ovo neke veze s gledištem koje ljudi treba da imaju o značajnoj temi života i smrti? (Da.) Da li svi vi znate ponešto o ovoj temi? To je pitanje suočavanja sa sopstvenim životom i smrću. Da li je ono u vezi s problemima koji se nalaze unutar opsega normalne ljudskosti? (Da.) Ovo je veliki problem sa kojim svako mora da se suoči. Čak i ako si mlad i dobrog zdravlja i dosad nisi imao posla sa pitanjima života i smrti niti si ih iskusio, neizbežno će doći dan kada ćeš to morati da učiniš – u pitanju je nešto sa čime svako mora da se suoči. Za normalnu osobu, bilo da vas lično pogađa ili ste još uvek daleko od toga, to je svakako najvažniji problem sa kojim ćete se u životu suočiti. Prema tome, kada se suoče sa važnim pitanjem smrti, zar ljudi ne bi trebalo da razmišljaju kako da se nose sa ovim problemom? Zar neće usvojiti neke ljudske metode da bi se njime pozabavili? Kojih gledišta ljudi treba da se drže? Nije li ovo praktično pitanje? (Jeste.) Ako se ljudi uljuljkuju u negativnim emocijama, o čemu će razmišljati? O ovome smo već razgovarali – ako ljudi žive prema mislima i gledištima negativnih emocija, jesu li njihovi postupci i izrazi u skladu sa istinom ili nisu? Da li su usklađeni sa razmišljanjem normalne ljudskosti ili nisu? (Ne, nisu.) Nisu u skladu ni sa razmišljanjem normalne ljudskosti, a kamoli sa istinom. Nisu usklađeni sa objektivnim činjenicama niti sa objektivnim zakonima, i zasigurno nisu u skladu sa Božjom suverenošću.

Šta je krajnji rezultat našeg razgovora o otpuštanju raznih negativnih emocija? Na koji način, konkretno, možete da izvodite i primenjujete „otpuštanje” da biste posedovali način razmišljanja i razum normalne ljudskosti ili, drugim rečima, da biste posedovali misli, perspektive i gledišta koje bi trebalo da poseduje neko sa normalnom ljudskošću i razumom? Koji su konkretni koraci ili putevi primene obuhvaćeni ovim „otpuštanjem”? Nije li prvi korak da prepoznaš da li su tvoja gledišta o stvarima sa kojima se suočavaš ispravna i da li nose neke negativne emocije? To je prvi korak. Recimo, što se tiče primera koji smo prethodno naveli o suočavanju sa bolešću i smrću, prvo bi trebalo da detaljno analiziraš da li u tvojim gledištima o tim pitanjima ima ikakvih negativnih emocija. Na primer, trebalo bi da analiziraš da li povodom ovih stvari osećaš ikakvu uznemirenost, zabrinutost ili strepnju i kako nastaju tvoja uznemirenost, zabrinutost i strepnja, te bi trebalo da se udubiš u osnovni uzrok tih problema. Zatim, nastavi da detaljno analiziraš i otkrićeš da nisi u potpunosti razumeo ove stvari. Nisi jasno prepoznao da je sve u vezi sa ljudskim rodom u Božjim rukama i pod Njegovom suverenošću. Čak ni kada se razbole ili se suoče sa smrću, ljudi ne treba da upadnu u klopku ovih stvari. Umesto toga, treba da se pokore uređenjima i orkestracijama Božjim, a ne da budu zastrašeni ili obuzeti bolešću ili smrću. Ovih stvari ne treba da se plaše, niti da im dopuste da utiču na njihov normalan život i obavljanje dužnosti. Sa jedne strane, dok prolaze kroz bolest, ljudi treba aktivno da dožive i shvate Božju suverenost i da se pokore Njegovim orkestracijama i uređenjima i, po potrebi, mogu da traže način izlečenja. Odnosno, trebalo bi aktivno da se suoče sa tim procesom, da ga dožive i uvaže. Sa druge strane, u svom srcu treba da steknu ispravno shvatanje o tim stvarima i da veruju da je sve u Božjim rukama. Ljudska bića mogu da obave samo svoj deo posla, a za sve ostalo treba da se pokore Nebeskoj volji. Zato što je sve u rukama Božjim, i Bog je predodredio živote i smrti svih ljudi. Čak i ako ljudi rade ono što treba da rade, krajnji ishod svega toga neće se odvijati prema njihovoj volji, niti su ljudi ti koji o tome odlučuju, zar ne? (Tako je.) Kada se suočite sa bolešću, prvo treba da ispitate svoje srce i prepoznate sve negativne emocije. Treba da procenite sopstveno shvatanje ovog pitanja i gledišta koja imate u svom srcu: da li ste ograničeni ili sputani negativnim emocijama i kako su te negativne emocije nastale. Trebalo bi da raščlaniš sledeće: zbog čega si zabrinut, čega se plašiš, u čemu se osećaš nesigurno i šta to ne možeš da otpustiš zbog svoje bolesti; zatim ispitaj uzrok tih stvari zbog kojih se osećaš zabrinuto, zastrašeno ili uplašeno i postepeno ih rešavaj jednu po jednu. Pre svega, treba da analiziraš i istražiš postoje li ti negativni elementi u tebi i da ih, ako postoje, analiziraš i utvrdiš jesu li ispravni ili, pak, ima i onih koji nisu u skladu sa istinom. Ako pronađeš elemente koji nisu u skladu sa istinom, u njihovom rešavanju treba da tražiš odgovore u Božjim rečima i da postepeno tražiš istinu. Treba da težiš dostizanju stanja u kome nećeš biti uznemiren, pogođen ili okovan ovim negativnim elementima, i da to uradiš tako da oni ne utiču na tvoj normalan život, posao ili obavljanje tvojih dužnosti, niti remete poredak u tvom životu. I, naravno, nikako ne treba da utiču na tvoju veru u Boga niti na činjenicu da Ga slediš. Ukratko, cilj je da na kraju možeš razumno, ispravno, objektivno i tačno da se suočiš sa ovim problemima na koje nailaziš ili na koje ćeš tek naići. Nije li to proces otpuštanja? (Jeste.) To je konkretan put primene. Možete li sažeto opisati konkretan put primene? (Pre svega, čovek treba da razume pitanje sa kojim se suočava, da analizira da li tokom ovog procesa ima ikakvih negativnih emocija, a zatim da traži odgovore u rečima Božjim, da traži istinu da ih reši i da ne dozvoli da ga te negativne emocije uznemiravaju, niti da utiču na njegov život i obavljanje dužnosti. Osim toga, treba da veruje da stvari sa kojima se susreće proizlaze iz suverenosti Božje i iz Njegovih uređenja. Uz ovakvo shvatanje, ljudi će na kraju postići pokornost i sprovesti pozitivnu i proaktivnu primenu.) Recite Mi, ako ljudi žive u negativnim emocijama, kakvo je njihovo uobičajeno ponašanje kada se suoče sa bolešću? Kako uviđaš da imaš negativne emocije? (Pre svega, prisutan je veliki strah i počinju da nam se javljaju ovakve nasumične misli: „Kakva je ovo bolest? Ako ne mogu da je izlečim, hoću li mnogo propatiti? Hoće li njen ishod biti smrt? Hoću li kasnije i dalje moći da obavljam svoju dužnost?” Razmišljaćemo o ovim stvarima, zbog njih ćemo brinuti i osećati se uplašeno. Neki ljudi počinju da posvećuju više pažnje svom zdravlju, ne žele da plate danak obavljanja svojih dužnosti, misleći da će im se bolest, ako manje plate, možda ublažiti. Sve su to negativne emocije.) Negativne emocije se mogu ispitivati iz dva ugla. Sa jedne strane, trebalo bi da znaš o čemu razmišljaš u svom umu. Kada se razboliš, možda pomisliš: „O, ne! Kako sam se ovako razboleo? Je li me neko zarazio? Je li to zato što sam umoran? Nastavim li da se tako zamaram, hoće li se ova bolest pogoršati? Hoću li imati još veće bolove?” To je jedan ugao posmatranja; možeš te stvari uočiti u svojim mislima. Sa druge strane, ako imaš takve misli, kako se one ispoljavaju u tvom ponašanju? Kada ljudi imaju određene misli, one utiču na njihove postupke. Svi ljudski postupci, ponašanje i metode vođeni su raznim mislima. Kada ljudi imaju ovakve negativne emocije, one pokreću razne misli, a njihovi stavovi ili metode o obavljanju dužnosti, rukovođeni takvim mislima, doživljavaju preobražaj. Na primer, u prošlosti su sa obavljanjem svoje dužnosti ponekad počinjali čim se probude. Ali sada, kada dođe čas da ustanu iz kreveta, počnu da razmišljaju: „Da nije ova bolest možda nastala zbog iscrpljenosti? Možda bi trebalo više da spavam. Mnogo sam se namučio i osećao sam se iscrpljeno. Sada treba da se usmerim na brigu o svom telu kako mi se bolest ne bi pogoršala.” Rukovođeni ovim aktivnim mislima, na kraju ustaju kasnije nego obično. Kada je reč o jelu, u sebi misle: „Možda je moja bolest povezana sa lošom ishranom. U prošlosti sam mogao svašta da pojedem, ali sada moram pažljivo da biram. Da bih bio bolje uhranjen i osnažio telo, trebalo bi da jedem više jaja i mesa – tako više neću imati tegobe.” I kad je reč o obavljanju dužnosti, oni takođe stalno razmišljaju kako da vode računa o svom telu. U prošlosti, nakon sat ili dva neprekidnog rada, najviše što bi učinili bilo je da se protegnu ili da ustanu i prohodaju okolo. Ali, sada, sebi postavljaju pravilo da se kreću na svakih pola sata kako se ne bi previše zamorili. Kad god na okupljanjima razgovaraju, nastoje da pričaju što manje, misleći: „Moram da naučim da brinem o svom telu.” Ranije, u svakoj prilici i kakvo god da pitanje neko postavi, odgovarali bi bez oklevanja. Međutim, sada žele da manje govore, da sačuvaju energiju, pa ako neko postavlja previše pitanja, odgovaraju mu: „Moram da se odmorim.” Vidiš, postali su naročito zaokupljeni svojim fizičkim telom, što ranije nije bio slučaj. Često vode računa da redovno uzimaju dodatke ishrani, da jedu voće i ustrajno vežbaju. Razmišljaju: „U prošlosti sam bio baš glup i neuk i nisam znao kako da brinem o svom telu. Rukovodio sam se svojim apetitom i prepuštao se proždrljivosti. Sada, kada imam probleme u telu, ako se ne usredsredim na svoje zdravlje i ako mi se bolest pogorša, pa više ne mogu da obavljam svoju dužnost, hoću li ipak dobiti blagoslove? U budućnosti moram da se pobrinem za svoje telo i ne smem da dozvolim da od bilo čega obolim.” Tako počinju da obraćaju pažnju na svoje zdravlje, te više ne obavljaju svoje dužnosti sa potpunom predanošću. Čak žale i osećaju nezadovoljstvo zbog patnje koju su u prošlosti podneli i zbog cene koju su platili dok su obavljali svoje dužnosti. Nisu li ove misli i ponašanja pod uticajem negativnih emocija i zar ne nastaju upravo iz njih? Te misli i ponašanja su zaista izazvane ovim negativnim emocijama. Da li im onda ove misli i ponašanja, zajedno sa njihovim negativnim emocijama, mogu pomoći da imaju više vere u Boga i da predanije obavljaju svoje dužnosti? Sasvim sigurno ne. I koji će biti konačan rezultat? Svoje dužnosti će obavljati površno i bez predanosti. Kada obavljaju stvari, mogu li da traže istinu i da postupaju u skladu sa istina-načelima? (Ne, ne mogu.) Rukovođeni tim negativnim emocijama, činiće ono što im se prohte i ostavljaće istinu po strani; neće je ceniti niti sprovoditi u delo. Sve što čine, sve što sprovode u delo, vrteće se oko misli nastalih iz njihovih negativnih emocija. Može li neko takav da stremi ka istini? (Ne, ne može.) Jesu li onda takve misli baš one koje bi ljudi sa normalnom ljudskošću trebalo da imaju? (Ne, nisu.) Pošto takve misli nisu one koje bi ljudi sa normalnom ljudskošću trebalo da imaju, u čemu mislite da oni greše? (Ljudi uopšte ne razumeju Božju suverenost i Njegova uređenja. U stvarnosti, sve su ove bolesti u Božjim rukama. Količinu patnje koju neka osoba treba da podnese određuje i uređuje Bog. Međutim, ako čovek živi u negativnim emocijama, postaje sklon spletkama i rukovodi se pogrešnim mislima i gledištima. Oslanja se na ljudske metode i neguje sopstveno fizičko telo.) Da li je ispravno da čovek ovako neguje svoje fizičko telo? Kada je čovek previše obuzet sopstvenim fizičkim telom, koje održava uhranjenim, zdravim i snažnim, od kakve je to vrednosti za njega? Koji je smisao takvog života? U čemu je vrednost čovekovog života? Je li ona samo zarad prepuštanja telesnim zadovoljstvima kao što su jelo, piće i zabava? (Ne, nije.) U čemu je onda vrednost života? Kažite Mi svoje mišljenje o tome. (Vrednost je u obavljanju dužnosti stvorenog bića – to je ono najmanje što čovek treba da postigne u svom životu.) Tako je. Recite Mi, ako su čovekovi svakodnevni postupci i misli tokom celog života usmereni isključivo na to da izbegne bolest i smrt, da očuva zdravlje svog tela i poštedi ga bolesti, kao i da stremi dugovečnosti, je li to vrednost kakvu treba da ima čovekov život? (Ne, nije.) Čovekov život ne treba da ima takvu vrednost. Pa, kakvu onda vrednost treba da ima? Neko je upravo pomenuo obavljanje dužnosti stvorenog bića, i to je jedan konkretan aspekt. Postoji li još nešto? Recite Mi, dok se molite ili dok se utvrđujete u odlučnosti, čemu obično težite? (Da se pokorimo Božjim uređenjima i orkestracijama koje nam je namenio.) (Da dobro odigramo ulogu koju nam je Bog dodelio i da ispunimo svoju misiju i odgovornost.) Još nešto? Sa jedne strane, reč je o obavljanju dužnosti stvorenog bića. Sa druge strane, radi se o tome da, u okviru svojih mogućnosti i sposobnosti, učinite ono najbolje što možete, makar da dostignete ono stanje u kome sebi nećete ništa prebacivati, u kome ćete imati čistu savest i u kome ćete biti prihvatljivi u očima drugih. Kao dodatni korak, bez obzira na to u kakvoj si porodici rođen, koliko si obrazovan ili kakvog si kova, tokom svog života moraš posedovati određeno razumevanje načela koje ljudi u životu treba da shvate. Recimo, kakvim putem ljudi treba da idu, kako treba da žive i kako da žive smislenim životom – treba makar da istražiš ponešto od istinske vrednosti života. Ovaj život se ne sme živeti uzalud i čovek na zemlju ne sme doći uzalud. Sa druge strane, tokom svog života, moraš da ispuniš svoju misiju; to je najvažnije. Ne govorimo o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili obaveze; ali treba da postigneš makar nešto. Na primer, neki ljudi u crkvi ulažu sve svoje napore u delo širenja jevanđelja, posvećujući tome čitav svoj život, plaćajući ogromnu cenu i pridobijajući mnoge ljude. Zahvaljujući tome, osećaju da njihov život nije proživljen uzalud, te da imaju vrednost i utehu. Kada se suoče sa bolešću ili smrću, kada rezimiraju ceo svoj život i osvrnu se unazad na sve što su ikada učinili, na put kojim su išli, u svom srcu pronalaze utehu. Sebi ništa ne prebacuju, niti za bilo čime žale. Dok u crkvi predvode druge ili dok su odgovorni za određeni aspekt rada, neki ljudi ne žale truda. Daju i poslednji atom svoje snage i energije, ulažući svu svoju energiju i plaćajući cenu za posao koji obavljaju. Svojim zalivanjem, vođstvom, pomoći i podrškom, pomažu mnogim ljudima zapalim u slabost i negativnost da ojačaju i da stoje postojano, da ne ustuknu, već da se vrate prisustvu Božjem, pa čak i da na kraju svedoče za Njega. Povrh toga, tokom perioda svog vođstva, oni obave mnoge važne zadatke, uklone ne tako mali broj zlih ljudi, štite brojne pripadnike Božjeg izabranog naroda i nadomeste brojne značajne gubitke. I sve to postignu tokom svog vođstva. Kada se osvrnu na put kojim su išli i prisete se obavljenog posla i cene koju su tokom godina platili, sebi ništa ne prebacuju niti za bilo čime žale. Veruju da nisu učinili ništa zbog čega bi se kajali i žive uz osećaj vrednosti, sa postojanošću i utehom u svom srcu. Kako je to divno! Nije li to dobar rezultat? (Jeste.) Ovaj osećaj postojanosti i utehe, ovo odsustvo kajanja, rezultat su i nagrada za stremljenje ka pozitivnim stvarima i istini. Nemojmo ljudima postavljati visoka merila. Hajde da razmotrimo situaciju u kojoj se čovek suočava sa zadatkom koji tokom svog života treba ili želi da obavi. Kada pronađe svoje mesto, on stoji postojano na svojoj poziciji, drži se svoje pozicije, podnosi ogromne bolove, plaća cenu i daje poslednji atom energije da postigne i završi ono što treba da učini i dovrši. Kada konačno stane pred Boga da mu podnese račun, oseća se relativno zadovoljno, u svom srcu sebi ništa ne prebacuje niti za bilo čime žali. Ima osećaj utehe i nagrade, osećaj da je živeo dragocenim životom. Nije li to značajan cilj? Bez obzira na njegovu veličinu, recite Mi, je li taj cilj praktičan? (Praktičan je.) Je li konkretan? Dovoljno je konkretan, dovoljno praktičan i dovoljno realan. Prema tome, da bi se živelo vrednim životom i konačno dobila ovakva nagrada, smatraš li da vredi da čovekovo fizičko telo malo pati i da plati neku malu cenu, čak i ako iskusi iscrpljenost i fizičku bolest? (Vredno je.) Kada dolazi na ovaj svet, čovek ne dolazi samo radi telesnog uživanja, niti isključivo radi jela, pića i zabave. Čovek ne treba da živi samo zbog tih stvari; u tome nije vrednost ljudskog života, niti je to pravi put. Vrednost ljudskog života i pravi put kojim treba ići podrazumevaju postizanje nečeg vrednog i dovršavanje jednog ili više vrednih poslova. To ne nazivamo karijerom, već pravim putem. To zovemo i pravim zadatkom. Recite Mi, da li je vredno da čovek plati određenu cenu kako bi završio neki vredan posao, živeo smislenim i vrednim životom, stremio ka istini i do nje došao? Ako zaista želiš da stremiš ka istini i da je razumeš, ako želiš da se u životu zaputiš pravim putem, da pravilno obavljaš svoju dužnost i živiš vrednim i smislenim životom, tad ne treba da oklevaš da uložiš poslednji atom svoje energije, da platiš datu cenu i pokloniš sve svoje vreme i svoje dane. Ako tokom ovog perioda doživiš neku manju bolest, to neće biti važno, neće te slomiti. Nije li ovo daleko nadmoćnije od čitavog života provedenog u udobnosti i dokolici, u negovanju fizičkog tela da bude uhranjeno i zdravo da bi se na kraju postigla dugovečnost? (Jeste.) Koja od ove dve mogućnosti je pogodnija za postizanje vrednog života? Koja može doneti utehu i odsustvo kajanja kada se ljudi na samom kraju suoče sa smrću? (Živeti smislenim životom.) Živeti smislenim životom znači osećati rezultate i utehu u svom srcu. Šta je sa onima koji su dobro uhranjeni i rumeni u licu sve do svoje smrti? Budući da oni ne vode smislen život, kako se osećaju na samrti? (Kao da su uzalud živeli.) Urezuju se ove tri reči: uzalud su živeli. Šta znači „živeti uzaludno”? (Proćerdati život.) Živeti uzaludno, proćerdati život – šta je u osnovi ova dva izraza? (Na kraju života oni otkrivaju da nisu ništa zadobili.) Šta onda čovek treba da zadobije? (Treba da zadobije istinu ili da u ovom životu postigne vredne i smislene stvari. Treba dobro da obavlja one stvari koje jedno stvoreno biće treba da radi. Ako ništa od toga ne uradi, već živi jedino za svoje fizičko telo, osetiće da je svoj život proživeo uzalud i da ga je proćerdao.) Kada se bude suočavao sa smrću, pitaće se šta je tokom svog života radio. I reći će: „Pa, samo sam razmišljao o svakodnevnom jelu, piću i zabavi. Bio sam dobrog zdravlja i nisam imao nikakvu bolest. Ceo život mi je bio spokojan. Ali sada, kad starim i samo što nisam umro, kuda ću otići nakon smrti? Hoću li otići u pakao ili u raj? Kako će Bog urediti moj kraj? Koje će mi biti odredište?” Osećaće se nelagodno. Uživajući u fizičkim udobnostima tokom celog života, ranije nije imao nikakvu svest, ali sa dolaskom smrti oseća nelagodu. I pošto se oseća nelagodno, zar neće početi da razmišlja o tome kako da popravi stvari? Ima li u tom trenutku vremena da se stvari poprave? (Nema vremena.) On više nema snage da potrči, niti snage da govori. Čak i da želi da plati izvesnu cenu ili da podnese izvesnu patnju, njegova fizička snaga ne odgovara tome. Čak i da želi da pođe i da propoveda jevanđelje, fizički nije u stanju da to i učini. Osim toga, uopšte ne razume istinu i o njoj ne može baš ništa da govori. Za njega više nema vremena da popravi stvari. Recimo da želi da sluša himne. I, dok ih sluša, on zaspi. Recimo da želi da sluša propoved. I, dok je sluša, njemu se prispava. Više nema energije i ne može da se usredsredi. Razmišlja o tome šta je radio sve ove godine i na šta je potrošio svu svoju energiju. Sada je u poodmaklim godinama i želi da se bavi pravim poslom, ali mu zanemoćalo telo to ne dozvoljava. Naprosto više nema energije. Čak i da želi, ne može ništa da nauči i reakcije su mu spore. Ne može da shvati brojne istine i, dok pokušava da sa drugima razgovara, svi su zauzeti i niko nema vremena da s njim razgovara. Ni u čemu što radi nema ni načela ni put. I šta se s njim na kraju dešava? Što više razmišlja, oseća se sve nelagodnije. Što više razmišlja, oseća sve veće kajanje. Što više razmišlja, u sebi nakuplja sve više žaljenja. I na kraju, nema drugog izbora nego da samo čeka smrt. Život mu je završen i nema načina da išta popravi. Da li oseća kajanje? (Da.) Prekasno je! Nema više vremena. Kada se suoči sa smrću, shvata da je uživanje u životu fizičke udobnosti potpuno isprazno. Sve vidi jasno i želi da se vrati stremljenju ka istini i obavljanju svoje dužnosti i da učini nešto dobro, ali ne može ništa da postigne, niti ičemu da teži u bilo kom pogledu. Ovaj život je skoro završen, okončava se žaljenjem, donoseći sa sobom kajanje i nelagodu. I kakav je konačan ishod za ovakve ljude kada se suočavaju sa smrću? Mogu da umru jedino sa žaljenjem, kajanjem i nelagodom. Ovaj život je proživljen uzaludno! Njihovo fizičko telo nije podnelo nikakve teškoće. Uživali su jedino u udobnosti, ne izlažući se vetrometini niti žarkom suncu i ne preuzimajući nikakav rizik. Nisu platili nikakvu cenu. Živeli su u dobrom zdravlju, retko su obolevali, jedva da su se čak i prehladili. Dobro su brinuli o svom fizičkom telu, ali, nažalost, nisu obavili nikakvu dužnost niti su zadobili ikakvu istinu. U trenutku smrti osećaju jedino žaljenje. Pa šta ako osećaju žaljenje? Ovo nazivamo patnjom koja se proizvodi vlastitim postupcima!

Ako želi da živi vrednim i smislenim životom, čovek mora da stremi ka istini. Pre svega, on treba da ima ispravan pogled na život, kao i ispravne misli i gledišta o raznim velikim i malim pitanjima sa kojima se suočava u životu i na svom životnom putu. Takođe sva ova pitanja treba da posmatra iz prave perspektive i uz ispravan stav, umesto da raznim problemima, sa kojima se suočava tokom svog života ili u svom svakodnevnom životu, pristupa uz ekstremne ili radikalne misli i gledišta. Naravno, te stvari takođe ne sme da posmatra iz svetovne perspektive, već bi trebalo da otpusti takve negativne i netačne misli i gledišta. Ako to želiš da postigneš, prvo treba da raščlaniš, razotkriješ i prepoznaš razne negativne misli koje ljudi gaje, a zatim da se osposobiš za promenu i ispravljanje raznih svojih negativnih emocija, tako što ćeš njih otpustiti, a usvojiti ispravne i pozitivne misli i gledišta, kao i prave perspektive i stavove iz kojih ćeš posmatrati ljude i stvari. Čineći tako, posedovaćeš savest i razum koji su neophodni za stremljenje ka istini. Naravno, naročito bi se moglo reći da kad čovek poseduje ispravna gledišta, perspektive i stavove u posmatranju ljudi i stvari, upravo je u tome značenje posedovanja normalne ljudskosti. Ako ljudi poseduju takvu normalnu ljudskost i takve ispravne misli i gledišta, biće im manje zahtevno i znatno lakše da streme ka istini. Kao u slučaju kad čovek želi da stigne do nekog odredišta – ako je na pravom putu i ide u pravom smeru, tada će, bez obzira na svoju brzinu, na kraju doći do tog odredišta. Međutim, ako čovek ide u suprotnom smeru od svog nameravanog odredišta, ma koliko brzo ili sporo išao, samo će se udaljavati od svog cilja. Kako glasi ona izreka? „Vozi na sever, a hoće da stigne na jug.” Baš tako neki ljudi veruju u Boga i žele spasenje, a jure za slavom, profitom i statusom, što znači da nema načina da postignu spasenje. Kakav će biti njihov konačan ishod? Svakako će biti kazna. Navedimo jedan primer. Recimo da je neki čovek dobio rak i da se plaši da će umreti. On odbija da prihvati smrt i neprekidno se moli Bogu da ga zaštiti od smrti i produži mu život za još nekoliko godina. Iz dana u dan u sebi nosi negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, i pored toga što je uspeo da preživi još nekoliko godina, da ostvari svoj cilj i iskusi sreću koja proističe iz toga što je izbegao smrt. Oseća se srećnim i veruje da je Bog mnogo dobar, da je On zaista veličanstven. Svojim sopstvenim naporima, upornim molbama, ljubavlju i brigom o sebi, taj čovek izbegava smrt i, na kraju, nastavlja da živi baš kao što je želeo. Iskazuje zahvalnost za Božju zaštitu, blagodat, ljubav i milost. Svakoga dana zahvaljuje Bogu i dolazi pred Njega da Mu zbog toga oda počast. Često plače dok peva himne i dok razmišlja o Božjim rečima, i razmišlja o tome kako je Bog divan: „Bog zaista ima kontrolu nad životom i smrću; dozvolio mi je da živim.” Dok svakoga dana obavlja svoju dužnost, često razmišlja kako da patnju postavi na prvo, a zadovoljstvo na poslednje mesto, i kako da u svemu od ostalih bude bolji, ne bi li se održao u životu i izbegao smrt – na kraju živi još nekoliko godina i oseća se prilično zadovoljno i srećno. Međutim, jednog dana bolest mu se pogorša i lekar mu po poslednji put kaže da se pripremi za kraj. Sada se suočava sa smrću; zaista je na korak od smrti. Kako će reagovati? Obuzima ga njegov najveći strah, njegova najveća briga konačno se obistinila. Stigao je dan koji on najradije ne bi ni video ni doživeo. Srce mu u trenu potone i duhom klone do dna. Obavljanje dužnosti mu više nije na pameti, niti mu je preostalo reči da se moli Bogu. Više ne želi da veliča Boga niti da Ga sluša kako izgovara ikakve reči ili iznosi ikakve istine. Više ne veruje da je Bog ljubav, pravednost, milost i dobrota. U isto vreme oseća kajanje: „Sve ove godine zaboravljao sam da se bolje hranim i da izlazim i zabavljam se u slobodno vreme. Sad više nemam priliku da radim te stvari.” Um mu je ispunjen pritužbama i jadikovkama, a srce prepuno bola, kao i primedbi, negodovanja i poricanja usmerenih prema Bogu. Zatim, sa žaljenjem, on napušta ovaj svet. Pre nego što je otišao, da li mu je Bog i dalje bio u srcu? Da li je i dalje verovao u postojanje Božje? (Više nije verovao.) Kako je došlo do takvog ishoda? Nije li sve započelo pogrešnim gledištima koja je od samog početka imao prema životu i smrti? (Jeste.) Ne samo da je od početka imao pogrešne misli i gledišta, nego je, da stvari budu još ozbiljnije, nakon toga u svom stremljenju sledio i poštovao sopstvene misli i gledišta. Nikada nije odustajao, napred je jurišao i, punom brzinom, bez osvrtanja, trčao pogrešnim putem. Posledično, na kraju je izgubio veru u Boga – njegov se put vere tako završio i njegov se život tako okončao. Da li je došao do istine? Da li ga je Bog zadobio? (Nije.) Kad je konačno umro, da li su se promenili njegova gledišta i stavovi prema smrti kojih se čvrsto držao? (Nisu.) Je li umro sa utehom, radošću i spokojno ili uz žaljenje, opiranje i gorčinu? (Umro je uz opiranje i gorčinu.) Baš ništa nije dobio. On nije dostigao istinu, niti je Bog zadobio njega. Pa, da li biste rekli da je takav čovek postigao spasenje? (Ne.) Nije bio spasen. Zar pre svoje smrti nije bio prezauzet i davao se u velikoj meri? (Da, jeste.) Kao i drugi ljudi, verovao je u Boga i obavljao svoju dužnost i, spolja posmatrano, nije se činilo da ima ikakve razlike između njega i bilo kog drugog. Kad se suočio sa bolešću i smrću, molio se Bogu i ipak nije napuštao svoju dužnost. Nastavio je da radi, čak u podjednakoj meri kao i ranije. Međutim, postoji nešto što ljudi treba da shvate i da prozru: misli i gledišta koje je ovaj čovek gajio bili su dosledno negativni i pogrešni. Bez obzira na stepen njegove patnje ili na cenu koju je platio dok je obavljao svoju dužnost, on je u svom stremljenju gajio te pogrešne misli i gledišta. Njima je bio neprestano vođen i svoje negativne emocije je unosio u svoju dužnost, nastojeći da Bogu ponudi vršenje dužnosti u zamenu za sopstveni opstanak, kako bi postigao svoj cilj. Cilj njegovog stremljenja nije bio u tome da shvati istinu ili da do nje dođe, niti u tome da se pokori svim Božjim orkestracijama i uređenjima. Cilj njegovog stremljenja bio je upravo suprotan. Želeo je da živi prema vlastitoj volji i zahtevima, i da dobije ono čemu je rado stremio. Želeo je da uređuje i orkestrira sopstvenu sudbinu, pa čak i svoj život i smrt. I tako se, na kraju puta, njegov ishod sastojao u tome da baš ništa nije dobio. Nije došao do istine i na kraju je porekao Boga i izgubio veru u Njega. Čak ni dok se smrt približavala, nije uspevao da razume kako ljudi treba da žive i kako stvoreno biće treba da se odnosi prema Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima. To je nešto najžalosnije i najtragičnije u vezi sa njim. Ni na samoj ivici smrti, nije uspeo da shvati da tokom celog čovekovog života sve potpada pod suverenost i uređenje Stvoritelja. Ako Stvoritelj želi da živiš, čak i ako te muči smrtonosna bolest, nećeš umreti. Ako Stvoritelj želi da umreš, čak i ako si mlad, zdrav i snažan, kad kucne tvoj čas, moraš umreti. Sve je pod Božjom suverenošću i uređenjem – u tome je Božji autoritet i niko se ne može izdići iznad toga. Taj čovek nije uspeo da shvati tako jednostavnu činjenicu – nije li to za žaljenje? (Jeste.) Uprkos svojoj veri u Boga, svom prisustvu skupovima, slušanju propovedi i obavljanju dužnosti, uprkos svojoj veri u postojanje Boga, uporno je odbijao da prizna da je ljudska sudbina, uključujući život i smrt, u rukama Božjim, te da ne zavisi od ljudske volje. Niko ne umre zato što to želi i niko ne preživi isključivo zato što hoće da živi i plaši se smrti. Tako jednostavnu činjenicu on nije uspeo da dokuči, nije uspeo da je prozre ni kad se suočio s dolaskom smrti, ne znajući i dalje da čovekov život i smrt ne određuje on sȃ m, već da oni zavise od Stvoriteljevog predodređenja. Zar to nije tragično? (Jeste.) Prema tome, iako se razne negativne emocije ljudima mogu činiti beznačajnim, sve one su obuhvaćene stavom s kojim čovek posmatra ljude i stvari u okviru normalne ljudskosti. Ako svemu onome što se događa u normalnom ljudskom životu i postojanju čovek može da pristupi pozitivno, tada će imati relativno malo negativnih emocija. Može se reći i to da će njegova savest i razum biti relativno normalni, što će mu olakšati da stremi ka istini i da uđe u stvarnost, da ublaži teškoće i prepreke sa kojima se suočava. Ako je čovekovo srce ispunjeno svakakvim negativnim emocijama, a to znači da je on u svom pristupu izazovima života i postojanja prepun raznih negativnih misli, tada će u svom stremljenju ka istini naići na više prepreka i poteškoća. Ako nema snažnu volju da stremi ka istini, ako nema mnogo elana niti ogromnu želju za Bogom, tada će poteškoće i prepreke sa kojima se suočava u svom stremljenju ka istini biti značajne. Šta to znači? Znači da će se s mukom boriti da uđe u istina-stvarnost. Na stranu ozbiljnost njegove iskvarene naravi, već same te negativne emocije će ga zaslepeti, otežavajući mu svaki korak. Kad se neki ljudi suoče sa mržnjom, besom, raznim vrstama bola ili drugim problemima, iz toga proizlaze različite negativne misli. Odnosno, po skoro svakom pitanju, stanjem tih ljudi u osnovi uvek gospodare negativne emocije. Ako ti nedostaju potrebna odlučnost i upornost da razrešiš te negativne emocije i da izađeš iz ovog stanja negativnih emocija, za tebe će biti izuzetno teško da uđeš u istina-stvarnost. Neće biti lako. To znači da pre nego što uđu u stvarnost stremljenja ka istini, ljudi prvo moraju da poseduju najosnovnije ispravne misli, gledišta i stavove o svakom problemu koji ima veze sa normalnom ljudskošću. Tek tada mogu da shvate i prihvate istinu i da postepeno uđu u istina-stvarnost. Pre zvaničnog stremljenja ka istini, moraš prvo da razrešiš razne svoje negativne emocije i da prođeš ovu fazu. Kad ljudi prođu kroz ovu fazu i steknu ispravne misli i gledišta u vezi sa raznim stvarima, kao i perspektive i stavove iz kojih posmatraju ljude i stvari, stremljenje ka istini i ulazak u stvarnost biće im lakši.

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o jednom od razloga za nastanak negativne emocije sputanosti u ljudima. Do nje dolazi zato što ljudi ne mogu da rade šta im je volja. Danas ćemo nastaviti razgovorom o još jednom razlogu za nastanak ove negativne emocije sputanosti, konkretno, o tome da ljudi često žive u ovoj emociji sputanosti jer ne mogu da iskoriste svoju stručnost. Nije li to još jedan razlog? (Jeste.) Prošli put smo govorili o tome kako neki ljudi u crkvi ili u svom svakodnevnom životu često žele da rade ono što im se prohte, da dangube i da ne rade svoj pravi posao, pa kad im želje ostanu neuslišene, osećaju se sputano. Ovoga puta govorićemo o ispoljavanjima druge grupe ljudi. Ti ljudi poseduju određene talente, vrline ili stručne veštine i sposobnosti ili su se specijalizovali za određeno tehničko zanimanje i tome slično, a u crkvi, ipak, ne mogu normalno da koriste svoje talente, vrline i stručne veštine, pa su shodno tome često neraspoloženi, osećaju da je život u tom okruženju neudoban i nesrećan, a da su oni lišeni radosti. Ukratko, sputanost je reč koja opisuje ovo osećanje. Kako se u sekularnom društvu nazivaju takvi ljudi? Nazivaju se stručnjacima, tehničkim ekspertima i specijalistima – ukratko, nazivaju se stručnjacima. Koje su karakteristike stručnjaka? Imaju visoka čela i svetle oči, nose naočare i drže glavu uzdignuto, hodaju užurbanim korakom, rešavaju stvari odlučno i efikasno. Najviše se ističu po tome što, kud god da krenu, u torbi nose laptop. Odmah ih prepoznaju kao stručnjake i tehničke eksperte. U najkraćem, takvi ljudi imaju određene stručne sposobnosti ili su relativno vešti u određenoj vrsti tehnologije. Dobili su stručno obrazovanje i vežbe, pohađali su stručnu nastavu i obuku. Odnosno, možda neki od njih nisu dobili stručno podučavanje i obuku, nego su već rođeni sa određenim talentima i kovom. Takvi ljudi su poznati kao stručnjaci i tehnički eksperti. Kad se takvi ljudi pridruže crkvi, baš kao i u društvu, često sa sobom nose svoj laptop i, gde god da rade, žele da ih prepoznaju kao stručnjake i tehničke eksperte. Uživaju u tome da ih nazivaju ekspertima, a još više vole da im uz prezime stoji „profesor” i slično; vole da se ljudi prema njima na ovaj način odnose i da ih tako oslovljavaju. Međutim, crkva je posebno mesto i mesto gde se odvija poseban rad. Razlikuje se od svake grupe ili svake organizacije ili institucije u sekularnom društvu. O čemu se ovde obično raspravlja? O istini, načelima, pravilima i poslovnim rasporedima, kao i o zaštiti interesa Božje kuće i o svedočenju o Bogu. Naravno, još konkretnije, od ljudi se takođe zahteva da primenjuju istinu, pokoravaju se Božjim rečima i istina-načelima, da se pokore uređenjima Božje kuće, načelima koja ona saopštava i slično. I čim se ova izričita pravila obznane i od ljudi zatraži da ih primenjuju i pridržavaju ih se, ti eksperti koji su se pridružili crkvi osećaju da im je naneta određena nepravda. Veštine koje su savladali ili znanje koje imaju u određenim oblastima u crkvi često ostaju neiskorišćeni. Obično ih ne postavljaju na važne pozicije niti ih naročito cene, pa se često osećaju sporedno. Naravno, ovi se ljudi često osećaju besposleno i kao da se njihove sposobnosti ne koriste. Šta oni misle o sebi? „Ovo je baš kao u onoj poslovici: ’Ako tigar siđe u ravnicu, psi će mu se rugati’! Ranije kad sam radio za tu i tu državnu ili stranu kompaniju, kako je to samo bilo sjajno! Nisam čak morao ni da nosim torbu, već su drugi brinuli o svakom aspektu mog svakodnevnog života i radili su za mene. Ni o čemu nisam morao da brinem. Bio sam vrhunski stručnjak, majstor svog zanata, pa sam bio velika zverka u kompaniji. Šta znači kad je neko velika zverka? To znači da bez mene kompanija ne bi mogla da funkcioniše, ne bi mogla da obezbedi nijednu narudžbinu i svi njeni zaposleni bi morali na prinudni odmor – kompanija bi bila u opasnosti da prestane da posluje, ne bi mogla da opstane bez mene. Bili su to dani slave, vreme kad sam se zaista osećao primećenim!” Sada, kad veruje u Boga, i dalje bi da uživa u istoj takvoj slavi. U sebi razmišlja: „Uz ove moje sposobnosti, trebalo bi da postoji još i više mesta za mene da zablistam u Božjoj kući. Zašto me ne iskoriste? Zašto se vođe i braća i sestre u crkvi ne obaziru na mene? U poređenju s drugima, šta meni nedostaje? Kad je reč o izgledu, dobro izgledam; kad je reč o temperamentu, nisam ništa gori od drugih; kad je reč o ugledu i prestižu, nemam nikakvih problema; a kad je reč o tehničkoj stručnosti, nema mi ravnog. Pa, zašto niko ne obraća pažnju na mene? Zašto niko ne sluša moje reči i predloge? Zašto u Božjoj kući ne nailazim na dobar prijem? Da li je moguće da Božjoj kući nije potreban stručnjak poput mene? Kako to da, otkako sam došao ovde, nigde ne mogu da iskoristim svoje veštine? Nekom aspektu rada Božje kuće moraju biti potrebne tehničke veštine koje sam savladao. Na ovom mestu bi trebalo da cene moju stručnost! Ja sam stručnjak, treba da budem vođa tima, nadzornik, vođa – ja treba da predvodim druge ljude. Zašto sam uvek samo podređen? Niko ne obraća pažnju na mene, niko me ne poštuje. Šta se događa? Je li ovo zaista tretman koji treba da dobijem ako ne shvatam istinu?” Uporno sebi postavlja ova pitanja, ali nikad ne pronalazi odgovore, pa tako počinje da se oseća sputano.

Kad je hor izašao na scenu da peva, jednom prilikom su Me pitali o njihovim frizurama. Rekao sam: „Sestre mogu da vežu kosu u rep ili da se ošišaju do nivoa ušiju ili ramena. Naravno, mogu da je nose i u punđi ili privezanu na temenu. Braća mogu da budu kratko ošišana ili da nose frizuru začešljanu na razdeljak. Nema potrebe ni za kakvim ukrasima ili oblikovanjem. Samo se pobrinite da izgleda uredno, čisto, prikladno i prirodno. Ukratko, dokle god izgledate ispravno i dostojanstveno, i imate izgled hrišćanina, to je u redu. Glavno je da pevate i dobro izvodite program.” Da li su Moje reči bile jasno izgovorene? Da li ih je bilo lako razumeti? (Da.) Jasno su objašnjene frizure kako za muškarce, tako i za žene. Koja su načela pri izboru frizure? Braća mogu da začešljaju kosu na razdeljak ili da budu kratko ošišana, a sestre mogu da imaju kratku ili dugu kosu. Ako je duga, mogu da je vežu u rep, a ako je kratka, samo se pobrinite da ne bude previše kratka. To je jedno načelo. Drugo se odnosi na čistoću i urednost, na izgled koji je pozitivan, dostojanstven, i pozitivnog karaktera. Nije nam cilj da u društvu postanemo poznate ili slavne ličnosti. Ne tražimo ništa glamurozno, već samo ispravan i dostojanstven izgled. Ukratko, čovek treba da izgleda čisto, uredno, ispravno i dostojanstveno. Da li sam bio jasan? Mogu li se ova dva načela lako razumeti i sprovesti? (Jednostavna su.) Kad ih čuju, ljudi ih jasno shvate u svom srcu i nema potrebe ponavljati ih. Oba se sasvim lako postižu. Posle nešto više od deset dana poslali su Mi video snimak. I dok sam ga gledao, video sam tri ili četiri reda sestara. U prvom redu sve su imale oblikovanu frizuru, svaka od njih je imala različitu frizuru i način doterivanja. Sve su izgledale različito, svaki stil je izgledao neobično, pa su neke sestre u svojim dvadesetim godinama izgledale kao da su u tridesetim ili četrdesetim, a neke su izgledale kao starice. Ukratko, svaka osoba je imala drugačiju frizuru. Osoba koja je poslala taj video snimak je rekla: „Za Tebe smo priredili mnogo različitih frizura kako bi mogao da odabereš. Možeš da izabereš bilo koju od njih i mi ćemo to sprovesti u delo. Neće nam biti teško! Čim odabereš, samo nam javi i neće biti nikakav problem da to uradimo!” Šta mislite, kako sam se osećao nakon što sam pogledao taj video snimak? Bio sam pomalo zgrožen, a nakon pažljivijeg gledanja, počeo sam da se nerviram. Kad sam se setio načela koja sam im objasnio, na kraju sam ostao bez teksta. Nisam znao šta da kažem. Pomislio sam: „Pa, ovi ljudi ne razumeju ljudski jezik.” Razmišljao sam o rečima koje sam rekao i o načelima koja sam im preneo, o tome kako su sve to stvari koje svako može da shvati i razume. Tako jednostavne stvari ljudima nisu bile teške i ljudi su mogli da ih izvedu – ali zašto su Mi poslali takav video snimak? Kad sam malo istražio, shvatio sam da nije reč o tome da im to nisam jasno objasnio i, posebno, da nije reč o tome da sam im rekao da naprave različite frizure. Dva su razloga za takvo ponašanje: jedan je u tome da nisu bili u stanju da shvate Moje reči. Drugi razlog je u tome da, čim nešto mogu da urade, čim nešto razumeju i određene veštine i tehnike usavrše, ljudi ne znaju svoje mesto u vaseljeni. Nikoga ne poštuju i uvek žele da se pokažu. Postaju nadmeni do krajnjih granica. Čak i ako razumeju Moje reči, ne prihvataju ih niti ih sprovode u delo. Moje reči im ne dopiru do srca, ne smatraju ih važnim i jednostavno zanemaruju ono što kažem. Naprosto ih ne zanima ono što tražim da urade, a ni ono što Mi je potrebno. Kad su Me pitali za načela, u stvarnosti su već odlučili šta će i kako uraditi. To što su Me pitali bio je prosto jedan od predviđenih koraka u njihovom postupku. Zar s njihove strane nije svojevrsno ruganje što su to pitali? (Jeste.) Pošto su završili sa ruganjem, bez obzira na to šta sam Ja govorio, na kraju su uradili ono što su hteli, ne poštujući nimalo Moje reči. Bili su tako samovoljni! O čemu su razmišljali? „Ti nas potcenjuješ. Mi smo pravi znalci svog zanata. Imamo posla sa uticajnim ljudima u društvu. Imamo ove veštine i stručnost i, kud god da pođemo, možemo da živimo dobrim životom i da steknemo poštovanje ljudi. Jedino kad uđemo u Božju kuću, postajemo služitelji i stalno nas gledaju sa visine. Imamo veštine, stručnjaci smo, nismo obični ljudi. U Božjoj kući treba da nas poštuju. Ne možeš tako da sputavaš naše talente. U Božjoj kući koristimo svoju stručnost, a Ti treba da nas podržavaš i potpomažeš.” Nije li ovo nepristojno i nerazumno? (Jeste.) Ima li u tome ikakve normalne ljudskosti? (Ne, nema.) Kad sam to video, pomislio sam: „Sa ovim ljudima se ne može izaći na kraj!” Kad sam im rekao načela, čak sam ih više puta upitao: „Da li ste razumeli? Hoćete li zapamtiti?” Čvrsto su to preda Mnom obećali, ali čim su otišli, odmah su prekršili obećanje. Govorili su stvari koje tako dobro zvuče: „Ovde sam da obavljam svoju dužnost, ovde sam da udovoljim Bogu.” Da li to nazivaš obavljanjem dužnosti? Da li zaista udovoljavaš Bogu? Udovoljavaš sopstvenom telu, sopstvenoj reputaciji. Došao si ovde da gradiš karijeru, a ne da obavljaš svoju dužnost. Drugim rečima, došao si da u Božjoj kući napraviš pustoš. Reci mi, ko ima poslednju reč u načelima kojih ljudi treba da se pridržavaju u svim aspektima dela Božje kuće? Da li si to ti ili Bog? (Bog ima poslednju reč.) Jesu li istina tvoje ili Božje reči? (Božje reči su istina.) Sve što govorite je nekakva doktrina. Ako ta doktrina nije u skladu sa istinom, onda postaje zabluda. Pošto priznajete da je ono što Ja govorim istina, zašto ne možete da je prihvatite? Kad vam govorim, zašto to nema nikakvog efekta? Lepe stvari Mi govorite u lice, ali iza Mojih leđa istinu ne primenjujete. Šta se događa? Kad iskvareni ljudi imaju malo talenta, stručnosti ili ideja, oni postaju nadmeni i uobraženi i odbijaju da ikoga poslušaju. Ne slušaju šta im iko drugi govori. Zar to nije i previše nerazumno? Ako smatrate da je to što radite ispravno, zašto Mi onda dozvoljavate da to proveravam? Kad ukažem na vaše mane i razotkrijem vaše greške, zašto ne možete da ih prihvatite? Vi ne razumete istinu, ali Ja sa vama mogu da razgovaram o istini. Znam kako da se ponašam u skladu sa istinom, u skladu sa načelima, uz pristojnost sveca. Znam kako da se ponašam na način kojim se podučavaju drugi. Znate li vi to? Ako čak ni ove stvari ne znate, zašto i dalje ne možete da prihvatite istinu? Zašto ne uradite kako Ja kažem?

Neki ljudi se ističu u pisanju; prirodno su talentovani u organizovanju jezika i u prenošenju ideja. Mogu posedovati i određeni nivo literarne sposobnosti, pa pri opisu stvari koriste određene postupke i stilove. Ipak, da li to što poseduju ove kvalitete znači da razumeju istinu? (Ne, ne znači.) To je samo jedan aspekt znanja, jedna strana nečijih darova i talenata. To znači da poseduješ određeni talenat, da si dobar u pisanju i prenošenju ideja kroz jezik, i da si vičan u korišćenju reči. Neki ljudi, kada su dobri u tim stvarima, ovako razmišljaju: „Vladam perom u Božjoj kući; trebalo bi da se bavim poslom koji ima veze sa tekstovima.” Dobro je imati više ljudi koji se bave poslom koji ima veze sa tekstovima; Božjoj kući je to potrebno. Međutim, kuća Božja ne zahteva samo ono u čemu se ističeš, niti samo tvoje stručne sposobnosti. Tvoje stručne veštine i stručna znanja puko su sredstvo za posao kojim se baviš. Bez obzira na svoje stručne sposobnosti i nivo veština, treba da se uskladiš sa načelima koja zahteva Božja kuća i da postigneš željene rezultate i ciljeve koje je postavila kuća Božja. Za te rezultate i ciljeve, Božja kuća ima neophodne standarde i s njima povezana načela; ona ti ne dozvoljava da se ponašaš shodno svom ličnom ukusu ili sklonostima. Na primer, neki ljudi su vrlo vešti u pisanju, pa razrađenim jezikom pišu scenarije sa živopisno osmišljenim zapletom. Međutim, da li se time postiže željeni rezultat? Daleko od toga da mogu postići efekat svedočenja o Bogu, takvi scenariji naprosto ne opstaju. Međutim, zbog svoje sposobnosti da pišu kitnjastim jezikom, ti scenaristi se osećaju zadovoljno i samouvereno i imaju visoko mišljenje o sebi. Ne shvataju da scenario mora da postigne dejstvo svedočenja o Bogu i širenja Božje reči. To je cilj. Božja kuća nalaže da scenario mora da dočara reči Božje koje protagonista čita i istinsko razumevanje koje on stiče kroz iskustvo i primenu Božjih reči pod vođstvom Božjeg dela. Scenario mora da posluži kao svedočanstvo o Bogu, s jedne, i da širi Njegovu reč, s druge strane. Tek tada taj scenario postiže željeni rezultat. Kuća Božja ima ove zahteve. Mislite li da se time ljudima otežava? (Ne, ne otežava im se.) Ne, to je delo Božje kuće. Međutim, ti scenaristi nisu voljni da to rade na ovaj način. Njihov stav je: „To što sam napisao je već savršeno i dovoljno precizno. Ako od mene tražiš da dodam taj materijal, to će biti protivno mojoj nameri. Time nisam zadovoljan i to ne želim tako da napišem.” Iako je ovaj materijal kasnije nevoljno dodat, njihove su se emocije do tada značajno izmenile. Neki kažu: „Tako je sputavajuće da izvršavamo svoju dužnost u kući Božjoj. Uvek ima ljudi koji nas orezuju i pronalaze nam greške. Zaista se osećam kao da sam sateran u ćošak, baš kao u izreci: ’Kad čovek spadne na niske grane, ne preostaje mu ništa nego da podvije rep’. Kako bi to bilo sjajno kad bih mogao da imam poslednju reč i da pišem kako mi se prohte! Dok u Božjoj kući izvršavamo svoju dužnost, uvek moramo da slušamo druge i da prihvatamo orezivanje. To previše sputava!” Da li je ovaj stav ispravan? Kakva je ovo narav? Previše nadmena i samopravedna! Ima i onih u horu koji izvršavaju svoju dužnost time što šminkaju druge. Njima se dopadnu frizure nevernika, ali krajnji rezultat tog stila šišanja biva odbijen. Zašto? Zato što Božja kuća ne želi demonske frizure; ona želi frizure koje su normalne, dostojanstvene i ispravne. Kakvu god frizuru da si u stanju da napraviš, možeš da ideš da je pokazuješ u svetu nevernika. Njima su potrebni takvi stručnjaci, ali ne i kući Božjoj. Neki ljudi kažu da su spremni da besplatno prave ove frizure u Božjoj kući, ali čak ni tada njihov posao nije neophodan ni cenjen; odvratno je i posmatrati ga. Kuća Božja od tebe traži da deluješ dostojanstveno i ispravno, kao pristojna osoba. Nije joj potrebno da budeš elegantan, da ličiš na dvorske plemiće, a svakako ne da budeš poput neke princeze, dame, imućnog mladog gospodara ili lorda. Mi smo obični ljudi, bez ikakvog statusa, položaja ili vrednosti, najnormalniji i najneupadljiviji ljudi. Najbolje je biti običan čovek, ni plemenit ni prefinjen, da nosiš običnu odeću i da imaš izgled obične osobe, da se ne pretvaraš, već da uživaš u onome što možeš da uradiš i da budeš zadovoljan što živiš život obične osobe bez ambicije ili želje. To je najbolje, to je život nekoga sa normalnom ljudskošću. Ti si samo običan čovek, a ipak uvek nastojiš da se ponašaš kao plemić. Nije li to odvratno? (Odvratno je.) U kući Božjoj uvek pokušavaš da pokažeš svoju stručnost i da se praviš važan. Da te pitam nešto, da li je vredno da se razmećeš svojom stručnošću? Ako ona zaista vredi, onda je to prihvatljivo. Ali, ako nema nikakvu vrednost i umesto toga postaje ometajući i rušilački činilac, onda samo pokazuješ svoju odbojnu prirodu i nepoželjne osobine. Znaš li koje su posledice otkrivanja takvih stvari? Ako ne znaš, nemoj ih otkrivati. Šta umeš da radiš, koje tehničke veštine poseduješ, kojim posebnim talentima se prirodno ističeš ili ih poseduješ, ništa se od toga ne smatra plemenitim; samo si obična osoba. Neki ljudi kažu: „Tečno govorim nekoliko jezika.” Idi onda da radiš kao prevodilac i dobro obavljaj svoj prevodilački posao; tada se možeš smatrati dobrom osobom. Neki ljudi kažu: „Mogu da izdeklamujem ceo rečnik Sinhua.” Pa šta ako znaš napamet ceo rečnik Sinhua? Da li ti to omogućava da širiš jevanđelje? Da li ti omogućava da svedočiš o Bogu? Neki ljudi kažu: „U tren oka mogu da pročitam deset redova. Za dan mogu da pročitam 100 stranica Božje reči. Pazi samo tu veštinu, zar nije impresivna?” Za dan možeš da pročitaš 100 stranica knjige „Reč se pojavljuje u telu”, ali šta od toga razumeš? Koji aspekt istine razumeš? Možeš li to da sprovedeš u delo? Neki ljudi kažu: „Ja sam čudo od deteta. Sa pet godina mogao sam da pevam i pišem pesme.” Je li to korisno? Nevernici ti se možda dive, ali u kući Božjoj nemaš nikakvu svrhu. Recimo da od tebe sada zatražim da komponuješ pesmu kojom veličaš Boga. Da li bi to mogao da uradiš? Ako ne možeš, to znači da ne shvataš nijedan aspekt istine. Posedovanje talenata samo po sebi nije neka naročita stvar. Ako ne shvataš istinu, ništa nećeš moći da postigneš. Nezavisno od darova, veština ili talenata koje čovek poseduje, u stvarnosti su to puka sredstva. Ako se mogu iskoristiti za pozitivne stvari i imaju pozitivan uticaj, za njih se može reći da imaju neku vrednost. Ako se ne mogu iskoristiti za pozitivne stvari niti imaju pozitivan uticaj, tada nemaju nikakvu vrednost, i za tebe je beskorisno i opterećujuće da ih učiš. Ako svoje stručne veštine ili talente možeš da primeniš u obavljanju svoje dužnosti i da u Božjoj kući ispunjavaš zadatak u skladu sa istina-načelima, tada se za tvoje stručne veštine i talente može reći da su iskorišćeni na pravom mestu i da služe svrsi – to je vrednost koju imaju. S druge strane, ako u obavljanju svoje dužnosti uopšte ne možeš da ih primenjuješ, tada tvoje stručne veštine i talenti nemaju vrednost i Meni ništa ne vrede. Na primer, neki ljudi su prirodno rečiti i razgovetni, vešti su lingvisti i hitrog su uma. To se može smatrati talentom. Ako se u svetu takvi ljudi bave govorništvom, javnim izlaganjem ili pregovorima ili, pak, rade kao sudije, advokati ili u sličnim zanimanjima, onda imaju pravo mesto za svoje talente. Međutim, u Božjoj kući, ako poseduješ takav talenat, a ne razumeš nijedan aspekt istine, nemaš čak ni osnovno shvatanje istine vizija, i ne možeš da širiš jevanđelje niti da svedočiš o Bogu, tvoj dar ili talenat tada imaju malu vrednost. Ako stalno živiš od svog dara, kud god da pođeš njime se razmahuješ, hvališ se i propovedaš reči i doktrine, ljudima ćeš postati odbojan. Zato što će svaka reč koju izgovoriš postati mučna, a svaka misao ili gledište koje iskažeš postaće zamorni. U tom slučaju, biće ti bolje da ćutiš. Što više pokušavaš da se pokažeš i da nastupaš, postaćeš sve odvratniji. Ljudi će reći: „Začepi tu svoju poganu gubicu! Sve što govoriš je doktrina, ali kome to već nije jasno? Koliko godina propovedaš? Tvoje reči se ne razlikuju od reči fariseja, pune su ispraznih teorija koje zagađuju crkveno okruženje. Niko ne želi da sluša!” Vidiš, to izaziva bes i odbija ljude. Prema tome, bolje ti je da se više usredsrediš na istinu i da tražiš bolje razumevanje istine, a to je istinska sposobnost. I što više ovo govorim, sve se više tih „sposobnih” i „stručnih” ljudi oseća sputano, pa razmišljaju: „Sada je gotovo i nema izlaza. Oduvek sam sebe smatrao talentovanim, izvrsnim i nekim koga, kud god da odem, postavljaju na ključne pozicije. Zar ne postoji poslovica: ’Ako je zlato, pre ili kasnije će zasjati’? Ali sam u Božjoj kući neočekivano udario u zid. Osećam se sputano, tako sputano! Kako sam ovako završio?” Vera u Boga je dobra stvar, pa zašto se ovakvi izuzetno talentovani i napredni stručnjaci osećaju sputano kad kroče u kuću Božju? Ima sada već mnogo godina otkad se osećaju sputano da su oboleli od depresije. Više ne znaju ni da govore ni da se ponašaju. Naposletku, neki kažu: „Osećaj neprekidnog orezivanja je sputavajući. Sada se znatno bolje ponašam, i slažem se sa svim što crkvene vođe ili grupne vođe kažu, uvek odgovaram ’da’ i ’u redu’.” Može izgledati kao da su naučili da se pokore i da budu poslušni, ali i dalje ne razumeju načela niti kako da pravilno ispunjavaju svoje dužnosti. Sa sobom nose taj osećaj sputanosti i osećaju se ogorčeno i potcenjeno. Kad ih upitaju o njihovom stepenu obrazovanja, neki kažu: „Imam fakultetsku diplomu”, drugi: „Magistrirao sam”, treći: „Doktorirao sam” ili „Diplomirao sam medicinu”, „Studirao sam finansije” ili „Studirao sam menadžment”, dok su neki drugi programeri ili inženjeri. Ako ispred svog imena već nemaju titulu „dr”, onda imaju neko drugo formalno zvanje. U Božjoj kući takvi ljudi se ne oslovljavaju na takav način, niti se prema njima ophodi sa velikim uvažavanjem. Često se osećaju sputano i gube osećaj sopstvenog identiteta. U crkvi ima svakakvih stručnjaka, među kojima su muzičari, plesači, filmadžije, tehničari, poslovni stručnjaci, ekonomisti, pa čak i političari. Kad se nađu među braćom i sestrama, ti ljudi često kažu: „Ja sam cenjeni direktor u državnom preduzeću. Ja sam viši rukovodilac u multinacionalnoj korporaciji. Ja sam izvršni direktor, da li sam se ikada ikog plašio? Da li sam se ikome ikada pokoravao? Rođen sam sa upravljačkim veštinama i, kud god da odem, trebalo bi da sam na poziciji autoriteta, trebalo bi da budem odgovorna osoba, uvek onaj koji upravlja drugim ljudima, a da niko ne može mnome da upravlja. Prema tome, u Božjoj kući bi makar trebalo da budem vođa grupe ili odgovorna osoba!” Nedugo zatim svima postane jasno da ovi ljudi nemaju istina-stvarnost, da nisu u stanju da obave nijedan zadatak i da su posebno nadmeni i uobraženi. Nijednu dužnost ne ispunjavaju kako treba, da bi naposletku nekima od njih mogli da se dodele jedino fizički poslovi, dok drugi nisu nikad spremni da se pokore, neprekidno se razmeću svojim sposobnostima i ponašaju se sumanuto. Posledično, izazivaju previše nevolja, ljute zajednicu i na kraju bivaju izbačeni. Zar se ovi ljudi neće osećati sputano? Na kraju svoje iskustvo rezimiraju u ovu izjavu: „Kuća božja nije mesto za talentovane ljude poput nas. Mi smo kao rasni konji, ali u kući božjoj nema razboritog sudije. Oni koji veruju u boga su neznalice i loše obavešteni, posebno oni koji su vođe na raznim nivoima. Iako shvataju istinu, ne polazi im za rukom da prepoznaju da smo mi naročitog soja. Moramo da odemo i pronađemo nekoga ko može da uvaži naše talente.” Na kraju dolaze do tog zaključka. Ima i onih koji kažu: „U kući božjoj je pretesno da bi nas smestili. Svi mi smo važne ličnosti, dok su oni koji veruju u boga skromni ljudi iz nižih društvenih slojeva: zemljoradnici, ulični prodavci i mali preduzetnici. Među njima nema vrhunskih stručnjaka. Iako je crkva mala, svet je veliki, pa u tako velikom svetu mora biti mesta za nas. Mi, talentovani, na kraju ćemo pronaći onoga ko ume da nas ceni!” Poželimo ovim ljudima sreću da pronađu onog koji ume da ih ceni, hoćemo li? (U redu.) I na dan kad se oproste od nas, pošto su pronašli onoga ko ume da ih ceni, priredimo im oproštajnu večeru u nadi da će pronaći svoje pravo mesto, oslobođeni svake emocije sputanosti. Neka žive bolje od nas i neka im je spokojan život. Time što ovo kažemo, da li ti ljudi sa emocijama sputanosti osećaju izvesno olakšanje? Njihova osećanja stezanja u grudima, dobovanja u glavi, težine u srcu, fizičke neudobnosti i nelagode – da li su ta osećanja nestala? Nadam se da će im se želje ostvariti, da se više neće osećati sputano i da mogu da žive srećno i slobodno.

Recite Mi, da li mislite da Božja kuća namerno otežava stvari ovim talentovanim pojedincima? (Ne.) Nipošto. Zašto onda različita načela, radni rasporedi i zahtevi za svaku vrstu posla u Božjoj kući kod njih izazivaju emocije sputanosti? Zašto se ti talentovani pojedinci u Božjoj kući nađu zarobljeni u emocijama sputanosti? Da li je Božja kuća pogrešila? Ili Božja kuća tim ljudima namerno otežava stvari? (Ništa od toga.) U smislu doktrine, svi vi shvatate da su oba ova objašnjenja potpuno netačna. Pa, zašto se onda to događa? (Zato što ljudi, tokom vršenja dužnosti, stručna znanja koja su stekli u sekularnom svetu ili svoje lične sklonosti pretpostavljaju načelima i zahtevima Božje kuće.) Ipak, da li im Božja kuća dozvoljava da te stvari unose u njene zahteve i načela? Nipošto im to ne dozvoljava. Neki ljudi se osećaju sputano zato što Božja kuća to ne dozvoljava. I šta mislite da bi povodom toga trebalo da učine? (Pre obavljanja svake dužnosti, prvo moraju da shvate zahteve i načela koje Božja kuća ima za tu dužnost. Kada precizno shvate ta načela, na razuman način mogu da primenjuju stručna znanja koja su usavršili.) Ovo načelo je ispravno. Recite Mi sada, da li je stalna želja za pokazivanjem stručnosti i razmetanje svojim sposobnostima u Božjoj kući ispravno polazište? (Ne, nije.) U kom smislu je neispravno? Objasnite razlog. (Namera tih ljudi je da se prave važni i da se istaknu – oni grade sopstvene karijere. Ne razmišljaju kako mogu dobro da obavljaju svoje dužnosti niti kako da postupaju na način koji koristi delu Božje kuće. Umesto toga žele da se ponašaju shodno svojim sklonostima, ne štiteći interese Božje kuće niti tražeći istina-načela.) Šta drugi misle o ovom pitanju? (Večito razmetanje kad god se nešto dogodi sotonska je narav. Oni ne razmišljaju kako da izvršavaju svoje dužnosti i da svedoče o Bogu; želja im je da uvek svedoče o sebi, a taj put je suštinski pogrešan.) To polazište je suštinski pogrešno, to je sigurno. Dakle, na koji način je pogrešno? Ovo je problem koji niko od vas ne može da opovrgne. Čini se da se svi vi osećate sputano i da svi vi želite da pokažete svoju stručnost kako biste prikazali svoje sposobnosti – zar nije tako? Među nevernicima postoji jedna izreka, znate li koja? „Starica stavlja ruž za usne – da biste imali u šta da gledate.” Zar ovo „prikazivanje vaših sposobnosti” ne označava upravo to? (Da.) To što prikazujete svoje veštine znači da želite da pokažete svoje sposobnosti i da se pravite važni, da među drugima steknete prestiž i status i da budete visoko cenjeni. U najmanju ruku, reč je o želji da iskoristite priliku da prikažete svoje veštine i da druge informišete i obavestite o sledećem: „Imam neke stvarne veštine, nisam bilo ko. Ne gledaj me s visine, ja sam talentovana osoba.” To je, u najmanju ruku, značenje vašeg prikazivanja. Prema tome, ako neko ima takve namere i uvek želi da prikazuje svoje sposobnosti, kakva je priroda toga? On želi da gradi svoju karijeru, da unapredi svoj status, da stekne uporište i prestiž među drugim ljudima. Jednostavno zato. On to ne radi da bi obavljao svoju dužnost niti zarad Božje kuće, ne traži istinu i ne ponaša se u skladu sa načelima i zahtevima Božje kuće. To radi za sebe, da bi naširoko bio poznat, da bi podigao svoju vrednost i reputaciju; radi to da bi ga ljudi izabrali kao nadzornika ili vođu. I čim bude izabran za vođu ili radnika, zar tada neće steći status? Zar neće biti u centru pažnje? To je njegova težnja; njegovo je polazište toliko prosto da se svodi na stremljenje ka statusu. On namerno juri za statusom, a ne štiti delo Božje kuće niti njene interese.

Kako treba da postupaju nadareni i talentovani ljudi kako bi izbegli osećanje sputanosti? Je li to lako postići? (Lako je.) Dakle, kako možete da rešite negativne emocije sputanosti koje se javljaju zato što ne možete da koristite svoje stručno znanje? Prvo i osnovno, moraš da shvatiš šta su tehničke veštine i sve vrste talenata i stručnih znanja koje ljudi proučavaju i usavršavaju – da li oni predstavljaju sȃ m život? (Ne, ne predstavljaju.) Mogu li se svrstati u pozitivne stvari? (Ne, ne mogu.) Ne mogu se svrstati u pozitivne stvari; u najboljem slučaju, to je vrsta alata. U društvu i u sekularnom svetu, to su, u najboljem slučaju, sposobnosti koje ljudima omogućavaju da se na odgovarajući način obezbede i održe u životu. Ali, u očima Božje kuće, ti si samo stekao svojevrsnu tehničku veštinu; to je samo vrsta znanja, vrsta jednostavnog i običnog znanja. Ono svakako ne ukazuje na nečiju uzvišenost ili niskost – za čoveka se ne može reći da je uzvišeniji od drugih samo zato što poseduje određeno stručno znanje ili veštinu. Prema tome, kako se može videti nečija uzvišenost ili niskost? Posmatranjem njegove ljudskosti, njegovih težnji i puta kojim ide. Tehničke veštine ili stručno znanje predstavljaju samo posebnu veštinu ili znanje koje si stekao, stepen dubine tvog shvatanja i nivo stručnosti koji si u tome postigao. Te tehničke veštine i stručna znanja mogu se razmatrati jedino u smislu stručnosti, količine i dubine, kao i toga da li je neko izuzetno iskusan u datoj oblasti ili o njoj ima tek površno znanje. One se ne mogu koristiti u proceni kvaliteta čovekove ljudskosti, njegovih težnji ili puta kojim ide. To je obična vrsta znanja ili alata. To znanje ili alat će ti omogućiti da obavljaš neke zadatke iz te oblasti ili će te učiniti kompetentnijim u određenoj vrsti posla, s tim da ti to samo obezbeđuje sigurnost posla i zagarantovana sredstva za život. To je sve. Nezavisno od toga kako društvo gleda na tvoje tehničke veštine i stručno znanje, Božja kuća ih, u svakom slučaju, posmatra na ovaj način. Božja kuća neće nikada nekoga posmatrati drugačije, napraviti izuzetak i unaprediti ga ili izuzeti iz svakog oblika orezivanja ili svakog oblika grdnje ili suda, samo zato što takav čovek poseduje nekakvu posebnu veštinu. Ma kakve tehničke veštine ili stručna znanja čovek poseduje, njegova iskvarena narav još uvek postoji i on je i dalje iskvareno ljudsko biće. Čovekova nadarenost, talenti i tehničke veštine odvojeni su od čovekove iskvarene naravi, nisu s njom povezani i nemaju nikakve veze ni sa čovekovom ljudskošću ni sa karakterom. Neki ljudi su nešto boljeg kova, imaju malo veću inteligenciju ili malo jaču pamet i moć zapažanja, što im omogućava da steknu neka dublja znanja kad uče određene tehničke veštine. Postignuća su im nešto veća i rezultati bolji, i postižu ih u još većoj meri kad obavljaju poslove iz ove profesije. U društvu im to može doneti donekle bolje i veće finansijske prihode i nešto viši status, staž ili prestiž u njihovoj oblasti. To je sve. Ipak, ništa od ovoga ne ukazuje na put kojim oni idu, na njihove težnje ili na njihov stav prema životu i postojanju. Tehničke veštine i stručno znanje predstavljaju stvari iz domena čistog znanja i nemaju nikakve veze sa čovekovim mislima, gledištima ili perspektivom i sa stavom koje on ima prema bilo čemu. Ni na koji način nisu povezani sa ovim stvarima. Naravno, ideje koje se zagovaraju u određenim sferama znanja jesu jeresi i zablude koje ljude obmanjuju u shvatanju istine i prepoznavanju pozitivnih stvari. To je sasvim druga stvar. Ovde mislimo na čisto znanje i tehničke veštine, kojima se ne obezbeđuje nikakva pozitivna ni aktivna podrška, a ni korekcija ljudskih iskvarenih naravi ili normalne ljudskosti. Ta znanja i veštine takođe nemaju mogućnost da zauzdaju ili ograniče čovekovu iskvarenu narav. Takva im je priroda. Bilo da se neko bavi književnošću, muzikom ili bilo kojim vidom umetnosti, bilo da se bavi naukom, biologijom ili hemijom, dizajnom, arhitekturom, trgovinom ili čak zanatom, bez obzira na područje rada, priroda njegovog tehničkog znanja je takva – to je njena suština. Mislite li da sam se tačno izrazio? (Da.) Kojom god oblašću da se baviš, koje god tehničke veštine da učiš, ili poseduješ neku urođenu stručnost, to ne ukazuje na tvoju uzvišenost ili niskost. Na primer, za one koji se u društvu bave poslovanjem i ekonomijom, posebno za pripadnike elite, neki ljudi smatraju da imaju uzvišen karakter; zbog profesija i znanja koje su savladali čovek ima visoko mišljenje o njima, pri čemu oni imaju naročito velike prihode i visok društveni status. Međutim, takvo mišljenje u Božjoj kući ne postoji i Božja kuća ih na taj način neće vrednovati. Pošto načela i standardi koje ti ljudi koriste za vrednovanje ovog pitanja nisu istina već ljudska shvatanja, koja pripadaju ljudskom znanju, u Božjoj kući takva gledišta nisu održiva. Da navedem još jedan primer. Neki ljudi su u društvu ribari, ulični prodavci ili zanatlije; za njih se smatra da su nižeg statusa i tamo ih niko ne poštuje. Međutim, u Božjoj kući, svi su pripadnici Božjeg izabranog naroda jednaki. Pred istinom su svi jednaki i nema nikakve razlike između uzvišenih ljudi ili ljudi iz nižeg sloja. Nećeš se smatrati časnim zato što u društvu imaš visok status ili se baviš nekom plemenitom profesijom, niti će se smatrati da si iz nižeg sloja zato što u društvu obavljaš neko zanimanje nižeg statusa. Prema tome, da li će se u Božjoj kući i u očima Božjim tvoj identitet, vrednost i status smatrati visokim ili niskim nema baš nikakve veze s tvojim stručnim sposobnostima, tehničkom stručnošću ili stručnim znanjima koja poseduješ. Neki kažu: „U vojsci sam bio komandant, general i maršal.” Ja im kažem: „Ti, skloni se u stranu.” Zašto bi trebalo da se skloniš u stranu? Zato što je tvoja sotonska narav previše izražena i gadi Mi se da te gledam. Za početak, provedi neko vreme u čitanju Božje reči, stekni razumevanje nekih istina i koliko-toliko proživi ljudsko obličje, a onda, kad se vratiš, svi će moći da te prihvate. U Božjoj kući nećeš biti cenjen zato što si se u društvu bavio onim poslom koji čovek smatra uzvišenim, niti će se na tebe gledati s visine zato što si u društvu nekada imao nizak status. Standardi i načela Božje kuće za procenjivanje ljudi isključivo se zasnivaju na kriterijumima istine. Pa, koji su to kriterijumi istine? Postoje posebni aspekti ovih kriterijuma: kao prvo, ljudi se procenjuju na osnovu kvaliteta njihove ljudskosti, na osnovu toga da li imaju savest i razum, dobro srce i osećaj za pravdu; kao drugo, ljudi se procenjuju na osnovu toga da li vole istinu ili je ne vole i na osnovu toga kojim putem idu – da li streme ka istini, vole pozitivne stvari, vole Božje poštenje i pravednost ili, pak, ne streme ka istini, odbojni su im istina i pozitivne stvari, preduzimaju isključivo lične poduhvate i tako dalje. Prema tome, nezavisno od toga da li poseduješ nekakve tehničke veštine ili stručno znanje ili, pak, nemaš nikakve stručne veštine ni stručna znanja, u Božjoj kući ćeš imati pravičan tretman. Božja kuća je oduvek funkcionisala na ovaj način, nastavlja tako da funkcioniše i tako će biti i u budućnosti. Ta načela i standardi nikada se neće promeniti. Stoga, treba da se promene upravo oni koji se osećaju sputano jer ne mogu da koriste svoja stručna znanja. Ako zaista veruješ da je Bog pravedan, da u Božjoj kući vlada istina i da u Božjoj kući postoje poštenje i pravednost, onda te molim da požuriš i otpustiš svoja pogrešna gledišta i mišljenja u vezi sa tehničkim veštinama i stručnim znanjem. Nemoj misliti da te to što poseduješ nekoliko talenata ili nešto stručnog znanja čini nadmoćnim. Iako poseduješ tehničke veštine ili stručna znanja koja drugi nemaju, tvoja se ljudskost i iskvarena narav ni po čemu ne razlikuju od ljudskosti i naravi drugih. U očima Božjim, ti si samo običan čovek i nema ničeg posebnog u vezi sa tobom. Možda ćeš reći: „Nekad sam bio visokopozicionirani zvaničnik”, pa, svejedno si obična osoba. Možda ćeš reći: „Nekad sam postizao velike stvari”, pa, svejedno si obična osoba. Možda ćeš reći: „Nekad sam bio heroj”, ali bez obzira na to kakav si heroj ili slavna ličnost bio, nema koristi od toga. Iz Božje perspektive, i dalje si samo obična osoba. To je jedan aspekt istine i načela koji ljudi treba da shvate o tehničkim veštinama i nekakvim stručnim znanjima. Drugi aspekt – kako pristupati tim stručnim veštinama i znanjima – jeste poseban put primene koji ljudi treba da shvate. Pre svega, nezavisno od stručnih veština ili znanja koja poseduješ, u svojim mislima i svesti treba jasno da znaš da u Božju kuću ne dolaziš da bi obavljao posao, da bi dokazao svoju vrednost, zaradio platu ili sredstva za život. Ovde si da bi obavljao svoju dužnost. U Božjoj kući, imaš jedino identitet brata ili sestre, drugim rečima, ti si stvoreno biće u očima Božjim. Drugi identitet nemaš. U Božjim očima, stvoreno biće nije životinja, ni neko povrće ni đavo. To je ljudsko biće. I ti, kao ljudsko biće, treba da obavljaš svoju dužnost. Da dužnost obavljaš kao ljudsko biće najosnovniji je cilj koji treba da imaš da bi došao u Božju kuću, i najosnovnije je gledište koje treba da poseduješ. Treba da kažeš: „Ja sam osoba. Neko sam sa normalnom ljudskošću, savešću i razumom. Treba da obavljam svoju dužnost.” To su misao i gledište koje ljudi pre svega treba da poseduju, u teoriji. Sledeće je kako treba da obavljaš svoju dužnost: treba li da slušaš sebe ili Boga? (Da slušam Boga.) Tako je, a zašto treba da slušaš Boga? U načelu i u teoriji, ljudi znaju da moraju da slušaju Boga, da je Bog istina i da Bog ima poslednju reč. Kad je reč o teoriji, to je gledište koje čovek treba da ima. U stvarnosti, ti ovu dužnost ne obavljaš radi sebe, radi svoje porodice, radi svog svakodnevnog postojanja, niti zbog svoje lične karijere ili nastojanja, već radi Božjeg dela, radi Božjeg upravljanja u svrhu spasenja ljudskog roda. To nema nikakve veze sa tvojim ličnim poslovima. Takvo gledište moraš da shvatiš i da poseduješ. Čim stekneš takvo gledište, sledeće što moraš da razumeš jeste da, pošto svoju dužnost ne obavljaš radi sebe, već radi dela Božjeg, treba da se moliš i da od Boga tražiš način kako da obavljaš tu dužnost, i da saznaš koja su načela i zahtevi Božje kuće. Vrši svoju dužnost onako kako ti Bog kaže, uradi ono što ti On traži, bez reči o tome, bez oklevanja ili odbijanja. Ovo je nepobitno. Pošto je ovo kuća Božja, jedino je ispravno i primereno da ljudi obavljaju one dužnosti koje tu treba da obavljaju. Međutim, ljudi to ne čine radi sebe, radi svog svakodnevnog postojanja, života, porodice ili karijere. Pa, zašto onda oni to rade? Radi Božjeg dela i radi Božjeg upravljanja. Nezavisno od toga koju konkretnu profesiju ili vrstu posla ta dužnost obuhvata, da li je mala poput interpunkcijskog znaka ili načina formatiranja teksta ili značajna poput nekog konkretnog posla, sve to spada u delokrug Božjeg dela. Prema tome, ako poseduješ razum, prvo treba da se zapitaš: „Kako treba da obavim ovaj posao? Koji su Božji zahtevi? Koja načela je uspostavila Božja kuća?” Zatim, jedno po jedno, navedi relevantna načela i postupaj strogo poštujući svako pravilo i načelo. Sve dok je u skladu sa načelima i ne izlazi iz njihovih okvira, sve što radiš biće primereno i Bog će to posmatrati i klasifikovati kao da obavljaš svoju dužnost. Zar ovo nije nešto što ljudi treba da razumeju? (Jeste.) Ako to razumeš, ne treba stalno da razmišljaš o tome na koji način želiš da obavljaš stvari ili šta želiš da radiš. Takvom načinu razmišljanja i postupanja nedostaje razum. Treba li da se rade nerazumne stvari? Ne, ne treba. Ako želiš da ih radiš, šta povodom toga treba da učiniš? (Da se pobunim protiv sebe.) Treba da se pobuniš protiv sebe i da sebe otpustiš, te da zahteve i načela Božje kuće postaviš na prvo mesto. Ako osećaš nelagodu i udovoljavaš svojim interesima i hobijima u slobodno vreme, Božja kuća se neće mešati u to. Ovo je jedan aspekt onoga što treba da razumeš – šta je tvoja dužnost i kako treba da je obavljaš. Drugi aspekt se odnosi na pitanje stručnih znanja i veština. Kako treba da pristupaš pitanju stručnih veština i znanja? Ako je Božjoj kući potrebno da pružiš stručno znanje i veštine u kojima se ističeš ili si ih već usavršio, kakav treba da bude tvoj stav? Treba da ih pružiš bez ikakve zadrške, dopuštajući im da u tvojoj dužnosti u najvećoj mogućoj meri ispolje svoju funkciju i pokažu svoju vrednost. Ne bi trebalo da dopustiš da propadnu; budući da možeš da ih koristiš, razumeš ih i usavršio si ih, treba da dozvoliš da budu iskorišćeni. Koje je načelo njihovog korišćenja? Šta god da je Božjoj kući potrebno, koliko god toga da joj je potrebno i u kojoj god meri da joj je to potrebno, ti te veštine upošljavaj na uzdržan i odmeren način. U svojoj dužnosti primeni svoje tehničke veštine i stručno znanje, dopuštajući im da izvrše svoju funkciju i omoguće ti da u svojoj dužnosti postigneš bolje rezultate. Zar time tvoje stručne veštine i znanja nisu stečeni s razlogom? Zar neće imati vrednost? Zar time nećeš dati svoj doprinos? (Da.) Da li si spreman da doprineseš na ovaj način? (Da.) To je dobra stvar. Kad je reč o onim veštinama i stručnom znanju od kojih u Božjoj kući nema nikakve koristi, njih Božja kuća naprosto ne traži niti ih podstiče, i oni koji poseduju takve veštine ili stručno znanje ne bi trebalo da ih proizvoljno koriste. Kako ovo treba da razumeš? (Treba da napustim te veštine.) Upravo tako. Najjednostavniji pristup je u tome da ih napustiš, da se ponašaš kao da ih nikada nisi stekao. Reci Mi, ako ih svojevoljno otpuštaš, da li će se oni ipak pojavljivati i ometati te tokom procesa obavljanja dužnosti? Ne, neće. Zar nije na tebi da odlučiš? Oni su samo delimično znanje. Koliko nevolja i koliko snažno dejstvo mogu da izazovu? Prema njima se naprosto odnosi kao da ih nikada nisi stekao, kao da ih ni ne poseduješ, i zar time stvar neće biti rešena? Ovo pitanje treba pravilno da rešiš. Ako je reč o nečemu što Božja kuća ne traži od tebe da uradiš, nemoj svoje veštine na silu da prikazuješ kako bi se pravio važan, kako bi zadovoljio lične interese ili kako bi svima pokazao da znaš nekoliko caka. To je pogrešno. To nije obavljanje dužnosti i neće biti upamćeno. I da ti kažem, ne samo da neće biti upamćeno, već će biti osuđeno, jer ne obavljaš svoju dužnost, već sprovodiš svoje lične poduhvate, a to je veoma ozbiljno! Zašto je to ozbiljno? Zato što je to, po svojoj prirodi, prekid i ometanje! Božja kuća ti je više puta rekla da stvari ne smeš da radiš na taj način, ili da ne smeš da radiš te stvari ili da koristiš takav metod, ali ti ne slušaš. I dalje ih radiš, odbijaš da ih otpustiš i istrajan si u tome. Nije li to ometanje? Zar to nije namerno? Vrlo dobro znaš da Božjoj kući ne trebaju takve stvari, ali ih ti namerno i dalje radiš. Zar naprosto ne uživaš da se praviš važan? Ako se video snimcima ili programima koje izrađuješ Bog ponižava, posledice će tada biti nezamislive, a tvoj prestup ogroman. Shvataš to, zar ne? (Da.) Prema tome, kad je reč o stvarima u kojima lično uživaš i o stručnim veštinama koje poseduješ – ako ti se dopadaju, ako si za njih zainteresovan, ako ih ceniš, obavljaj ih u privatnosti svoje kuće. To je u redu. Samo ih nemoj javno prikazivati. Ako nešto želiš da javno prikažeš, moraš biti u stanju da to učiniš prema najvišem standardu i da time ne ponižavaš Boga niti omalovažavaš Njegovu kuću. Ne radi se samo o tome da li poseduješ uvid niti koliko si vičan u određenim stručnim veštinama. Stvar nije tako jednostavna. Postoji temelj za načela i standarde koje Božja kuća zahteva za svaki posao koji obavljate, kao i za pravac i ciljeve koji u svakoj fazi usmeravaju vaš rad. Svi oni imaju za cilj da zaštite delo i interese Božje kuće, da ih ne prekidaju, ne ometaju, ne omalovažavaju i ne uništavaju. Ako vaš lični kov, uvid, iskustvo i ukus ne mogu da idu u korak sa time ili ih ne dostižu, onda porazgovarajte lično sa onima koji ih shvataju i mogu da idu u korak sa njima i potražite njihovo usmeravanje i pomoć. Ne opirite se, nemojte neprekidno gajiti negativne emocije samo zato što vam nije dozvoljeno da radite određene stvari. Tih vaših nekoliko caka naprosto nisu dovoljno dobre. Zašto kažem da niste dovoljno dobri? Zato što su vam misli i gledišta previše izobličeni. Ne samo da vaš ukus, uvid, sud i iskustvo nisu dovoljni i zadovoljavajući, već gajite i brojne stare verske predstave. Vaše verske predstave su previše brojne i duboko ukorenjene, pa čak i pojedini mladi ljudi u svojim dvadesetim godinama imaju značajno zastarele misli i predstave. Iako ste ljudi savremenog doba, koji usvajaju savremene tehničke veštine i poseduju određeno stručno znanje, budući da istinu ne shvatate, vaše perspektive, gledišta i stavovi o raznim stvarima i misli koje imate svi su redom zastareli. Prema tome, koliko god stručnih veština da ste savladali, vaše misli ostaju zastarele. Moraš da razumeš ovaj problem i ovo pravo stanje stvari. Stoga, moraš da otpustiš te stvari za koje Božja kuća traži da ih otklonite, koje zabranjuje ili vam ne dozvoljava da ih koristite. Morate da naučite da budete poslušni. Ako ne razumeš razloge koji se nalaze u osnovi toga, moraš makar posedovati dovoljno razuma da naučiš da budeš poslušan i da pre svega postupaš na osnovu zahteva Božje kuće. Ne opiri se, prvo nauči da se pokoriš.

Nakon što smo u zajedništvu razgovarali o ispravnom stavu koji ljudi treba da imaju prema stručnim veštinama koje poseduju, šta još treba da razumete? Ako zbog loše primene određenih tehničkih veština ili stručnih znanja podbaciš tokom obavljanja svoje dužnosti i to dovede do prekida i gubitaka u radu crkve, pa se suočiš sa orezivanjem, šta treba da uradiš? To se lako rešava. Brzo se osvrni i pokaj se, i Božja kuća će ti pružiti priliku da ispraviš svoje greške. Zato što niko nije savršen, svi greše i svako ima trenutke kad se oseća zbunjeno. Nije problem u greškama, zabrinjavajuće je ako nastaviš da ponavljaš iste greške, uporno praviš iste greške i ne osvrneš sve dok ne stigneš do kraja puta. Ako uviđaš svoje greške, onda ih ispravi. To nije tako teško, zar ne? Svi su grešili, pa niko nikome ne treba da se podsmeva. Ako svoje greške možeš da priznaš nakon što ih napraviš, da iz njih izvučeš pouku i preobratiš se, onda ćeš napredovati. Štaviše, ako je problem u tome što ti u radu nedostaje stručnost, možeš da nastaviš da učiš i da usavršavaš potrebne veštine, pa problem može biti rešen. Ako možeš da se pobrineš da u budućnosti više ne praviš istu grešku, zar time stvar onda nije rešena? Tako je jednostavno! Nema potrebe da se osećaš sputano samo zato što stalno praviš greške zbog pogrešne primene svojih stručnih veština i zato što se suočavaš sa orezivanjem. Zašto se osećaš sputano? Zašto si tako slabašan? Nezavisno od situacije ili radnog okruženja, ljudi ponekad greše i postoje oblasti u kojima su njihov kov, uvidi i perspektive nedovoljni. To je normalno i treba da naučiš kako da to ispravno rešavaš. U svakom slučaju, šta god da je tvoje praktično delovanje, treba da mu pristupiš i rešavaš ga ispravno i aktivno. Nemoj da padaš u depresiju niti da se osećaš negativno ili sputano kad naiđeš na malu poteškoću, i ne upadaj u negativne emocije. Ni za čim od toga nema potrebe i nemoj od toga da praviš veliki problem. Treba odmah da razmisliš o sebi i da utvrdiš da li postoji problem sa tvojim stručnim veštinama ili je problem u tvojim namerama. Istraži da li u tvojim postupcima postoje ikakve nečistoće ili su za to krive određene predstave. Razmisli o svim aspektima. Ako je problem u nedovoljnoj stručnosti, možeš da nastaviš da učiš, da pronađeš nekog da ti pomogne u pronalaženju rešenja ili da se konsultuješ sa ljudima iz te oblasti. Ako su u to umešane neke pogrešne namere, koje obuhvataju problem koji se može rešiti korišćenjem istine, možeš da potražiš crkvene vođe ili nekoga ko shvata istinu da se s njima posavetuješ i porazgovaraš u zajedništvu. Popričaj sa njima o stanju u kom se nalaziš i dozvoli im da ti pomognu da ga rešiš. Ako je u pitanju problem koji obuhvata predstave, nakon što ih ispitaš i postaneš ih svestan, možeš da ih raščlaniš i razumeš, a zatim se udalji od njih i protiv njih se pobuni. Zar nije cela stvar u tome? Dani koji su pred tobom i dalje te čekaju, sunce će sutra ponovo izaći, a ti moraš da nastaviš sa životom. Pošto si živ, pošto si čovek, treba da nastaviš da obavljaš dužnost. Dokle god si živ i imaš misli, treba da se trudiš da ispunjavaš svoju dužnost i da je dovršiš. Tokom čovekovog života ovaj cilj nikada ne bi trebalo da se promeni. Bez obzira na to kada se i s kakvim teškoćama susrećeš, bez obzira na to s čim se suočavaš, ne treba da se osećaš sputano. Ako se osećaš sputano, stagniraćeš i bićeš poražen. Kakvi se ljudi uvek osećaju sputano? Slabići i budale su često sputani. Ipak, ti nisi bez srca i bez misli, pa zbog čega se onda osećaš sputano? Radi se o tome da se tvoje tehničke veštine ili stručno znanje trenutno ne koriste normalno. Šta znači koristiti ih normalno? Znači da radiš ono što Božja kuća traži od tebe i da primenjuješ savladane tehničke veštine kako bi ispunio propisane standarde Božje kuće. Zar to nije dovoljno? Zar to ne nazivamo normalnim korišćenjem? Božja kuća ti ne zabranjuje da koristiš svoje sposobnosti. Ona naprosto želi da ih koristiš svrsishodno, umereno, prateći standarde i načela, a ne da ih koristiš nepromišljeno. Sa izuzetkom toga, Božja kuća se ne meša u stvari koje ne podrazumevaju obavljanje tvojih dužnosti niti se meša u tvoj lični život. Samo u pitanjima obavljanja tvoje dužnosti, Božja kuća ima stroga pravila i propisane standarde. Dakle, kad je reč o postupanju sa tvojim stručnim veštinama i znanjima, ruke i noge ti nisu vezane i niko ti ne kontroliše misli. Misli su ti slobodne, ruke i noge su ti slobodne, baš kao i tvoje srce. Radi se o tome da, kad pokreneš negativne emocije, ti biraš da se povučeš, da postaneš depresivan, da odbijaš i opireš se. Ali, ako odlučiš da se sa stvarima suočavaš pozitivno, da pažljivo slušaš i poštuješ načela, pravila i zahteve Božje kuće, nećeš ostati bez puta kojim treba da ideš niti bez stvari koje treba da radiš. Ti nisi beskorisna osoba, slabić ili budala. Bog ti je dao slobodnu volju, normalno razmišljanje i normalnu ljudskost. Dakle, imaš da obaviš neku dužnost, te tu svoju dužnost i treba da obaviš. Povrh toga, poseduješ stručne veštine i znanje, pa si u Božjoj kući korisna osoba. Ako u određenim aspektima rada Božje kuće, koji uključuju stručne veštine i znanje, svoju stručnost možeš da koristiš kako treba, pronaći ćeš svoje mesto i obavljaćeš dužnost stvorenog bića. Sve dok postojano stojiš na svom mestu, ispunjavaš svoju dužnost i dobro radiš svoj posao, ti nisi bezvredna, već korisna osoba. Ako možeš da obavljaš svoju dužnost, imaš misli i kompetentan si u radu, sa kakvim god teškoćama da se suočiš, ne treba da se osećaš sputano, ne treba da se povlačiš, niti da odbijaš i izvrdavaš. Dakle, u ovom trenutku, ne treba da uroniš u negativne emocije tako da iz njih ne možeš da se izvučeš. Ne treba da se kao ozlojeđena žena žališ kako je Božja kuća nepravedna, zato što te braća i sestre gledaju s visine ili zato što te Božja kuća ne vrednuje niti ti pruža prilike. U stvari, Božja kuća ti je pružila prilike i poverila ti je dužnost koju treba da obavljaš, ali je ti nisi dobro obavljao. I dalje si se držao sopstvenih odluka i zahteva, nisi pažljivo slušao Božje reči, niti si obraćao pažnju na načela koja ti je Božja kuća saopštila u vezi sa tvojim poslom. Previše si samovoljan. Prema tome, ako si zarobljen u negativnoj emociji sputanosti, odgovornost nije na drugima. Nije reč o tome da te je Božja kuća izneverila, a još je manje reč o tome da te ovde niko ne podnosi. Razlog je to što nisi u potpunosti koristio svoje sposobnosti u obavljanju dužnosti. Nisi valjano rukovao svojom tehničkom stručnošću i stručnim znanjima, niti si ih koristio. Ovoj stvari nisi pristupio racionalno, već si joj se suprotstavio impulsivno i sa negativnim emocijama. To je tvoja greška. Ako otpustiš svoje negativne emocije i izađeš iz ovog stanja sputanosti, shvatićeš da postoje mnogi zadaci koje možeš da radiš i mnogi zadaci koje treba da radiš. Ako možeš da izađeš iz ovih negativnih emocija i da se sa pozitivnim stavom suočiš sa svojom dužnošću, videćeš da je put pred tobom svetao, a ne mračan. Niko ti ne zaklanja vidik i niko ne sputava tvoje korake. Samo se radi o tome da ne želiš da se pokreneš unapred. Tvoje sklonosti, želje i lični planovi sputali su ti korake. Ostavi po strani te stvari, otpusti ih, nauči da se prilagodiš radnom okruženju u Božjoj kući, da se prilagodiš pomoći i podršci koju ti pružaju braća i sestre, kao i načinu obavljanja svoje dužnosti i radu u Božjoj kući. Malo pomalo, otpuštaj svoje sklonosti, želje i nerealne, izmišljene ideje. Postepeno i prirodno, izaći ćeš iz tih negativnih emocija sputanosti. I još jedna stvar koju moraš da shvatiš sastoji se u tome da, koliko god napredne bile tvoje stručne veštine i znanje, oni ne predstavljaju tvoj život. Ne predstavljaju tvoju zrelost u životu niti znače da si već dobio spasenje. Ako svoju dužnost u Božjoj kući obavljaš na normalan i poslušan način, prema istina-načelima, koristeći svoje stručne veštine i znanja, onda ti je ovde dobro i zaista si član Božje kuće. Međutim, ti stalno kao parolu ističeš da obavljaš dužnost, koristiš prednosti te mogućnosti što obavljaš dužnost, koristiš prilike koje ti pruža Božja kuća i držiš se svojih sklonosti, ambicija i želja da potpuno iskoristiš svoja stručna znanja kako bi gradio karijeru i bavio se ličnim poduhvatima, pa kao rezultat toga dospevaš u ćorsokak i osećaš se sputano. Ko je izazvao tu sputanost? Sȃm si je izazvao. Ako nastaviš da se baviš ličnim poduhvatima dok obavljaš svoju dužnost u Božjoj kući, to ovde neće proći – došao si na pogrešno mesto. Od početka do kraja, u Božjoj kući se raspravlja o istini, o Božjima zahtevima i Njegovim rečima. Osim ovoga, nema o čemu drugom da se govori. Prema tome, bez obzira na zahteve koje je Božja kuća postavila pred ljude u svakom aspektu njihovog rada, profesije ili bilo kog posebnog radnog uređenja, oni nisu usmereni ni na jednog određenog pojedinca, niti im je cilj da ikoga guše ili da suzbijaju ičiji entuzijazam ili ponos. Isključivo služe Božjem delu, da bi se o Bogu svedočilo, širila Njegova reč i dovelo više ljudi pred Njegovo prisustvo. Naravno, oni su takođe namenjeni svakom od vas ovde prisutnih da biste što pre krenuli putem stremljenja ka istini i da biste ušli u stvarnost istine. Razumete li? Ako se primeri koji su danas pomenuti odnose na određene pojedince, nemojte se osećati obeshrabreno. Ako se slažeš sa onim što kažem, prihvati to. Ako se ne slažeš i još uvek se osećaš sputano, onda nastavi sa svojom sputanošću. Hajde da vidimo u kojoj meri takvi ljudi mogu da se osećaju sputano i koliko dugo mogu da izdrže u Božjoj kući dok nose takve negativne emocije, a ne streme ka istini niti se osvrću oko sebe.

Ako ne otpuste sputanost, oni koji žive u ovoj negativnoj emociji suočavaju se sa još jednim nedostatkom: čim im se ukaže prilika, oni skaču i kreću na posao, preuzimaju stvar u svoje ruke i zanemaruju sve zahteve, pravila i načela Božje kuće, postupajući nepromišljeno i u potpunosti povlađujući sopstvenim željama. Kad jednom izvedu taj svoj potez, posledice su nezamislive. Oni mogu naneti finansijske gubitke Božjoj kući u nekoj manjoj meri, a u većoj meri mogu ometati rad crkve. Ako te vođe i nadzornici izbegnu svoju odgovornost i ne reše probleme, to će uticati i na delo širenja jevanđelja Božje kuće, što uključuje opiranje Bogu. Ako se ovim ljudima dogode takvi incidenti i posledice, doći će im kraj. Umesto što predviđaju svoju budućnost, bolje bi im bilo da na vreme otpuste sputanost i da promene stavove i mišljenja kojih se uporno drže i kojima pridaju važnost tehničkim veštinama i stručnim znanjima i precenjuju ih. Za njih je važno da preokrenu svoja gledišta i da se ne vezuju za njih. A ne treba da se vezuju za njih, ne zato što su te veštine i znanja u kući Božjoj suštinski beznačajni niti zbog Mog suda ili negativnog mišljenja o tim stvarima, već zato što su tehničke veštine i stručna znanja u osnovi jedna vrsta alata. Oni ne predstavljaju ni istinu ni život. Kad nebo i zemlja prođu, propašće i sve tehničke veštine i stručna znanja, dok pozitivne stvari i istine koje su ljudi stekli ne samo da neće propasti, već nikada neće nestati. Ma koliko duboke, velike ili nezamenljive bile tehničke veštine ili stručna znanja koje poseduješ, oni ne mogu da promene ni ljudski rod ni svet, niti mogu da promene ijednu primisao ili gledište koje ljudi imaju. Te stvari ne mogu da promene nijednu primisao ni gledište, a kamoli iskvarenu narav ljudskih bića, koja su i sama još manje u stanju da je promene. Te stvari ne mogu da promene ljudski rod, niti mogu da promene svet. Ne mogu da odrede sadašnjost ljudskog roda, dane koji im predstoje ni njihovu budućnost, a svakako ne mogu da odrede sudbinu ljudskog roda. Tako stoje stvari. Ako Mi ne veruješ, sačekaj, pa ćeš videti. Ako ne veruješ Mojim rečima, već nastavljaš da ceniš te stvari kao što su znanje, tehničke veštine i stručnost, vidi ko će zakasniti ako ih budeš cenio do samoga kraja, i šta ćeš iz njih dobiti. Neki su ljudi izuzetno vešti i obrazovani u računarskoj tehnologiji, nadmašuju prosečnog čoveka i ističu se u ovoj oblasti. Oni su viši inženjeri, koji ostavljaju dojam nadmoći kud god da pođu, pa izjavljuju: „Veoma sam vešt sa računarima, ja sam računarski inženjer!” Ako nastaviš da se ovako držiš, da vidimo koliko ćeš daleko zaista otići i gde ćeš završiti. Treba da odbaciš tu titulu i da sebe iznova definišeš. Ti si običan čovek. Shvati da tehničke veštine i stručna znanja potiču od ljudskih bića. Ograničeni su na ljudske mentalne sposobnosti i misli; u najboljem slučaju preplavljuju neurone u ljudskom mozgu, pa time ostavljaju utiske i tragove u njihovim sećanjima. Međutim, oni nemaju nikakav pozitivan uticaj na čovekovu život-narav niti na njegov budući put. Ne donose stvarne koristi. Nastaviš li da se držiš svojih stečenih tehničkih veština ili stručnih znanja i ne budeš li spreman da ih otpustiš, jer uvek misliš kako su ti dragoceni i dragi, veruješ da si nadmoćan zato što ih poseduješ, da si od ostalih neuporedivo bolji, da ti treba ukazati čast, u tom slučaju ti kažem da si blesav. Te stvari su potpuno bezvredne! Nadam se da možeš da pokušaš da ih otpustiš, da se oslobodiš titule inženjera ili stručnjaka, da iskoračiš iz tehničkih i stručnih domena i da naučiš da sve govoriš i da sve činiš, i da se prema svemu i svakome ophodiš na utemeljen način. Ne povlađuj svojim maštarijama i ne drži glavu u oblacima. Umesto toga, noge treba da držiš čvrsto na zemlji, da stvari obavljaš prizemno i da održavaš praktično držanje. Treba da naučiš da govoriš pošteno, iskreno i realistično, i da neguješ ispravne misli i gledišta, perspektive i stavove prema ljudima i stvarima. To je ključno. To znači da otpuštaš i uklanjaš tehničke veštine i stručna znanja koje godinama nosiš u srcu i koji su zauzeli tvoje srce i misli i da možeš da naučiš tako suštinske stvari poput pitanja: kako da se ponašaš, kako da govoriš, kako da posmatraš ljude i stvari i kako da ispunjavaš svoju dužnost prema Božjim rečima i zahtevima. Sve ovo je od značaja za put kojim ljudi idu, za njihovo postojanje i njihovu budućnost. Te stvari koje su od značaja za put kojim ljudi idu i za njihovu budućnost mogu da promene tvoju sudbinu, mogu da ti odrede sudbinu i da te spasu. S druge strane, tehničke veštine i stručna znanja ne mogu da promene tvoju sudbinu niti tvoju budućnost. Ne mogu ništa da odrede. Ako ove veštine i stručna znanja koristiš da obavljaš posao u društvu, oni ti mogu pomoći samo da zaradiš za život ili da svoj život u određenoj meri poboljšaš. Ipak, dozvoli da ti kažem, kad dođeš u Božju kuću, te stvari ništa ne određuju. Naprotiv, mogu da postanu prepreke ispunjavanju tvoje dužnosti i da te spreče da budeš obična i normalna osoba. Stoga, bez obzira na sve, prvo moraš da usvojiš ispravno shvatanje i perspektivu u pogledu tih stvari. Ne zamišljaj da si neki naročiti talenat niti veruj da si u Božjoj kući izuzetan, da si iznad drugih ili poseban u odnosu na njih. Uopšte nisi poseban, makar ne u Mojim očima. Osim što poseduješ neke posebne sposobnosti ili znanje i veštine koje drugi nemaju, ni po čemu se od drugih ne razlikuješ. Tvoje reči, tvoji postupci i ponašanje, kao i tvoje misli i gledišta ispunjeni su otrovima Sotone, ispunjeni su izobličenim i negativnim mislima i gledištima. Mnogo je stvari koje treba da promeniš, mnogo stvari koje treba da preokreneš. Ako ostaneš zarobljen u stanju samozadovoljstva, samoobožavanja i samodivljenja, tada si previše glup i sebe precenjuješ. Čak i ako si zbog svojih stručnih veština i stručnih znanja nekad dao neki doprinos Božjoj kući, nije vredno da zbog toga nastaviš da ceniš te stvari. Nijedna stručna veština ni stručno znanje nisu vredni toga da im posvetiš ceo život, pa još i da ugroziš svoju budućnost i predivno odredište samo zato da bi ih negovao, podržavao, štitio i držao ih se do te mere da zbog njih živiš i umreš. Naravno, ne treba ni da dozvoliš da njihovo postojanje u bilo kom smislu utiče na tvoje misli i emocije, a pogotovo ne treba da se osećaš sputano zbog njih, zato što ih gubiš ili zato što ih niko ne priznaje. Bio bi to glup i nerazuman pristup. Da to kažem bez uvijanja, te stvari su poput odevnih predmeta koji se mogu odbaciti ili uzeti i nositi u svakom trenutku. U vezi sa njima nema ničeg izuzetnog. Nosiš ih kad su ti potrebni i skidaš ih i odbacuješ kad ti više ne trebaju. Prema njima treba da osećaš ravnodušnost; to su stav i gledište koje treba da imaš prema bilo kom znanju, veštini ili stručnosti. Ne treba da ih ceniš i poštuješ kao da su one sav tvoj život, da u njima pronalaziš radost i sreću, niti da za njih živiš i umreš. Za tim nema potrebe. Treba da im pristupiš razumno. Naravno, ako se zbog njih zarobiš u negativnim emocijama sputanosti, koje utiču na tvoje obavljanje dužnosti i na stremljenje ka istini, što je najvažnija stvar u tvom životu, onda je to još manje prihvatljivo. Pošto su oni puki alat koji možeš da koristiš ili odbaciš u svakom trenutku, u tebi ne bi trebalo da izazivaju nikakvu privrženost niti osećanje. Prema tome, kako god da se Božja kuća odnosi prema stručnim veštinama ili stručnom znanju koje si stekao, bilo da ih odobrava ili od tebe traži da od njih odustaneš, ili ih čak osuđuje i kritikuje, ne treba da imaš nikakve sopstvene ideje o tome. Treba da prihvatiš tu stvar od Boga i da se prema njima odnosiš i pristupaš im razumno sa ispravnim stavovima i perspektivama. Ako Božja kuća koristi tvoje veštine, ali su te tvoje veštine na određeni način manjkave, onda možeš da ih izučiš i unaprediš. Ako ih Božja kuća ne koristi, treba da ih otpustiš bez oklevanja, bez ikakvih briga i bez ikakvih poteškoća – u toj meri je jednostavno. Činjenica da Božja kuća nema nikakve koristi od tvojih stručnih veština i stručnog znanja nije usmerena na tebe lično, niti te lišava prava da obavljaš svoju dužnost. Ako ne obavljaš svoju dužnost, onda je to zbog tvog ličnog buntovništva. Ako kažeš: „Božja kuća gleda s visine na mene, na moje talente i na znanje koje sam stekao i prema meni se ne ophodi kao prema nadarenom pojedincu. Prema tome, više neću da obavljam svoju dužnost!”, to je tvoja lična odluka da nećeš da obavljaš svoju dužnost; nije reč o tome da ti je Božja kuća uskratila mogućnost ili oduzela pravo da je obavljaš. Ako svoju dužnost ne obavljaš, isto je kao da odustaješ od mogućnosti da budeš spasen. Pošto prednost daješ održavanju svojih stručnih veština, stručnog znanja i ličnog dostojanstva, ti napuštaš obavljanje svoje dužnosti i nadu da dobiješ spasenje. Recite Mi, da li je to razumno ili nerazumno? (Nerazumno je.) Je li glupo ili mudro? (Glupo je.) Prema tome, postoji li put za ono što treba da izaberete? (Postoji.) Postoji put. Da li se onda i dalje osećate sputano? (Ne, ne osećam se.) Više se ne osećate sputano, zar ne? Pojedinci sa sputavajućim emocijama i oni bez sputavajućih emocija imaju sasvim različite stavove prema obavljanju svojih dužnosti i potpuno različite načine na koje obavljaju stvari. Sputani ljudi nikada ne mogu da budu srećni, nikada neće osećati spokoj ili radost i neće iskusiti zadovoljstvo i utehu koji dolaze iz obavljanja dužnosti. Naravno, nakon što se oslobode ove negativne emocije sputanosti, ljudi će osećati sreću, utehu i zadovoljstvo u obavljanju svojih dužnosti u Božjoj kući. Nakon toga, neki ljudi treba da ulože napor u svoje stremljenje ka istini – za takve ljude budućnost će biti svetla. Međutim, ako se stalno osećaš sputano i ne tražiš istinu da bi se oslobodio, samo nastavi, istrajavaj u svojoj sputanosti i posmatraj koliko dugo možeš da izdržiš. Ako ostaneš u ovom stanju sputanosti, budućnost će ti biti sumorna, kao katran crna da ništa u njoj ne vidiš, pa neće biti puta pred tobom. Svaki dan ćeš živeti u stanju ošamućenosti – kakva ćeš samo neznalica biti! U stvari, ovo je beznačajna stvar, obična sitnica, ali ljudi ne mogu da je se oslobode, ne mogu da je otpuste niti preokrenu. Kad bi mogli da je preokrenu, njihov način razmišljanja i težnje u srcu, kao i njihova stremljenja, bili bi drugačiji. Dobro, danas ćemo ovde završiti razgovor u zajedništvu. Nadam se da ćete se uskoro osloboditi negativne emocije sputanosti!

19. novembar 2022. godine