Prethodno smo u zajedništvu razgovarali o prvom velikom aspektu načina stremljenja ka istini, a to je otpuštanje. Kad je reč o otpuštanju, u zajedništvu smo razgovarali o prvom aspektu primene, a to je otpuštanje raznih negativnih emocija. U razgovoru o raznim ljudskim negativnim emocijama i njihovom raščlanjivanju cilj nam je da se uglavnom pozabavimo pogrešnim i izobličenim idejama i gledištima koji se nalaze u osnovi tih negativnih emocija. Zar nije tako? (Jeste.) Odnosno, rešavanjem negativnih emocija u ljudskom srcu, cilj nam je da se pozabavimo negativnim idejama i gledištima koje ljudi drže duboko u svom srcu spram raznih ljudi, događaja i stvari. Naravno, razotkrivanjem i raščlanjivanjem raznih negativnih emocija i opskrbljivanjem ljudi ispravnim mislima, gledištima i shvatanjem, te razne ljudske negativne emocije takođe bi se mogle razrešiti. Ovo je stoga da ljudi ne budu uznemireni ni vezani pogrešnim i izobličenim idejama i gledištima kad god ih stvari zadese, bilo da je to u njihovom svakodnevnom životu ili na njihovom životnom putu, već da se umesto toga sa svakim danom, kao i sa ljudima, događajima i stvarima koje ih tokom svakog dana zadese, suočavaju sa pozitivnim, ispravnim idejama i gledištima koje su usklađene s istinom. Tako, kad se u stvarnom životu suočavaju sa ljudima, događajima i stvarima, oni neće reagovati naprasito, već će živeti u poretku normalne ljudske savesti i razuma i svakoj situaciji s kojom se suoče ili je iskuse u svom životu i na životnom putu moći će da pristupaju i rešavaju je racionalno, koristeći se preciznim i ispravnim načinima kojima ih je Bog naučio. Jedan aspekt ovoga je da ljudi žive vođeni ispravnim idejama i gledištima, i da budu pod njihovim uticajem. Drugi aspekt je u tome da svaku situaciju rešavaju vođeni ispravnim idejama i gledištima i pod njihovim uticajem. Naravno, sposobnost da se u svakoj situaciji ispravno postupa nije krajnji cilj. Krajnji cilj je da se postigne ono što oni koji veruju u Boga treba da postignu, a to je da se boje Boga i klanjaju zla, da se pokore Bogu i Njegovim uređenjima i orkestracijama, svakom okruženju koje je On uspostavio i, naravno, da se pokoravaju sopstvenoj sudbini nad kojom On ima suverenost i da žive racionalno među svim ljudima, događajima i stvarima, u svakom okruženju. Ukratko, bilo da u zajedništvu razgovaramo o ljudskim negativnim emocijama i raščlanjujemo ih, ili to činimo sa negativnim idejama i gledištima, sve to se odnosi na put kojim stvoreno biće treba da ide, životni put koji Bog zahteva od normalne osobe. I, naravno, to se odnosi i na načela koja stvoreno biće treba da ima u pogledu načina na koji posmatra ljude i stvari, načina na koji se ponaša i načina na koji postupa. U otpuštanju raznih negativnih emocija prividno je reč o rešavanju ljudskih negativnih emocija i bavljenju negativnim i lažnim idejama i gledištima sakrivenim u osnovi tih negativnih emocija. Zapravo bi se takođe moglo reći da je tu u osnovi reč o usmeravanju ljudi, njihovom opskrbljivanju i pomaganju ljudima, odnosno o učenju ljudi kako da se ponašaju i kako da budu istinite i normalne osobe, racionalne osobe, osobe kakvima im Bog nalaže da budu, one koje On voli i one koje udovoljavaju Bogu, kad se suočavaju sa raznim okruženjima, ljudima, događajima i stvarima. Otpuštanje je isto kao i drugi aspekti istina-načela, utoliko što se svi odnose na čovekovo ponašanje. Spolja posmatrano, tema otpuštanja raznih negativnih emocija naizgled obuhvata sasvim uobičajenu emociju ili stanje u kome ljudi trenutno žive. U stvarnosti, ove emocije i ova jednostavna stanja povezani su sa putem kojim ljudi idu i sa načelima prema kojima se ponašaju. Iz ugla neke osobe, oni mogu delovati nevažno i kao da nisu vredni pomena. Međutim, budući da se odnose na gledišta koja ljudi imaju i na perspektive i stanovišta koje usvajaju kad se susreću sa raznim ljudima, događajima i stvarima, oni imaju veze s čovekovim ponašanjem. Još konkretnije, oni obuhvataju način na koji se posmatraju ljudi i stvari, kako neko treba da se ponaša i kako treba da postupa. Pošto obuhvataju način na koji se posmatraju ljudi i stvari, kako neko treba da se ponaša i kako treba da postupa, ove negativne emocije i negativne ideje i gledišta treba neprekidno ispitivati i o njima razmišljati u svakodnevnom ljudskom životu. Naravno, takođe je neophodno da ljudi budu u stanju da se odmah isprave kad god tokom procesa razmišljanja otkriju da imaju negativne emocije ili negativne i lažne ideje i gledišta, kao i da ove negativne emocije i lažne ideje i gledišta mogu odmah da zamene pozitivnim i ispravnim mislima i gledištima koji su u skladu sa istina-načelima. To im omogućava da posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i postupaju uzimajući Božje reči kao osnovu i istinu kao kriterijum. To je i način da se ljudske naravi preobraze tako da ljudi budu u skladu sa Bogom, te kako bi postigli da se boje Boga i da se klone zla. Prethodne stvari o kojima smo razgovarali u zajedništvu u osnovi su ključne pojedinosti prvog aspekta, „otpuštanja”, u temi „Kako stremiti ka istini”. Naravno, među raznim ljudskim emocijama, postoje i određene posebne, manje negativne stvari ili neke posebne negativne emocije koje uopšte nisu reprezentativne, a koje se takođe odnose na neke negativne ili lažne misli i gledišta. Za ove negativne emocije ili lažne misli i gledišta se može reći da imaju minimalan uticaj na ljude, pa o njima pojedinačno nećemo detaljnije razgovarati u zajedništvu.

Sve negativne emocije o kojima smo ranije razgovarali u zajedništvo u osnovi mogu predstavljati probleme koji postoje u stvarnom životu ljudi ili na njihovom životnom putu. Ove emocije obuhvataju razna gledišta o tome kako posmatrati ljude i stvari, kako se ponašati i postupati. Te razne negativne misli i gledišta o tome kako posmatrati ljude i stvari i kako se ponašati i postupati odnose se na šire pravce, glavna načela i na ljudsko stremljenje ka istini. Prema tome, ovo su stvari koje ljudi treba da otpuste i reše unutar svojih misli i gledišta. Neke konkretne, nereprezentativne ili znatno ličnije stvari koje preostaju – kao što su hrana, odevanje, lični život i tako dalje – ne obuhvataju glavna načela o tome kako neko posmatra ljude i stvari i kako se ponaša i deluje, pa bi se moglo reći da one ne podrazumevaju potrebu da se pravi razlika između pozitivnih i negativnih stvari. Prema tome, one nisu unutar okvira teme o kojoj razgovaramo u zajedništvu. Na primer, kad neko kaže: „Volim crne stvari”, to predstavlja njegovu slobodu, lični ukus i afinitet. Da li su ovim obuhvaćena neka načela? (Ne, nisu.) Time nije obuhvaćeno kako neko posmatra ljude i stvari, a kamoli to kako se ponaša i deluje. Na primer, neko ko nosi naočare za kratkovidost kaže: „Volim naočare sa zlatnim okvirom.” A neko drugi će na to: „Zlatni okviri su tako zastareli. Više volim naočare bez okvira.” Da li ovo uključuje načela o tome kako posmatrati ljude i stvari i kako se ponašati i delovati? (Ne, ne uključuje.) To ne uključuje načela o tome kako posmatrati ljude i stvari i kako se ponašati i delovati. Drugi kažu: „Imam negativne emocije o svakodnevnim kućnim poslovima i čišćenju. Uvek osećam da me zamaraju i život mi je zbog njih iscrpljujuć. Gnjavaža mi je čak i da jedem. Treba preko sat vremena da se napravi ručak, pa nakon jela moram još da operem posuđe, očistim lonce i sredim kuhinju, a i te stvari mi naročito idu na živce.” Drugi pak kažu: „Život je zamoran. Svako godišnje doba moraš da menjaš odeću, leti je previše toplo koliko god da ti je odeća tanka, a zimi previše hladno koliko god da ti je ona debela. Ovo fizičko telo zaista donosi bol!” Kad im se kosa isprlja, ne žele da je operu, a kad je ne operu, glava ih svrbi. Deluju letargično i aljkavo. Ne mogu da izbegnu da kosu ne operu, ali su iznervirani kad je ipak operu i razmišljaju ovako: „Zar ne bi bilo sjajno da nemam kosu? Ide mi na živce to što mora stalno da se šiša i pere!” Jesu li ovo negativne emocije? (Jesu.) Treba li ove negativne emocije da se razreše? Da li one pripadaju raznoraznim negativnim emocijama koje treba otpustiti? (Ne, ne pripadaju.) Zašto ne pripadaju? (To su samo neke navike i problemi povezani sa fizičkim životom tela.) Žene, posebno odrasle žene, mogu da se nose sa ovim trivijalnim svakodnevnim stvarima, kao što su pranje, sređivanje i čišćenje za sobom. Sa muškarcima je to teže. Oni smatraju da su kuvanje, pranje veša i kućni poslovi gnjavaža. Naročito se muče kad je reč o pranju veša. Treba li da ga operu? Nije im do toga. A da ga ne operu? Previše je prljav i brinu se da će im se drugi rugati, pa ga tek ovlaš provuku kroz vodu. Muškarci i žene imaju donekle različite pristupe i stavove u pogledu rešavanja ovih trivijalnih svakodnevnih stvari. Žene su sklone tome da budu pedantnije i preciznije, obraćaju pažnju na čistoću i izgled, dok muškarci u rešavanju ovih poslova mogu da budu relativno traljavi. Ali u tome nema ničeg pogrešnog. Nije dobro biti previše neuredan; naročito kad živiš s drugim ljudima, razotkrivaćeš previše svojih mana, pa se zbog toga drugima nećeš svideti. Ove mane su nedostaci u tvojoj ljudskosti i treba da prevaziđeš one koje treba da se prevaziđu, i da rešiš one koje treba da se reše. Budi malo marljiviji, organizuj stvari u svom životnom prostoru, uredno složi odeću i prekrivače i sredi i svakog drugog dana organizuj svoje radno okruženje ili to učini na nekoliko dana kako druge ne bi nerviralo – to je zaista krajnje jednostavno. Nema potrebe da ti to predstavlja problem, zar ne? (Ne.) A kad je reč o tome koliko često se kupaš ili menjaš odeću, u redu je sve dok to ne utiče na raspoloženje drugih. To je merilo. Ako se u dužem vremenskom periodu ne kupaš, ne pereš kosu, niti menjaš odeću, pa počneš da zaudaraš i niko ne želi da bude u tvojoj blizini, to nije kako treba. Treba da se opereš i sebe upristojiš, makar da drugima ne bi kvario raspoloženje. Ne bi trebalo da imaju potrebu da rukom prekrivaju nos ili usta dok s tobom pričaju i da se zbog tebe osećaju neugodno. Ako se prema tebi drugi ovako ophode, a tebi to nije važno ili te nije briga, onda možeš da nastaviš da živiš po svome. Niko ti nije postavio nikakve prekomerne zahteve. Sve dok to možeš da prihvatiš. Ali, ako ti je zbog toga neprijatno, daj sve od sebe da unaprediš svoje lično životno okruženje i higijenu, kako to drugima ne bi smetalo. Cilj je da svoj život nepotrebno ne opterećuješ i u njega ne unosiš pritisak, kao i da uvažiš osećanja drugih. Nemoj na druge da vršiš pritisak i nad njima ne sprovodi svoj uticaj na silu. Ovo je minimalni zahtev za normalnu ljudsku savest i razum. Ako ne poseduješ čak ni ovoliko, kako možeš pristojno da se ponašaš? Prema tome, ove stvari koje bi neko sa normalnom ljudskošću trebalo da može da postigne ne zahtevaju previše objašnjenja. Božja kuće ne mora da ti daje posebne zadatke ili komande. Trebalo bi da si u stanju da sȃm to rešavaš. Lične stvari koje sam prethodno pomenuo ne obuhvataju načela ili kriterijume o tome kako posmatrati ljude i stvari, kako se ponašati i kako postupati. Dakle, da bi ih rešavao, možeš da se osloniš na najosnovniju ljudsku savest i razum. Čovek sa normalnom ljudskom savešću i razumom treba da poseduje ovaj nivo inteligencije. Nema potrebe da se oko toga podiže galama i, povrh toga, ove trivijalne stvari ne treba posmatrati kao pitanja koja nalažu razumevanje ili rešavanje problema kroz stremljenje ka istini, jer su to stvari koje svaka osoba s normalnom ljudskošću može da ostvari. Čak i mali pas razume šta znači biti pristojan. Ako ljudi to ne razumeju, onda oni ne ispunjavaju merila da budu ljudi, zar ne? (Tako je.) Za kućnog ljubimca imam psa. Sa svojim krupnim očima, širokim ustima i lepo oblikovanom njuškom, ovaj pas je veoma lep. Jednom se sa svojim mladunčetom posvađao oko hrane, pa ga je to mladunče ugrizlo za njušku. Nakon toga, posred njegove njuške se pojavila sitna rana, koja je narušila njegov izgled. Na tu ranu sam mu brzo namazao lek i rekao: „I šta ćemo sad? Ako tako lepom psu ostane ožiljak, biće to tužan prizor!” Rekao sam mu: „Od sada pa nadalje, nemoj sa nama da ideš napolje. Ako na tvom licu vide taj ožiljak, ljudi će pomisliti da si ružan.” Začuvši ovo, pas je ispustio zvuk kao da se s tim saglašava, za trenutak se zagledao u prazno i raširio oči. Nastavio sam: „Povređen si. Imaš ogromnu ranu na njušci, pa bi, kad te vide, ljudi mogli da ti se smeju. Moraš da se odmaraš i da se oporaviš. Sve dok se ne oporaviš, sa nama ne možeš napolje.” Nakon što je čuo Moje reči, više nije proizveo nikakav zvuk i nije navaljivao da ide napolje. Pomislio sam, čak i pas zna kako stoje stvari. Posle nekog vremena, ta rana je zarasla i izgledala je znatno bolje, pa sam ga izveo napolje. Jedna sestra je videla malog psa i upitala ga: „Hej, šta je bilo sa tvojom njuškom?” Pošto je to čuo, pas je okrenuo glavu i ne osvrćući se otrčao pravo u kola, odbijajući da se vrati. Kad je sestra tek počela da mu se obraća, lepo se ponašao, pio je vodu kad mu je ponudila. Nije pobegao. Ali, čim ga je upitala: „Šta je bilo sa tvojom njuškom?”, okrenuo je glavu i bez osvrtanja otrčao. Kad smo se vratili kući, upitao sam ga: „Njuška ti je bila povređena, zašto si pobegao kad se sestra za nju raspitivala? Da li se stidiš?” U Mene je gledao stidljivo, neprekidno spuštajući glavu, i previše posramljen da Me pogleda u oči. Privio se u Moje naručje, dopuštajući Mi da ga mazim i držim. Rekao sam mu: „Više ne možeš da se svađaš sa svojim mladunčetom. Ako se povrediš i ponovo zaradiš ožiljak, možda ćeš biti ružan. Ljudi će ti se smejati. Gde ćeš da sakriješ to svoje lice?” Vidite, čak i mali petogodišnji pas zna šta znači osećati stid. Zna da se sakrije od ljudi jer mu je lice povređeno i plaši se da mu se ne smeju. Ako maleni pas ima ovaj nivo inteligencije, zar ne bi i ljudi trebalo da ga imaju? (Da.) Ljudi treba da ga imaju, tačnije, to bi trebalo da je nešto što poseduju u okviru svog razuma. Šta znači biti pristojan? Šta znači postati kultivisan, tako da drugima ne budeš odvratan ili odbojan? U sebi bi trebalo da imate ovo merilo. To je najjednostavnija stvar u svakodnevnom životu i, sa normalnom ljudskom savešću i razumom, te stvari možete da rešavate ispravno bez potrebe za razgovorom u zajedništvu o istinama kao što su rešavanje ljudske iskvarene naravi ili negativnih emocija. Naravno, ako živiš sȃm, možeš da budeš pomalo neuredan, ta merila nisu toliko stroga. Međutim, ako živiš s braćom i sestrama, moraš da se pobrineš da tvoja normalna ljudskost bude u dobrom stanju. Iako za ovo nemamo nikakve posebne zahteve ni stroga merila, kao normalno ljudsko biće, za ove stvari treba da imaš osećaj. To su stvari koje ljudi s normalnom ljudskošću treba da čine i poseduju. One ne obuhvataju misli, gledišta, perspektive ili stanovišta o tome kako posmatrati ljude i stvari, kako se ponašati i postupati, a svakako ne uključuju veći životni put, pravac ili cilj. Shodno tome, za tebe bi bilo najbolje da ove stvari rešiš prema zahtevima normalne ljudske savesti i razuma, kako te zbog njih drugi ne bi ogovarali ili prema tebi osećali gađenje. Kad je reč o ličnim navikama, hobijima, razlikama u ličnosti ili izborima u pogledu stvari koje nemaju veze sa načelima, ovim stvarima koje ne obuhvataju misli i gledišta, možeš slobodno da odabereš i da zadržiš svoje manire. Božja kuća se u to neće mešati. Bog je ljudima dao slobodnu volju i osnovnu savest i razum, omogućavajući pojedincima da biraju svoja interesovanja, hobije i navike ili životni stil koji odgovara njihovoj ličnosti. Niko nema pravo da te sputava, vezuje ili okrivljuje. Kad je reč o stvarima koje ne podrazumevaju istina-načela ili Božje zahteve u Njegovim rečima, konkretno, o stvarima koje ne obuhvataju to kako posmatrati ljude i stvari, kako se ponašati i postupati, ljudi imaju pravo da slobodno biraju sopstveni način života bez ikakvog uplitanja drugih. Ako te starešina, vođa grupe ili nadzornik kritikuju zbog ličnih stvari ili se u njih upliću, imaš pravo da ih odbiješ. Ukratko, ove stvari normalne ljudskosti nemaju nikakve veze sa zahtevima Božjih reči niti sa istina-načelima. Dokle god se osećaš prijatno i primereno, i svojim ponašanjem ne utičeš na druge niti ih uznemiravaš, to je u redu. Na primer, ako uživaš u tome da se doteruješ i budeš uredan, to nije problem sve dok time ne utičeš na druge. Ali, ako je kasno uveče i drugi u jedanaest sati treba da idu na spavanje, a ti i dalje pereš veš ili sređuješ, to nije prihvatljivo. Ako živiš sȃm i ne utičeš na živote drugih ljudi, ako tako želiš, možeš da ostaneš budan preko cele noći, sve do četiri ili pet ujutru. To je tvoja sloboda. Međutim, sada kad živiš zajedno s braćom i sestrama, tvoji postupci će uticati na njihove svakodnevne rutine i planove. To nije dobro. Postupajući tako, svoja prava i slobodu ne koristiš ispravno; umesto toga si samovoljan, a to nazivamo nedostatkom ljudskosti. Zarad svoje slobode i kako bi udovoljio sklonostima i željama svog tela, remetiš živote drugih ljudi, pa čak narušavaš i njihovo vreme za odmor. Ovo ponašanje nije u skladu s normalnom ljudskom savešću i razumom. Mora da se promeni. Ovo se odnosi na načela ličnog ponašanja. Ne radi se o tome da li nešto nije u redu sa tvojim ličnim životnim stilom ili navikama u pogledu čistoće. Već o problemu sa načelima o tome kako se ponašaš. Ne uvažavaš tuđa osećanja, raspoloženja ili interesovanja. Štitiš i čuvaš sopstvene interese nauštrb drugih. Ovakav način ponašanja nije u skladu sa Božjim zahtevima za lično ponašanje, niti sa načelima ponašanja koja Bog nalaže. Prema tome, sve sklonosti, interesovanja, izbori u pogledu životnog stila, navike, slobode, prava i ostalo u normalnoj ljudskosti moraju ostati u okvirima čovekove savesti i razuma kako bi se smatrali normalnom ljudskošću. Ako izađu iz okvira normalne ljudske savesti i razuma, onda to nije normalna ljudskost, zar ne? (Nije.) Dok si u okvirima normalne ljudske savesti i razuma, ponašaš se kao normalna osoba. Ako izađeš iz okvira normalne ljudske savesti i razuma, pa još i naglašavaš svoju slobodu, onda se ne ponašaš kao normalna osoba; ti si ispod čoveka. To je nešto što treba da se promeni i to treba da bude jasno. Šta treba da bude jasno? Treba da bude jasno da ove lične stvari moraju da se rešavaju u okviru normalne ljudske savesti i razuma, i da je to načelo ličnog ponašanja. Tvoje lične navike, zahtevi, izbori u pogledu životnog stila i tako dalje, sve to je tvoja lična stvar dokle god ne izlaze van okvira normalne ljudske savesti i razuma. U pogledu ovih stvari nema posebnih zahteva.

U prvom odeljku o tome kako stremiti ka istini, „otpuštanje”, kad je reč o otpuštanju raznih negativnih emocija, kao što su osećaj inferiornosti, mržnja, bes, utučenost, uznemirenost, zabrinutost, strepnja i sputanost, ovo su u osnovi glavna pitanja usmerenja i pitanja koja obuhvataju načela o kojima u zajedništvu treba da razgovaramo. Kad je reč o manjim, sporednim pitanjima koja ne obuhvataju načela ili usmerenja, o njima smo na razumljiv način ranije razgovarali. Kad su u pitanju nevoljnost, nezadovoljstvo, negodovanje i tako dalje, koje osećaš prema svojim ličnim stvarima, sve dok oni ne podrazumevaju iskrene misli i gledišta i ne zadiru u načela o tome kako čovek posmatra ljude i stvari, odnosno kako se ponaša i postupa, oni su tvoja lična stvar. Treba da ih prilagodiš i njima se pozabaviš u okviru svoje savesti i razuma. Na primer, gladan si, ali ti se ne kuva; ipak, osećaš se previše slabo da bi radio praznog stomaka, a kad kuvaš, iznerviraš se. Možda pomisliš: „Da li je ovo negativna emocija?” To nije negativna emocija, već tvoja fizička lenjost i odbojnost prema kuvanju. To je stvar tvog iskvarenog tela. Ako ti finansijske prilike to dozvoljavaju, možeš da angažuješ nekoga da ti pomogne u kuvanju. Ako za to nemaš finansijska sredstva, onda to jedino sȃm možeš da rešiš. Drugi nisu u obavezi da ove životne probleme rešavaju umesto tebe; to je tvoja lična odgovornost. Ovi obični poslovi poput jela, oblačenja, četkanja i ribanja predstavljaju deo ljudskog života. Svojstveni su čovekovom postojanju. Ljudi se razlikuju od mačaka i pasa. Kad udomiš mače ili štene, odgovoran si za njihovo jelo i piće. Kad su gladni, treba da ih nahraniš. Ali za ljude to ne funkcioniše; ljudi moraju sami da se pobrinu za ove aspekte života i da ih preuzmu na sebe. To nije teret; naučiti kako da se ove stvari pravilno reše jeste nešto što ljudi sa normalnom ljudskošću mogu da postignu. Stvar je samo u tome što neki ljudi možda osećaju da ove stvari nisu nikada ranije radili, posebno neki muškarci kojima su roditelji ili članovi porodice pomagali u tome da budu organizovani i u toj su ih meri razmazili da ovi nikada nisu naučili kako se kuva, kako se pere odeća ili brine o stvarima u sopstvenom životu. To je rezultat porodičnog okruženja. Međutim, čim odu od svojih roditelja i počnu samostalno da žive, u stanju su da sve samostalno rade, uključujući pranje odeće i nameštanje kreveta. U stvari, to su stvari koje normalna ljudskost može da postigne. Ni za jednu odraslu osobu to nisu teški zadaci, a svakako nisu ogromnih razmera. Ti se problemi lako rešavaju. Ako za svoj kvalitet života imaš viša merila, onda možeš i bolje od toga. Ako u odnosu na kvalitet svog života imaš manje stroga ili niža očekivanja, u tom smislu možeš da budeš ležerniji. Sve su to stvari koje ne obuhvataju načela.

Kad je reč o prvoj velikoj temi o tome kako stremiti ka istini – o otpuštanju raznih negativnih emocija – hajde da ovde naš razgovor u zajedništvu privedemo kraju, jer je on u osnovi završen. Nadalje, u procesu stremljenja ka istini, osim otpuštanja negativnih emocija, čovek takođe treba da otpusti lične težnje, ideale i želje. To je drugi veliki aspekt „otpuštanja” u primeni načina na koji se stremi ka istini, o kome ćemo danas razgovarati u zajedništvu. O otpuštanju ljudskih težnji, ideala i želja – da li razumete? (Da, razumemo.) Upravo sam pomenuo predmete ove posebne primene „otpuštanja”, a i vi ste ih poslušali. Hajde da sada istražimo ovu temu: šta vam pada na pamet kad razgovaramo o otpuštanju ljudskih težnji, ideala i želja? Kakvih primera možete da se setite? (Mogu da se setim ideala koje ljudi imaju, o čemu je Bog prethodno govorio u zajedništvu, kao što su ljudi sa naročitim talentom, poput glume, koji teže tome da postanu slavne ličnosti ili superzvezde. Drugi koji poseduju sposobnosti za pisanje i nešto književnog talenta mogu težiti tome da u Božjoj kući obavljaju dužnosti povezane s pisanom reči i postanu pisci. To su neki ideali koji se javljaju kod ljudi.) Još neki primer? (Ljudi teže uspehu, kao i sopstvenim izgledima i nadama, i žele da dobiju blagoslove.) Razmislite još malo, šta još postoji? Na čemu ovde treba da bude naglasak? Reč je o težnjama, idealima i željama koje ljudi treba da otpuste. Osim ljudskih luksuznih želja i nada koje polažu u pogledu svojih izgleda i sudbine, u kontekstu stvarnog života ljudi, u neophodnim okolnostima ljudskog postojanja, šta je još obuhvaćeno težnjama, idealima i željama koje ljudi treba da otpuste? Koje su to neke značajne stvari u životu koje mogu da utiču na tvoju veru u Boga i stremljenje ka istini? (Kad ljudi dođu u godine za sklapanje braka, mogli bi biti izloženi ograničenjima koja donosi brak. Isto tako, kad se karijera neke osobe sukobi sa njenom verom u Boga, ona može odlučiti da se posveti svojoj karijeri. Ovo su dva aspekta koja takođe treba otpustiti.) Lepo rečeno. Vaša vera u Boga u proteklih nekoliko godina donela vam je rezultate i razumevanje. Ispravno ste pomenuli dva važna aspekta, brak i karijeru. Ova dva važna elementa nalaze se među problemima koji imaju veze sa doživotnim stvarima na putu ljudskog života. Brak je za svakoga važna stvar, a i čovekova karijera je velika briga koja se ne može zaobići i koja je neizbežna. Osim njih, postoje li još neka druga važna pitanja? (Postoji i aspekt bavljenja porodicom, roditeljima i decom. Kad se ove stvari sukobe s verom u Boga i stremljenjem ka istini, ljudima pada teško da to otpuste.) Kad pravite teze, ne bi trebalo da koristite tako duge rečenice. Prethodno smo pomenuli brak i karijeru. Dakle, kako bi trebalo nazvati ovu temu? (Porodica.) Tako je, i porodica je važan aspekt. Da li je njime obuhvaćen svaki pojedinac? (Da.) On obuhvata svakog pojedinca, i dovoljno je konkretan i reprezentativan. Brak, porodica i karijera, sve su to važne oblasti koje obuhvataju glavnu temu ljudskih težnji, ideala i želja. Postoje ukupno četiri važne oblasti povezane sa otpuštanjem ljudskih težnji, ideala i želja. Pravilno ste prepoznali tri među njima i to je sjajno. Čini se da ova tema nalaže detaljan razgovor u zajedništvu; to je tema koja vam je već prisutna u umu i prilično je blisko povezana sa vašim životom ili sa vašim rastom i iskustvom. A tu je još jedna oblast, koja je zapravo prilično jednostavna. Koja? To su čovekova interesovanja i hobiji. Zar nije jednostavna? (Jeste.) Zašto kažem čovekova interesovanja i hobiji? Razmislite pažljivije o ovoj oblasti i ustanovite da li su interesovanja i hobiji povezani sa ljudskim težnjama, idealima i željama o kojima treba da raspravljamo. (Jesu.) Da li je brak povezan sa njima? (Jeste.) Je li porodica povezana s njima? (Jeste.) Da li je karijera povezana s njima? I ona je povezana. Svaki od ova četiri aspekta povezan je sa čovekovim težnjama, idealima i željama. Duboko u čovekovom srcu, svaki aspekt obuhvata uobrazilje i posebne zahteve o samom tom aspektu, i stvari koje čovek želi da dobije u svom telu i osećanjima. Svaki aspekt ima posebne elemente i konkretne težnje, a obuhvata i napor koji čovek u njih ulaže i cenu koju plaća. Svaki aspekt obuhvata čovekove misli i gledišta tokom celog njegovog života i na te misli i gledišta utiče, a može da se odrazi na čovekovo postizanje ispravnih ciljeva. Naravno, utiče i na to kako čovek posmatra ljude i stvari i kako se ponaša i postupa. Kad bih o tome govorio uopšteno, možda bi vam bilo nejasno i teško bi vam bilo da to shvatite. Stoga, hajde da u zajedništvu razgovaramo o svakom aspektu ponaosob, da ih pažljivo ispitamo, pa ćete ova pitanja možda postepeno jasno shvatiti. Čim ljudima ona postanu jasna, oni ovde mogu da potraže načela koja treba da sprovode i da ih se pridržavaju.

Hajde da prvo razgovaramo o interesovanjima i hobijima. Interesovanja i hobiji se naravno ne odnose na ono što ljudi povremeno rade radi razonode niti na njihove privremene razbibrige ili studijska interesovanja – nemaju nikakve veze s privremenim stvarima. Ovde se interesovanja i hobiji odnose na istinsku čežnju i težnju koja nastanjuje duhovno biće neke osobe i nalazi se duboko u njenoj duši. Radi tih stvari, ta osoba će se čak pokrenuti i napraviti planove, a još i u većoj meri će uložiti konkretne napore i nastojati da ta interesovanja i hobije zadovolji ili ih dodatno razradi, ili da obavlja onaj posao koji je u skladu sa njenim interesovanjima i hobijima. U tom kontekstu, interesovanja i hobiji nagoveštavaju da su ti pojedinci postavili ciljeve i ideale, pa da su čak platili cenu, utrošili energiju ili preduzeli posebne radnje. Na primer, zarad svojih interesovanja i hobija krenuli su da proučavaju relevantna znanja, provodeći većinu svog svakodnevnog života u proučavanju tog znanja, stičući u njemu praktično iskustvo i neposredno razumevanje istog. Na primer, neki ljudi imaju posebno interesovanje i hobi u vidu slikarstva, a te slike nisu tako jednostavne kao slikanje portreta ili pejzaža. One nadilaze takva jednostavna interesovanja i hobije. Oni proučavaju razne tehnike slikanja, kao što su skiciranje, pejzaži i potreti, a neki čak proučavaju slikanje uljem i mastilom. Razlog za ovakvo njihovo proučavanje ne proizlazi isključivo iz njihovih interesovanja i hobija, već iz ideala koje su razvili i uspostavili i želja koje poseduju usled sopstvene zainteresovanosti za slikarstvo. Oni čak žele da slikanju posvete celokupnu energiju u svom životu, da postanu uspešni slikari i da se slikarstvom bave kao svojom profesijom. Pre početka bavljenja ovom profesijom, neophodne su opsežne pripreme i planiranje, između ostalog, recimo, pohađanje specijalizovanih škola za dalje obrazovanje i obuku, proučavanje raznih aspekata slikarstva, skiciranje na licu mesta, traženje saveta stručnjaka i vrhunskih umetnika i učešće na takmičenjima. Sve ove aktivnosti se okreću oko njihovih težnji, ideala i želja. Naravno, sve ove težnje, ideali i želje zasnivaju se na njihovim interesovanjima i hobijima. Upravo zbog tih interesovanja i hobija oni su razvili težnje, ideale i želje u svom životu. Neki ljudi imaju veliku strast prema proučavanju istorije, obuhvatajući drevnu i savremenu, domaću i inostranu istoriju. I kako njihovo interesovanje raste, oni sebe počinju da vide kao talentovane pojedince u ovoj oblasti i osećaju poriv da u vezi s tim grade svoju karijeru. Nastavljaju da uče i unapređuju svoje obrazovanje. Naravno, tokom tog procesa, njihove težnje, ideali i želje nastavljaju da se oblikuju i učvršćuju i, naposletku, oni teže tome da postanu istoričari. Pre nego što postanu istoričari, većina njihovog vremena i energije uložena je u ovo interesovanje i hobi. A ima i određenih ljudi koji se naročito zanimaju za ekonomiju, pa uživaju da rade s brojevima i proučavaju stvari povezane sa područjem ekonomije. Nadaju se da će jednog dana postati izuzetne ili uspešne ličnosti u svetu finansija. Ukratko, i oni razvijaju težnju na osnovu svog interesovanja i hobija, i formiraju ideale i želje povezane s tim interesovanjem i hobijem. U isto vreme, oni takođe ulažu svoje vreme, preduzimaju radnje, plaćaju cenu i troše energiju da bi učili, istraživali, unapredili svoje obrazovanje i stekli sveobuhvatno znanje povezano s njihovim interesovanjima i hobijima. Neki drugi ljudi imaju strast prema umetnosti, kao što su gluma, ples, pevanje ili režiranje. Nakon što razviju takva interesovanja i hobije, podstaknuti tim interesovanjima i hobijima, njihovi ideali i želje postepeno se oblikuju i učvršćuju. I dok njihovi ideali i želje postepeno postaju njihovi životni ciljevi, oni takođe ulažu svoj trud, rad i preduzimaju radnje radi ostvarenja tih ciljeva. Neki ljudi vole da rade u oblasti obrazovanja. Oni proučavaju razne aspekte obrazovanja, kao što su psihologija i druga relevantna znanja, da bi izgradili karijeru povezanu sa svojim interesovanjima i hobijima. Neki ljudi uživaju u dizajnu, inženjerstvu, tehnologiji, elektronici ili u istraživanju insekata, mikroorganizama i ponašanja, obrazaca opstanka i porekla raznih životinja i tome slično. Neki ljudi uživaju da rade u medijima i teže tome da se kao voditelji, spikeri, reporteri i tome slično zaposle u medijima. Vođeni svojim različitim interesovanjima i hobijima, ljudi nastavljaju da uče, sve temeljnije istražuju i postepeno stiču razumevanje. Njihove težnje, ideali i želje se produbljuju u njihovom srcu i nastavljaju da se oblikuju. Naravno, tokom procesa postepenog oblikovanja njihovih težnji, ideala i želja, pojedinci takođe streme i kreću se u pravcu svojih ideala i želja. Svakom konkretnom radnjom koju preduzimaju, u ove stvari ulažu svoju energiju, vreme, mladost, pa čak i emocije i napor.

Bez obzira na to u kojoj oblasti ili delatnosti se nalaze čovekova interesovanja i hobiji, bez obzira na kategoriju koju obuhvataju, čim on inicira težnju i uspostavi odgovarajuće ideale i želje, i njegovi se životni ciljevi i pravac utvrđuju. Kad čovekovi ideali i želje postanu njegovi životni ciljevi, njegov budući put u ovom svetu je u osnovi uspostavljen. Zašto kažem da je uspostavljen? O kom se problemu ovde govori? Radi se o tome da čim odrediš ideale i želje koji nastaju iz tvojih interesovanja i hobija, ujedno moraš da stremiš i boriš se u tom pravcu, do te mere da imaš nepokolebljiv i rešen duh i način razmišljanja, spremnost da uložiš svu svoju životnu energiju, vreme i da platiš cenu. Tvoj život, sudbina, izgledi, pa čak i tvoje krajnje odredište neizbežno će biti pod uticajem životnih ciljeva koje si već uspostavio, ako ne i njima vezani. Šta je glavna suština koju ovde želim da naglasim? Čim neka osoba na osnovu određenog interesovanja ili hobija uspostavi svoje težnje, ideale i želje, ona više neće biti dokona i sedeti skrštenih ruku. Zbog posebnih interesovanja i hobija, počinju da se oblikuju konkretne radnje. Istovremeno, pod vođstvom tih konkretnih radnji, uspostavićeš svoje ideale i želje. Od tog trenutka pa nadalje, tvoje srce se neće zaustaviti i ti nećeš tapkati u mestu. Predodređen si da svoj život živiš zbog svojih ideala i želja. Više se nikad nećeš zadovoljiti time da stekneš malo znanja i smatraš to završenim poslom. Budući da imaš takve talente i poseduješ takav potencijal i dar, nesumnjivo ćeš tražiti poziciju koja ti odgovara ili ćeš ulagati nemilosrdne napore da se, bez i najmanjeg žaljenja, vineš visoko i postaneš izuzetan u ovom svetu i usred gomile. Stremićeš ka svojim idealima i željama čvrsto uveren u pobedu, pa ćeš čak biti spreman da platiš svaku cenu i da se suočiš sa svakom poteškoćom, opasnošću i patnjom da bi ih ostvario. Zašto su ljudi za to sposobni? Zašto, nakon što na osnovu svojih interesovanja i hobija razviju ideale i želje, mogu da se ponašaju na takav način? (Rade to da bi ostvarili svoje ideale, dostigli više stvari i bili bolji od ostalih. Shodno tome, oni se ni pred jednom poteškoćom ne povlače, već nastavljaju da streme ka svojim idealima i željama.) U ljudima postoji urođeni instinkt. Ako nikada ne doznaju koje su njihove vrline, koja su njihova interesovanja i hobiji, smatraju da nemaju svoje mesto, da nisu u stanju da shvate sopstvenu vrednost i osećaju se bezvredno. Nisu u stanju da dokažu svoju vrednost. Međutim, čim čovek otkrije svoja interesovanja i hobije, pretvoriće ih u most ili odskočnu dasku za ostvarivanje sopstvene vrednosti. On je spreman da plati cenu da bi stremio ka svojim idealima, da bi živeo vrednijim životom, da bi postao koristan pojedinac, da bi se izdvojio u gomili i bio uočen, da bi bio predmet divljenja i stalne potvrde i postao izuzetna osoba. Na taj način on može da živi ispunjenim životom, da u ovom svetu ima uspešnu karijeru i ostvari svoje ideale i želje, i tako živi vredan život. Gledajući oko sebe na užurbanu masu ljudi, samo je nekolicina onih koji su prirodno nadareni kao i on sȃm, koji su postavili uzvišene ideale i želje i koji su na kraju te stvari postigli neumornim naporima. Izgradili su karijeru radeći ono što vole, stekli su slavu, dobit i prestiž koje su želeli, dokazali su svoju vrednost i shvatili svoju sopstvenu vrednost. Ovo je ljudsko stremljenje. Svaka osoba, vođena svojim jedinstvenim interesovanjima i hobijima, ima svoje sopstvene težnje, ideale i želje. Naravno, nakon što odredi svoje težnje, ideale i želje, možda te ideale i želje neće moći da ostvari. Međutim, čim pojedinci uspostave svoje ideale i želje, čim imaju ove težnje, sasvim sigurno sebi neće dozvoliti da ostanu obični. Kao što kaže ona izreka, svako voli da se razmahuje svojim perjem, želi da drugi misle kako je jedinstven. Niko nije spreman da bude obična osoba koja kaže: „Ovakav će mi biti život. Mogao bih da budem stočar, zemljoradnik, običan zidar ili domar. Mogao bih čak da budem dostavljač ili neko ko razvozi robu.” Niko nema takav ideal. Recimo da kažete: „Biti srećan dostavljač, može li se to smatrati vrstom ideala?” Svi će odgovoriti: „Ne, to uopšte nije ideal! Postati vlasnik kompanije za dostavu, svetski poznati direktor, to su ideal i želja!” Niko dragovoljno ne prihvata svoju ulogu obične osobe. Čim osoba zadobije i najmanji nagoveštaj interesovanja ili hobija, ako postoji makar i šansa od jedan prema milion da postane poznata ličnost u društvu ili da postigne neki skroman uspeh, ona neće odustati. Uložiće 120 odsto sebe i za to platiti svaku cenu, zar ne? (Da.) Ljudi nikada ne odustaju.

Kakva je priroda ideala i želja koji nastaju iz ljudskih interesovanja i hobija? Ovde ne razotkrivamo ljudska interesovanja i hobije, prema tome, šta zapravo razotkrivamo i raščlanjujemo? Nisu li to težnje, ideali i želje koji nastaju iz određenih interesovanja i hobija koje ljudi imaju? (Jesu.) Zar ne razotkrivamo razna ponašanja koja ljudi ispoljavaju i puteve kojima idu kao rezultat sopstvenih težnji, ideala i želja? Nije li to suština koju razotkrivamo? (Jeste.) Dakle, kojim putevima ljudi idu radi svojih težnji, ideala i želja? Na koji put bilo koju osobu navode njene težnje, ideali i želje? Kakve ciljeve ona ostvaruje? Dok ljudi ostvaruju svoje težnje, ideale i želje, osim što ulažu sopstvenu energiju i vreme, što podnose više bola i trpe svakakav fizički rad, zamor, stres i druge slične muke, što je najvažnije, kojim putem oni idu? Odnosno, dok ljudi streme ka ostvarenju sopstvenih ideala i želja, kojim putem moraju da idu da bi ostvarili svoje težnje, ideale i želje? Prvo i osnovno, da bi u ovom svetu ljudi realizovali sopstvene težnje, ideale i želje, šta, kao svoj prvi korak, treba da nauče? (Svakakva znanja.) Tako je, treba da nauče svakakva znanja i da se njima opreme. Što im je znanje obimnije, sveobuhvatnije i dublje, oni će biti bliži svojim težnjama, idealima i željama. Što im je znanje sveobuhvatnije, obimnije i dublje, veća je verovatnoća da će oni biti priznati kao iskusni pojedinci i uživaće veći status u društvu. U isto vreme, što im je znanje obimnije, dublje i sveobuhvatnije, to znači da će biti potrebno da ulože više vremena i energije. Ovo pominjemo iz ugla fizičke energije. Štaviše, nakon sticanja temelja znanja, ljudi su za korak bliže ostvarenju svojih težnji, ideala i želja. Dovoljno znanje samo je prvi korak, podnožje temelja. Nakon toga, ljudi treba da urone u društvo, u široke mase, u ogromnu bačvu za farbanje ili bi se možda reklo, u mašinu za mlevenje mesa u delatnosti povezanoj sa njihovim idealima i željama, da se nadmeću, bore i takmiče sa silama koje dolaze sa svih strana, i da učestvuju na raznim takmičenjima, nadmetanjima i seminarima. I dok troše ogromnu količinu energije, ljudi ujedno treba da se prilagode različitim situacijama i okruženjima kako bi ostvarili svoje težnje, ideale i želje. U isto vreme, u ovoj ogromnoj bačvi za farbanje, ljudi moraju da se oslone na sopstveno znanje, i još i više na ono što su naučili od širokih masa, kao i na metode, filozofiju i pravila opstanka koje već poseduju, ne bi li se prilagodili širokim masama i društvenim mehanizmima i pravilima igre. Tokom ovog procesa, ljudi se postepeno približavaju ciljevima svojih težnji, ideala i želja. Nakon što prežive toliko velikih iskušenja, toliko zapleta i zaokreta, koji je krajnji ishod? Kao pobednici, oni dobijaju krunu, dok gubitnici ne dobijaju ništa. Na kraju, ovim rezultatom dostižu svoje životne težnje, ideale i želje, ostvarujući svoje životne ciljeve i stičući čvrsto uporište u svojoj delatnosti. U tom trenutku, ljudi su obično već zašli u svoje srednje ili pozne godine, a neki su možda čak u prilično poodmaklim godinama: lošeg su vida, ćelavih glava, nagluvi su i zubi su im klimavi. U tom životnom dobu, iako su ostvarili svoje ideale i želje, učinili su i mnoge štetne stvari. Na ovo su proćerdali ceo svoj život. Tokom svog života, da bi ostvarili svoje ideale i želje, izrekli su mnoge stvari koje su bile protivne njihovoj volji, počinili su mnoga dela koja se kose sa etikom i savešću i prekoračili su određene granice, a učinili su čak i mnoga nesavesna i nemoralna dela. Druge ljude su obmanjivali, a i njih same su obmanuli mnogo puta, druge su porazili, baš kao što su i sami bili poraženi. Dovoljno su srećni što su preživeli i stekli uporište, i život im deluje savršeno, kao da su shvatili sopstvenu vrednost, te nisu živeli uzalud. Ceo život su se borili za svoje ideale i želje i reklo bi se da su živeli vrednim i smislenim životom. Ipak, oni ne uspevaju da proniknu u put ličnog ponašanja kojim je trebalo da idu, nedostaje im bilo kakav moto za njihov život i ceo svoj život su se borili isključivo zarad ostvarenja svojih ideala i želja, boreći se protiv ljudi, društva, pa čak i protiv sebe samih. Izgubili su savest, granice i načela koji su neophodni za lično ponašanje. Iako su im ideali i želje ostvareni i, nakon brojnih zapleta i zaokreta, jesu postigli životne ciljeve koje su u svakoj fazi postavili, u sebi ne osećaju da su opušteni ni ispunjeni. Prosto rečeno, težnje, ideali i želje koje su uspostavili zarad svojih interesovanja i hobija na kraju ih vode put stremljenja ka slavi i dobitku. Iako, nakon ostvarenja konačnih ciljeva, možda osećaju da su shvatili sopstvenu vrednost, da su stekli osećaj prisustva i da su zadobili i imali i slavu i dobitak, i dalje su bez znanja o budućnosti, o svom odredištu i o vrednosti ljudskog postojanja koje ljudi treba istinski da razumeju. I čim dospeju u pozno doba, sve više osećaju da je sve čemu su ikada stremili užasno neuhvatljivo i šuplje. Ta šupljina i neuhvatljivost sa sobom donose talase praznine i strepnje. Tek u poznom dobu ljudi shvate da su ideali i želje kojima su stremili poslužili samo tome da zadovolje sopstvenu sujetu i obezbede privremenu slavu i dobitak, koji nisu ništa drugo do prolazna uteha. Takva uteha se brzo pretvori u vrstu nelagodnosti i strepnje, jer kad ljudi ostare, sve više su skloni da razmišljaju o svojoj budućnosti, o tome šta će biti s njima i šta će im se nakon smrti dogoditi, a kad sva ova pitanja ostanu bez odgovora, kad o tim pitanjima nemaju ispravne misli i stavove, ljudi će početi da osećaju strepnju i nelagodnost. Ova nelagodnost i strepnja ostaju u njima sve dok oči ne zaklope i ne umru. Radost koja potiče od slave i dobitka brzo nestaje iz ljudskog srca, a što više čovek pokušava da je dograbi i zadrži, ona sve lakše bledi, pa se taj osećaj radosti sve jednostavnije pretvara u nelagodnost i strah. Shodno tome, kakvi god da su ideali i želje koji nastaju iz raznih ljudskih interesovanja i hobija, oni na kraju vode na put stremljenja ka slavi i dobitku, a krajnji postignuti cilj, ono što ljudi dobijaju, samo su slava i dobitak. Ta slava i dobitak pružaju samo privremenu utehu i trenutno zadovoljenje telesne sujete. Kad ljudi ne shvataju istinu, oni smatraju da su njihove težnje, ideali i želje stvarni, da ih čine utemeljenim, da mogu bolje da pronađu svoje mesto u svetu, da mogu bolje da kontrolišu i zauzdaju pravac svog života, da budu gospodari svoje sudbine. Međutim, kad se njihovi ideali i želje ostvare, ljudi konačno iskuse buđenje. Šta je uzrok tom buđenju? Shvatanje da je ono čemu su posvetili svoju životnu energiju prazna stvar koja se rukom ne može uhvatiti niti srcem osetiti. Što više pokušavaju da je uhvate i zadrže, ona sve više izmiče, ostavljajući u njima naglašen osećaj gubitka i praznine i, naravno, snažnija osećanja straha i žaljenja. Budući da ljudi imaju interesovanja i hobije, oni formiraju ideale i želje, a ti ideali i želje stvaraju iluziju usled koje ljudi veruju da su sposobni da kontrolišu svoj život, da drže kormilo svog životnog puta i da određuju svoj način i ciljeve postojanja. U samom korenu ove iluzije jeste činjenica da ljudi ne streme ka istini, da nemaju ljubavi prema istini i, naravno, moglo bi se reći da je to ishod koji nastaje zato što ljudi ne shvataju istinu. Kad ljudi ne shvataju istinu, oni često instinktivno streme ka stvarima koje donose osećaj zadovoljstva njihovom telu ili duhu. Ma koliko da su im te stvari daleke, dokle god osećaju da mogu da ih dobiju i zadrže, spremni su da plate cenu, pa čak da u njih ulože životnu energiju i vreme. Budući da ljudi ne shvataju istinu, oni svoja interesovanja i hobije sasvim lako pogrešno uzimaju kao svoj kamen temeljac ili kao svojevrsnu kvalifikaciju ili kapital za stremljenje ka svojim životnim ciljevima, a za to su spremni da plate svaku cenu. Ne shvataš da čim platiš ovu cenu, čim pođeš ovim putem, predodređen si da ideš putem koji kontrolišu Sotona i svetski trendovi i pravila igre. U isto vreme, predodređen si da nevoljno zaroniš u društvenu bačvu za farbanje, u društvenu mašinu za mlevenje mesa. I u koju god boju da budeš ofarban, u šta god da budeš samleven, koliko god da ti ljudskost postane izobličena, sebe tešiš rečima: „Da bih ostvario svoje ideale i želje, zarad svoje budućnosti, moram da izdržim!” Takođe, neprekidno govoriš sebi: „Moram da se prilagodim ovom društvu, u koju god boju da budem ofarban, moram to da prihvatim i prilagodim se.” I dok se prilagođavaš svim ovim okruženjima, prilagođavaš se i raznim bojama u koje bivaš ofarban i neprekidno prihvataš različite verzije sebe u različitim stilovima i sa različitim karakteristikama. Na taj način, ljudi nesvesno postaju sve više i više obamrli, sve više su bez osećaja stida, a njihova savest i razum su sve manje u stanju da usmeravaju ili kontrolišu njihove misli, želje i izbore. Na kraju, stremeći ka svojim idealima i željama, većina ljudi ih u različitoj meri ostvari. Naravno, nekolicina njih, kako god da streme i kroz koliko god napornog rada i muke da prolaze, i dalje ne mogu da ostvare svoje ideale i želje. Nezavisno od toga kakav je krajnji ishod, šta ljudi dobijaju? Oni uspešni stiču slavu i dobit, dok oni koji su podbacili možda neće moći da steknu ovu slavu i dobitak, ali dobijaju isto što i oni uspešni – trpe razne štete i negativne misli kojima su ih zadojili Sotona, ovaj zao ljudski rod, čitav društveni mehanizam i zao uticaj društva. Inače, zašto bi ljudi često koristili izraze kao što su: „nisam ja od juče”, „prevejani stari lisac”, „prefrigana i lukava guja” ili „prekaljen brojnim olujama” i tako dalje? Zato što, stremeći ka svojim idealima i željama, u društvu, u toj ogromnoj bačvi za farbanje ili u toj mašini za mlevenje mesa, mnogo toga i „naučiš”. „Naučiš” stvari koje ne postoje u tvojim fizičkim instinktima – izraz „naučiš” ovde treba da bude pod navodnicima. Na šta se odnosi to „naučiš”? To znači da te društvo, Sotona i zao ljudski rod indoktriniraju raznim mislima koje prkose normalnoj ljudskoj savesti i razumu, čineći da živiš sa sve manje i manje savesti i razuma, sve više lišen stida i sa sve većim prezirom prema normalnim ljudima i onima koji idu pravim putem. Koji je, istovremeno, najgori rezultat? Ne samo da ćeš na ljude s normalnom ljudskošću, savešću i razumom sve više gledati s visine, nego ćeš u isto vreme takođe zavideti na ogavnim postupcima onih koji izdaju svoju savest i moralnost i diviti im se, i zavidećeš im na bogatim materijalnim ili ekonomskim koristima koje dobijaju iz svojih ogavnih postupaka i lošeg ponašanja. Zar to nije posledica? (Da.) Ovo je još strašnija posledica, odnosno, dok ljudi streme ka ostvarenju svojih ideala i želja, njihov izgled postaje sve mračniji i sve više zastrašujuć, savest i razum im se postepeno gube, a njihov morani pogled, životni pogled i ponašanje postaju sve rđaviji, ružniji, gnusniji i poganiji.

Od trenutka kad neka osoba formira interesovanja i hobije do ostvarenja njenih ideala i želja, tokom ovog procesa, put kojim ona ide i aktivnosti kojima se bavi – odnosno, sveukupna njena trenutna životna situacija – jeste životna situacija za koju bi se moglo reći da je u čvrstom stisku društva i zlih trendova. U stvari, to je i proces tokom koga ljudi svojevoljno prihvataju Sotoninu manipulaciju, gaženje i iskorišćavanje dok streme ka ostvarenju svojih ideala i želja. To je naravno i proces tokom koga Sotona dodatno i konkretnije ljude u svemu kvari. U svakoj situaciji u kojoj se nađeš, Sotona u tebe neprekidno usađuje ideju da, kako bi postigao svoje ciljeve, moraš da se služiš svim neophodnim sredstvima, napuštajući stvari koje su pozitivne i kojih ljudi s normalnom ljudskošću treba da se pridržavaju, kao što su ljudsko dostojanstvo, lični integritet, moralna ograničenja, čovekova savest i kriterijumi u pogledu ličnog ponašanja. I dok te navodi na pogrešan put terajući te da se toga postepeno odričeš, on ujedno osporava tvoju savest, razum i moralna ograničenja, kao i ono malo stida što ti je preostalo. Nakon što završi sa ovim osporavanjem, usmerava te da usred pogrešnog navođenja, iskušenja, kontrole i gaženja od strane zlih trendova neprekidno praviš kompromise. Tokom procesa stalnih kompromisa, odlučuješ da usvojiš misli i gledišta kojima te je zadojio Sotona, a koji se odnose na to kako posmatrati ljude i stvari i kako se ponašati i postupati, te aktivno primenjuješ misli i gledišta koje ti je Sotona usadio, kao i načine i metode u pogledu načina ponašanja i postupanja. U sve ovo se upuštaš uz opiranje i preko svoje volje, ali, istovremeno, da bi ostvario svoje ideale i želje, sve to spremno i aktivno činiš uz vrlo predusretljiv stav. Ukratko, tokom ovog procesa, ljudi ostaju pasivni, ali iz druge perspektive, oni se aktivno prilagođavaju Sotoninoj kontroli i kvarenju. Dok streme ka ostvarenju svojih ideala i želja, sve vreme žive u ogromnoj bačvi za farbanje zlih društvenih trendova, u njihovom čvrstom stisku. Isto tako, ljudi žive u složenom i protivrečnom mentalnom sklopu istovremene spremnosti i nevoljnosti, u stvarnom okruženju koje je i složeno i protivrečno. Kroz ovaj proces, kako se ljudi približavaju idealima, željama i životnim ciljevima kojima streme, sve manje i manje su poput ljudskih bića, savest im sve više postaje otupela, a razuma je sve manje. Ipak, duboko u sebi ljudi veruju da imaju ideale i želje, neki čak kažu da su njihovi ideali i želje njihova ubeđenja, da to što u svom srcu imaju ubeđenja znači da imaju uverenja, i da čovek u životu treba da ima uverenja. Veruju da su normalna ljudska bića zato što imaju uverenja, te da stoga treba da nastave sa svojim stremljenjima shodno svojim ranijim metodama i zakonima opstanka i da je, sve dok su rezultati toga dobri i približavaju ih njihovim životnim idealima i ciljevima, svaka cena koju za to plaćaju toga vredna, čak i ako to znači da će izgubiti sve. Shodno tome, unutar protivrečnog mentalnog sklopa istovremene spremnosti i nevoljnosti, ljudi će nastaviti da prihvataju Sotoninu kontrolu, njegove misli i njegovu manipulaciju i smicalice. Čak i kad su vrlo dobro svesni da su ih društvo i zli trendovi iskvarili, u ovakvim okolnostima, ljudi će i dalje neumorno stremiti kako bi ostvarili svoje ideale i postigli svoje životne ciljeve. Možda sebi čak čestitaju na tome što su bili u stanju da pribegnu svim neophodnim sredstvima i što nikada nisu odustali, radujući se svojoj sposobnosti da istrajavaju sve do sada. Posmatrajući ponašanja koja ljudi ispoljavaju tokom stremljenja ka svojim idealima i željama, kao i puteve kojima idu i njihove razne transformacije, kakav je to put kojim se stremi ka ostvarenju ljudskih ideala i želja? (To je put koji vodi u propast.) To je put bez povratka, put kojim što dalje odu, ljudi se sve više udaljavaju od Boga. Moglo bi se takođe reći da je to put uništenja. Tu gde ideali i želje koje su ljudi uspostavili čoveka vode do njegovih životnih ciljeva čuči Sotona. A na putu do ovih životnih ciljeva, ono što je uz njih i što ih prati nije istina, to nisu Božje reči. Ko je onda to? (To je Sotona, zajedno sa svojim zlim trendovima i raznim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje.) U njihovoj pratnji su Sotona, njegova kontrola, kvarenje, smicalice i brojna iskušenja. To je put bez povratka, put uništenja, zar ne? (Jeste.) Jer, dok ljudi streme ka svojim idealima i željama, ono ka čemu oni zapravo streme nije ostvarenje njihovih ideala i želja kao cilja, već oni stremljenje ka tim stvarima koriste kao svoju pokretačku snagu i temelj da bi stekli slavu i dobitak. To su suština i istina ove stvari. Ovaj put ljude jedino navodi da sve više i više žude za slavom i dobitkom, za zlim svetskim trendovima. Ovaj put ljude jedino navodi da tonu sve dublje i dublje, čineći ih sve razvratnijim, lišavajući ih sve više racionalnosti i savesti, udaljavajući ih od pozitivnih stvari. U isto vreme, on ih odvodi sve dalje od praktičnijih načina života i životnih ciljeva koje bi neko sa normalnom ljudskošću trebalo da ima. Taj put može jedino doprineti da se ljudske iskvarene naravi još više ukorene, i može ih samo sve više udaljiti od Božje suverenosti i orkestracije. Naravno, on ljudima sve više otežava da pozitivne stvari razlikuju od negativnih. To je činjenica. Pa, kako te probleme možemo da rešimo? Nakon što razumemo suštinu ljudskih težnji, ideala i želja, o čemu treba da razgovaramo u zajedništvu? O načinu na koji se otpuštaju ljudske težnje, ideali i želje, zar ne? (Tako je.)

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o tome kako je stremljenje ostvarenju čovekovih sopstvenih ideala i želja put bez povratka, put koji vodi do uništenja – u tom slučaju, treba li ljudi da napuste takav način života? (Da.) Treba da otpuste način na koji žive i da ga promene: to nisu ni ispravan pristup ni pravi put u životu. Pošto nisu ispravni, čovek treba da ih otpusti, da promeni način na koji živi i usvoji ispravan pristup prema životu i postojanju. Naravno, on treba da usvoji ispravan pristup u načinu na koji se odnosi prema ljudskim interesovanjima i hobijima, i u načinu na koji se odnosi prema ljudskim težnjama, idealima i željama. Ljudski talenti i nadarenost, zajedno sa ovim interesovanjima i hobijima, omogućavaju ljudima da uspostave svoje težnje, ideale i želje i, istovremeno, omogućavaju im da formiraju svoje ciljeve kojima streme. Ti ciljevi nisu ispravni i odvešće ljude na put bez povratka, udaljavajući ih od Boga i konačno ih odvodeći u uništenje. Budući da oni nisu ispravni, koji je pravi način delovanja? Hajde da prvo pogledamo da li je u redu da ljudi imaju interesovanja i hobije, odnosno, mogu li se njihova interesovanja i hobiji svrstati u kategoriju negativnih stvari? (Ne, ne mogu.) Ljudska interesovanja i hobiji sami po sebi nisu pogrešni i jasno je da se ne može reći da predstavljaju negativne stvari. Ne treba ih osuđivati ni kritikovati. Sastavni je deo normalne ljudskosti da ljudi imaju interesovanja, hobije i talente u određenim područjima – svaki čovek ih ima. Neki ljudi vole da plešu, neki uživaju u pevanju, crtanju, glumi, mašinstvu, ekonomiji, inženjerstvu, medicini, poljoprivredi, jedrenju ili određenim sportovima, drugi vole da proučavaju geografiju, geologiju ili avijaciju, a neki treći, naravno, možda uživaju u proučavanju još čudnijih stvari. Koja god da su ljudska interesovanja i hobiji, svi oni su deo ljudskosti i normalnog ljudskog života. Ne treba ih naružiti kao da su u pitanju negativne stvari, ne treba ih kritikovati, a još manje zabranjivati. Drugim rečima, legitimni su svako interesovanje i hobi koje imaš. Pošto su svako interesovanje ili hobi legitimni i treba im dozvoliti da postoje, kako se treba odnositi prema idealima i željama koji su s njima povezani? Na primer, neki ljudi vole muziku. Oni kažu: „Želim da postanem muzičar ili dirigent”, a zatim zanemaruju sve drugo kako bi učili i napredovali u muzici, uspostavljajući svoje životne ciljeve i pravac tako da jednog dana zauzmu mesto muzičara. Da li je to ispravno učiniti? (Nije ispravno.) Ako ne veruješ u Boga, ako si deo sveta i provodiš život ostvarujući ideale i želje uspostavljene na osnovu sopstvenih interesovanja i hobija, mi o tome nemamo šta da kažemo. Međutim, kao neko ko veruje u Boga, ako imaš takva interesovanja i hobije i želiš da im posvetiš ceo svoj život, da svojim životom platiš cenu da bi ostvario ideale i želje uspostavljene na osnovu sopstvenih interesovanja i hobija, da li je taj put dobar ili loš? Vredi li ga podsticati? (Ne vredi ga podsticati.) Hajde da još uvek ne razgovaramo o tome da li ga vredi ili ne vredi podsticati; sve bi to trebalo ozbiljno izanalizirati, pa kako onda da to učinite da biste odredili da li je ova stvar ispravna ili pogrešna? Treba da razmotriš da li težnje, ideali i želje koje si uspostavio imaju ikakve veze s Božjim učenjima i Njegovim spasenjem i očekivanjima spram tebe, s Božjom namerom da spase ljudski rod, sa tvojom misijom i tvojom dužnošću, da li će ti pomoći da efikasnije dovršiš svoju misiju i ispuniš svoju dužnost odnosno da li će povećati tvoje šanse da budeš spasen i pomoći ti da udovoljiš Božjim namerama. Kao običnoj osobi, tvoje stremljenje ka idealima i željama tvoje je pravo, ali dok ostvaruješ sopstvene ideale i želje i ideš ovim putem, hoće li te oni odvesti putem spasenja? Hoće li te voditi putem da se Boga bojiš i kloniš zla? Hoće li rezultat kom će te na kraju odvesti biti potpuna pokornost Bogu i obožavanje Boga? (Neće.) To je sigurno. Pošto neće, onda iz ugla nekoga ko veruje u Boga, jesu li ideali i želje uspostavljeni zbog tvojih interesovanja, tvojih hobija, pa čak i zbog tvojih talenata i nadarenosti, pozitivni ili negativni? Treba li da ih imaš ili ne? (Negativni su; ne treba da ih imamo.) Ne treba da ih imate. Dakle, u šta se pretvara priroda ideala i želja neke osobe? Da li oni postaju pozitivne ili negativne stvari? Postaju li pravo koje treba da imaš ili nešto što ne treba da imaš? (Postaju negativni, nešto što ne treba da imam.) Postaju nešto što ne treba da imaš. Neki ljudi kažu: „Pa, ako ne treba da ih imam, to sigurno znači da mi Ti oduzimaš moja prava!” Ja ti ne oduzimam tvoja prava; Ja govorim o putu kojim ljudi treba da idu i kako da streme ka istini. Ne oduzimam ti prava; sloboda izbora je tvoja, dozvoljeno ti je da biraš. Ali, kad je reč o tome koja je priroda ove stvari i načinu na koji o njoj treba suditi, imamo polazište za svoje argumente i ne pričamo proizvoljno. Ako kao osnovu uzimaš Božje reči i govoriš iz perspektive istine, u tom slučaju ideali i želje neke osobe nisu pozitivne stvari. Naravno, još preciznije, ako kao neko ko veruje u Boga želiš da stremiš ka istini i postigneš spasenje, ako želiš da stremiš ka istini i postigneš to da se bojiš Boga, kloniš zla i pokoriš Bogu, onda ne treba da imaš iste ideale i želje kao svetovni ljudi. Drugim rečima, ako želiš da stremiš ka isitni i postigneš spasenje, onda treba da otpustiš sopstvene težnje, ideale i želje. Ili, drugačije rečeno, ako želiš da stremiš ka istini i postigneš spasenje, onda ne treba da stremiš ka svojim idealima i željama, a stremljenje ka ovim idealima i željama posebno ne treba da koristiš radi sticanja slave i dobitka. Može li se tako reći? (Da.) Sad je sve jasno. Kao neko ko veruje u Boga, pošto si spreman da stremiš ka istini i želiš da postigneš spasenje, u tom slučaju treba da otpustiš svoje težnje, ideale i želje, treba da napustiš ovaj put, to je put traženja slave i dobitka, i da otpustiš ove ideale i želje. Kao svoj životni cilj ne treba da odabereš ostvarenje svojih ideala i želja; umesto toga, to bi trebalo da bude stremljenje ka istini i postizanje spasenja.

Neki ljudi pitaju: „Pošto ne mogu da ostvarim svoje težnje, ideale i želje, i sve sam ih otpustio, šta treba da učinim sa svojim interesovanjima i hobijima?” To je tvoja lična stvar. Iako možeš da imaš interesovanja i hobije, dokle god oni ne ometaju tvoje normalno stremljenje, ne remete obavljanje tvoje dužnosti i dovršenje tvoje misije, dokle god se ne odražavaju na tvoje životne ciljeve ili na put kojim ideš, u tom slučaju ta interesovanja i hobije možeš da zadržiš. Naravno, to se može shvatiti i na ovaj način: pošto su ta interesovanja i hobiji deo tvoje ljudskosti, moglo bi se, takođe, reći da su ti dati od Boga. Svi aspekti, kao što su izgled neke osobe, porodica, poreklo i okruženje za opstanak, predodređeni su od Boga. Prema tome, ne možemo poreći da su interesovanja i hobiji koje imaš takođe dati od Boga. Ta se činjenica ne može poreći, izvesna je. Na primer, nekim ljudima dobro idu jezici, crtanje, dobri su u muzici, razlikovanju zvukova, boja i tako dalje. Bez obzira na to jesu li te stvari tvoje posebne veštine ili interesovanja i hobiji, moglo bi se reći da su sve one deo ljudskosti. Zašto Bog ljudima daje određena interesovanja i hobije? To je zato da bi se ljudski život donekle obogatio i učinio živopisnijim, tako da tvoj život bude propraćen određenim elementima zabave i razonode, a da to ne utiče na to hoćeš li u životu ići pravim putem, da bi se tvoj život učinio manje suvoparnim, dosadnim i monotonim. Na primer, kad dođe vreme da se na okupljanjima pevaju himne, neko ko ume da svira muzički instrument može da svirajući klavir ili gitaru bude pratnja pevanju. Kad niko ne bi umeo da svira, svi bi bili uskraćeni za ovaj užitak. Ako neko može da izvodi muzičku pratnju, onda će rezultat biti mnogo bolji nego u slučaju pevanja bez pratnje, i svi će u tome uživati. U isto vreme, to proširuje vidike, obogaćuje iskustva, život dobija na sadržaju, ljudi osećaju da je život lepši, a raspoloženje im je vedrije. To je od koristi kako njihovoj normalnoj ljudskosti tako i za put kojim idu u veri u Boga. Na primer, ako uživaš u crtanju, kad život braće i sestara postane monoton, možeš da napraviš duhovite crteže i prikažeš negativne izraze i lica određenih ljudi i navedeš negativne komentare, u vidu duhovitih i šaljivih karikatura, a zatim ih objediniš u malu brošuru i svima je podeliš, obuhvatajući i ona dežurna zanovetala. Kad ih budu videli, pa se zapitaju: „Joj, jesam li ovo ja na crtežu?”, zakikotaće se i osetiće se srećnim, i više neće biti negativni. Zar to nije dobra stvar? Nije zahtevala veliki napor, a ipak im je pomogla da se prilično lako izvuku iz svoje negativnosti. Kad se obavljaju u slobodno vreme, crtanje, sviranje muzičkih instrumenata, razgovori o umetnosti ili istraživanje glume i izvođenje raznih likova, uključujući razne vrste negativnih ljudi, različitih nadmenih pojedinaca i raznih ispoljavanja antihrista koji se ponašaju samovoljno, ljudima mogu pomoći da poboljšaju sopstvenu razboritost i prošire vidike. Nije li to dobra stvar? Kako ova interesovanja i hobiji nisu korisni? Ljudima jesu korisni. Međutim, ako zbog svojih interesovanja i hobija stvoriš ideale i želje i oni te usmeravaju putem bez povratka, u tom slučaju oni nisu dobri za tebe. Ipak, ako svoja interesovanja i hobije u svom životu primenjuješ na način koji je pronicljiv za tvoju ljudskost, koji ti život obogaćuje i čini ga živopisnijim, a ti postaješ duhovitiji i veseliji, živiš okrepljenije, znatno više slobodno i oslobođeno, onda će tvoja interesovanja i hobiji imati pozitivan efekat, svakome će koristiti i tebi donositi pouku, pri čemu se neće odraziti na obavljanje tvoje dužnosti i dovršetak tvoje misije. Naravno, u izvesnoj meri će ti pomoći u ispunjavanju tvoje dužnosti. Kad se osećaš potišteno ili obeshrabreno, pevanje pesme, sviranje nekog instrumenta ili sviranje živahne muzike pune ritma može da ti popravi raspoloženje, omogućavajući ti da u molitvi dođeš pred Boga. Više nećeš gajiti negativnost, nećeš se žaliti ili želeti da odustaneš. U isto vreme, otkrićeš svoje slabosti i mane, uviđajući da si previše krhak i nemoćan da izdržiš čeličenje ili prepreke. Sviranje instrumenta će ti pomoći da popraviš raspoloženje; za to kažemo da neko zna da živi. Zar ova interesovanja i hobiji nisu imali pozitivno dejstvo? (Jesu.) Interesovanja i hobiji se mogu posmatrati kao sredstva koja, ako se pravilno koriste, mogu da ti promene raspoloženje, omogućavajući ti da živiš normalnijim i razumnijim životom. U izvesnoj meri, oni mogu da ubrzaju ili olakšaju tvoj ulazak u istina-stvarnost i pruže dodatno sredstvo koje će ti pomoći u obavljanju dužnosti. Naravno, ljudskost nekih ljudi je loša i zla; oni su uvek ambiciozni, imaju narav antihrista ili jesu antihristi. Za njih posedovanje interesovanja i hobija može biti problematično, jer mogu da ih koriste kao kapital i da o sebi formiraju previsoko mišljenje, što nesumnjivo potpiruje njihovu agresiju i drskost da čine zla dela. Prema tome, interesovanja i hobiji sami po sebi nisu loše ili negativne stvari. Dobri i normalni ljudi ih koriste za pozitivne stvari, dok ih loši, zli i negativni pojedinci koriste da čine zlo i loša dela. Dakle, interesovanja i hobiji mogu da te učine boljim ili lošijim, zar nije tako? (Jeste.) Hajde da se vratimo na temu kako otpustiti ljudske težnje, ideale i želje. Nakon što shvate suštinu interesovanja i hobija, nečija interesovanja i hobije ljudi ne treba da posmatraju kroz ružičaste naočare, a svakako ne treba ni da odbacuju one ljude koji imaju neka interesovanja ili hobije. Interesovanja i hobiji deo su normalne ljudskosti i ljudi prema njima treba da se odnose ispravno. Osim ako tvoja interesovanja i hobiji ne počnu da se odražavaju na živote drugih ljudi ili da im izazivaju neprijatnost, odnosno ako svoja interesovanja i hobije ne održavaš da bi na druge uticao ili ih ometao, u kom slučaju je to neprimereno. Osim u ovom slučaju, tvoja interesovanja i hobiji su legitimni, i nadajmo se da ljudi prema njima mogu da se odnose pravilno i da ih razumno koriste i upošljavaju. Naravno, najbolji i najispravniji način njihovog korišćenja i upošljavanja jeste u tome da dopustiš da tvoja interesovanja i hobiji imaju najveći uticaj na posao koji izvršavaš i na dužnosti koje obavljaš, te da ih iskoristiš u najvećoj mogućoj meri ne dozvoljavajući im da propadnu. Neki ljudi kažu: „Moja interesovanja i hobiji mogu da imaju značajnu ulogu u izvršavanju mojih dužnosti, ali smatram da sada moje znanje u toj oblasti nije dovoljno i sveobuhvatno. Želim da napredujem i da bolje i sistematičnije proučavam teme u vezi sa ovom oblašću, a zatim to primenim na svoje dužnosti. Mogu li to da uradim?” Da, možeš. Božja kuća vas neprekidno podstiče da nastavite da učite. Znanje je oruđe i, ako u sebi nema ništa što nagriza ili ispira čovekove misli, možeš da učiš i produbljuješ svoje znanje o nekoj temi. Možeš da ga koristiš kao pozitivno i korisno sredstvo da bi obavljao svoje dužnosti, omogućavajući mu da bude delotvorno i upečatljivo. Zar to nije dobra stvar? Zar to nije pravilan pristup? (Jeste.) Jasno, ovaj metod primene takođe je pravilan način da se baviš svojim interesovanjima i hobijima, a ujedno je i ispravan način za otpuštanje ljudskih težnji, ideala i želja. Ispravno koristiš i upošljavaš svoja interesovanja i hobije, ne koristiš ih za postizanje ličnih ciljeva niti za ostvarenje cilja stremljenja zadovoljenju ličnih ambicija i žudnji. Tada je to legitiman i pravilan način primene i, naravno, takođe je ispravan i pozitivan način primene. Štaviše, on služi kao konkretan put za to kako otpustiti težnje, ideale i želje.

Razjasnili smo pitanje ispravnog pristupa interesovanjima i hobijima; a sada, na šta se zaista odnosi otpuštanje? Ne kritikujemo niti osuđujemo interesovanja i hobije, već raščlanjujemo težnje, ideale i želje koje posredstvom svojih interesovanja i hobija ljudi uspostavljaju kao svoju osnovu i kapital. Shodno tome, težnje, ideali i želje jesu ti koji se zaista moraju otpustiti. Ranije smo u zajedništvu razgovarali o dopuštanju da tvoja interesovanja i hobiji odigraju pozitivnu ulogu i proizvedu pozitivan efekat – to je aktivan metod primene za otpuštanje ljudskih težnji, ideala i želja. S druge strane, ljudi ne treba da streme ka sopstvenim idealima i željama zbog toga što imaju interesovanja i hobije – to je praktičniji oblik otpuštanja. Drugim rečima, jedan aspekt je u dobrom korišćenju vaših interesovanja i hobija, dok je drugi u tome da ne treba da stremite ka idealima i željama uspostavljenim usled sopstvenih interesovanja i hobija, odnosno, životnim ciljevima koje imate nemojte stremiti zbog svojih interesovanja i hobija. Dakle, kako možeš da odrediš da li normalno koristiš interesovanja i hobije, a ne stremiš ka idealima i željama? Ako imaš neko interesovanje ili hobi i ispravno ga primenjuješ na svoj posao, u obavljanju svoje dužnosti i u svom svakodnevnom životu, ako cilj tvog stremljenja nije da se pokazuješ ili kočoperiš, a svakako nije u tome da povećaš sopstvenu popularnost ili stekneš poštovanje, pohvale i divljenje drugih, i nipošto nije onaj da bi ljude naveo da, zbog tvojih interesovanja i hobija, u svom srcu imaju mesto za tebe, pa te time ustoliče i slede, u tom slučaju si sproveo pozitivnu, pravilnu, odgovarajuću i racionalnu primenu svojih interesovanja i hobija, koja je u skladu s normalnom ljudskošću i usklađena s Božjim namerama, i koristiš ih prema istina-načelima. Međutim, ako, dok koristiš ili primenjuješ svoja interesovanja i hobije, primoravaš druge da ti se dive i da te prihvate, uz posebno izraženu svrhu da se pokazuješ, ako beskrupulozno, besramno i na silu navodiš druge da te slušaju i prihvate, udovoljavajući sujeti koja nastaje prikazivanjem tvojih interesovanja i hobija, ne obazirući se na to kako se drugi osećaju, koristeći na kraju svoja interesovanja i hobije kao kapital da druge kontrolišeš, da zadobiješ mesto u njihovom srcu i stekneš prestiž među ljudima, i ako na kraju stekneš slavu i dobitak po osnovu svojih interesovanja i hobija, onda to nije legitimno korišćenje interesovanja i hobija, a ni normalno upošljavanje tvojih interesovanja i hobija. Takve postupke treba osuditi, drugi treba da ih razaznaju i odbace i, naravno, ljudi treba i da ih otpuste. Kad posežeš za prilikama u obavljanju svojih dužnosti ili se pozivaš na to da si starešina, odgovorno lice ili neko sa izuzetnim talentom, kako bi drugima pokazao da imaš određene talente i veštine, i pokazuješ im da su tvoja interesovanja i hobiji iznad njihovih, takav način obavljanja stvari nije prikladan. Korišćenje sopstvenih interesovanja i hobija služi ti kao izgovor da među ljudima stekneš prestiž i zadovoljiš svoje ambicije i želje. Još preciznije, ovaj proces ili način delovanja svodi se na iskorišćavanje tvojih interesovanja i hobija, kao i ljudskog divljenja prema njima, kako bi ti ostvario svoje težnje, ideale i želje. To je ono što treba da otpustiš. Neki ljudi kažu: „I posle ovoga što sam čuo i dalje ne znam kako da ih otpustim.” Da li je u stvarnosti otpuštanje lako? Kad poseduješ određena jedinstvena interesovanja i hobije, ako ništa ne preduzimaš, ta interesovanja i hobiji ostaju unutar tvoje ljudskosti i nemaju nikakve veze s putem kojim ideš. Međutim, čim neprekidno pokazuješ svoja interesovanja i hobije, nastojeći da među ljudima stekneš slavu ili da povećaš svoju popularnost, da bi što više ljudi znalo za tebe i kako bi privukao što veću pažnju, ovaj proces i način delovanja nisu jednostavni načini obavljanja stvari. Kad se sve ove radnje i ponašanja udruže, oni oblikuju put kojim neka osoba ide. Pa, koji je to put? To je nastojanje da se stremi ostvarenju sopstvenih ideala i želja unutar Božje kuće, da se stremi divljenju drugih i postigne zadovoljenje sopstvenih ambicija i želja. Čim započneš ovakvo stremljenje, put kojim ideš postaje put bez povratka, put koji vodi uništenju. Zar ne bi trebalo da se brzo okreneš, preinačiš svoje postupke i otpustiš te postupke, ambicije i želje? Neki će možda reći: „I dalje ne znam kako se otpušta.” U tom slučaju, nemoj to da radiš. Šta znači „nemoj to da radiš”? Znači da svoja interesovanja i hobije treba da zadržiš skrivene i daš sve od sebe da ih ne pokazuješ. Neki će možda upitati: „Ali, ako ih izvršavanje mojih dužnosti nalaže, treba li da ih pokažem?” Kad je potrebno, kad moraš da ih pokažeš, onda to treba da učiniš – tada je pravo vreme za to. Međutim, ako trenutno ideš putem stremljenja ka svojim idealima i željama, onda ih ne otkrivaj. Kad osetiš poriv da ih pokažeš, treba da se pomoliš Bogu, da doneseš čvrstu odluku, da zauzdaš ove želje i da istovremeno prihvatiš Božje ispitivanje i dovođenje u red, da kontrolišeš svoje srce i zadržiš svoje ambicije i želje u njihovoj kolevci, učiniš da oni nestanu i nikad im ne dopustiš da postanu stvarnost – je li to dobro? (Jeste.) Je li to lako uraditi? Nije lako, zar ne? Ima li nekog ko ima talenat, a da ne želi drugima da ga pokaže? A da ni ne pominjemo one koji imaju neke posebne veštine. Neki ljudi umeju da kuvaju i spremaju jela i kud god da odu time žele da se prave važni, pa sebe nazivaju „Kraljicom sarmi” ili „Majstorom za roštilj”. Jesu li te manje veštine vredne da se njima hvale? Kad bi posedovali neke izuzetne talente, u kojoj bi onda meri njihova nadmenost postala napadna? Nesumnjivo bi završili na putu bez povratka. Naravno, osim što, zbog svojih interesovanja i hobija, ljudi krenu pogrešnim putem ili putem bez povratka, većina njih zbog svojih interesovanja i hobija često aktivno razmišlja tokom procesa vere u Boga. Dok veruju u Boga i izvršavaju svoje dužnosti, u svom umu oni neprekidno prebiru po idealima i željama koje su uspostavili ili možda sebe neprestano podsećaju na svoje neostvarene ideale i želje, govoreći sebi u srcu neprekidno da i dalje imaju te ideale i želje koji se nikada nisu ostvarili. Iako nikada nisu platili neku konkretnu cenu, niti su prema ovim stvarima usvojili ikakav poseban način primene, ti ideali i želje duboko su pustili koren u njihovom srcu, a ti ljudi ih nikada nisu otpustili.

Prethodno smo u zajedništvu razgovarali o tome da stremiti ka ostvarenju ideala i želja i slediti put ovog sveta predstavljaju put bez povratka, put koji vodi do uništenja, i to smo detaljno analizirali. To i stremljenje ka istini su poput dve paralelne linije, za koje nikad neće postojati tačka međusobnog presecanja i, naravno, nijedna od njih se nikad neće ukrstiti sa onom drugom. Ako veruješ u Boga, želiš da stremiš ka istini i postigneš spasenje, onda moraš u potpunosti da otpustiš sve ideale i želje koje si prethodno imao u srcu. Nemoj ih čuvati i za njih mariti; oni treba da budu odbačeni. Stremljenje ka ostvarenju tvojih ideala i želja i stremljenje ka istini su poput puteva sačinjenih od ulja i vode. Ako imaš ideale i želje i želiš da ih ostvariš, onda nećeš moći da stremiš ka istini. Ako, kroz shvatanje istine i višegodišnje iskustvo, želiš da doneseš odluku da ka istini stremiš na utemeljen način, onda treba da napustiš svoje ideale i želje iz prošlosti, da ih sasvim ukloniš iz svoje svesti ili iz dubina svoje duše. Ako želiš da stremiš ka istini, onda se tvoji ideali i želje neće nikada ostvariti. Umesto toga, oni će prekidati tvoje stremljenje ka istini i tvoj ulazak u istina-stvarnost, dok te budu povlačili nadole i tvoj put stremljenja ka istini činili napornim i punim izazova. Pošto znaš da nećeš moći da ostvariš svoje ideale i želje, bolje je da s njima odlučno raskrstiš i da ih sasvim otpustiš, da o njima više ne razmišljaš i da o njima ne gajiš više nikakve iluzije. Ako kažeš: „Još uvek nisam previše zainteresovan za put stremljenja ka istini i postizanja spasenja. Još uvek ne znam da li mogu da stremim ka istini, jesam li onaj koji stremi ka istini. I dalje nisam načisto u pogledu ovog puta postizanja spasenja. Nasuprot tome, imam vrlo konkretan put stremljenja ka svetovnim idealima i željama i vrlo konkretan plan i strategiju.” Ako je to slučaj, onda možeš da otpustiš put stremljenja ka istini i izvršavanja svojih dužnosti ne bi li se posvetio ostvarenju svojih ideala i želja. Naravno, ako nisi siguran treba li da stremiš ka svojim idealima i željama ili ka istini, savetujem ti da se na neko vreme primiriš. Možda da još godinu ili dve ostaneš u kući Božjoj: što više budeš jeo i pio Božje reči, što više okruženja budeš iskusio, sve više će sazrevati tvoja perspektiva i način na koji posmatraš stvari, tvoje raspoloženje i stanje će se popraviti i za tebe će to nesumnjivo biti ogroman blagoslov. Možda ćeš nakon nekoliko godina moći da shvatiš određene istine, da stekneš temeljan uvid u svet i ljudskost, pa ćeš onda moći da u potpunosti otpustiš svoje ideale i želje i da ostatak svog života spremno slediš Boga, prihvatajući Njegove orkestracije. Koliko god da su velike teškoće s kojima se možeš susresti u Božjoj kući, moći ćeš da istraješ u ispunjavanju svojih dužnosti i u dovršenju svoje misije. I najvažnije, bićeš čvrsto rešen i odlučan da napustiš svoje prethodne ideale i želje, što će ti omogućiti da na utemeljen način nepokolebljivo stremiš ka istini. Međutim, ako sada ne možeš da budeš siguran i želiš da za jednu ili dve godine ponovo proceniš da li možeš da stremiš ka istini, Božja kuća te neće primoravati niti će ti govoriti: „Rastrojen si i nesiguran.” Nakon godinu ili dve, dok za to vreme budeš više čitao Božje reči, više slušao propovedi, dok budeš shvatao delić istine i tvoja ljudskost bude sazrevala, tvoja perspektiva iz koje posmatraš stvari, tvoj pogled na život i tvoj pogled na svet će se promeniti. Do tada, tvoji izbori će biti nešto tačniji nego što su sada ili, da se poslužimo izrazom nevernika, do tada ćeš znati šta ti je potrebno, kojim putem moraš da ideš i kakva osoba moraš da budeš. To je jedan aspekt. Pretpostavimo da zaista nisi zainteresovan da veruješ u Boga i da si to činio samo zato što su ti roditelji ili saradnici predstavili jevanđelje, pa si to prihvatio da sačuvaš obraz ili iz učtivosti; nevoljno prisustvuješ skupovima i izvršavaš svoje dužnosti u Božjoj kući, razmišljajući kako crkvena braća i sestre nisu loši i da makar ne maltretiraju ljude, te da je Božja kuća mesto razuma, u kome istina ima autoritet i gde ljudi nisu izloženi ugnjetavanju ili maltretiranju od strane drugih, pa osećaš kako je Božja kuća bolja od sveta nevernika; ali svoje ideale i želje nikad nisi otpustio niti su se oni promenili, već, naprotiv, ti ideali i želje koje si prethodno imao postali su snažniji i jasniji u dubinama tvog srca, uma i duha; i kako oni postaju naglašeniji, otkrivaš da, kad je reč o veri u Boga, istina o kojoj se razgovara u zajedništvu, kao i svakodnevne reči, postupci, način života i ostalo, postaju sve dosadniji i suvoparniji; osećaš se neprijatno i stremljenje ka istini za tebe ne dolazi u obzir, uopšte te ne zanima da stremiš ka istini i u svom umu nemaš predstavu o tome kako da ideš ispravnim putem u životu, kako da se pravilno ponašaš ili šta su pozitivne stvari; ako si ti neko ko je takav, kažem ti da brže-bolje kreneš da stremiš ka svojim idealima i željama! U ovom svetu postoji mesto za tebe, mesto među složenim i haotičnim strujama zla. Nesumnjivo ćeš ostvariti svoje ideale i želje baš kao što si se tome nadao i dobićeš ono što priželjkuješ. Nije prikladno da ostaneš u Božjoj kući, ona nije idealno mesto za tebe i, svakako, put stremljenja ka istini nije onaj kojim želiš da ideš i pogotovo nije ono što je tebi potrebno. Iskoristi sada priliku dok se tvoji ideali i želje oblikuju i dok si još uvek mlad i još imaš energije ili resurse da se boriš u svetu, požuri i idi iz Božje kuće, idi ostvari svoje ideale i želje. Božja kuća te neće zadržavati. Nemoj čekati onaj dan kad ćeš izgubiti nadu za dobijanje blagoslova i kad nećeš imati ništa da kažeš o svom iskustvenom svedočenju, kad ne budeš pravilno ispunio svoje dužnosti i kad se napokon budeš probudio u svojoj pedesetoj, šezdesetoj, sedamdesetoj ili osamdesetoj godini života, želeći da stremiš ka istini – tada će biti prekasno. Ako ne želiš da ostaneš u Božjoj kući, onda ćeš se prepustiti propasti. Za ljude kao što si ti, nema potrebe da idu protiv svoje volje i da otpuštaju svoje težnje, ideale i želje. Zato što je pretpostavka otpuštanja ljudskih težnji, ideala i želja o kojoj sam govorio u tome da si ti osoba koja stremi ka istini odnosno da, iako sada tek treba da počneš da stremiš ka istini, imaš žarku želju da takva osoba postaneš, i da Božju kuću nećeš napustiti bez obzira na to hoćeš li postići spasenje ili ne, nezavisno od toga hoćeš li živeti ili umreti. Ja se obraćam takvim ljudima. Naravno, trebalo bi da se odreknem odgovornosti: dok danas u zajedništvu govorim o temi „otpuštanja ljudskih težnji, ideala i želja”, to činim uz pretpostavku da su ljudi spremni da streme ka istini i postignu spasenje. To je konkretno namenjeno onim ljudima koji su spremni da streme ka istini i postignu spasenje. Za razliku od njih, oni koji nisu zainteresovani za put, pravac, spremnost ili rešenost u stremljenju ka istini i postizanju spasenja, ne moraju da slušaju današnju temu. Ovo je odricanje od odgovornosti koje sam dodao; neophodno je, zar ne? (Jeste.) Mi ljudima dajemo slobodu, nikoga ne primoravamo. Svako istina-načelo, svako učenje, opskrbljivanje, podrška ili pomoć daju se ljudima po osnovu racionalnosti i pod uslovom da su ljudi voljni. Ako nisi voljan da slušaš, možeš da prekriješ uši, da to ne slušaš i ne prihvataš ili takođe možeš da odeš – i jedno i drugo je prihvatljivo. Nikome se ne nameće da prihvati razgovor o istini koji se vodi u Božjoj kući. Bog ljudima daje slobodu i nikoga ne primorava. Recite Mi, da li je to dobra stvar? (Jeste.) Ima li potrebe da se ljudi primoravaju? (Ne.) Nema potrebe za silom. Istina donosi život, večni život. Ako si spreman da primiš istinu, prihvataš je i pokoravaš joj se, onda ćeš je dobiti. Ako je ne prihvatiš, već je odbacuješ i opireš joj se, nećeš je zadobiti. Bez obzira na to da li možeš da je zadobiješ ili ne, posledice moraš da prihvatiš. Zar nije tako? (Jeste.)

Razlog iz kog u zajedništvu razgovaramo o potrebi za otpuštanjem određenih stvari tokom stremljenja ka istini jeste to što su stremljenje ka istini i postizanje spasenja slični situaciji kad ljudi učestvuju u maratonu. Takmičarima koji učestvuju u maratonu nisu potrebni vanredna fizička snaga ni posebne veštine, ali se od njih traži da poseduju određenu izdržljivost i istrajnost, kao i da imaju veru i rešenost da istraju. Naravno, u procesu učešća u maratonu, osim ovih duhovnih elemenata, od ljudi se takođe traži da postepeno otpuste određene terete kako bi do svog odredišta stigli lakše, slobodnije ili na način koji je više u skladu s njihovim željama. U maratonu, kao sportskoj disciplini, ne pridaje se značaj plasmanu učesnika koji stižu na odredište, već učinku pojedinaca tokom samog događaja, njihovoj istrajnosti, izdržljivosti i svemu onome čemu su izloženi tokom ovog procesa. Zar nije tako? (Jeste.) Kad je reč o veri u Boga, stremljenje ka istini i konačno postizanje spasenja slični su maratonu; neophodan je dugotrajan proces i u tom procesu se nalaže i otpuštanje mnogih stvari koje nemaju veze sa stremljenjem ka istini. Te stvari ne samo da nisu povezane s istinom, već, što je još važnije, mogu da ometaju tvoje stremljenje ka istini. Shodno tome, u procesu otpuštanja i rešavanja ovih stvari, čovek neizbežno mora da iskusi određeni bol i treba da napusti određene stvari i donese ispravne odluke. Stremljenje ka istini nalaže ljudima da otpuste mnoge stvari jer te stvari odvraćaju sa puta stremljenja ka istini i kose se sa ispravnim životnim ciljevima i sa pravcem u kom Bog usmerava ljude. Sve ono što je oprečno istini i ometa ljude u stremljenju ka istini, kao i u tome da u životu idu pravim putem, predstavlja negativnu stvar, sve ono što je zarad stremljenja ka slavi i dobitku ili zarad postizanja takvih rezultata kao što su imovina i novac u izobilju. Ovaj put stremljenja ka ostvarenju sopstvenih ideala i želja počiva na ljudskim sposobnostima, kao i na njihovom znanju, njihovim pogrešnim mislima i gledištima, raznim njihovim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, ali i na njihovim raznim metodama, trikovima i smicalicama. Što više čovek stremi ka ostvarenju sopstvenih ideala i želja, on se sve više udaljava od istine, od Božjih reči i sa pravog puta na koji mu je Bog ukazao. Takozvani ideali i želje u čovekovom srcu zapravo su isprazne stvari, one ne mogu da te nauče kako da se ponašaš, kako da obožavaš i razumeš Boga, niti kako da se pokoriš Bogu, Božjoj volji i Suverenu, što su samo neke od pozitivnih stvari. Kad stremiš ka svojim idealima i željama, nećeš zadobiti nijednu od ovih pozitivnih i vrednih stvari koje su usklađene s istinom. Svaki životni put usmeren prema ljudskim težnjama, idealima i željama ima isti krajnji cilj, suštinu i prirodu – svi oni se kose s istinom. Međutim, put stremljenja ka istini je drugačiji. On će ispravno usmeravati tvoj životni put – da se tako uopšteno izrazimo. Konkretnije, on će razotkriti tvoje neispravne i izobličene misli i gledišta u odnosu na način na koji se odnosiš prema raznim ljudima, događajima i stvarima. U isto vreme, on će te obaveštavati, usmeravati, opskrbljivati i učiti ispravnim i tačnim mislima i gledištima. Naravno, govoriće ti i kakve misli i gledišta treba da imaš dok posmatraš ljude i stvari, i u svom vladanju i postupcima. Ovaj put stremljenja ka istini govori ti kako da se ponašaš, kako da živiš u granicama normalne ljudskosti i kako da se ponašaš prema istina-načelima. Makar ne treba da se spuštaš ispod merila savesti i razuma – treba da živiš poput čoveka i kao čovek. Osim toga, ovaj put te konkretno obaveštava o mislima, gledištima, perspektivama i stanovištima koje treba da imaš pri posmatranju svakog pitanja i obavljanju svake stvari. Te ispravne misli, gledišta, perspektive i stanovišta ujedno su i ispravni kriterijumi i načela za lično ponašanje i delovanje kojih čovek treba da se pridržava. Kad čovek postigne realnost posmatranja ljudi i stvari, ponašanja i delovanja isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum ili kad u tu stvarnost uđe, taj čovek postaje spasen. Jednom kad čovek bude spasen i zadobije istinu, njegov ugao posmatranja stvari sasvim će se promeniti, savršeno se usklađujući s Božjim rečima i saglasno Bogu. Kad se ta faza dostigne, čovek se više neće buniti protiv Boga, a Bog ga više neće grditi niti mu suditi, niti će ga On prezirati. Razlog je u tome što taj čovek više nije neprijatelj Božji, on se više ne protivi Bogu, a Bog je istinski i s pravom postao Stvoritelj Svojih stvorenih bića. Ljudi su se vratili pod Božju vrhovnu vlast, a Bog uživa u obožavanju, pokornosti i strahu koje ljudi treba da Mu ponude. Sve dolazi u svoj prirodni sklad. Sve stvari stvorene od Boga predviđene su za ljudski rod, a ljudski rod zauzvrat upravlja svim stvarima pod Božjom suverenošću. Sve stvari su pod upravom ljudskog roda, svi poštuju pravila i zakone uspostavljene od Boga, krećući se i napredujući na uređen način. Ljudski rod uživa u svim stvarima koje je Bog stvorio i sve stvari postoje na uređen način pod upravom ljudskog roda. Sve stvari su za ljudski rod i ljudski rod je za sve stvari. Sve ovo je tako skladno i uređeno, sve to potiče iz Božje suverenosti i Njegovog spasenja ljudskog roda. To je zaista tako predivna stvar. To je jedno od krajnjih značenja otpuštanja težnji, ideala i želja. Vidiš, iako sada otpuštaš svoje privremene ideale i želje, ono što na kraju dobijaš jeste istina, to je život, najdragocenija stvar. U odnosu na bezvredne ideale i želje koje otpuštaš, oni su ko zna koliko hiljada puta ili čak desetina hiljada puta vredniji. Doslovno su neuporedivi. Zar nije tako? (Jeste.) Naravno, jedna stvar treba da bude jasna: ljudi treba da shvate da te stremljenje ka idealima i željama nikad neće naučiti kako da se ponašaš. Još od dana kad si rođen, roditelji su ti govorili: „Moraš da naučiš da lažeš, da naučiš da se zaštitiš i ne dozvoliš drugima da te maltretiraju. Kad te neko maltretira, moraš da budeš žilav, ne budi slabić, ne dozvoli da drugi pomisle kako te je lako kinjiti. Osim toga, moraš da stekneš znanje i da ojačaš, kako bi stajao čvrsto u društvu. Moraš da stremiš ka slavi i dobitku, žene treba da budu nezavisne, a muškarci treba da ponesu breme sveta.” Od malih nogu roditelji su te vaspitavali na ovaj način, kao da su te učili kako da se ponašaš; ali su u stvarnosti nastojali i činili sve što je bilo potrebno, naizgled čak zalažući i sopstveni život, da te uguraju u ovaj svet, u ovaj zao plimni talas, ostavljajući te u neznanju šta je pozitivno a šta negativno, neukog da razlikuješ pravdu od zla, da razlikuješ pozitivne i negativne stvari. U isto vreme, roditelji su te takođe učili: „Učini sve što je potrebno, ne budi previše ljubazan prema drugima. Tolerancija prema drugima je okrutnost prema sebi.” Ovako su te vaspitavali još otkako si počeo da shvataš stvari, a zatim te u školi i u društvu svi uče istim stvarima. Ne uče te tome da bi se ponašao kao čovek, već da bi postao demon, da bi lagao, činio zlo i propao. Tek nakon što počneš da veruješ u Boga, saznaješ da čovek mora da se ponaša kao poštena osoba i da govori istinu i činjenice. Skupljaš snagu i konačno uspevaš da progovoriš istinu, uzdaš se u svoju savest i moralna ograničenja da bi je jednom izrekao, ali te društvo s gnušanjem odbacuje, porodica te okrivljuje, čak ti se i prijatelji podsmevaju, i šta se na kraju dešava? Zadobijaš težak udarac, nemoćan si da to podneseš i više ne znaš kako da se ponašaš. Osećaš da je preteško ponašati se kao čovek, da je lakše biti demon. Naprosto budi demon i sledi zao plimni talas ovog društva – niko neće ništa reći. U celom ljudskom rodu niko te ne uči kako da se ponašaš. Nakon što počneš da veruješ u Boga, čuješ da se svaka reč koju Bog izgovara i sve što Bog radi sastoji u tome da te nauči kako da se ponašaš, kako da primenjuješ istinu da bi mogao da postaneš pravo ljudsko biće. Jedino u Božjim rečima možeš da pronađeš tačan odgovor na pitanje šta je pravi ljudski život. Shodno tome, način na koji se posmatraju ljudi i stvari, način na koji se treba ponašati i delovati moraju biti isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. To nazivamo postupanjem jednog čoveka. Kad budeš shvatio osnovu ličnog ponašanja u skladu s Božjim rečima, kad budeš razumeo istina-načela i u njih ušao, tada ćeš znati kako da se ponašaš i postaćeš pravo ljudsko biće. To je temelj za lično ponašanje i jedino je život takvog čoveka vredan, jedino on zaslužuje da živi i ne treba da umre. Nasuprot tome, oni koji se ponašaju kao demoni, oni hodajući leševi zaodenuti ljudskom kožom, ti ljudi ne zaslužuju da žive. Zašto? Zato što je sve stvoreno od Boga pripremljeno za ljudski rod, za Božja stvorena bića, a ne za demonsku vrstu. Pa zašto onda ovi ljudi danas i dalje ostaju u životu? Zar oni ne koriste pogodnosti onih ljudi koje je Bog nameravao da spase? Da nije bilo Božjeg dela spasenja u ovoj fazi, iskorišćavanja đavola i Sotona da službuju, omogućavanja Božjem izabranom narodu da razazna negativne stvari i prozre u suštinu đavola, Bog bi ih još odavno uništio, jer ti ljudi nisu vredni toga da uživaju u svim stvarima stvorenim od Boga, već oni rasipaju i uništavaju stvari koje je Bog stvorio. Šta misliš, kako će se Bog osećati kad to vidi? Hoće li biti raspoložen? (Neće.) Stoga, Bog neodložno želi da spase grupu ljudi sa normalnom ljudskošću koji su istinska ljudska bića i nauči ih kako da se ponašaju. Kad ti ljudi postignu spasenje, postanu podobni da ostanu i ne budu uništeni – tada će Božje veliko delo biti dovršeno. Naime, bez obzira na to da li ove stvari dostižu nivo tačnosti i ispravnosti, kad zakoni opstanka tih ljudi, njihovi pogledi na život, putevi kojima idu, kao i njihove težnje, i stavovi na osnovu kojih se odnose prema Bogu, istini i pozitivnim stvarima, makar ne budu oprečni istini i, svakako, ne odlaze toliko daleko da vređaju Božju narav, kad ovi ljudi ne budu uništeni jer su u stanju da se na elementarni način pokore Bogu – tada će Božje veliko delo biti dovršeno. Šta znači da će ovo veliko delo biti dovršeno? To znači da oni koje je Bog spasao mogu postojati zauvek, mogu da žive večno. Da to kažem ljudskim rečnikom, to znači da će ova ljudska rasa imati naslednike, preci ljudi stvorenih od Boga imaće naslednike i postojaće ljudi koji su u stanju da upravljaju svim stvarima. Tada će Bog osetiti olakšanje, tada će On počinuti i više neće morati ni oko čega da brine. Sve stvari imaju sopstvena pravila i zakone, već uspostavljene od Boga, i Bog ne mora da im posvećuje nijednu misao, ideju ni projekat. Sve stvari postoje unutar svojih pravila i zakona, a ljudi samo treba da ih održavaju i njima upravljaju. Uz takvu rasu ljudi, misliš li da će Bog i dalje morati da brine? Da li će i dalje morati da bude prezauzet? Bog će se odmoriti, a kad se odmori, doći će vreme da se Njegovo veliko delo dovrši. Naravno, biće to i trenutak da ljudi slave – odnosno, oni će konačno postići spasenje na temelju puta stremljenja ka istini; više se neće buniti protiv Njega, već će biti usklađeni sa Božjim namerama. Ljude će zadobiti Bog i oni više neće morati da okuse smrt – tada će već dobiti spasenje. Zar to nije vredno slavlja? (Jeste.) Dakle, pošto će biti tako ogromnih koristi, a vi znate da su to Božje namere, zar nije vredno da ljudi otpuste male ideale i želje koje su prethodno imali? (Jeste.) Kojim god aršinom da to merite, prikladno je. Pa, pošto je prikladno, zar ne treba da ih otpustite? (Treba.) U teoriji, svi znaju da treba da ih otpuste, no, kako se to konkretno radi? Zapravo je prilično jednostavno. To znači da više ne treba da preduzimaš nijednu radnju, ulažeš nikakav trud niti da plaćaš ikakvu cenu zarad svojih ideala i želja. Oni više ne treba da ti zaokupljuju um, niti za njih treba da podnosiš ikakve žrtve. Umesto toga, vrati se Bogu, otpusti svoje lične želje i ideale, prestani da njima budeš opsednut, pa čak i u snovima prekini da o njima sanjaš. Umesto toga, malo-pomalo ćeš u svom srcu pomerati svoj pravac i usmeravati se prema putu stremljenja ka istini i postizanju spasenja. Iz dana u dan, sve što radiš, misli, energija i cena koju plaćaš, sve se to čini zarad stremljenja ka istini i postizanja spasenja – na taj način to postepeno otpuštaš.

Kad je reč o današnjem razgovoru u zajedništvu na temu „otpuštanja ljudskih težnji, ideala i želja”, da li sam o tome besedio na razumljiv način? Da li znate kako se otpušta? Neki ljudi bi mogli reći: „O, pa ja sam to otpustio i pre nego što si Ti to pomenuo.” S tim da to nije nužno istina. U stvari, tek kroz proces stremljenja ka istini ljudi postepeno prozru zli plimni talas ovog sveta i, takođe, postepeno prozru i otpuste put stremljenja ka slavi i dobitku kojim idu nevernici. Ako još uvek nisi stremio ka istini i samo u svom srcu razmišljaš o otpuštanju, to uopšte nije isto što i pravo otpuštanje. Tvoje pripremanje da otpustiš i stvarno otpuštanje dve su sasvim odvojene stvari – i dalje postoji razlika. Prema tome, najvažnije je započeti stremljenje ka istini i to ni po koju cenu ne treba da se promeni – to je najvažnije. Čim počneš da stremiš ka istini, otpuštanje ideala i želja postaje lakše. Ako ne prihvataš istinu, već kažeš: „Zaista želim da otpustim te ideale i želje. Ne želim da budem ofarban u ogromnoj bačvi za farbanje ni samleven u mašini za mlevenje mesa” i ako i dalje želiš da preživiš, kažem ti da to nije moguće. Nema šanse, nećeš dobiti tako dobru pogodbu! Ako ne želiš da stremiš ka istini, ali i dalje želiš da otpustiš ideale i želje, to je nemoguće. Svi normalni ljudi imaju ideale i želje, posebno oni nadareni ili sa nekoliko talenata. Postoji li osoba koja je zadovoljna time što je usamljena i koja se dragovoljno miri s tim da vodi običan život? Nema takve osobe. Svi žele da se istaknu, da od sebe nešto naprave, da zrače određenom energijom i da im život bude udobniji. Ako želiš da otpustiš lične ideale i želje, postigneš spasenje i proživiš smislen život, tada moraš da prihvatiš istinu, da stremiš ka istini i pokoriš se Božjem delu – u tom slučaju za tebe će biti nade. Jedini način je da slušaš Božje reči i slediš Boga. Prema tome, uprkos svim očiglednim promenama, jedna stvar ostaje suštinski ista – stremljenje ka istini. To je najvažnija tema, zar ne? (Jeste.) Dobro, hajde da na ovom mestu privedemo kraju današnji razgovor u zajedništvu na našu temu. Doviđenja!

17. decembar 2022. godine