Tokom ove sezone, glavna tema našeg razgovora u zajedništvu bila je „Kako stremiti ka istini”. Prethodno smo rezimirali dva načela primene za stremljenje ka istini. Koje je prvo načelo? (Prvo načelo je otpuštanje, a drugo je posvećenost.) Prvo načelo je otpuštanje, a drugo je posvećenost. Nismo dovršili razgovor u zajedništvu na temu „otpuštanja”. Koja ja prva oblast unutar teme „otpuštanja”? (Otpuštanje različitih negativnih emocija.) Kad je reč o otpuštanju različitih negativnih emocija, o čemu smo uglavnom razgovarali? Uglavnom smo razgovarali o negativnim emocijama koje ljudi doživljavaju i otkrivali smo ih, odnosno, o vrstama negativnih emocija koje ljude često prate u njihovom svakodnevnom životu i na njihovom životnom putu, kao i o načinu na koji da ih otpuste. Te negativne emocije se ispoljavaju kao svojevrsno osećanje u ljudima, dok ih u stvarnosti pokreću različite lažne misli i gledišta kojih se ljudi drže. Svakojake negativne emocije su okidač za različite misli i gledišta u ljudima i u njima se otkrivaju i ispoljavaju. Na temelju problema negativnih emocija o kojima smo ranije razgovarali, svakojakih ljudskih ponašanja i njihovih različitih misli i gledišta, koje probleme uviđate? Drugim rečima, raščlanjivanjem spoljnih ispoljavanja raznih negativnih emocija, možete li da zapazite neku suštinu koja se nalazi u osnovi ljudskih misli? Kad se u nekom čoveku ispolje negativne emocije, ako u njih prodremo dublje i pažljivo ih raščlanimo, možemo da primetimo čovekova različita pogrešna gledišta, perspektive i stavove prema ljudima, događajima i stvarima koji su skriveni unutar tih negativnih emocija, pa čak i da iz njih vidimo i njegove pristupe za postupanje sa raznoraznim ljudima, pitanjima i stvarima i za njihovo rešavanje, zar ne? (Tako je.) Prema tome, da li na osnovu naših nekoliko razgovora u zajedništvu o raščlanjivanju tih negativnih emocija, možemo reći da su različite pogrešne, lažne, pristrasne, negativne i štetne ljudske misli i gledišta prikriveni unutar njihovih negativnih emocija? Možemo li to da kažemo? (Da, možemo.) Šta sam upravo rekao? (Bog je upravo rekao da su različite pogrešne, lažne, pristrasne, negativne i štetne ljudske misli i gledišta prikriveni unutar njihovih negativnih emocija.) Da li si Me jasno razumeo? (Da, razumeo sam Te.) Ako u zajedništvu ne razgovaramo o tim negativnim emocijama, ljudi možda neće obraćati previše pažnje na privremene ili dugoročne negativne emocije koje izbijaju na površinu. Međutim, nakon raščlanjivanja različitih misli i gledišta sakrivenih u negativnim emocijama, da li ljudi prihvataju ovu činjenicu? Svakojake negativne misli i gledišta su prikriveni u različitim ljudskim negativnim emocijama. Drugim rečima, kad neki čovek doživi negativne emocije, one se na površini mogu pojaviti kao određena osećanja. Taj čovek bi mogao da dȃ oduška svojim emocijama, da kaže deprimirajuće stvari, da širi beživotnost i ostvari neke negativne rezultate ili da učini stvari koje su relativno ekstremne. To se otkriva na površini. Međutim, u pozadini tih ispoljavanja negativnih emocija i ekstremnih ponašanja, u ljudima zapravo postoje razne negativne misli i gledišta. Prema tome, iako smo u ovom periodu razmatrali negativne emocije, mi u stvarnosti raščlanjujemo različite negativne ljudske misli i gledišta time što razotkrivamo i raščlanjujemo njihove različite negativne emocije. Zašto razotkrivamo ove misli i gledišta? Da li ove negativne misli i gledišta utiču samo na ljudske emocije? Je li razlog samo u tome što kod ljudi izazivaju negativne emocije? Ne. Te pogrešne misli i gledišta ne utiču samo na čovekove emocije i stremljenja; ipak, njegove emocije i spoljna ponašanja jesu ono što ljudi mogu da vide i zapaze. Stoga, koristimo jednostavan i praktičan metod raščlanjivanja negativnih emocija kako bismo razotkrili različite negativne, štetne i neprikladne ljudske misli i gledišta. Razotkrivamo te misli, gledišta i negativne emocije jer su te misli i gledišta povezani sa perspektivom i stanovištem koje čovek ima u pogledu na ljude i stvari, na sopstveno ponašanje i postupanje u stvarnom životu. Takođe imaju veze sa ciljevima i smerom ljudskog opstanka i, prirodno, sa ljudskim pogledima na život. Stoga smo sproveli ovo razotkrivanje određenih negativnih emocija. Bez obzira na to, glavna svrha razgovora o različitim negativnim emocijama jeste u razotkrivanju, raščlanjivanju i rešavanju različitih lažnih, negativnih i štetnih ljudskih misli i gledišta. Time što otkrivamo ove negativne misli i gledišta, ljudi će moći jasno da prepoznaju pogrešna gledišta, stavove i perspektive koji postoje u njihovim mislima u odnosu na razne ljude, događaje i stvari. To pomaže da se reše razne negativne emocije izazvane tim negativnim mislima i gledištima, pa se tako ljudima omogućava da prepoznaju i prozru te lažne misli i gledišta, nakon čega mogu da traže ispravan put, da ih otpuste i da ih u potpunosti napuste. Krajnji cilj je u tome da se kod čoveka razvije sposobnost da se suoči sa raznim ljudima, događajima i stvarima na koje nailazi u svom svakodnevnom životu ili tokom svog života, da im pristupa, da sa njima postupa i rešava ih uz ispravne misli i gledišta. Ukratko, šta je željeni ishod? On je u tome da se ljudima omogući da prepoznaju i prozru razne negativne misli koje su u njima prisutne i da, nakon što ih prepoznaju, neprekidno u svom životu i na životnom putu menjaju i ispravljaju te pogrešne misli i gledišta, da traže ispravne misli i gledišta koji su u skladu sa istinom, da ih prihvataju ili da im se pokoravaju, te da konačno žive i ponašaju se uz ispravne misli i gledišta. To je svrha. Da li se slažete? (Da.) Na površini, razotkrivamo ljudske negativne emocije, dok zapravo razotkrivamo njihove lažne misli i gledišta u odnosu na različite ljude, događaje i stvari. Cilj toga je da se ljudima omogući da koriste ispravne misli i gledišta kad dolaze u kontakt sa raznim ljudima, događajima i stvarima kako bi se sa njima suočili i rešili ih, i na kraju postupili u skladu sa istina-načelima kad posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i postupaju. Zar se time ne vraćamo na temu „Kako stremiti ka istini”? (Da.)

Razgovor u zajedništvu o otpuštanju raznih negativnih emocija na kraju nas ipak vraća na širu temu „Kako stremiti ka istini”, bez odstupanja od glavne oblasti, zar ne? (Tako je.) Neki ljudi isprva mogu pomisliti: „Čini se da otpuštanje različitih negativnih emocija nema mnogo veze sa stremljenjem ka istini. Negativne emocije samo su privremena raspoloženja ili trenutne misli i ideje.” Ako je to trenutna misao ili privremeno raspoloženje, ono ne spada u domet negativnih emocija o kojima razgovaramo. Te negativne emocije obuhvataju pitanja načela i suštine povezanih sa načinom na koji čovek posmatra ljude i stvari, kako se ponaša i postupa. A ta pitanja obuhvataju ispravna gledišta, stavove i načela kojih ljudi u životu treba da se pridržavaju, kao i njihove stavove o životu i način života. Krajnji cilj razgovora o njima je da ljudima omogući da, kad se u životu susretnu sa raznim stvarima, te stvari više ne rešavaju na osnovu svoje prirodnosti ili usijane glave niti da se tim stvarima bave koristeći se svojim iskvarenim naravima. To, naravno, takođe znači da te probleme neće rešavati na osnovu raznih sotonskih filozofija kojima ih je društvo zadojilo. Umesto toga, pristupiće im na pravi način, sa savešću i razumom koje čovek makar treba da poseduje kad se bavi problemima na koje u životu nailazi. Osim toga, u osnovnim uslovima normalne ljudske savesti i razuma, čovek će se prema različitim ljudima, događajima i stvarima na koje u životu i svom postojanju nailazi i sa kojima se suočava odnositi shodno Božjim rečima, istini i različitim načelima naučenim od Boga. Razgovor u zajedništvu o raznim negativnim emocijama i njihovo raščlanjivanje namenjeni su dostizanju ovog cilja. Razumeš li? (Da, razumem.) Objasni Mi. (Božji cilj u razgovoru u zajedništvu o tim negativnim emocijama i njihovom raščlanjivanju jeste da ljudima omogući da razaznaju i preobrate lažne misli i gledišta unutar svojih negativnih emocija, da time otpuste ove negativne emocije i oslone se na savest i razum kako bi pravilno postupali i nosili se sa raznim ljudima, događajima i stvarima na koje u životu nailaze saglasno Božjim rečima i istina-načelima. To im omogućava da postepeno izmene svoj pogled na život, da ljude i stvari posmatraju na osnovu istine, da se ponašaju i postupaju u skladu sa istinom, te da prožive svoju normalnu ljudskost.) Da ne govorim o ovim negativnim emocijama i ne raščlanjujem ih, da ne govorim o raznim negativnim ljudskim mislima i idejama niti ih razotkrivam, ljudi bi tada, suočeni sa problemima u svom svakodnevnom životu, uz pomoć lažnih misli i gledišta često zauzimali pogrešan stav i perspektivu pri suočavanju sa ovim pitanjima, u postupanju sa njima i u njihovom rešavanju. Time bi ljudi, u značajnoj meri, često bili sputani, vezani i kontrolisani tim negativnim mislima, nemoćni da u životu reše razne probleme u skladu sa Božjim zahtevima ili načelima i metodama otkrivenim u Božjim rečima. Jasno, ako čovek ima ispravne misli i gledišta u odnosu na razne ljude, događaje i stvari, kao i pravu perspektivu i stav, to će mu u velikoj meri pomoći kad se suoči s tim ljudima, događajima i stvarima, da bi sa njima postupao iz ispravne perspektive odnosno makar u domenu normalne ljudske savesti i razuma, da bi izbegao da razne probleme rešava usijane glave ili prema svojoj iskvarenoj naravi, što može dovesti do nepotrebnih problema i izazvati neželjene posledice. Na primer, način na koji čovek pristupa budućnosti, bolesti, porodici, braku, privrženosti, novcu, međuljudskim odnosima i svojim talentima, kao i svom društvenom statusu i vrednosti i drugim sličnim stvarima, temelji se na tome šta je on čuo, naučio ili čemu je bio izložen u svojoj porodici ili društvu pre nego što je počeo da shvata istinu, a da i ne pominjemo neka iskustva ili metode do kojih je sam došao. Svaki čovek ima svoj jedinstven način pristupanja stvarima i svaki čovek u rešavanju stvari naglašava određeni stav. Naravno, postoji zajednički faktor u različitim načinima na koje ljudi pristupaju stvarima, u tom smislu što svima njima gospodare i upravljaju negativne, štetne, lažne ili pristrasne misli i gledišta. Ljudima je konačni cilj da steknu slavu, bogatstvo i postignu lični interes. Konkretnije, te misli i gledišta potiču od zadojenosti Sotonom i njegovim učenjima. Može se takođe reći da potiču od raznih lažnih misli i gledišta koje Sotona širi, zagovara i neguje među ljudskim rodom. Rukovođeni ovim lažnim mislima i gledištima, ljudi ih nesvesno koriste da bi se zaštitili i postigli maksimalno ostvarenje svojih interesa. Oni daju sve od sebe da iskoriste ove razne misli i gledišta koji potiču iz društva i sveta kako bi sebe zaštitili i težili maksimalnom postizanju lične koristi ne bi li time ostvarili svoje lične interese. Naravno, ova potraga za postignućem ne preza ni od čega i nadilazi sva moralna ograničenja, baš kao i savest i razum. Prema tome, pod vođstvom tih negativnih emocija i negativnih misli i gledišta, krajnji ishod načina na koji čovek posmatra ljude i stvari i načina na koji se ponaša i postupa može dovesti jedino do uzajamnog iskorišćavanja, laži, povređivanja i sukoba među ljudima. Konačno, pod vođstvom, ropstvom ili namamljivanjem raznih negativnih misli i gledišta, ljudi će otići sve dalje od Božjih zahteva ili čak od načela o načinu ponašanja i postupanja prema učenju Božjem. Može se reći i to da pod vođstvom i namamljivanjem raznih negativnih misli, ljudi više nikada neće zaista zadobiti istinu niti će ući u stvarnost primene istine kakvu Bog zahteva. Ujedno, postaje im teško da se pridržavaju načela da posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Prema tome, dok ljudi rešavaju svoje negativne emocije, od njih se u stvari zahteva i to da otpuste razne negativne misli i gledišta. Tek kad ljudi u sebi prepoznaju razne pogrešne misli i gledišta, oni mogu da otpuste svaku vrstu negativne emocije. Naravno, kako ljudi otpuštaju razne negativne misli i gledišta, njihove negativne emocije se takođe u velikoj meri rešavaju. Hajde da, za primer, razmotrimo emocije utučenosti o kojima smo ranije razgovarali. Jednostavno rečeno, ako čovek izaziva ove negativne emocije jer neprestano oseća kako ga prati loša sudbina, u trenutku kad se drži misli i gledišta da ga prati loša sudbina, on nesvesno tone u emociju utučenosti. Štaviše, njegova subjektivna svest sve ga više učvršćuje u uverenju da ga prati loša sudbina. Kad god se suoči sa nečim što predstavlja i najmanji problem ili izazov, on pomisli: „Oh, prati me loša sudbina.” To pripisuje svojoj lošoj sudbini. Shodno tome, on živi u negativnim emocijama očaja, dizanja ruku od sebe i utučenosti. Ako ljudi mogu ispravno da se suoče sa raznim teškoćama na koje u životu nailaze ili ako, kad nastupe negativne misli i gledišta, traže istinu, oslanjajući se u tom suočavanju na Božje reči, prepoznajući šta je zapravo ljudska sudbina i verujući da im je sudbina u Božjim rukama i da On ima kontrolu, oni tada mogu ispravno da pristupe ovim nedaćama, izazovima, preprekama i poteškoćama u životu odnosno da te teške muke ispravno razumeju. I dok to čine, da li se njihova misao i gledište o tome da ih prati loša sudbina imalo menjaju? U isto vreme, da li zauzimaju pravilan stav u suočavanju sa tim problemima? (Da.) Kad ljudi imaju ispravan stav pri suočavanju sa ovim problemima, njihova osećanja utučenosti postepeno jenjavaju, prelazeći iz snažnih u umerena, iz umerenih u blaga, sve dok se iz blagog stanja potpuno ne rasprše i iz njihovog bića ne nestanu. Shodno tome, njihova osećanja utučenosti prestaju da postoje. Koji je razlog za to? Zato što misao i gledište „Prati me loša sudbina”, kojih su se prethodno držali, prolaze kroz preobražaj. Nakon što su oni ispravljeni, ljudi svoju sudbinu više ne posmatraju sa osećanjem utučenosti, već problemima pristupaju uz proaktivan i optimističan stav, metodama Božjih učenja i sa perspektivnom suštine sudbine koju je On otkrio ljudskom rodu. Stoga, kad se suoče sa istim problemom kakav su imali ranije, oni svoju sudbinu više ne posmatraju kroz misli i gledišta zle sudbine, više se tim pitanjima ne opiru niti se protiv njih bune sa osećanjima utučenosti. Iako ih isprava mogu zanemarivati ili se prema njima odnositi ravnodušno, s vremenom, kako budu dublje zalazili u stremljenje ka istini i kako im se kov bude poboljšavao, kako njihova perspektiva i stav u pogledu na ljude i stvari budu sve više ispravni, njihova osećanja utučenosti ne samo da nestaju, već oni postaju znatno više proaktivni i optimistični. Na kraju stiču potpuno razumevanje ljudske sudbine i jasan uvid u nju. Ove stvari mogu da rešavaju i da im pristupaju ispravno sa stavom ili realnošću pokoravanja Božjim orkestracijama. U tom trenutku su u potpunosti otpustili svoja osećanja utučenosti. Otpuštanje ovih negativnih emocija je takav proces, to je značajna tema u životu. Ukratko, kad se negativna emocija duboko ukoreni u čovekovom srcu ili utiče na način na koji on posmatra ljude i stvari, kako se ponaša i postupa, to nesumnjivo predstavlja više od obične negativne emocije. U njenoj pozadini se nalazi pogrešna misao ili gledište u vezi sa ovom, onom ili nekom trećom stvari. U takvim slučajevima, ne samo da treba da analiziraš izvor negativnih emocija već da, što je još važnije, istražiš skrivenog ubicu unutar svojih negativnih emocija. Taj skriveni element je negativna misao ili gledište koji su tokom dugog vremenskog perioda puštali korenje duboko u tvom srcu, pogrešna ili lažna misao ili gledište u pogledu načina rešavanja stvari. Kad je reč o lažnim i negativnim aspektima, ova misao ili gledište sasvim sigurno protivreči istini i sa njom je u suprotnosti. U tom trenutku, tvoj zadatak nije samo da o njoj razmisliš, raščlaniš je i s njom se upoznaš, već da temeljno shvatiš štetu koju ti ona pričinjava, kontrolu i ropstvo koje ti nameće i negativan uticaj koji ima na tvoje stremljenje ka istini. Prema tome, ono što je neophodno jeste da razotkriješ, raščlaniš i prepoznaš razne negativne misli i gledišta; u isto vreme, moraš da tražiš Božje reči kako bi ih razaznao i prozreo u skladu sa istina-načelima o kojima je Bog govorio u zajedništvu, da svoje lažne ili negativne misli i gledišta zameniš istinom i da u potpunosti razrešiš negativne emocije u koje si se upleo. Ovo je put za rešavanje negativnih emocija.

Neki ljudi kažu: „Do sada kod sebe nisam primetio nikakve negativne emocije.” Ne brini, pre ili kasnije, u pravom trenutku, u pravom okruženju ili kad dostigneš odgovarajuću starosnu dob ili neku posebnu značajnu raskrsnicu u životu, te negativne emocije će se prirodno pojaviti. Ne moraš svesno da ih tražiš niti iskopavaš; u većoj ili manjoj meri, one u izvesnom stepenu postoje u svačijem srcu. To je stoga što ljudi žive u ljudskom svetu, niko ničemu ne pristupa onako kao što bi to činio računar, bez unošenja sopstvenih misli i gledišta u razmatranje, a ljudske misli su aktivne, poput posude koja je u stanju da u sebe prima i pozitivne i negativne stvari. Nažalost, davno pre nego što su ljudi počeli da prihvataju pozitivne misli i gledišta, oni su već bili prihvatili razne pogrešne i neispravne misli i gledišta od Sotone, od društva i iskvarenog ljudskog roda. Te neispravne misli i gledišta ispunile su dubinu ljudske duše, ozbiljno utičući na njihov svakodnevni život i životni put i u njih se uplićući. Prema tome, dok razne negativne misli i gledišta prate ljudski život i ljudsko postojanje, razne negativne emocije istovremeno takođe prate njihov život i put njihovog postojanja. Dakle, koji god da je pojedinac u pitanju, jednog dana ćeš otkriti ne samo da imaš nekoliko privremenih negativnih emocija, već da ih poseduješ mnogo. Ne samo da poseduješ jednu negativnu misao ili gledište, već u tebi istovremeno postoje brojne negativne misli i gledišta. I premda one još uvek nisu otkrivene, to je samo zato što nema prikladnog okruženja, odgovarajućeg trenutka ili okidača koji bi te naveli da razotkriješ svoje brojne pogrešne misli i gledišta ili da daš oduška svojim negativnim emocijama i otkriješ ih odnosno zato što još uvek nisu nastupili to okruženje ili trenutak. Ako jedan od ovih faktora stupi na scenu, on će delovati poput fitilja, potpaljujući tvoje negativne emocije i negative misli i gledišta tako da oni eksplodiraju. Nehotice ćeš potpasti pod njihov uticaj i kontrolu, one će te vezati. Mogu ti čak postati prepreka i uticati na tvoje odluke. Samo je pitanje vremena. To je zato što su razne negativne emocije o kojima smo razgovarali u zajedništvu problemi na koje se može naići u ljudskom životu ili na putu ljudskog postojanja, i to su stvarni problemi s kojima se u svom životu ili postojanju suočava svaka osoba. One nisu prazne, već konkretne. Budući da te negativne emocije neposredno obuhvataju načela kojih čovek treba da se pridržava i pogled na opstanak kakav treba da ima, neophodno je da se pažljivo udubimo u ove probleme i da ih raščlanimo.

Prethodno smo u zajedništvu razgovarali o negativnoj emociji „sputanosti”. Koliko puta smo razgovarali o problemu „sputanosti”? (O njemu smo dvaput razgovarali.) O čemu smo razgovarali prvi put? (Prvi put smo razgovarali o tome kako ljudi često ne mogu da rade ono što im se prohte, usled čega nastaju negativne emocije sputanosti. Drugi put smo razgovarali o tome kako ljudi ne mogu da koriste svoja stručna znanja i često žive u stanju negativnih emocija sputanosti.) Razgovarali smo o ta dva aspekta. Da li na osnovu njih možemo reći da se u pozadini ove dve vrste sputanosti na sličan način nalaze skrivene misli i gledišta u pogledu načina na koji ljudi pristupaju životu? Kakvu vrstu misli ili gledišta predstavlja prva vrsta, koja proizlazi iz čovekove nemoći da radi ono što mu se prohte? U pitanju je način razmišljanja sa stalnom željom da se bude samovoljan i neodgovoran, da se stvari čine impulsivno, na osnovu raspoloženja, osećanja i interesovanja, ne shvatajući da je potrebno da se preuzme odgovornost. Nije li to određeni stav koji ljudi usvajaju prema životu? (Jeste.) To je i metod opstanka. Jesu li to pozitivan stav i metod opstanka? (Nisu.) Nisu pozitivni. Ljudi uvek žele da žive kako im se prohte, da stvari čine samovoljno shodno raspoloženju, interesovanju i hobijima. To nije ispravan način života; negativan je i treba ga razrešiti. Naravno, negativne emocije koje proizlaze iz ovog negativnog stava i metoda opstanka još i više treba razrešiti. Druga vrsta negativnih emocija sputanosti jesu one koje proizlaze iz čovekove nemoći da koristi svoja stručna znanja. Kad ljudi ne mogu da pokažu sebe i svoja stručna znanja, da iskažu svoju individualnu vrednost, da dobiju potvrdu od drugih ili da zadovolje sopstvene sklonosti, osećaju se nesrećno, melanholično i sputano. Da li je to ispravan metod i perspektiva postojanja? (Nije.) Stvari koje su pogrešne treba izmeniti i tražiti istinu kako bi se one rešile i zamenile ispravnim putem koji je u skladu sa istinom i normalnom ljudskošću. Prethodno smo razgovarali o ova dva razloga koji se nalaze u pozadini javljanja emocija sputanosti, kao što su nemoć da čovek čini ono što mu se prohte i nemogućnost da čovek koristi svoje stručno znanje. Postoji još jedan razlog za javljanje emocija sputanosti, možete li da ga se setite? Koje su još stvari povezane sa čovekovim egzistencijalnim gledištem zbog kojih ljudi mogu da se osećaju sputano? Niste sigurni? Još jedan razlog za osećaj sputanosti i javljanje negativnih emocija sputanosti jeste u tome što čovek ne može da ostvari svoje ideale i želje. Razmislite na trenutak o tome, postoji li takav problem sputanosti? Da li je za ljude to stvaran problem? (Jeste.) Ljudi o kojima smo ranije razgovarali, a koji žele da rade šta im se prohte, skloni su da znatno više budu egocentrični i samovoljni. Njihov stav prema životu odlikuje se impulsivnim postupanjem i potrebom da rade šta žele. Više vole da drugima komanduju i nisu podobni da žive u zajednici. Metod opstanka im je u tome da sve druge navedu da se oko njih vrte, sebični su i nesposobni da žive u harmoniji i da s drugima skladno sarađuju. Drugu vrstu ljudi kod kojih se javlja sputanost čini neko ko uvek želi da se razmeće, da se drugima pokazuje, ko smatra da je samo on važan i drugima ne daje da žive. Ukoliko poseduje neko stručno znanje ili talenat, želeće da ga pokaže nezavisno od toga je li to okruženje prikladno odnosno da li je njegovo stručno znanje vredno i može li se koristiti u Božjoj kući. Takva osoba je sklona i naglašavanju individualnosti, zar ne? Da li je sve ovo obuhvaćeno ljudskim metodama opstanka? (Jeste.) Oba ova metoda života i opstanka su pogrešna. Vratimo se sada negativnim emocijama sputanosti o kojima smo ranije razgovarali, a koje nastaju zbog čovekove nemoći da ostvari svoje ideale i želje. Nezavisno od prilike, okruženja ili vremenskog perioda, i bez obzira na vrstu posla kojim se bavi, takva osoba uvek ima za cilj da ostvari sopstvene ideale i želje, pretvarajući to u svoj standard. Ako taj cilj ne može da ostvari ili postigne, oseća se sputano i tužno. Nije li i ovo metod opstanka za određenu vrstu ljudi? (Jeste.) I ovo je metod opstanka za određene ljude. Prema tome, koji su glavna misao ili gledište onih koji žive prema ovom metodu opstanka? Dokle god imaju ideale i želje, nezavisno od toga gde se nalaze ili šta rade, svrha im je da ostvare sopstvene ideale i želje. To im je metod opstanka i cilj. Bez obzira na cenu koju drugi moraju da plate ili žrtve koje moraju da podnesu, odnosno bez obzira na to koliko drugih ljudi, zarad njihovih ideala i želja, mora da istrpi teret ili da žrtvuje sopstvene interese, oni će bez odustajanja stremiti tome da ostvare sopstvene ideale i želje. Spremni su čak i da gaze preko drugih ili da bez oklevanja žrtvuju tuđe interese. Ako ne mogu da postignu ovaj cilj, osećaju se sputano. Da li su ovakva misao ili gledište ispravni? (Nisu.) Šta nije u redu sa njima? (Previše su sebični!) Da li je izraz „sebičan” pozitivan ili negativan? (Negativan je.) To je negativna i štetna stvar, pa se na osnovu istine mora razrešiti.

Kako čovek treba da reši ove emocije sputanosti koje se javljaju usled njegove nemoći da ostvari svoje ideale i želje? Ispitajmo prvo razne ideale i želje koje ljudi imaju. Šta kažete na to da naš razgovor u zajedništvu počnemo odatle? (U redu.) Ukoliko započnemo naš razgovor od ideala i želja koje ljudi imaju, njima će biti lakše da shvate i jasno prate tok misli u izlaganju. Pogledajmo onda prvo ideale i želje koje ljudi imaju. Neki ideali i želje su realistični, dok drugi to nisu. Neki ljudi imaju idealistične ideale, dok drugi imaju realistične. Da li da prvo razgovaramo o idealima idealista ili o idealima realista? (O realističnim idealima.) O realističnim. Šta je sa nerealističnim idealima? Treba li o njima da razgovaramo ili ne? Ako o njima ne razgovaramo, hoće li ih ljudi biti svesni? (Neće ih biti svesni.) Ako ih bez razgovora neće biti svesni, onda o njima zaista treba da razgovaramo. I bez razgovora u zajedništvu, ljudi često mogu da spaze ideale realista. Te stvari postoje u mislima i svesti svakog čoveka. Neki ideali i želje se ne menjaju od detinjstva do odraslog doba, bez obzira na činjenicu da li su ostvareni ili ne, dok se neki s godinama menjaju. Kako ljudi bivaju stariji i proširuju im se znanje, vidici i iskustvo, njihovi se ideali i želje neprekidno menjaju. Postaju realističniji, znatno bliži stvarnom životu i konkretniji. Recimo, neko je, dok je bio mlad, želeo da postane pevač, ali je s odrastanjem uvideo da nema sluha, pa postati pevač stoga nije bilo realistično. Zatim je pomišljao da bude glumac. Koju godinu kasnije pogledao se u ogledalo i shvatio da nije naročito privlačan. Iako je bio pristojne visine, gluma mu nije najbolje išla, a izrazi lica su mu bili neuverljivi. Postati glumac takođe nije bilo realistično. Pa je umesto toga pomislio da postane režiser, kako bi režirao filmove sa glumcima. Kad je ušao u svoje dvadesete, došlo je vreme da na fakultetu izabere smer, pa je za ideal odabrao da postane režiser. Nakon što je završio studije, dobio diplomu za režiju i zakoračio u stvarni svet, shvatio je da zanimanje režisera zahteva slavu i prestiž, da su potrebne kvalifikacije i finansijska sredstva, a ništa od toga nije imao. Baš niko ga ne bi angažovao za režisera. Stoga je morao da se zadovolji nečim manjim i da u filmskoj delatnosti pronađe svoje mesto, možda kao sekretar režije ili koordinator produkcije. S vremenom je razmišljao: „Pozicija producenta je možda baš za mene. Volim da sam uposlen i prikupljam novac, rečit sam i izgledam pristojno. Ljudima ne idem na živce, s drugima mogu dobro da komuniciram i steknem njihovu naklonost. Posao producenta bi mogao da bude baš za mene.” Vidiš, njegov se ideal postepeno menjao. Zašto se menjao? Isprva se menjao jer su njegove misli postepeno sazrevale, njegov uvid u stvari je postao precizniji, objektivniji i praktičniji. Zatim, kad je počeo da živi u stvarnom svetu, na osnovu sredine njegovog stvarnog života, praktičnih potreba i životnih pritisaka, to okruženje je postepeno promenilo njegove prethodne ideale. Kad se našao u ćorsokaku, nemoćan da postane režiser, odlučio je da umesto toga bude producent. No, da li je time što je postao producent ostvario svoje ideale ili nije? To ni on sam nije mogao da shvati. Kako god, nakon što je time počeo da se bavi, radio je to narednih deset godina ili čak do svoje penzije. Ovo je opšti pregled ideala realista.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o tome kako se ljudski ideali mogu podeliti u dve kategorije, na ideale idealista i ideale realista. Hajde da prvo razgovaramo o idealima idealista. Ideali realista bi trebalo lako da se razaznaju. S druge strane, ideali idealista nisu naročito konkretni i pomalo su udaljeni od stvarnog života. Osim toga, veoma su udaljeni od praktičnih stvari koje podrazumeva ljudski opstanak, kao što su svakodnevne životne potrebe. Ovi ideali imaju konkretne koncepte, ali im nedostaje konkretno prizemljenje. Mogli biste reći da su ti ideali i želje fantazije, relativno prazni i odvojeni od ljudske prirode. Neki se mogu smatrati apstraktnim, a neki su čak ideali i želje koji potiču iz podeljene ličnosti. Koji su ideali idealista? Idealizam bi trebalo da je svima lako razumljiv. Reč je o sanjarenju, fantaziji, koji su nepovezani sa praktičnim stvarima svakodnevnih životnih potreba u stvarnom životu. Na primer, biti pesnik, besmrtni pesnik koji tumara po zemlji; ili biti mačevalac, vitez lutalica koji takođe tumara zemljom, ostaje neoženjen i bez dece, slobodan od zapleta životnih trivijalnosti, bez briga zbog svakodnevnih potreba, koji živi lagodno i opušteno, lutajući tamo-amo, i uvek teži tome da postane besmrtan i pobegne iz stvarnog života. Je li to ideal jednog idealiste? (Jeste.) Ima li neko od vas takve misli? (Ne.) Šta je sa onim čuvenim pesnicima iz kineske prošlosti koji su se opijali, pa pisali poeziju? Jesu li bili idealisti ili realisti? (Idealisti.) Ideje koje su zagovarali bile su fantazije i sanjarenja idealista. Uvek su lutali tamo-amo i govorili nejasno i neodređeno, zamišljajući kako je svet lep, koliko ljudski rod može biti spokojan, kako ljudi mogu skladno da žive. Odvajali su se od savesti, razuma i životnih potreba normalne ljudskosti. Odvajali su se od ovih problema stvarnog života i zamišljali utopijski ili izmišljeni svet koji je bio potpuno nepovezan sa stvarnošću. Sebe su zamišljali kao bića unutar tog sveta, koja nastanjuju taj prostor. Zar to nije ideal jednog idealiste? Postoji jedna pesma iz prošlosti, a jedan od njenih stihova glasi: „Voleo bih da zajašem vetar i odletim kući.” Koji je bio naziv te pesme? („Melodija koja teče.”) Pročitajte stihove te pesme. („Voleo bih da zajašem vetar i odletim kući. Bojim se da je na nebu previše hladno, dok je palata od žada previsoka. Plešući sa svojom senkom, više ne osećam stege smrti.”) Šta hoće da kaže stihovima: „Plešući sa svojom senkom, više ne osećam stege smrti”? Da li ova dva stiha prenose emocije sputanosti i ogorčenja idealiste čiji ideali nisu mogli da budu dostignuti ili ostvareni? Da li su oni nešto što se saopštava pod ovom emocijom sputanosti? Na čemu je ovde naglasak? Koja rečenica ukazuje na sredinu i okruženje u kojima se pesnik u tom trenutku našao? Je li to „Bojim se da je na nebu previše hladno”? (Da.) On je razotkrivao tamu i zlo činovništva, iskvarenog mesta za boravak. Želeo je da bude poput nekog besmrtnika, da pobegne iz takve sredine i situacije. Zar ne bi bilo dovoljno da je jednostavno prestao da bude funkcioner? Da li je moguće da je želeo da promeni ovo okruženje? Tim okruženjem je bio nezadovoljan, osećajući da ono ne odgovara okruženju idealnog života koji je zamišljao, i duboko u sebi osećao se sputanim. Ovo je vrsta ideala koji ima idealista. Ideali idealista uglavnom su usmereni prema fantazijama, nerealistični su i apstraktni, nepovezani sa stvarnim životom. Oni kao da žive u nekom drugom svetu izvan materijalnog sveta, u samostalnom i individualnom prostoru, prepuštajući se fantazijama i odvojeni od stvarnosti. Baš kao i neki ljudi koji žive u modernom društvu, koji uvek žele da nose starinsku odeću, uređuju kosu na starinski način i govore starinskim jezikom. Oni razmišljaju: „Ah, takav život je predivan! Poput nekog besmrtnika, tumaraš i lutaš, bez ikakvih nevolja fizičkog tela, oslobođen muka stvarnog života. U takvom životnom okruženju nema nikakvog ugnjetavanja, nema eksploatacije i nema briga. Ljudi su jednaki, jedni drugima pomažu i skladno žive. Kako su samo divni i poželjni takvi idealni uslovi života!” Među nevernicima, ima nekih koji se bave ovim stvarima. Neki ljudi pevaju ili pišu slične pesme ili izvode slične predstave. Shodno tome, ljudi još i više žude za tim drugim svetom o kome idealisti sanjaju. I kad neki ljudi pevaju te kompozicije ili izvode te predstave, što više pevaju, raspoloženje im je sve melanholičnije, sve više žude za tim idealnim svetom i čvrsto ga se drže. I šta se na kraju dešava? Nakon dugog pevanja, neki ljudi osećaju da ne mogu da pobegnu od svojih briga. Ma koliko da pevaju, i dalje ne mogu da osete toplinu ljudskog sveta. Ma koliko da pevaju, i dalje osećaju da je zamišljeni svet njihovog idealizma bolji. Postaju razočarani u svet, više ne žele da žive u ovom ljudskom svetu, i na kraju donose čvrstu odluku da na svoj način odu u taj idealni svet. Neki progutaju otrov, neki skoče sa zgrade, neki se zadave sopstvenim hulahopkama, a neki se zamonaše i posvete duhovnoj praksi. Prema njihovim rečima, oni su prozreli iluziju ovozemaljske povezanosti. Zapravo, nema potrebe da posežu za tako ekstremnim merama i metodama kako bi rešili sopstvenu razočaranost u svet. Postoje mnogi načini da se reše takvi problemi i teškoće, ali budući da oni ne uspevaju da sagledaju osnovnu suštinu ovih pitanja, naposletku se odlučuju za ekstremne metode kako bi rešili te teškoće i od njih pobegli i tako postigli svrhu ostvarenja svojih ideala. Ovim su predstavljeni neki od idealista koji žive među nevernicima i njihovi problemi.

Da li u kući Božjoj, u crkvi, postoje ljudi koji imaju slične ideale? Naravno, vi ih samo još uvek niste otkrili, pa ću vam o njima govoriti. Postoje pojedinci koji, dok su u sekularnom svetu, žude za idealnim društvom mira, sloge, spokoja i jednakosti za sve, kao što to čine idealisti među nevernicima. To idealno društvo je poput utopija koje opisuju neki pesnici ili pisci, iako je, naravno, češće poput nekih prostora, načina života ili životnih sredina koji postoje u ljudskim idealnim svetovima. Ti ljudi, vođeni takvim potrebama i idealima, nesvesno traže sopstvenu veru kako bi ostvarili svoje ideale. I dok traže, otkrivaju da je verovati u Boga dobar put i dobar izbor vere. Noseći svoje ideale sa sobom, oni dolaze u kuću Božju, nadajući se da će iskusiti toplinu, da će ih ljudi ceniti i paziti i, naravno, još više se nadaju da će osetiti veliku Božju ljubav i zaštitu. Ulaze u Božju kuću sa svojim idealima i, nezavisno od toga da li izvršavaju svoje dužnosti ili ne, njihovi ideali, u svakom slučaju, ostaju nepromenjeni – svoje ideale uvek nose sa sobom i drže ih se. Od početka do kraja, njihovi se ideali mogu opisati na sledeći način: nakon što uđu u kuću Božju, nadaju se da je to mesto na kome mogu osetiti toplinu, gde mogu uživati u toplini, sreći i blagostanju. Nadaju se da je to mesto bez ikakvih svađa, sumnji ili diskriminacije među ljudima, mesto na kome nema maltretiranja, obmane, nanošenja štete ili izopštavanja među ljudima. To su u osnovi ideali koji se mogu pronaći u umu takvih idealista. Drugim rečima, oni zamišljaju mesto na kome se ljudi jedni prema drugima ophode kao mašine, lišeni života i misli, smešeći se, klimajući glavom i mehanički se klanjajući pri susretu kako bi iskazali druželjubivost, kako bi pokazali da nema neprijateljstva. Na tom idealnom mestu među ljudima vlada velika ljubav i oni jedni o drugima brinu, cene se, paze, pomažu se, razumeju se i jedni drugima udovoljavaju, pa čak i štite i prikrivaju jedni druge. To su sve neke od stvari koje idealisti idealizuju i o kojima sanjaju. Na primer, kad idealiste uđu u kuću Božju, njihov ideal i nada su da će mlađi ljudi možda poštovati starije, ceniti ih, o njima brinuti i ukazivati im svesrdnu pažnju i negu. Osim poštovanja, nadaju se i da će ljudi koristiti počasne titule, oslovljavajući braću sa „Veliki čiko taj i taj”, „Čiko ovaj ili onaj” ili „Čiko taj i taj”, a sestre sa „Bako ta i ta”, „Teto ta i ta” ili „Sestro ta i ta” – u osnovi, svako ima titulu kojom mu se obraćaju. Nadaju se da će ljudi spolja biti posebno srdačni, složni i učtivi jedni prema drugima, i da niko neće imati nikakvu zlu nameru niti ikakve loše ili zle stvari, bilo na površini ili duboko u svom srcu. Nadaju se da, ako neko pogreši ili se suoči sa teškoćama, svi će mu priskočiti u pomoć i, povrh toga, da će ga obasuti velikom brigom i tolerancijom. Pogotovo kad je reč o onima koji su slabi i onim relativno bezazlenim ljudima koje u svetu drugi lako kinje ili tlače – još i više se nadaju da će takvi ljudi kada dođu u crkvu, u kuću Božju, dobiti svesrdnu negu, pažnju i poseban tretman. Kako ovi idealisti navode, kad su ušli u kuću Božju, poželeli su da svi budu srećni i da budu dobro i nadali su se da će, budući da svi oni veruju Boga, biti jedna velika porodica koju čine braća i sestre. Smatraju da ne treba da bude maltretiranja, da ne treba da bude kažnjavanja, da ne treba da bude nanošenja štete. Ako nastanu problemi, smatraju da među ljudima ne treba da bude nikakvih rasprava niti ljutnje, već da umesto toga jedni prema drugima svi treba da se ophode smireno, uz veliko strpljenje i predusretljivost, da uvek učine da se drugi osećaju prijatno i da svaka osoba prema drugima treba da ispoljava samo svoju najbolju i najljubazniju stranu, a da svoju zlu ili lošu stranu zadrži za sebe. Oni smatraju da ljudi međusobno treba da se ophode kao da su mašine, da ne treba da imaju nikakva negativna gledišta ili mišljenja o drugim ljudima, a kamoli da jedni drugima učine išta negativno; smatraju da ljudi prema drugima treba da imaju dobre namere, a to ova poslovica dobro ilustruje: „Dobri ljudi spokojno žive.” Smatraju da je samo ovo prava kuća Božja i prava crkva. Međutim, ideali tih idealista tek treba da se ostvare. Umesto na ideale, Božja kuća se usredsređuje na načela, naglašavajući uzajamnu pomoć i podršku među ljudima i nalažući da se svi odnose prema svakojakim ljudima na osnovu istina-načela i Božjih reči. Božja kuća je čak uspostavila određene zahteve koji su prema ljudima „neuviđavni”, kao što su razlikovanje različitih vrsta ljudi i drugačiji tretman prema njima. Božja kuća takođe zahteva da ljudi podignu svoj glas kako bi razotkrili i orezali svakoga za koga primećuju da šteti interesima kuće Božje, da krši radne aranžmane ili da ne poštuje načela, kako bi interesi kuće Božje mogli da se zaštite, te ona ljudima ne dozvoljava da na osnovu osećanja ikoga štite ili prikrivaju. Naravno, Božja kuća je takođe ustanovila različite nivoe starešinstva. S jedne strane, starešinama na svim nivoima Božja kuća nalaže da brinu o svakodnevnom radu crkve. S druge, ona im nalaže da strogo nadziru i prate razne zadatke i da njima upravljaju, a da pritom u svakom trenutku budu obavešteni o stanjima i crkvenom životu različitih pojedinaca, da ih razumeju i na njih obrate pažnju, posmatrajući stavove i tendencije koje oni imaju dok izvršavaju svoje dužnosti i, po potrebi, sprovodeći razumna i odgovarajuća prilagođavanja. Naravno, Božja kuća starešinama i delatnicima takođe nalaže da strogo orezuju sve pojedince za koje otkriju da krše radne aranžmane Božje kuće ili da povređuju načela i da prekidaju i ometaju crkveni rad, kroz izricanje upozorenja za manje prekršaje i primerenim rešavanjem ozbiljnijih slučajeva. U tom kontekstu, neki ljudi su očišćeni, izbačeni ili su im imena uklonjena sa spiskova. Naravno, kad ljudi dođu u kuću Božju da izvršavaju različite dužnosti i bave se raznim zadacima, mnogi od njih čuju, vide ili iskuse grdnju i sud koji potiču iz Božjih reči; osim toga, oni dožive orezivanje od starešina različitog ranga. Ova različita okruženja i stvari sa kojima se ljudi susretnu u Božjoj kući potpuno su različiti od idealne kuće Božje i crkve kakve zamišljaju idealisti, u toj meri da značajno izlaze van okvira njihovih očekivanja, pa duboko u njihovom srcu to izaziva značajan stepen pritiska. S jedne strane, oni smatraju da su različite pojave koje se događaju u crkvi ili crkveni metodi i načela za rešavanje problema nezamislivi. S druge strane, u dubini njihovog srca nastaju emocije sputanosti usled njihovih ideala i njihovog pogrešnog shvatanja pozitivnih stvari, crkve i Božje kuće. Nakon što se jave te emocije sputanosti, budući da ne uspevaju da odmah isprave svoje pogrešne misli i gledišta, odnosno da prozru i jasno prepoznaju probleme svojih ideala, u njima posledično počinju da se javljaju mnoge predstave. Pored toga, budući da ne mogu da shvate istinu niti da istinu koriste kako bi rešili te predstave, one počinju da puštaju duboko korenje u njihovim mislima ili u dubini njihove duše, neprekidno pojačavajući i naglašavajući njihove emocije sputanosti. U stvarnosti, Bog, kuća Božja, crkva, vernici i hrišćani svi su nespojivi sa idiličnim rajem, nebom ili utopijom koje su u svojim idealima zamislili ti idealisti. Shodno tome, sputanost koja im leži duboko u srcu neprekidno nastavlja da se gomila i oni nemaju načina da je se oslobode. Ima li ovakvih ljudi u crkvi? (Da.)

Neki ljudi kažu: „O, zašto kuća Božja uvek govori o prihvatanju suda i grdnje? Kako oni koji veruju u Boga mogu i dalje da se suočavaju sa orezivanjem? O, zašto kuća Božja izbacuje ljude? U njoj nema nimalo ljubavi! Kako se takve stvari mogu događati na ’nebu na zemlji’? Kako se antihristi mogu pojaviti u crkvi? Kako se mogu pojavljivati antihristi koji tlače i kažnjavaju druge? U crkvi, u Božjoj kući, kako ljudi jedni druge mogu da razotkrivaju i analiziraju? Kako može biti svađa? Kako može biti ljubomore i sukoba? Šta se događa? Pošto smo došli u kuću Božju, među nama treba da vlada ljubav i svi treba da budemo u stanju da jedni drugima pomažemo. Kako se te stvari i dalje mogu događati?” Ima li mnogo ljudi sa ovakvim idejama? Mnogi ljudi posmatraju kuću Božju kroz objektiv sopstvenih uobrazilja. Dakle, recite Mi, jesu li te uobrazilje i tumačenja objektivni? (Ne, nisu objektivni.) U čemu im nedostaje objektivnost? (Ljudski rod je duboko iskvaren i svi oni koje Bog spasava imaju iskvarene naravi, pa će u svojoj komunikaciji sa drugima neizbežno otkriti iskvarenost. Biće ljubomore i sukoba, i dolaziće do maltretiranja i tlačenja. Takve će se stvari događati. Stvari poput ovih koje zamišljaju idealisti ne postoje. Osim toga, kako bi se zaštitio crkveni život i posao, crkva će orezivati ljude na osnovu istina-načela ili će prilagođavati i smenjivati ljude, ili će uklanjati i izbacivati zle ljude i bezvernike – to je u skladu sa načelima. To je stoga što kad ljudi postupaju shodno svojim iskvarenim naravima, oni prekidaju i ometaju rad crkve. Bilo bi nerealno da crkva ne preduzme mere kao što su orezivanje, smenjivanje ili uklanjanje takvih ljudi.) To je nerealno i stoga ideje tih ljudi predstavljaju ideale idealista. Nijedna od njih nije realna, sve su prazne i umišljene, zar ne? Čak i sada, takvi ljudi i dalje ne razumeju zašto treba da veruju u Boga. Neki ljudi kažu: „Dobro je verovati u Boga. Verovati u Boga znači da radiš dobre stvari i da si dobra osoba.” Je li ta izjava tačna? (Ne, nije tačna.) „Oni koji veruju u Boga treba da imaju dobre namere u srcu.” Je li ta izjava tačna? (Ne, nije tačna.) Imati dobre namere u srcu – kakva je to izjava? Možeš li da imaš dobre namere naprosto zato što to želiš? Imaš li ti dobre namere? Da li je posedovanje dobrih namera u srcu načelo ljudskog ponašanja? To je samo krilatica, doktrina. Isprazna stvar. Kad nisu umešani tvoji interesi, možeš to reći sasvim fino, razmišljajući: „U srcu imam dobre namere, druge ne maltretiram, ne povređujem ih, ne varam ih niti ih iskorišćavam.” Međutim, kad su upleteni tvoji interesi, status i ponos, hoće li izjava da „imaš dobre namere u srcu” biti u stanju da te obuzda? Može li ona da reši tvoje iskvarene naravi? (Ne, ne može.) Prema tome, ova izjava je prazna; ne predstavlja istinu. Istina je u stanju da razotkrije suštinu tvoje iskvarene naravi, može da razotkrije i raščlani suštinu i pravu prirodu onih stvari koje radiš, i da odredi i osudi suštinu tih stvari koje radiš i naravi koju otkrivaš. Zatim ti pruža odgovarajući put i načela da promeniš svoj način života i način na koji se ponašaš i postupaš. Na taj način, ako ljudi mogu da prihvate istinu i izmene svoj način života, njihove se iskvarene naravi mogu rešiti; podsticanje ljudi da imaju dobre namere u srcu to ne može da učini, već to može jedino istina. Istina ne rešava čovekove iskvarene naravi kroz navođenje krilatica, doktrina odnosno propisa i pravila, već pružajući ljudima načela, kriterijume i uputstva kako da se ponašaju. Ona koristi ova načela, kriterijume i uputstva da bi istisnula i uklonila ljudske iskvarene naravi. Kad se ljudska načela, kriterijumi i uputstva za njihovo ponašanje promene i isprave, prirodno se menjaju i svakakve iskrivljene ideje i pogrešne misli u njihovom umu. Kad čovek shvati i zadobije istinu, njegove misli se saglasno tome menjaju. Nije reč o posedovanju dobrih namera u čovekovom srcu, već o tome da se menja izvor njegovih misli, njegova narav i njegova suština. Ono što takva osoba otkriva i proživljava postaje pozitivno. Smer, model i izvor njenog ponašanja svi redom prolaze promenu. Njeni govor i postupci svoju osnovu i kriterijume imaju u Božjim rečima i ona može da proživi normalnu ljudskost. Prema tome, da li je još uvek potrebno samo joj reći da „ima dobre namere u srcu”? Je li to korisno? Ta izjava je prazna; ne može da reši baš nijedan problem. Nakon što idealisti dođu u kuću Božju, crkvu, njihovi ideali i dalje ne mogu da se ostvare i zbog toga se u svom srcu oni osećaju sputano. Baš kao što neki idealisti zalaze duboko u organe vlasti ili društvo, a zatim otkrivaju da njihovi ideali ne mogu da se ostvare niti ispune. Posledično, često se osećaju obeshrabreno. Kad neki ljudi postanu činovnici ili carevi, osećaju se veoma zadovoljni sobom i postaju izrazito nadmeni, kao u onom stihu u pesmi koji poručuje: „Podiže se jak vetar i oblaci se raspršuju.” Kako glasi sledeći stih? („Sada, kad moja moć vlada nad svim morima, vraćam se u svoju domovinu.”) Vidiš, njihove reči zvuče čudno. Poseduju nekakvu emociju koju ljudi sa normalnom ljudskošću i razumom ne mogu baš lako da razumeju. Ti idealisti uvek govore uzvišenim tonom. Šta znači govoriti uzvišenim tonom? To znači da se nikada ne suočavaju sa stvarnošću niti da u ičemu što rade rešavaju prave probleme. Oni ne razumeju šta je stvarnost, uvek ih vode emocije. Kad ti ljudi dođu u kuću Božju, koliko god od istine da čuju, oni ne shvataju šta znači verovati u Boga niti značaj vere u Boga. Ne shvataju vrednost istine, a kamoli vrednost stremljenja ka istini. Ono za čim uvek streme jesu ideali idealista. San im je da kuća Božja jednoga dana bude onakva kakvom je oni zamišljaju, gde će se ljudi međusobno odnositi s poštovanjem, zajedno živeti u skladu, međusobno se lepo slagati i gde će jedni druge čuvati, ceniti, paziti, ispomagati i jedni drugima govoriti „hvala”. Gde će ljudi jedni drugima govoriti lepe stvari i reči pune blagoslova, bez ikakvih neprijatnih ili uvredljivih reči, reči koje razotkrivaju ljudsku iskvarenu suštinu, odnosno gde nema nikakvih svađa kao ni ljudi koji jedni druge razotkrivaju i orezuju. Koliko god da čuju od istine, ovi ljudi i dalje ne shvataju značenje vere u Boga niti koji su Božji zahtevi i kakve to ljude Bog želi. Ne samo da ne shvataju te stvari, već se još i više nadaju da će jednog dana moći da uživaju u tom idealističkom tretmanu kakav žele u Božjoj kući. Ako ne dobiju takav tretman, smatraju da u kući Božjoj ne postoji mesto na kome bi njihovi ideali mogli da se ostvare, niti ikakve mogućnosti da ih ostvare. Prema tome, neki ljudi dok se osećaju sputano često razmišljaju o odustajanju i govore: „Verovati u Boga dosadno je i prazno. Oni koji veruju u Boga međusobno se ne pomažu, ne cene se i ne poštuju na isti način kao oni koji veruju u budizam. Pored toga, oni koji veruju u Boga uvek raspravljaju o istini i načelima, često razgovaraju o pronicljivosti u međuljudskim odnosima, tu su i povremena razotkrivanja i kritike, a često se čak suočavaju sa orezivanjem. To nije život kakav želim.” Da nemaju svoje ideale i trunku nade da će dospeti na nebo, ovakvi idealisti bi u svakom trenutku mogli da napuste crkvu i pronađu neki drugi put. Dakle, recite Mi, da li su to ljudi Božje kuće? Jesu li prikladni da ostanu u kući Božjoj? (Ne, nisu.) Šta mislite, kuda bi trebalo da odu? (Pogodni su da se priključe monaškom životu.) Mogli bi da odu u budističke ili taoističke hramove, bilo koji od ta dva bi im bio po meri. U sekularnom svetu se ne osećaju sputano, ali se u kući Božjoj osećaju naročito sputano, smatraju da nemaju mogućnost da ostvare svoje ideale niti prostor da ih primene. Prema tome, ti ljudi su sasvim prikladni za mesta ispunjena pramenovima dima i neprekidnim gorenjem tamjana. Ta mesta su tiha i ne uče te kako treba da se ponašaš. Ona ne razotkrivaju tvoje različite pogrešne misli i gledišta, ne razotkrivaju niti orezuju tvoju iskvarenu narav. Među tamošnjim ljudima postoje distanca i poštovanje. Ljudi svakodnevno razmene tek poneku reč i nema nikakvih svađa. Nisi ni pod čijim nadzorom niti za tebe važe ikakvi propisi. Tamo ćeš živeti životom koji je samodovoljan i tokom godine skoro da se nećeš susretati sa strancima. Nećeš morati da brineš o svakodnevnim poslovima. Bude li ti potrebno išta za fizičku okrepu, možeš da uzmeš malu posudu ili posudu za prosjačenje i da od običnog stanovništva moliš za milostinju i tako nabaviš hranu bez ikakve potrebe da zarađuješ za život. Na tim mestima, sve ovozemaljske muke nestaju. Ljudi se jedni prema drugima odnose veoma ljubazno i niko se ni sa kim ne svađa. Ako i bude ikakvih neslaganja, ona ostaju u ljudskom srcu. Dani se provode lagodno i udobno. Ovo je poznato kao zemlja najvećeg mogućeg blaženstva, to je mesto ideala idealista i mesto na kome idealisti mogu da ostvare svoje ideale. Ti ljudi treba da žive na mestu iz svoje mašte, a ne u crkvi. Za ljude poput njih, u crkvi ima i previše posla. Svakodnevno moraju da čitaju Božje reči, da prisustvuju okupljanjima, da uče ponaosob svako od načela, da u zajedništvu sve vreme razgovaraju o istini i o razumevanju sopstvenih iskvarenih naravi; neki ljudi, koji postupaju na osnovu svojih iskvarenih naravi i krše načela, suočavaju se sa orezivanjem, a nekolicina njih se čak često s tim susreće. Ti ljudi se ovde osećaju naročito sputano i nesrećno. Crkva nije njihovo idealno okruženje. Veruju da bi im, umesto što troše svoje vreme ili traće svoju mladost na ovom mestu, bilo bolje da čim pre odu da žive na mestu koje im se dopada. Smatraju da nema potrebe da ovde troše svoje vreme, neprekidno se osećajući sputano i vodeći život u kome nema udobnosti, radosti i sreće. Ovo je jedino uobičajeno ispoljavanje ideala idealista o kome smo govorili. O ovim ljudima se nema mnogo šta reći. Koliko god da s njima u zajedništvu razgovarate o istini, oni to neće slušati. Po ceo dan se prepuštaju fantazijama, a stvari o kojima razmišljaju sve su nerealne i neodređene i naprosto su predaleko od normalne ljudskosti. Vazda razmišljaju o tim stvarima i ne mogu da komuniciraju sa normalnim ljudima. Normalni ljudi takođe ne mogu da shvate od čega je tačno sazdan njihov svet. Prema tome, kakve god misli i gledišta da ovi ljudi imaju, njihovi su ideali šuplji. Pošto su im ideali šuplji, i njihove misli i gledišta su, sasvim prirodno, šuplji. Te misli i gledišta nisu vredni dubljeg raščlanjivanja ili iskopavanja. Pošto su šuplji, neka to i dalje budu. Ti ljudi mogu da idu kud god požele, i kuća Božja se u to neće mešati. Ako su spremni da ostanu u kući Božjoj i da izvršavaju ponešto od svojih dužnosti ili službovanja, pod uslovom da ne izazivaju ometanja i ne čine zlo, izaći ćemo u susret njihovim potrebama i pružiti im priliku da se pokaju. Ukratko, dokle god su prema braći i sestrama, prema kući Božjoj i prema crkvi prijateljski nastrojeni, nema potrebe da se bavimo ovom vrstom ljudi, osim ukoliko sami ne izraze želju da odu. U tom slučaju, podržimo to oberučke, u redu? (U redu.) Onda je to rešeno.

Ideali idealista imaju tendenciju da budu šuplji, dok su ideali realista mnogo praktičniji i neposredno su usklađeni sa ljudskim životima i stvarnim okruženjima. Naravno, oni se takođe konkretnije odnose na pitanja ljudskog života i postojanja, uključujući to da se čovek skrasi u započne svoj život. Skrasiti se i započeti život podrazumevaju veštine, sposobnosti i talente koje ljudi stiču, različite vrste obrazovanja koje dobijaju, kao i njihove darove, sposobnosti i stručno znanje. Ideali realista obuhvataju ove aspekte. U sferi ideala realista, bilo da su oni usmereni na poboljšanje njihovih uslova života ili na zadovoljenje njihovog duhovnog sveta, ti ideali se ispoljavaju konkretno u stvarnim ljudskim životima. Na primer, neki ljudi poseduju sposobnost da rukovode i uživaju u tome da budu u centru pažnje. Mogu biti izvrsni u javnom govoru ili verbalnoj komunikaciji ili posedovati dobro razumevanje ljudi i veštinu da ljude uposle, što se prikladnije može opisati kao komandovanje ljudima. Shodno tome, takvi ljudi naročito vole da budu na funkcijama, da preuzimaju rukovodeće pozicije ili da rade u kadrovskoj službi. Kad postanu svesni svoje sposobnosti u ovim oblastima, teže tome da među ljudima budu vođe ili organizatori, da nadgledaju zadatke i osoblje ili čak da usmeravaju tok određenog zadatka. Osnovni ideal im je da postanu vođe. Naravno, na taj način se ponašaju u društvu. Kad uđu u kuću Božju, oni je doživljavaju kao versku organizaciju, koja je pritom posve jedinstvena. Nakon što se pridruže crkvi, njihovi ideali ostaju neizmenjeni. Na njihove ideale ne utiču promene u okruženju ili kontekst u kome oni žive. I u kuću Božju sa sobom donose svoj ideal da rukovode. Želja im je da u Božjoj kući preuzmu rukovodeće pozicije, kao što su rukovođenje crkvom, odgovornost za određeni nivo ili predvođenje neke grupe. To im je ideal. Međutim, kako radni aranžmani u Božjoj kući počivaju na načelima i propisima za izbor starešina ili delatnika, a ovi ljudi ne ispunjavaju potrebne kvalifikacije, čak i ako povremeno učestvuju u postupku izbora starešina za određeni nivo, oni na kraju ne mogu da ostvare svoj ideal i postanu vođe kakve žele da budu. I što su manje u stanju da dobiju rukovodeću funkciju ili da obavljaju svoj idealni posao, njihovi ideali se u njima još više uskomešaju, pojačavajući njihovu žudnju za rukovodećom pozicijom. Shodno tome, oni ulažu velike napore u razne poduhvate, bilo među braćom i sestrama ili pred visokorangiranim starešinama, ne bi li se tako prikazali, sebe predstavili izvanrednim i izuzetnim i pobrinuli se da njihovi talenti budu prepoznati. Kako bi udovoljili sklonostima braće i sestara mogu čak da ugroze i sopstvenu savest, čineći ili govoreći određene stvari i namenski ispoljavajući određena ponašanja ne bi li se uskladili sa zahtevima za rukovodeće pozicije koji su utvrđeni u radnim aranžmanima Božje kuće. Ipak, uprkos njihovim stalnim nastojanjima, i dalje nisu u stanju da ostvare svoje ideale i postanu vođe. Ima onih koji se osećaju obeshrabreno, izgubljeno i u raskoraku sa samim sobom. Negativne emocije sputanosti koje su prethodno iskusili dodatno se pojačavaju kad veruju u Boga, a pritom ne mogu da prihvate istinu ili pronađu rešenje za svoje probleme. Oduvek su želeli da obavljaju funkciju i budu rukovodioci, a ti ideali su ponikli u njihovom srcu i pre nego što su počeli da veruju u Boga. Pošto nisu mogli da ostvare svoje ideale, duboko u njima oduvek je postojao nevidljivi osećaj sputanosti. Čak i nakon što su ušli u kuću Božju, u kojoj njihovi ideali i dalje ne mogu da se ostvare, ta osećanja sputanosti u njima postaju sve jača i naglašenija. Ti ljudi postaju ogorčeni jer se njihove rukovodeće sposobnosti ne koriste, i osećaju se nesrećno, razočarano i sputano budući da njihovi ideali ne mogu da se ostvare. Pošto njihovi ideali ostaju neispunjeni, prožima ih osećaj nepravde. Kako njihove sposobnosti nemaju svoj izlazni ventil, postaju obeshrabreni zbog života i puta koji im predstoji. Usled toga, dok u svom svakodnevnom životu izvršavaju razne zadatke često nose osećaj sputanosti. Čak ni nakon mnogo napora i pokušaja, neki ljudi i dalje ne mogu da postanu vođe niti da ostvare svoj ideal. U tim situacijama oni pribegavaju raznim sredstvima kako bi dali oduška svojim emocijama i oslobodili se svoje sputanosti ili je nekako istisli iz sebe. Naravno, nekima koji veruju u Boga i koji pritom ne odustaju od svojih ideala da obavljaju funkciju ispuni se želja koja im je u srcu i u crkvi postanu starešine. Međutim, oni nisu u stanju da obavljaju svoje dužnosti kao starešine u skladu sa Božjim zahtevima i aranžmanima Božje kuće. U isto vreme, oni nevoljno ispunjavaju ove rukovodeće funkcije prema zahtevima i pod nadzorom Božje kuće i braće i sestara. Iako su ostvarili svoje ideale i rade stvari koje su shodno idealima i želeli da rade, ipak se osećaju sputano. Ovo je stoga što oni rukovode na temelju ostvarenja sopstvenih ličnih ideala i, premda spolja posmatrano ili na površini može delovati kao da ispunjavaju zadatke koje nalaže kuća Božja, njihovi ideali uveliko nadilaze ta zaduženja. Njihove ambicije, ideali, želje i vizija sežu daleko izvan okvira trenutne uloge koju obavljaju. Zbog radnih aranžmana kuće Božje i Božjih zahteva, njihovi postupci i misli, kao i njihovi planovi i namere, vezani su i ograničeni. Stoga se i nakon preuzimanja rukovodećih pozicija i dalje osećaju sputano. Koji je uzrok ovih problema? Uzrok je u tome što uprkos činjenici da su postali starešine, oni nastavljaju da teže ostvarenju sopstvenih ideala i obećanja koja su sebi dali u sopstvenim idealima. Međutim, obavljanjem službe starešine u kući Božjoj ili u crkvi ne ostvaruju se njihovi ideali i želje, a njihova osećanja postaju pomešana i međusobno oprečna. Zbog ovih sukoba i njihove nesposobnosti da otpuste svoje ideale i težnje, često se duboko u sebi osećaju sputano i nemoćno da pronađu oslobođenje. Ovo je jedan tip osobe. Među ovim idealistima u kući Božjoj ima onih koji se bore za svoje ideale, ali ipak ne mogu da ih ostvare, a ima i onih koji se za njih bore i na kraju ih ostvare, ali se svejedno osećaju sputano. U kojoj god situaciji da se nađu, ovo su ljudi koji nisu odustali od svojih ideala i koji nastavljaju da ih slede dok izvršavaju svoje dužnosti i žive svoj život u kući Božjoj.

Ima i onih koji poseduju talenat za pisanje, verbalnu komunikaciju i književnost. Oni se nadaju da će kroz literarne veštine izraziti svoje misli i da će ujedno pokazati ove veštine i navesti ljude da primete njihovu sposobnost, vrednost i doprinos kući Božjoj. Ideal im je da postanu izuzetni i kvalifikovani pisci i intelektualci. Kad uđu u kuću Božju i počnu da izvršavaju dužnosti koje imaju veze sa tekstovima, osećaju da su pronašli mesto na kome mogu da iskoriste svoje sposobnosti. Nestrpljivo pokazuju svoje vrline i talente kako bi ostvarili svoj ideal da postanu pisci i intelektualci. Iako i dalje izvršavaju svoje dužnosti, od svojih ideala ne odustaju. Može se reći da je 80 do 90 odsto njihovog obavljanja dužnosti zasnovano na njihovim idealima; drugim rečima, motivacija za izvršavanje njihovih dužnosti potiče od njihove težnje i nade za tim idealima. Shodno tome, obavljanje dužnosti ovakvih ljudi prilično je ukaljano, što im otežava da dostignu merila ispunjenja dužnosti prema istina-načelima i zahtevanim merilima Božjim. U kuću Božju oni ne dolaze isključivo da bi ispunili svoje dužnosti, već se nadaju da će iskoristiti mogućnost da izvršavanjem svojih dužnosti prikažu sopstvene talente, žudeći da ostvare svoje ideale i iskažu svoju vrednost kroz prikazivanje sopstvenih talenata. Dakle, najveća prepreka pri njihovom ispunjavanju dužnosti shodno merilu jesu njihovi ideali, odnosno, proces u kome oni izvršavaju dužnosti pomešan je sa ličnim sklonostima i njihovim mislima i perspektivama o raznim ljudima, događajima i stvarima. Neki ljudi razumeju određene stručne veštine ili imaju određeni talenat. Recimo, neki razumeju računarske tehnologije i uživaju da rade kao računarski inženjeri. Nose naočare, odevaju se profesionalno i, što je izrazito karakteristično, nose laptopove koji su posve jedinstveni ili kakvi se retko viđaju. Kud god da odu, oni tamo sednu i otvore laptop da potraže informacije na različitim veb stranicama, pa na računaru rešavaju razne probleme, zaodenuti tom aurom stručnosti. Ukratko, profesionalni pogled na stvari, držanje, govor i ponašanje jesu ono što oni zahtevaju od sebe i ono čime se razmeću pred drugima, nastojeći da postanu profesionalci u delatnosti računarskog inženjerstva. Nakon što uđu u Božju kuću, ovi ljudi napokon ostvaruju svoj ideal i obavljaju zadatke povezane sa računarskim tehnologijama. Neprekidno proučavaju tehnologije i usavršavaju svoje veštine, marljivo otkrivajući i rešavajući razne probleme, sa ciljem da idu u korak sa trendovima u toj delatnosti i da promovišu i objavljuju nove informacije u svojoj oblasti. Takvi ljudi se naročito interesuju za specifičnu profesionalnu veštinu i njome vladaju, što ih čini profesionalcima i stručnjacima. Shodno tome, njihov ideal je da postanu profesionalci i nadaju se da će ih kuća Božja postaviti na neku važnu poziciju, da će ih ceniti i da će se na njih oslanjati. Naravno, u sadašnje vreme većina ovakvih ljudi je u Božjoj kući zaista iskoristila svoje vrline i ostvarila svoje ideale. Međutim, dok ostvaruju svoje ideale, jesu li se ovi ljudi zapitali da li pri izvršavanju svog posla oni obavljaju svoje dužnosti ili slede sopstvene ideale? To nije sasvim jasno, zar ne? Posao kojim se bave je specijalizovan, složen i mukotrpan. Međutim, veštine koje poseduju daleko su ispod Božjih zahteva za ovaj posao. Stoga, dok slede svoje ideale i izvršavaju svoje dužnosti, osećaju se donekle sputano i kontrolisano. Zbog ideala koje imaju u svom srcu, ovi ljudi mogu osetiti određeni stepen sputanosti kad se suoče sa različitim istinama o veri u Boga i sa načelima za obavljanje dužnosti. Jedan deo ljudi je ovakav.

A tu je još jedna grupa ljudi koji se bave širenjem jevanđelja. Oni teže da postanu vođe u propovedanju jevanđelja, da budu prvi, da predvode i ističu se u svakoj crkvi čiji su deo, nikad zadovoljni time da iko drugi bude ispred njih. Iako izvršavaju svoje dužnosti i obavljaju svoj posao, oni slede sopstvene ideale i ciljeve koje planiraju i zamišljaju i koji nemaju nikakve veze sa verom u Boga niti sa istinom. Kad ti ciljevi i ideali budu razotkriveni i jasno prikazani ili kad se susretnu sa određenim preprekama, nakon čega ti ljudi shvate da njihovi ideali ne mogu da se ostvare niti da se njihova vrednost pokaže, osećaju se naročito sputano i nezadovoljno. Mnogi od njih žele da dobiju potvrdu i priznanje dok slede svoje ideale. Kad ne dobiju takve stvari ili kad uloženi trud odmah ne donese rezultat, oni osećaju da to nije vredno truda, da nije pošteno, pa se osećaju sputano. Zar ne ispoljavaju takva ponašanja? (Da, ispoljavaju ih.) Među onima koji se bave širenjem jevanđelja, ima nekih koji su oduvek želeli da budu kvalifikovani i uzorni propovednici ili jevanđelisti. Kad čuju tog i tog čuvenog jevanđelistu i propovednika, ispunjeni su zavišću i nadom da će jednog dana i oni sami moći da budu poput te osobe, zapamćeni i hvaljeni od budućih generacija, i upamćeni od Boga. Uvek žele da propovedaju na svoj idealizovan način, koristeći svoj ideal kao sopstveni cilj i motivaciju da postanu propovednici i steknu slavu ili da budu upamćeni od budućih generacija u kući Božjoj. To im je ideal. Međutim, u Božjoj kući za svaki zadatak postoje strogi zahtevi i načela pomoću kojih ljudi treba da obavljaju taj zadatak, kako im je Bog rekao. Shodno tome, ovi pojedinci se osećaju sputano jer ne mogu da budu od one vrste jevanđelista koja im je ideal, često su pod nadzorom i kontrolom, a tu su i starešine i delatnici koji ih u vezi s njihovim poslom prate i propituju. Ima i onih koji, budući da poseduju posebne veštine ili talente, nastavljaju da slede svoje ideale i po dolasku u Božju kuću. Na primer, među onima koji su glumci, neki su vešti u izvođenju i poseduju osnovna znanja o glumačkim tehnikama. Teže tome da postanu idealni glumci, nadajući se da će jednog dana možda biti poput čuvenih glumaca koji su popularni među nevernicima: krupnih zverki, zvezda, poput kraljeva i kraljica. Međutim, u kući Božjoj se u tom smislu uvek razotkriva narav i ispoljavanje iskvarenosti i postoje posebni zahtevi i načela za glumce. Čak i nakon što kao glumci steknu izvestan ugled, i dalje ne mogu da postanu poznate ličnosti koje ljudi obožavaju i slede, pa se zbog toga osećaju sputano. Oni kažu: „Božja kuća je problematična. Ljude uvek sputavaju u svemu. Šta je pogrešno u tome da se sledi primer poznatih ličnosti? Šta fali tome da se oblačiš jedinstveno, da pokažeš ponešto osobenosti i da imaš određene zahteve?” Zbog zahteva za glumačkim kostimima i specifičnim izvođenjima u Božjoj kući, u njihovim očima uvek postoji sukob i neusklađenost između tih zahteva i njihovog ideala da postanu poznate ličnosti i velike zverke. Posledično, u svom srcu se osećaju duboko uznemireno i razmišljaju: „Zašto mi je tako teško da ostvarim svoje ideale? Zašto u Božjoj kući na svakom koraku nailazim na prepreke?” Kad iskuse takve misli ili se ta očekivanja ne ispune, osećaju se sputano. U pozadini osećanja sputanosti jeste njihova uverenost da su njihovi ideali legitimni i da imaju vrednost. Ujedno veruju da nema ničeg pogrešnog u tome što slede svoje ideale, da je to njihovo pravo, pa shodno tome u njima počinju da se javljaju emocije sputanosti. Na primer, neki režiseri smatraju da su nakon režiranja nekoliko filmova stekli poprilično iskustvo. Veruju da su njihovi filmovi vredni da se prikažu i da su, u odnosu na ranije, unapređeni u smislu fotografije, montaže, glumačkog izvođenja i rukovođenja svakojakim sličnim segmentima na filmu. Nakon što su dobili usmeravanje od Višnjeg, njihovi filmovi napokon zadovoljavaju određene standarde i objavljeni su na vreme. Reklo bi se da to potvrđuje da je njihovo stremljenje da postanu kvalifikovani režiseri jedna prikladna, legitimna i neophodna težnja. Međutim, dok slede svoj cilj da postanu kvalifikovani režiseri, neke od njihovih neprincipijelnih ideja, gledišta i postupaka često bivaju odbačeni, opozvani ili ne dobiju priznanje. Često se čak možda suoče sa orezivanjem. Zbog toga duboko u svom srcu imaju osećaj sputanosti i kažu: „Zašto je tako teško biti režiser u Božjoj kući? Pogledajte one režisere u svetu nevernika, kako su samo glamurozni. Ljudi im poslužuju čaj, toče im piće, pa im čak peru i noge. U Božjoj kući, kad si režiser nemaš status ni slavu, niko te ne poštuje niti ti se divi. Zašto nas uvek orezuju? Šta god da uradimo, nikad nije dobro. Kako je to sputavajuće! Imamo sopstvene ideje, gledišta i profesionalne sposobnosti, pa zašto nas onda uvek orezuju? Je li pogrešno slediti sopstvene ideale odnosno da li je moguće da je nelegitimno stremiti idealima? Zašto nam je tako teško da ostvarimo svoje ideale? To je tako sputavajuće!” Kako god da o tome razmišljaju, i dalje se osećaju sputano. Ima i određenih pevača koji kažu: „U Božjoj kući težim jedino tome da budem kvalifikovani pevač, da dobro pevam, pokažem sopstveni stil i da me vole svi koji me čuju.” Međutim, Božja kuća često postavlja razne zahteve i načela za pevanje himni, a ti pevači se neretko orezuju zato što krše te zahteve. Kad ih ne orezuju, oni smatraju da mogu glatko da ostvare svoje ideale. Međutim, kad ih orezuju i kad dožive nekoliko neuspeha, osećaju kao da su njihov trud i postignuća u tom periodu poništeni i da kreću sasvim od nule. Zbog toga im se duboko u srcu javlja osećanje sputanosti i kažu: „Ah, zaista mi je teško da ostvarim svoje ideale! Ovaj svet je ogroman, ali za mene kao da nema mesta. Isto je i u Božjoj kući. Zašto mi je tako teško da gradim svoju karijeru? Zašto je tako teško da radim stvari koje želim da radim? Niko mi ne daje zeleno svetlo, na svakom koraku nailazim na prepreke i neprekidno me orezuju. Sve to je zaista izazovno i sputavajuće! U svetu nevernika, ljudi uvek spletkare i bore se jedni protiv drugih, na svakom koraku u karijeri nailaziš na prepreke, pa je tako normalno osećati se sputano. Ali zašto se i dalje osećam sputano nakon što sa svojim idealima dođem u Božju kuću?” Oni koji se u Božjoj kući bave raznim zadacima, tokom procesa ostvarenja svojih ideala često doživljavaju neuspehe, često ih obezvređuju, često ih orezuju i priznanja im često izmiču. Nakon što pasivno dožive ove stvari, raspoloženje im se nesvesno pokvari, osećaju da im nije do života i da im je nemoguće da ostvare ideale. Pre nego što su došli u Božju kuću, mislili su: „Svoje ideale i težnje nosim sa sobom. Imam svoje želje, a Božja kuća nudi beskonačne mogućnosti. Mogu da postanem kvalifikovani režiser, glumac, pisac ili čak kvalifikovani plesač, pevač ili muzičar.” U vreme dok nisu mogli da pokažu svoje talente i da ostvare svoje ideale, verovali su da će im Božja kuća obezbediti sopstvenu pozornicu, sa ogromnim prostorom u kome njihovi ideali, snovi i težnje mogu da se ostvare. Smatrali su da je pozornica u Božjoj kući posebno velika. Međutim, nakon toliko godina, pitaju se: „Zašto imam osećaj kao da mi pozornica pod nogama izmiče? Zašto se moj svet sužava? Mogućnost da ostvarim svoje ideale deluje mi sve dalje, čak i nedostižno. Šta se to događa?” U tom trenutku, ovi ljudi i dalje neće odustati od svojih ideala niti će dovesti u pitanje ispravnost tih ideala i želja. Te ideale i želje i dalje unose u obavljanje svojih dužnosti. Shodno tome, ljude svuda prate emocije sputanosti, bilo dok slede svoje ideale i želje ili dok izvršavaju svoje stvarne dužnosti. Za one koji nose emocije sputanosti ili koji ne mogu da ih otpuste, suprotstavljenost između jednih i drugih je nepomirljiva. Oni unose osećanje sputanosti kako u ostvarivanje svojih ideala i želja tako i u obavljanje svojih dužnosti. Prema tome, bez obzira na sve, ljudi se neprekidno prilagođavaju, neprekidno slede svoje ideale i snove dok izvršavaju svoje dužnosti. Može se takođe reći da svoje dužnosti ljudi izvršavaju sa kontradiktornim stavom, osećajući se sve vreme sputano i nevoljno. Međutim, da bi ostvarili svoje ideale i želje, da bi pokazali svoju vrednost i sledili te ideale i želje, oni nemaju drugog izbora nego da izvršavaju svoje dužnosti. Nisu sigurni zašto to rade, šta žele da dobiju, koju svrhu nastoje da postignu, pokušavaju da slede ili pokušavaju da ostvare. To im postaje sve neodređenije, a put pred njima deluje sve nejasnije. U takvom stanju, zar im nije teško da otpuste ili razreše svoje emocije sputanosti? (Jeste.)

Nakon dosadašnjeg razgovora u zajedništvu, hajde da nastavimo razgovorom o načinu na koji ljudi treba da shvate i dožive odnos između svojih ideala, želja i svojih dužnosti. Hajde da prvo razgovaramo o idealima, konkretno, o idealima onih ljudi koje smo prethodno pominjali. Da li je primereno da ljudi teže ostvarenju sopstvenih ideala u Božjoj kući? (Ne, to nije primereno.) Kakva je priroda tog problema? Zašto je to neprimereno? (Sledeći ostvarenje svojih ideala dok izvršavaju svoje dužnosti, oni se pokazuju i izgrađuju sopstvene karijere, umesto da teže ispunjenju svojih dužnosti kao stvorena bića.) Recite Mi, da li je neprimereno težiti ostvarenju sopstvenih ideala i želja? (Da, neprimereno je.) Ako kažete da je neprimereno, da li se čovek time lišava svojih ljudskih prava? (Ne, ne lišava se.) U čemu je onda problem? (Kad ljudi veruju u Boga, oni treba da streme ka istini i slede put koji su im Božje reči zacrtale da slede. Ako slede jedino svoje želje i ideale, oni slede ono što njihovo telo želi, a to je ideologija kojom ih je zadojio Sotona.) U svetu se smatra primerenim slediti ostvarenje sopstvenih ideala. Kakvi god da su ideali kojima težiš, to je u redu sve dok su oni zakoniti i time se ne prekoračuju nikakva moralna ograničenja. Niko ništa ne dovodi u pitanje, pa nisi izložen pitanjima ispravnog ili pogrešnog. Težiš onome što ti se lično dopada i ako to dobiješ, ako postigneš svoj cilj, onda si uspešan; ali ako ti on izmakne, ako ne uspeš, onda je to tvoja lična stvar. Međutim, kad uđeš u Božju kuću, na posebno mesto, kakve god ideale i želje da donosiš sa sobom, treba sve da ih otpustiš. Zašto je to tako? Stremljenje idealima i željama, šta god da je to čemu konkretno stremiš – hajde da razgovaramo samo o tom stremljenju – njegov tok delovanja i put kojim ono ide, sve se vrti oko egoizma, ličnih interesa, statusa i reputacije. To je sve što je u težištu tog stremljenja. Drugim rečima, kad ljudi streme ostvarenju svojih ideala, jedini koji od toga imaju koristi jesu oni sami. Da li je pravedno da neka osoba stremi ostvarenju svojih ideala zarad statusa, reputacije, sujete i fizičkih interesa? (Ne, nije pravedno.) Metode i pristupi koje ta osoba usvaja zarad ličnih i privatnih ideala, misli i želja, svi su redom sebični i usmereni su na lični dobitak. Ako ih odmeravamo prema istini, oni nisu pravedni niti su legitimni. Ljudi treba da ih otpuste, zar to nije izvesno? (Da, jeste.) Treba da ih otpuste, da otpuste egoizam, otpuste lične ideale i želje. To se zapaža iz perspektive suštine puteva kojim ljudi idu – stremiti ostvarenju svojih ideala i želja nije pozitivna stvar, opovrgnuta je. To je jedan aspekt. Hajde da sada porazgovaramo o drugom aspektu. Kakvo je mesto Božja kuća, crkva, nezavisno od sopstvenog naziva? Kakvo je to mesto? Koja je suština crkve, Božje kuće? Pre svega, teorijski posmatrano, to nije svet, nije društvo niti ijedna ljudska korporacija ili organizacija u društvu. Ona ne pripada svetu niti ljudskom rodu. Zašto je osnovana? Koji je bio razlog njenog pojavljivanja i postojanja? Razlog su Bog i Njegovo delo, zar ne? (Tako je.) Crkva, Božja kuća, postoji zbog Božjeg prisustva i Njegovog dela. Prema tome, da li je crkva, Božja kuća, mesto za pokazivanje ličnih talenata i ispunjenje ličnih ideala, težnji i želja? (Ne, nije.) Jasno je da nije. Crkva, Božja kuća, postoji zbog Božjeg prisustva i prisustva Njegovog dela. Kao takva, ona nije mesto na kome se pokazuju lični talenti niti ostvaruju lični ideali, težnje i želje. U njenom težištu nisu život u telu, telesni izgledi, slava i bogatstvo, status, reputacija i tome slično – ona ne funkcioniše zbog njih. Niti je nastala i ne postoji zbog materijalne slave, statusa, uživanja ili izgleda ljudi. Prema tome, kakvo je ona mesto? Pošto je crkva, Božja kuća, bila osnovana zbog Božjeg prisustva i prisustva Njegovog dela, zar ona ne treba da sprovodi Božju volju, da obznanjuje Njegove reči i da svedoči o Njemu? (Da.) Zar ovo nije istina? (Jeste.) Crkva, Božja kuća, postoji zbog prisustva Boga i Njegovog dela, pa stoga može sprovoditi jedino Božju volju, obznanjivati Njegove reči i svedočiti o Njemu. Ona nema nikakve veze sa ličnim statusom, slavom, izgledima niti i sa jednim drugim interesima. Načela koja uređuju sav posao koji obavlja crkva, Božja kuća, treba da se zasnivaju na Božjim rečima, Njegovim zahtevima i Njegovim učenjima. Uopšteno govoreći, može se reći da su u njenom težištu Božja volja i Njegovo delo; konkretno, širenje jevanđelja o carstvu, svedočenje o Njegovoj reči i njeno obznanjivanje. Da li je to tačno? (Jeste.) Osim što sprovodi Božju volju, obznanjuje Njegove reči i svedoči o Njemu, postoji li nešto još važnije za crkvu, Božju kuću? (To je mesto na kome Božji izabrani narod doživljava Njegovo delo, prima pročišćenje i dobija spasenje.) Pogodili ste u suštinu. Crkva, Božja kuća, mesto je gde se sprovodi Božja volja, Njegova reč obznanjuje, o Njemu svedoči i, najvažnije, to je mesto na kome ljudi mogu da dobiju spasenje. Da li si to upamtio? (Jesam.) Pročitaj. (Crkva, Božja kuća, mesto je gde se sprovodi Božja volja, Njegova reč obznanjuje, o Njemu svedoči i Božji izabrani narod dobija pročišćenje i spasenje.) Crkva, Božja kuća, mesto je gde se sprovodi Božja volja, Njegova reč obznanjuje, o Njemu svedoči i Njegov izabrani narod dobija pročišćenje i spasenje. To je takvo mesto. Na takvom mestu, postoji li ijedan zadatak ili projekat, ma šta to bilo, koji je usaglašen sa ispunjenjem ličnih ideala i želja? Nema nijednog rada ni projekta koji služe svrsi ispunjenja ličnih ideala i želja, niti postoji ijedan njihov aspekt za ostvarenje ličnih ideala i želja. Prema tome, treba li lični ideali i želje da postoje u Božjoj kući? (Ne treba.) Ne treba, zato što su lični ideali i želje u sukobu sa svakim poslom koji Bog želi da izvrši u crkvi. Lični ideali i želje oprečni su svakom poslu koji se izvršava u crkvi. Oprečni su istini, odstupaju od Božje volje, od obznanjivanja Njegovih reči, od svedočenja o Njemu i od dela pročišćenja i spasenja za Božji izabrani narod. Kakvi god da su nečiji ideali, dokle god su oni lični ideali i želje, oni će ljude sprečavati da slede Božju volju, uticaće na obznanjivanje Njegovih reči i svedočenje o Njemu ili će ih sprečavati. Jasno, dokle god su to lični ideali i želje, oni ljudima neće dozvoliti da dobiju pročišćenje i spasenje. Nije reč samo o protivrečnosti te dve strane, već su one međusobno suštinski oprečne. Dok slediš sopstvene ideale i želje, ti remetiš sprovođenje Božje volje, delo obznanjivanja Njegovih reči i svedočenje o Njemu, kao i sopstveno spasenje i spasenje drugih ljudi. Ukratko, šta god da su ljudski ideali, oni se ne sastoje u tome da se sledi Božja volja i ne mogu da postignu stvarni rezultat potpune pokornosti Bogu. Kad ljudi slede svoje ideale i želje, njihov krajnji cilj nije u tome da shvate istinu niti da razumeju kako da se ponašaju, kako da udovolje Božjim namerama i kako da dobro obavljaju svoje dužnosti i ispune svoju ulogu stvorenih bića. Cilj nije u tome da se ljudi istinski boje Boga i da Mu budu pokorni. Naprotiv, što se više ostvaruju čovekovi ideali i želje, on se sve više udaljava od Boga i sve je bliži Sotoni. Isto tako, što više čovek sledi svoje ideale i ostvaruje ih, njegovo je srce sve buntovnije prema Bogu, sve se više odmiče od Boga i, na kraju, kad taj čovek bude u stanju da ispuni ideale koje želi i ostvari i zadovolji svoje želje, on sve više prezire Boga, Njegovu suverenost i sve što je u vezi sa Njim. On može čak poći putem poricanja, opiranja i suprotstavljanja prema Bogu. To je konačni ishod.

Nakon što shvate šta je Božja kuća, crkva, ljudi takođe treba da razumeju kakvo stanovište i stav da zauzmu dok žive i opstaju u Božjoj kući kao njeni pripadnici. Neki ljudi su rekli: „Nećeš da nam dozvoliš da sledimo ostvarenje naših ideala niti da ostvarimo sopstvene želje.” Ja vas ne ograničavam da sledite sopstvene ideale; Ja ti govorim kako da primereno živiš u Božjoj kući, kako da pravilno zauzmeš prikladan stav i ispuniš svoje dužnosti u Božjoj kući kao stvoreno biće. Ako istrajavaš u tome da slediš ostvarenje svojih ideala, onda mogu da budem direktan i kažem: Molim te, idi! Crkva nije mesto na kome ćeš slediti ostvarenje svojih ideala. Izvan Božje kuće sa svojim idealima možeš da radiš šta ti je volja i da slediš svoje ideale i težnje. Samo treba da napustiš Božju kuću i niko se neće mešati u ono što radiš. Međutim, crkva, Božja kuća, nije prikladno mesto da na njemu slediš ostvarenje svojih ideala. Da budem još precizniji, na ovom mestu je nemoguće da slediš svoje ideale i želje. Ostaneš li u Božjoj kući, crkvi, makar i na jedan dan, ni ne pomišljaj da ostvaruješ ili slediš svoje ideale. Ako kažeš: „Odustajem od svojih ideala. Spreman sam da izvršavam svoje dužnosti prema Božjim zahtevima i da postanem podobno stvoreno biće”, onda bi to bilo prihvatljivo. Mogao bi da izvršavaš svoje dužnosti shodno svom mestu i prema pravilima u Božjoj kući. Ali ako istrajavaš u tome da slediš i ostvaruješ svoje ideale, sa ciljem da svoj život ne proživiš uzalud, onda možeš da odustaneš od svojih dužnosti i napustiš Božju kuću. Ili možeš da napišeš izjavu u kojoj navodiš: „Dobrovoljno se povlačim iz Crkve Svemogućeg Boga kako bih sledio ostvarenje sopstvenih ideala i želja. Svet je velik i u njemu sigurno postoji mesto za mene. Zbogom.” Time možeš da odeš na način koji je prikladan i primeren i da slediš sopstvene ideale. Međutim, ako kažeš: „Radije ću odustati od sopstvenih ideala, ispunjavati svoje dužnosti u Božjoj kući, biti podobno stvoreno biće i stremiti spasenju”, onda možemo pronaći zajednički jezik. Pošto želiš da pomirljivo ostaneš u Božjoj crkvi kao njen pripadnik, prvo treba da naučiš kako da budeš dobro stvoreno biće i da ispunjavaš svoje dužnosti shodno svom mestu. Tada ćeš u Božjoj kući postati stvoreno biće koje to ime opravdava. Stvoreno biće je tvoj spoljni identitet i naziv, a ono bi trebalo da ide uz konkretna ispoljavanja i suštinu. Nije reč samo o tome da imaš naziv; već, zato što si stvoreno biće, treba da ispunjavaš dužnosti stvorenog bića. Pošto si stvoreno biće, treba da ispunjavaš odgovornosti stvorenog bića. Dakle, koje su dužnosti i odgovornosti stvorenog bića? Božja reč jasno utvrđuje dužnosti, obaveze i odgovornosti stvorenih bića, zar ne? Od danas pa nadalje, ti si pravi pripadnik Božje kuće, odnosno, sebe priznaješ kao jedno od stvorenih bića Božjih. Shodno tome, od danas treba ponovo da razmotriš svoje životne planove. Više ne treba da slediš ideale, želje i ciljeve koje si prethodno odredio u svom životu, već da ih otpustiš. Umesto toga, treba da izmeniš svoj identitet i perspektivu kako bi planirao životne ciljeve i smer koje stvoreno biće treba da ima. Prvo i najvažnije, tvoji ciljevi i smer ne bi trebalo da budu da postaneš vođa ili da predvodiš i ističeš se u bilo kojoj delatnosti niti da postaneš poznata ličnost koja obavlja određeni zadatak ili usavršava određenu veštinu. Cilj treba da ti bude da prihvatiš svoju dužnost od Boga, odnosno, da znaš koji posao sada, u ovom trenutku, treba da izvršavaš, i da shvatiš koju to dužnost treba da obavljaš. Treba da pitaš šta Bog zahteva od tebe i koja je dužnost za tebe uređena u Njegovoj kući. Treba da shvatiš i jasno uvidiš načela koja treba razumeti, koja treba usvojiti i koja treba slediti u vezi sa tom dužnošću. Ako ne možeš da ih upamtiš, zapiši ih na papir ili ih pribeleži na računaru. Natenane ih pregledaj i o njima razmišljaj. Kao pripadnik stvorenih bića, tvoj osnovni životni cilj treba da bude da ispunjavaš svoju dužnost kao stvoreno biće i da budeš podobno stvoreno biće. To je najosnovniji životni cilj koji treba da imaš. Drugi i konkretniji je kako da ispunjavaš svoju dužnost kao stvoreno biće i da budeš podobno stvoreno biće. Naravno, od svih ciljeva ili smerova koji su povezani sa tvojom reputacijom, statusom, sujetom, budućnošću i tome slično treba odustati. Neki će možda upitati: „Zašto od njih treba da odustanemo?” Stvar je jednostavna. Stremljenje slavi, bogatstvu i statusu će ometati sprovođenje Božje volje, prekidaće određeni posao u Božjoj kući ili crkvi, pa će čak i podrivati određeni posao crkve. Uticaće na širenje Božje reči, na svedočenje o Bogu i, što je najozbiljnije, na to da ljudi dobiju spasenje. Kako bi ispunjavao svoju dužnost shodno merilu i postao podobno stvoreno biće, svoje ciljeve možeš da postaviš i svoja iskustva možeš da rezimiraš kako god želiš, ali nikad ne treba da slediš ostvarenje svojih ideala. Tvoji ideali ne treba da se pomešaju ni sa jednim načelom ni pristupom koje imaš u obavljanju svoje dužnosti. Kako bi dobro i shodno merilu obavljao svoju dužnost i postao dobro stvoreno biće, treba da tražiš načela u Božjim rečima i precizniji put primene, a ne da sažimaš svoje lične ideje i mogućnosti van Božjih reči. Ta načela primene naposletku se svode na to kako da budeš podobno stvoreno biće i kako da ispunjavaš svoju dužnost. Težište svega je u shvatanju istine, ispunjavanju tvoje dužnosti kao stvorenog bića i u tome da na kraju razumeš načela kojih se treba pridržavati pri suočavanju sa raznim ljudima, događajima i stvarima tokom procesa obavljanja tvoje dužnosti ili u tvom svakodnevnom životu. Da li je to jasno? (Jeste.) Naravno, ako svoju dužnost obavljaš prema zahtevima i načelima Božje kuće i težiš tome da budeš podobno stvoreno biće, ti ishodi će ti biti ostvarivi. Međutim, ako slediš ostvarenje svojih ideala, nikada nećeš dobiti Božje odobravanje.

Ako ljudi uporno slede ostvarenje sopstvenih ideala a na slede put stremljenja ka istini, na kraju će postati znatno više nadmeni, sebični, agresivni, svirepi i pohlepni. I šta još? Postaće i sve umišljeniji i puni sebe. Međutim, kad ljudi odustanu od toga da slede ostvarenje sopstvenih ideala i želja i umesto toga teže shvatanju različitih istina, kao i različitih aspekata Božjih reči i kriterijuma istine koji se odnose na način na koji ljudi posmatraju ljude i stvari, kako se ponašaju i deluju, oni će živeti sa više ljudskog obličja. Pri obavljanju raznih zadataka ili pri doživljavanju različitih okruženja, više se neće osećati izgubljeno i zbunjeno kao ranije. Povrh toga, više neće biti zarobljeni u negativnim emocijama kao što su prethodno često bili, nemoćni da se iz njih izvuku, sputani i vezani tim negativnim mislima i emocijama, da bi ih na kraju razne negativne emocije kontrolisale i obuzele. Stremljenje ostvarenju sopstvenih ideala i želja ljude jedino sve dalje odvodi od načela Božjih reči i od toga da pravilno postanu podobna ljudska bića. Oni nisu svesni kako da se pokore Božjim uređenjima i orkestracijama i ne razumeju suštinu ljudskog života, starenja, bolesti i smrti. Ne znaju kako da postupaju sa mržnjom niti kako da se nose sa raznim negativnim emocijama. Naravno, nemaju pojma ni kako da postupaju sa ljudima, događajima i stvarima koji ulaze u njihov život. Kad se suoče sa raznim ljudima, događajima i stvarima, bespomoćni su, ispunjeni su zbrkom i zbunjeni. Na kraju, mogu samo da prepuste tim negativnim emocijama i mislima i gledištima da se šire i rastu u njihovom srcu, dozvoljavajući im da ih kontrolišu i vezuju. Osim toga, vođeni tim negativnim emocijama ili mislima i gledištima, mogu takođe da se prepuste ekstremnim ponašanjima ili da učine stvari kojima škode sebi i drugima, prouzrokujući nezamislive posledice. Takvi postupci ometaju ljudske legitimne težnje i škode savesti i razumu koje bi ljudi trebalo da imaju. Stoga je sada najvažnije da ljudi duboko u svom srcu istraže koje su to stvari za kojima još uvek žude, i koje to stvari pripadaju telu, svetu i interesima tela, kao što su slava, prestiž, reputacija, status, bogatstvo i tome slično, a za kojima oni i dalje žude, još uvek su im potrebne, a koje ne mogu da prozru i koje ih često vezuju i iskušavaju. Te stvari ljude čak možda duboko porobljavaju ili oni prema njima imaju duboko divljenje, pa bi i uz najmanju grešku, u svakom trenutku i na svakom mestu, one lako mogle da ih zarobe. U tom slučaju, te stvari su njihovi ideali. Onoga časa kad ostvare te ideale, ti ideali postaju njihova kob i izvor su njihove propasti. Kako gledate na ovu stvar? (Duboko u svom srcu ljudi treba da ispitaju za kojim stvarima i dalje žude. Moraju da prozru stvari kao što su telesna i svetovna slava, prestiž, reputacija, status, bogatstvo i tome slično; u suprotnom, te stvari ih lako mogu porobiti.) One ih mogu porobiti, zar ne? Prema tome, te telesne stvari su veoma opasne. Ukoliko ne možeš da ih prozreš, uvek ćeš biti u opasnosti da se nađeš pod njihovim uticajem ili da te čak porobe. Dakle, sada je najvažnije da na osnovu Božjih reči i istine raščlanite i shvatite te telesne stvari koje sam ranije pominjao. Čim budete mogli da ih iskopate i razaznate, treba da ih otpustite i da svoje telo, um i energiju usmerite u pravcu toga da postanete obično stvoreno biće, kao i u svoje trenutne dužnosti i posao. Prestanite sebe da posmatrate kao posebnu ili nepobedivu osobu, ili kao nekoga sa izuzetnim talentima ili sposobnostima. Samo si beznačajan pojedinac. Koliko si beznačajan? Među svim stvorenim bićima i stvarima stvorenim od Boga, samo si jedna od njih, ona najobičnija. U kojoj meri si običan? Običan si koliko vlat trave, bilo koje stablo, planina, kap vode ili čak zrno peska na obali. Nemaš čime da se razmećeš, u tebi nema ničeg vrednog divljenja. Eto u kojoj meri si običan. Osim toga, ako u dubini tvog srca slike idola, velikih ličnosti, slavnih ličnosti i velikana još uvek stoje uzdignute visoko ili postoje određene stvari na kojima drugima zavidiš, treba da ih ukloniš i otpustiš. Treba da prozreš njihovu priroda-suštinu i vratiš se na put postojanja kao običnog stvorenog bića. Da budeš obično stvoreno biće i da ispunjavaš svoje dužnosti najosnovnija je stvar koju treba da radiš. Zatim, treba da se vratiš ovoj temi stremljenja ka istini i da se više potrudiš oko istine. Svoju izloženost spoljnim vestima, informacijama, događajima i profilima slavnih ličnosti potrudi se da svedeš na najmanju meru. Biće najbolje da izbegneš sve ono što bi moglo iznova da zapali želju da ostvariš sopstvene ideale. Sada je potrebno da se distanciraš od ljudi, događaja i stvari koje ti nimalo ne koriste i koje su negativne. Od njih se izoluj i pokušaj da se kloniš svega u ovom komplikovanom i haotičnom svetu. Čak ni ako ti te stvari ne predstavljaju nikakvu opasnost niti iskušenje, od njih svejedno treba da se distanciraš. Baš kao što je Mojsije četrdeset godina živeo u pustinji; nije li svejedno mogao da živi dobro? Uprkos njegovoj lošoj sposobnosti govora, Bog ga je na kraju odabrao, a to je bilo najčasnije u njegovom životu. Nije bilo ništa loše. Stoga, prvo i osnovno, izbavi svoje srce iz dubina svojih misli, i duboko u svojim mislima trebalo bi da poseduješ način razmišljanja gladan i žedan pravednosti, koji u tvojoj veri stremi ka istini. Treba da imaš takav plan, takvu volju i želju, a ne da se stalno zadržavaš na svojim idealima ili da ulažeš napor i svoje misli u to hoćeš li moći ili nećeš moći da ih ostvariš. U potpunosti treba da prekineš svoju povezanost sa pređašnjim idealima i željama i da stremiš tome da budeš podobno i obično stvoreno biće. Nije loše biti jedno od običnih stvorenih bića. Zašto to kažem? To je zapravo dobra stvar. Čim počneš da otpuštaš svoje telesne ideale i želje, čim doneseš čvrstu odluku da budeš obično stvoreno biće bez ikakvog posebnog statusa, položaja ili vrednosti, to znači da imaš spremnost i odlučnost da se potpuno predaš pod vrhovnu vlast Božju, pod vrhovnu vlast Stvoritelja, i Bogu dozvoliš da orkestrira i vlada nad tvojim životom. Imaš spremnost da se pokoriš, da odustaneš od ličnih ideala i želja i ostaviš ih po strani, da dozvoliš Bogu da bude tvoj Gospod i da vlada nad tvojom sudbinom, da postaneš podobno stvoreno biće sa takvim načinom razmišljanja i da sa takvim načinom razmišljanja i stavom dobro ispunjavaš svoju dužnost. Takav pogled na život treba da imaš. Je li to ispravno? Je li to istina? (Jeste.) Na šta su usredsređeni tvoji životni ciljevi i smer tvog života? (Na ispunjavanje dužnosti stvorenog bića.) To je najosnovnije. I na šta još? (Na stremljenje da postanem obično stvoreno biće.) Ima li još nečega? (Da stremim ka istini da bih postigao spasenje.) Eto još jedne stvari. Još nešto? (Da se usredsredim na Božje reči i da se više potrudim oko istine.) To je malo konkretnije, zar ne? Svi vaši životni ciljevi i smer vašeg života treba da se okreću oko Božjih reči i treba više da se potrudite oko istine. Preuzmi pređašnji entuzijazam koji si imao u stremljenju nejasnim idealima i preusmeri ga u pravcu čitanja Božjih reči i razmišljanja o istini, pa vidi hoćeš li ostvariti napredak u pravcu istine. Ako si zaista ostvario napredak u pravcu istine, u tebi će nastupiti konkretna ispoljavanja. Odnosno, kad se suočiš sa raznim ljudima, događajima i stvarima koji podrazumevaju ljudske misli i gledišta, kao i načela, više se nećeš osećati zbunjeno, smeteno, začuđeno niti unezvereno. Umesto toga, molićeš se Bogu, usmeravaće te Njegove reči, imaćeš smireno i nepokolebljivo srce i znaćeš kako da postupaš na način koji se pokorava Bogu i u skladu je sa Njegovim namerama. Tada ćeš zaista biti na pravom putu u životu. U svom životu mnogi ljudi ostvaruju spor napredak jer, tokom izvršavanja svojih dužnosti, uvek slede sopstvene ideale, slavu, status i životne ciljeve koje zamišljaju, i žele da dobiju blagoslove dok zadovoljavaju sopstvene telesne želje. Shodno tome, oni ne mogu da ispunjavaju svoje dužnosti na prizeman način i ne doživljavaju pravi život-ulazak. Od početka pa do kraja, sa drugima ne mogu da podele iskreno iskustveno svedočenje. Posledično, koliko god dugo da izvršavaju svoje dužnosti, njihov napredak prema ulasku u život i istini ostaje minimalan i rađa sasvim malo plodova. Kad bi se zaista posvetio izvršavanju svojih dužnosti, ulažući svu svoju energiju u stremljenje ka istini i veliki trud u pravcu istine, ne bi bio u trenutnom stanju, ne bi imao trenutni rast niti bi bio u trenutnoj situaciji. To je stoga što se ljudi obično usredsređuju jedino na ovozemaljske zadatke, profesionalni rad i zadatak koji je pred njima, a osnovna suština tih aktivnosti je u ispunjenju ličnih želja i težnji, uz istovremeno ostvarenje njihovih ideala. Koji su to ideali? Ljudi uvek žele da sebe pronađu u svom poslu i nakon što postignu određene uspehe, ostvare određene rezultate i od drugih steknu priznanje, istovremeno uvek žele da ostvare svoje snove i ciljeve svojih težnji kako bi dokazali sopstvenu vrednost. Tada se osećaju ispunjeno. Međutim, to nije stremljenje ka istini; to je obično ispunjavanje praznine u sebi i korišćenje rada da bi obogatili svoj život. Zar nije baš tako? (Jeste.) Prema tome, nezavisno od toga koliko neka osoba radi odnosno koliki je posao obavila, sve to nema veze sa istinom. Ona i dalje ne shvata istinu i daleko je od stremljenja ka njoj. Kad je reč o načelima povezanim sa njihovim radnim dužnostima, ljudi i dalje nemaju ulazak niti razumevanje. Shodno tome, osećate se iscrpljeno i pitate se: „Zašto nas uvek orezuju? Mnogo smo se potrudili, istrpeli smo mnoge muke i platili smo visoku cenu. Zašto nas i dalje orezuju?” Zato što ne razumeš načela. Nikada nisi razumeo ni dokučio načela, niti si se oko njih imalo potrudio. Drugim rečima, nisi se potrudio oko istine, oko Božjih reči. Naprosto slediš nekoliko pravila i ponašaš se u skladu sa svojom maštom. Uvek živiš u svetu sopstvenih ideala i predstava, a sve što radiš nevažno je za istinu. Ti gradiš sopstvenu karijeru, a ne slediš Božju volju. Prema tome, i dalje ne shvataš načela u Božjim rečima i na kraju su neki ljudi označeni kao službenici, a neki osećaju da im je učinjena nepravda. Zašto osećaju da im je učinjena nepravda? Zato što smatraju da je to što su propatili i cena koju su platili isto što i primena istine. Zapravo, njihova patnja i plaćanje cene samo su podnošenje izvesnih muka. To nije primena istine i to ne znači slediti Božji put. Preciznije, to nema nikakve veze sa primenom istine; to je samo ulaganje truda i izvršavanje posla. Da li se običnim ulaganjem truda i izvršavanjem posla vaše dužnosti ispunjavaju shodno merilu? Je li to znači biti podobno stvoreno biće? (Ne.) Između to dvoje prisutni su procep i jaz.

Kad je reč o temi otpuštanja negativnih emocija sputanosti, hajde da za danas na ovom mestu prekinemo naš razgovor u zajedništvu. Možete li jasno da uvidite ove probleme koji nastaju za one ljude koji se osećaju sputano jer ne mogu da ostvare sopstvene ideale i želje? (Da, to je jasno.) Šta je jasno? Hajde da to malo rezimiramo. Pre svega, hajde da razgovaramo o tome šta su ideali. Ideali koje ovde raščlanjujemo su negativni, nisu legitimni i nisu pozitivne stvari. Šta su ideali? Navedite mi definiciju „ideala” vrlo preciznim rečima. (To su prazne misli koje odstupaju od normalne ljudske savesti i razuma, koje ljudi zamišljaju sami za sebe, ali koje nisu u skladu sa stvarnošću. Nisu realne.) To što si pomenuo jesu ideali idealista. Kako bi uopšteno definisao ideale? Možete li da ih definišete? Da li ih je teško definisati? Šta su ciljevi kojima se teži i koje ljudi postavljaju zarad sopstvenog statusa, reputacije i izgleda? (Ciljevi kojima se teži i koje ljudi postavljaju zarad sopstvenog statusa, reputacije i izgleda jesu ideali.) Je li ova definicija ispravna? (Jeste.) Ciljevi kojima se teži i koji su postavljeni zarad čovekovog ličnog statusa, reputacije, izgleda i interesa jesu ideali i želje. Je li to šira definicija ideala na koju se pozivaju nevernici? Mi ih definišemo shodno njihovoj osnovnoj suštini, zar ne? (Da.) Bez obzira na konkretnu vrstu ideala, da li su oni uzvišeni, niski ili prosečni, svi oni su ciljevi kojima se teži i koje su ljudi postavili zarad svojih ličnih interesa. Ti ciljevi su njihovi ideali ili želje. Nije li to ideal onih o kojima smo razgovarali i koje smo raščlanjivali u prethodnim primerima? Ciljevi kojima se teži i koje ljudi postavljaju zarad sopstvenog statusa, reputacije, izgleda, interesa i tome slično, jesu ideali i želje. Oni koji slede ideale i želje, ali ne mogu da ih ostvare, često se u crkvi osećaju sputano. Ti ljudi se osećaju sputano. Razmisli na trenutak, da li si i ti u takvom stanju i situaciji? Da li i ti često živiš u takvom stanju, sa takvim emocijama? Ako imaš takve emocije, čemu težiš? Sopstvenom statusu, reputaciji, izgledima i interesima. Ideali i ciljevi kojima težiš i koje si postavio često su sputani i ograničeni istinom i pozitivnim stvarima – ne mogu da se ostvare. Shodno tome, osećaš se nesrećno i živiš sa emocijama sputanosti. Zar nije tako? (Jeste.) U tome je problem sa ljudskim idealima. Pre svega smo raščlanili ljudske ideale, a o čemu smo zatim razgovarali u zajedništvu? Razgovarali smo o tome da crkva, Božja kuća, nije mesto za ispunjavanje ljudskih ideala. Onda smo razgovarali o ispravnim ciljevima kojima ljudi treba da teže u svojoj veri u Boga, o tome kako da budu podobna stvorena bića i kako da ispunjavaju dužnosti stvorenog bića. Zar nije tako? (Jeste.) Glavna svrha razgovora u zajedništvu o tim stvarima jeste u tome da se ljudima poruči kako da biraju svoje ideale i dužnosti i kako da se prema njima odnose. Ljudi treba da napuste neprikladne ideale, a njihove su dužnosti ono za šta u ovom životu treba da plate i čemu treba da posvete ceo svoj život. Dužnosti stvorenog bića su pozitivne stvari, dok ljudski ideali to nisu i njih se ne treba pridržavati, već ih treba odbaciti. Ljudi treba da se pridržavaju toga da postanu podobna ljudska bića i da tome teže, te da kao takva bića ispunjavaju svoje dužnosti. Prema tome, šta ljudi treba da učine kad su njihovi ideali u sukobu sa njihovim dužnostima? (Treba da otpuste svoje ideale i da ih napuste.) Treba da napuste svoje ideale i pridržavaju se svojih dužnosti. Bez obzira na vremenski trenutak i na starost koju dožive, ono što ljudi treba da rade i čemu treba da teže mora da se svodi na to kako da ispunjavaju dužnosti stvorenog bića i postignu pokornost Bogu, Njegovim rečima i istini. Jedino se kroz takvu primenu može živeti smislenim i vrednim životom, zar ne? (Da.) U redu, hajde da za danas na ovom mestu završimo naš razgovor. Doviđenja!

10. decembar 2022. godine