Na prošlom okupljanju, razgovarali smo u zajedništvu o drugom delu onoga što treba otpustiti kada govorimo o tome „kako stremiti ka istini”, odnosno o otpuštanju težnji, ideala i želja ljudi. O toj temi naveli smo ukupno četiri stvari: prvo, interesovanja i hobiji; drugo, brak; treće, porodica; i četvrto, karijera. Prošli put smo u zajedništvu govorili o interesovanjima i hobijima. Jedan od elemenata otpuštanja ljudskih težnji, ideala i želja jesu ljudske težnje, ideali i želje koji proističu iz interesovanja i hobija. Pošto ste saslušali Moje obraćanje, da li sada svi imate ispravan stav i gledište o interesovanjima i hobijima? (Da.) Suština našeg razgovora u zajedništvu jeste u tome da otpustimo težnje, ideale i želje koje proističu iz interesovanja i hobija, ali da biste ih otpustili, prvo morate da shvatite šta su interesovanja i hobiji, zatim da shvatite kako treba da se odnosite prema njima i kako da otpustite težnje, ideale i želje koji iz njih proističu. Nije bitno da li razgovaramo o dobroj ili o lošoj strani. Ukratko, cilj je omogućiti ljudima da shvate šta su interesovanja i hobiji, a zatim da se pravilno odnose prema njima i upražnjuju ih, da im dodele odgovarajući prostor ili značaj, a istovremeno osposobiti ljude da otpuste težnje, želje i ideale koji nisu ni ispravni ni prikladni, koje ne bi trebalo da imaju, koji utiču na njihovo verovanje u Boga i obavljanje dužnosti. Moglo bi se reći da će težnje, ideali i želje koji proističu iz tvojih interesovanja i hobija uticati na tvoj život, opstanak i pogled na opstanak; naravno, oni će imati još veći uticaj na put kojim ideš, i na tvoju dužnost i misiju u ovom životu. Dakle, gledano iz pasivne perspektive, težnje, ideali i želje koje interesovanja i hobiji donose ljudima nisu ciljevi kojima teže, niti su oni pravac kojem teže – a još manje su pogled na život i vrednosti koje treba da uspostave u svom životnom veku. Razgovorom u zajedništvu o tome šta su interesovanja i hobiji, govorim ljudima kako da ih pravilno spoznaju i prema njima postupaju, a zatim ih navodim da shvate jesu li njihove težnje, ideali i želje tačni ili ne iz perspektive uticaja koji interesovanja i hobiji imaju. Drugim rečima, koristim i dobre i loše strane kako bih ljudima omogućio da jasno vide kako se pravilno ophoditi prema interesovanjima i hobijima. Kao prvo, ako je neko na pravi način shvatio i tačno razumeo interesovanja i hobije i u stanju je da se prema njima ophodi na pravi način, onda zaista otpušta ideale i želje koji proističu iz interesovanja i hobija. Kada jednom budeš pravilno shvatio interesovanja i hobije, metodi i načini na koje se prema njima odnosiš biće ispravni i donekle u skladu s načelima i Božjim zahtevima prema čoveku. Na taj način će ti biti omogućeno da na pozitivan način otpustiš težnje, ideale i želje koje proističu iz interesovanja i hobija. Pored toga, ovaj razgovor ti takođe omogućava da uvidiš različite štetne uticaje koje donose težnje, ideali i želje koji proističu iz interesovanja i hobija, ili suprotni, negativni uticaj koji proizvode, što ti omogućava da svesno otpustiš te neprikladne težnje, ideale i želje. Posle našeg razgovora o svemu ovome, verovatno će neki reći: „Razne vrste ljudi na ovom svetu imaju različita interesovanja i hobije, a njihova pojedinačna interesovanja i hobiji dovode do različitih težnji, ideala i želja. Recimo da je uvek bilo tako kao što sada govorimo, da ljudi nisu težili ka svojim idealima i željama – da li bi se ovaj svet razvio? Kako bi se tada razvijale oblasti kao što su tehnologija, kultura i obrazovanje, koje se tiču opstanka i života čovečanstva? Da li bi čovečanstvo i dalje moglo da uživa u svom sadašnjem načinu života? Da li bi se svet razvio do ovog današnjeg stepena? Zar svet ne bi podsećao na primitivno društvo? Da li bismo imali savremeni način života?” Da li je to problem? Moguće je da, bez obzira na temu o kojoj u zajedništvu razgovaramo, svi vi to prihvatate iz perspektive „Božje reči su istina, one treba da budu prihvaćene i treba im se pokoriti”, tako da uglavnom nemate različito mišljenje koje bi osporavalo reči koje vam prenosim. Ali to ne znači da ne postoji niko – ili da ne postoji treća strana – ko bi izneo takve nedoumice, zar ne? Da neko zaista postavi takvo pitanje, kako biste odgovorili? (Smatram da je gledište izraženo u tom pitanju pogrešno, jer interesovanja i hobiji ljudi ne kontrolišu razvoj tehnologije, niti kontrolišu napredak kroz vekove. Razvoj tehnologije i napredak kroz vekove su pod Božjom suverenošću. Ne može se reći da neko ko ima interesovanje ili hobi može da podstakne svetski razvoj, da može da promeni svet.) Govoriš o makro nivou. Ima li neko drugačije gledište? Zavisi od toga da li zaista razumeš istinu. Da li mislite da će, kada čuju ove reči zajedništva, bezvernici postaviti takvo pitanje? (Verovatno.) Dakle, ako postave to pitanje, kako možeš da odgovoriš u skladu sa objektivnim činjenicama, sa istinom? Ako ne možeš da odgovoriš, reći će ti da su te naveli na pogrešan put. To što ne možeš da odgovoriš dokazuje bar jednu činjenicu, a to je da ne shvataš taj aspekt istine. Zar niste sposobni da odgovorite? (Nismo.) Hajde onda da razgovaramo o tome.

Neki ljudi kažu: „Da čovečanstvo nije težilo ka svojim idealima, da li bi se onda svet razvio do svog sadašnjeg stepena?” Odgovor je – „da”. Zar to nije jednostavno? (Jeste.) Koje je najjednostavnije, najiskrenije objašnjenje za to „da”? Da li čovečanstvo teži svojim idealima ili ne, nema nikakav uticaj na svet, jer razvoj sveta do danas nije bio podstican i vođen ljudskim idealima, već je Stvoritelj doveo čovečanstvo do sadašnjosti, do današnjice. Bez ljudskih težnji, ideala i želja, čovečanstvo bi došlo do današnjice potpuno isto, ali bez vođstva i kontrole Stvoritelja, ne bi. Da li je takvo objašnjenje odgovarajuće? (Jeste.) Šta je tu odgovarajuće? Da li daje odgovor na pitanje? Da li objašnjava suštinu pitanja? Ne objašnjava; samo teorijski odgovara na pitanje, što bi se moglo nazvati uslovima vizije. Ali postoji detaljnije, suštinsko objašnjenje koje nije izrečeno. Kakvo je to detaljno objašnjenje? Hajde prvo da razgovaramo običnim jezikom. Svaki čovek sledi svoj soj, a svaki soj ljudi ima svoju misiju. Misija onih koji veruju u Boga jeste da svedoče o suverenosti Stvoritelja, da svedoče o Njegovim postupcima, da upotpune ono što im je On poverio, da dobro obavljaju svoju dužnost i da na kraju budu spaseni. To je njihova misija. Tačnije, misija je širenje Božje reči i Njegovog dela, a zatim, prihvatanjem Njegovog vođstva i doživljavanjem Njegovog dela, odbacivanje iskvarene naravi i spasenje. Taj soj ljudi je Bog izabrao. Oni su soj ljudi koji sarađuje sa delom koje On obavlja u svom delu upravljanja. Misija tih ljudi je da dobro obavljaju svoju dužnost i ispune ono što im je Bog poverio. Moglo bi se reći da su takvi ljudi jedinstvena grupa u čitavom čovečanstvu. Ta jedinstvena grupa ljudi nosilac je jedinstvene misije u Božjem delu upravljanja, u Njegovom planu upravljanja dugom šest hiljada godina; oni imaju jedinstvenu dužnost i jedinstvenu odgovornost. Dakle, kada kažem da otpustite težnje, ideale i želje koje proističu iz interesovanja i hobija, zahtevam od tih ljudi – to jest od vas – da otpustite lične težnje, ideale i želje, jer se vaša misija, vaša dužnost i vaša odgovornost nalaze u domu Božjem i u crkvi, a ne na ovom svetu. To jest, niko od vas nema nikakve veze s razvojem i napretkom ovog sveta, niti sa bilo kojim njegovim trendovima. Moglo bi se reći da vam ni Bog nije podario nikakvu misiju u vezi s razvojem i napretkom ovog sveta. To je Njegovo uređenje. Koju je misiju Bog dao onima koje je izabrao, onima koje će spasti? Da dobro obavljaju svoju dužnost u Božjoj kući i da budu spaseni. Jedna od stvari koju On zahteva od ljudi da bi bili spaseni jeste da streme ka istini, a jedan od načina na koji On zahteva od ljudi da streme ka istini jeste da otpuste ljudske težnje, ideale i želje. Dakle, te reči i zahtevi nisu upućeni čitavom čovečanstvu; namesto toga, oni su upućeni vama, svakome od Božjih izabranika koje je On odabrao, i svakome ko želi da se spase – i, naravno, oni su upućeni svima koji su u stanju da obave svoju dužnost u Božjem delu upravljanja za spasenje čovečanstva. Koju ulogu možete da odigrate u delu Božjeg plana upravljanja? Vi ste oni koje će Bog spasti. Dakle, kada je reč o onima koje će Bog spasti, šta to „spasenje” podrazumeva? To podrazumeva prihvatanje Božjih reči, prihvatanje Njegove grdnje i suda, Njegovog uređenja, Njegove suverenosti i uređenja, pokoravanje svim Njegovim rečima, podrazumeva da se sledi Njegov put i, na kraju, da se On obožava i da se izbegava zlo; kada to učiniš, bićeš spasen i zakoračićeš u naredno doba. Od svih ljudi, to je uloga koju baš vi imate i to je jedinstvena misija koju je Bog, od svih ljudi, baš vama poverio. Naravno, govoreći iz vaše perspektive, to je posebna vrsta odgovornosti i dužnosti koju, od svih ljudi, baš vi imate. To znači da se o tom pitanju govori iz perspektive Božjih izabranika koje je On odabrao. Pored toga, Bog je, od svih ljudi, toj jedinstvenoj grupi ljudi dao jedinstvenu misiju. Njemu nije potrebno da oni imaju bilo kakvu obavezu ili odgovornost prema razvoju, napredovanju ili bilo čemu drugom što ima veze sa svetom. Pored te jedinstvene grupe ljudi, Bog je darovao razne misije preostalim ljudima svih vrsta koje nije izabrao, bez obzira na njihovu priroda-suštinu. U različitim istorijskim razdobljima čovečanstva, u različitim društvenim okruženjima i među različitim rasama, njihove različite misije dovode do toga da oni igraju sve vrste uloga u svim životnim sferama. Zbog različitih uloga koje im je Bog odredio da igraju, svako od njih ima svoje interese i hobije. Pod preduslovom tih interesovanja i hobija, iz njih nastaju sve vrste težnji, ideala i želja. Pošto poseduju razne vrste težnji, ideala i želja, u različitim epohama i u različitim društvenim okruženjima, u svetu se iznalaze svakakve vrste novih stvari i novih delatnosti – na primer, tehnologija, medicina, biznis, ekonomija i obrazovanje, ili laka industrija kao što su proizvodnja tkanina i rukotvorina, a takođe i vazduhoplovna i pomorska industrija i tako dalje. Dakle, vodeće ličnosti, izvanredni pojedinci i jedinstveni entuzijasti koji se javljaju u svakoj oblasti kao rezultat svojih različitih težnji, ideala i želja imaju svoje misije u različitim razdobljima i u različitim društvenim okruženjima. Istovremeno, u svom specifičnom društvenom okruženju, oni takođe kontinuirano obavljaju svoju misiju. Na taj način, u različitim razdobljima i društvenim okruženjima, društvo se kontinuirano razvija i napreduje kao rezultat ostvarivanja težnji, ideala i želja tih jedinstvenih pojedinaca. I naravno, to neprekidno donosi čovečanstvu različite kvalitetne elemente materijalnog života. Na primer, pre nekoliko stotina godina nije bilo struje, pa su ljudi koristili uljne lampe. U tim neponovljivim okolnostima pojavila se jedna jedinstvena osoba i izmislila električnu energiju i čovečanstvo je počelo da koristi električnu energiju za osvetljenje. Kao drugi primer, u određenom društvenom okruženju pojavila se još jedna jedinstvena osoba. Video je da je pisanje na bambusovim listićima vrlo nepraktično i nadao se da će doći dan kada će se pisati na tankoj, ravnoj površini, koja će biti i zgodna i laka za čitanje. Zatim je počeo da istražuje tehnike proizvodnje papira, a svojim stalnim istraživanjem, proučavanjem i eksperimentisanjem, na kraju je izmislio papir. Zatim je usledio i pronalazak parne mašine. U određenom razdoblju naišla je jedna jedinstvena osoba koja je smatrala da ručni rad previše iscrpljuje, da isuviše troši ljudsku energiju i da je isuviše neefikasan. Ako bi postojala mašina ili neki drugi način koji bi mogao da zameni ljudski rad, onda bi ljudi uštedeli mnogo vremena i mogli bi da se bave nečim drugim. Tako je istraživanjem i proučavanjem izmišljena parna mašina, a zatim su jedna za drugom izmišljene svakakve vrste mehaničkih naprava koje su bile zasnovane na principu parne mašine. Zar nije tako? (Jeste.) Stoga, u različitim vremenima, neprestano ostvarivanje i potvrda težnji, ideala i želja jedne jedinstvene osobe ili jedinstvene grupe ljudi postepeno i neprestano unapređuju i razvijaju i laku i tešku industriju, čineći da se kvalitet i uslovi života celog čovečanstva neprestano poboljšavaju. Laka industrija, poput tkanina i rukotvorina, sada se razvija do sve višeg nivoa kvaliteta, finoće i preciznosti, a čovečanstvo sve više u njima uživa. Teška industrija, kao što su sve vrste prevoza – automobili, vozovi, parobrodi i avioni – umnogome olakšava život ljudi, čineći putovanje lakim i praktičnim. To je istiniti proces i detaljni prikaz razvoja čovečanstva. Ukratko, bilo da se radi o lakoj ili teškoj industriji, bez obzira na aspekt, sve pokreću i proizvode interesovanja i hobiji jedne jedinstvene osobe ili grupe jedinstvenih ljudi. Zbog svojih jedinstvenih interesovanja i hobija, oni imaju svoje težnje, ideale i želje. Istovremeno, zbog svojih jedinstvenih težnji, ideala i želja, u različitim razdobljima čovečanstva i u društvenim okruženjima u kojima žive, iz različitih polja u kojima deluju proističu naprednije stvari svih vrsta, pogodnije stvari, stvari korisne za popravljanje kvaliteta života svih ljudi. To donosi olakšanje čovečanstvu i podiže kvalitet života. Nećemo govoriti o svemu tome. Umesto toga, obratićemo pažnju na poreklo tih jedinstvenih pojedinaca. Odakle dolaze ti jedinstveni pojedinci u različitim razdobljima? Zar ih nije Bog odredio? (Jeste.) To je nesumnjivo tačno i niko to ne može poreći. S obzirom na to da ih je Bog odredio, njihove misije su takođe povezane sa Božjim određenjem. Šta znači, „povezane sa Božjim određenjem”? Znači da je Bog tim jedinstvenim pojedincima poverio jedinstvene misije, dovodeći do toga da oni u određeno vreme stupe na scenu, rade ono što žele, a zatim podstiče čovečanstvo tim jedinstvenim stvarima koje ti pojedinci čine. Zbog tih jedinstvenih pojedinaca, svet neprestano prolazi kroz suptilne promene i obnovu. Tako se čovečanstvo razvija.

Koja je razlika između onih koji imaju ta jedinstvena interesovanja i hobije i Božjih izabranika koje je Bog odabrao? Razlika je u tome što, iako je Bog tim ljudima odredio jedinstvenu misiju, nije ih odredio za spasenje, tako da od njih zahteva samo da moraju da urade nešto jedinstveno u svom jedinstvenom dobu, svom jedinstvenom vremenu. Obavljaju svoju misiju, a onda u svoje jedinstveno vreme odlaze. Dok žive na zemlji, Bog ne obavlja delo spasenja na njima. Oni samo imaju misiju koja je usmerena na razvoj i napredak ovog društva i čovečanstva, ili na promenu uslova života čovečanstva u različitim razdobljima. Oni nemaju apsolutno nikakve veze sa delom spasenja čovečanstva u Božjem planu upravljanja, tako da bez obzira na to kakvu misiju obavljaju, koliko su veliki njihovi doprinosi čovečanstvu, ili koliko dubok uticaj imaju na čovečanstvo, oni nemaju nikakve veze sa Božjim delom spasenja čovečanstva. Oni pripadaju svetu, njegovim trendovima, njegovom razvoju i svakoj oblasti i delatnosti; oni nemaju nikakve veze sa Božjim delom spasenja čovečanstva, tako da nemaju nikakve veze ni sa jednom rečju koju On izgovori, ni sa jednom rečju koju On pruži čovečanstvu, niti sa istinom i životom koje On izražava, niti s raznim zahtevima koje On ima prema čovečanstvu. Šta to znači? To znači da Božje izjave celom čovečanstvu, celoj vaseljeni, sve do specifičnih zahteva i načela o kojima govori, nisu usmerene na sve ljude; naravno, mnogo su manje usmerene na one jedinstvene ljude koji imaju važnu ulogu u razvoju ljudskog društva. Božje reči – istina, put i život – usmerene su samo na izabrani narod koji je On odabrao. To pitanje se lako objašnjava: Božje reči su upućene onome koga On izabere, koga On želi da spase, onome za koga On želi da bude spasen. Ako Bog nekoga nije izabrao i ako On ne planira da ga spase, onda te reči života nisu upućene njemu – on nema udela u njima. Da li vam je to jasno? (Da.) Ti jedinstveni pojedinci imaju jedinstvena interesovanja i hobije, tako da imaju različite, više težnje, ideale i želje od običnih ljudi. Zbog toga što imaju te jedinstvene težnje, ideale i želje, i zbog toga što imaju različite ili jedinstvene interese i hobije, igraju važnu ulogu u toku razvoja ljudskog društva i, naravno, u različitim vremenima izvršavaju svoje važne misije. Bez obzira na to da li na kraju završavaju svoje misije prema prihvatljivom merilu, oni su jedini koji imaju bilo kakve veze s težnjama, idealima i željama koje nastaju zbog tih interesovanja i hobija. Pošto ti ljudi imaju jedinstvene misije, oni moraju da ostvare svoje težnje, ideale i želje u određeno vreme i pod određenim društvenim okolnostima. To je misija koju im Bog daruje, misija koju im dodaje; to je njihova odgovornost i tako moraju da postupaju. Bez obzira na to koliki napor njihovo telo, njihovo srce ili njihov mentalni svet mogu da podnesu, ili koliko veliki danak plaćaju, da bi težili ka svojim idealima i željama, svi oni treba – ili moraju – da obave misiju koja im je zadata, jer je to Božje određenje. Niko ne može da pobegne od Božjeg određenja, niti iko može da pobegne od Njegove suverenosti i uređenja. Prema tome, oni nemaju apsolutno nikakve veze sa onim o čemu govorimo u vezi sa otpuštanjem ljudskih težnji, ideala i želja. Šta znači to da nemaju veze jedno sa drugim? Znači da te reči o otpuštanju ljudskih težnji, ideala i želja nisu upućene njima. Bez obzira na razdoblje, bez obzira na društvene okolnosti, i bez obzira na tačku do koje se čovečanstvo razvije, reči koje od Boga dolaze nemaju nikakve veze s njima. Te reči nisu upućene njima, tako da te reči za njih nisu uslov. Oni moraju da obave misiju koju treba da obave pod Božjim određenjem, suverenošću i uređenjima. Oni moraju da obave ono što treba da obave u različitim vremenima i pod različitim društvenim okolnostima đavolskog i iskvarenog čovečanstva, da ispune svoje obaveze i obave misiju koju treba da obave. Prema tome, da li oni igraju ulogu služitelja ili kontrasta? Šta god da kažete, nećete pogrešiti. Ukratko, oni nisu ljudi koje je Bog izabrao, niti su oni koje On želi da spase – to je sve. Prema tome, bez obzira na to kako vernici otpuštaju težnje, ideale i želje, to neće zadržati razvoj sveta, niti čovečanstva; i, naravno, neće odlagati ni razvoj raznih oblasti i delatnosti u različitim razdobljima i različitim društvenim okolnostima sveta. Zar nije tako? (Jeste.) Šta je razlog? Radi se o tome da razvoj čovečanstva i delatnosti društva nemaju nikakve veze s vernicima, niti sa Božjim izabranicima, tako da ne treba da brineš: „Ako uradimo kako Ti kažeš i otpustimo težnje, ideale i želje, da li će onda ovo društvo i čovečanstvo nastaviti da se razvijaju?” Zašto bi ti oko toga strepeo? Nema potrebe. Bog ima planove i uređenja – to ti je jasno, zar ne? (Da.) Tvoja strepnja je suvišna, izazvana je time što ne vidiš stvari jasno i što ne razumeš istinu.

Koje su težnje, ideali i želje koje vernik treba da ima? Moraš dobro da obavljaš svoju dužnost, prema prihvatljivim merilima, da obaviš ono što ti je Bog poverio, da stremiš ka istini i da je primenjuješ tokom obavljanja svoje dužnosti, da postigneš ulazak u istina-stvarnost, da posmatraš ljude i stvari, da se u potpunosti ponašaš u skladu sa Božjim rečima, da ti istina bude kriterijum. To su težnje, ideali i želje koje treba da imaš. Svetovne težnje, ideali i želje koje proističu iz interesovanja i hobija su stvari koje treba da otpustiš. Zašto treba da ih otpustiš? Ti se razlikuješ od ljudi koji ne pripadaju crkvi; Bog te je izabrao, ti si izabrao da stremiš ka istini, i ti si odlučio da slediš put stremljenja ka istini, tako da u tvojim životnim ciljevima i usmerenjima treba da dođe do promene, i ti treba potpuno i u celosti da otpustiš težnje, ideale i želje koji proističu iz interesovanja i hobija. Zašto treba da ih otpustiš? Zato što to nije put kojim treba da ideš. To je put nevernika, onih koji ne veruju u Boga. Ako težiš da ideš tim putem, onda nisi jedan od Božjih izabranika. Ako težiš idealima i željama nevernika, onda ne možeš da stremiš ka istini i ne možeš da postigneš spasenje. Tačnije rečeno, ako ne možeš da otpusti svoje težnje, ideale i želje, i čak želiš da ih ostvariš, onda nisi u stanju da se pokoriš Božjem delu, niti da se bojiš Boga i kloniš zla, i nikada ne možeš biti spasen. Šta to znači? Ne biti u stanju da otpustiš svoje težnje, ideale i želje, i čak želeti da ih ostvariš, isto je što i napustiti svoje stremljenje ka istini, napustiti spasenje i odbiti da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima. Zar nije tako? (Jeste.) Dakle, na kraju, to je kao što sam rekao: ako želiš da stremiš ka istini, prvo treba da otpustiš težnje, ideale i želje koji proističu iz interesovanja i hobija. Moraš da ih otpustiš jer težnja za svetovnim idealima i željama nema nikakve veze s onima koji streme ka istini i spasenjem; to nije put kojim treba da ideš, niti je to cilj i pravac koji treba da uspostaviš i da imaš u životu. Ako često planiraš i preispituješ to u svom srcu, razbijajući glavu da bi promislio i razmotrio te stvari, onda treba da ih otpustiš što je pre moguće. Ne možeš da sediš na dve stolice, da želiš da stremiš ka istini i dostigneš spasenje, a da istovremeno stremiš ka svetu i da ostvariš sopstvene ideale i želje. Na taj način ne samo da ne bi mogao da postigneš ili ostvariš ni jedno ni drugo, već bi, štaviše – i što je najvažnije – to uticalo na tvoje spasenje. Na kraju bi propustio Božje delo spasenja ljudi, ispustio bi najbolju priliku za Božje spasenje čovečanstva i izgubio šansu da budeš spasen. Na kraju bi zapao u nesreću, lupao bi se po grudima i udarao nogama, a bilo bi prekasno za kajanje – to bi bila tvoja žalosna sudbina. Ako si pametan i već si odlučio da stremiš ka istini, onda treba da otpustiš ideale i želje koje si nekada imao ili kojima još uvek težiš. Blesavi ljudi, idioti, ograničeni i zbunjeni ljudi – takvi ljudi žele da streme ka istini i da budu spaseni, ali ne žele da otpuste svoje svetovne težnje, ideale i želje. Žele da imaju i jedno i drugo. Misle da će se takvim ponašanjem ovajditi, da je to pametno, a zapravo je najgluplji od svih poteza. Pametni ljudi će potpuno napustiti svoje svetovne težnje, ideale i želje i izabrati da streme ka istini i da budu spaseni. Bez obzira na stepen do kojeg se svet razvije, i bez obzira na stanje stvari ili razvoj raznih oblasti i delatnosti, ništa od toga nema nikakve veze s vama. Neka oni koji pripadaju svetu, ti đavoli koji žive na zemlji, rade šta god treba. Ono što ćemo mi uraditi je, kao prvo, da završimo dužnost koju treba da obavimo, a kao drugo, da uživamo u plodovima njihovog rada. Kako je to divno! Na primer, računari i softver koje oni izmišljaju su veoma korisni za obavljanje tvoje dužnosti i za posao. Uzimaš ga i koristiš, on ti služi; on ti pomaže da obavljaš svoju dužnost, pomaže ti da bolje uradiš svoj posao, da efikasnije obaviš svoju dužnost i samim tim poboljšaš svoje rezultate, dok istovremeno štediš vreme. Kako je to divno! Ne moraš da se mučiš istražujući: „Kako je ovaj softver izmišljen? Odakle dolazi? Kako da uložim trud u taj softver, u tu tehničku oblast?” Beskorisno je mučiti se takvim razmišljanjem. Tvoje misli i energija nisu namenjeni tome. Ne moraš da doprinosiš tom pitanju svojom energijom, niti moždanim ćelijama. Neka doprinesu oni svetovni ljudi koji to treba da učine; nakon njihovog doprinosa, mi to uzimamo i koristimo. Kako je to divno! Sve nam je servirano na tanjiru. Bog je sve unapred smislio, tako da ne moraš za time da juriš, a oko tih pitanja ne treba da strepiš, niti da se trudiš. Po tom pitanju ne moraš ništa da preuzimaš na sebe, niti da se brineš ili opterećuješ bilo čime. Sve što treba da uradiš jeste da dobro obaviš svoju dužnost, da stremiš ka istini, da dostigneš razumevanje istine i uđeš u istina-stvarnost. Zar to nije najispravniji put u životu? (Jeste.)

Da li sada razumete pitanje težnje ka idealima i željama? Neki kažu: „Da ljudi ne teže svojim idealima, da li bi se svet i dalje razvijao?” Ja kažem da bi. Da li shvatate ovaj odgovor? Da li ga razumete? (Da.) Da li onda i vi jasno vidite suštinu pitanja o kojem govorimo? Zar nije zapravo tako? (Jeste.) Kad je u pitanju poslednja reč – razvoj sveta, njegov napredak i njegovi poslovi – neka se đavoli koji pripadaju svetu, ili takozvani „ljudi” koji pripadaju svetu, pozabave time. To nema nikakve veze sa onima koji veruju u Boga. Koja je misija i odgovornost onih koji veruju u Boga? (Da dobro obavljaju svoju dužnost, da streme ka istini i da dostignu spasenje.) Tako je. To je veoma konkretno i praktično. Zar to nije jednostavno? (Jeste.) Oni koji veruju u Boga samo treba da streme ka istini i da slede Njegov put, i na kraju će biti spaseni. To je tvoja misija i najveće Božje očekivanje i nada za sve vas. Bog uređuje ostalo, tako da ne treba da strepiš, niti da brineš. Kada dođe vreme, uživaćeš u svemu u čemu treba, ješćeš sve što treba i koristićeš sve što treba. Sve će nadmašiti tvoju maštu i očekivanja, i biće svega u izobilju. Bog neće dozvoliti da ti nešto zafali, niti da budeš siromašan. U Bibliji postoji stih koji kaže da je Gospodnje breme lako. Šta piše u originalu? („Jer moj je jaram blag, i breme je moje lako” (Matej 11:30).) Ne znače li ove reči upravo to? (Znače.) Svrha zahteva da otpustiš svoje težnje, ideale i želje nije da te učini osrednjim, niti da te učini lenjim, niti bez težnji, niti da te učini hodajućim mrtvacem, osobom bez duše; umesto toga, svrha mu je da promeni pogrešno usmerenje i ciljeve tvojih težnji. Treba da otpustiš težnje, ideale i želje koje ne treba da imaš, i da uspostaviš ispravne težnje, ideale i želje. Samo na taj način možeš da hodaš ispravnom stazom života. Dakle, jesmo li rešili taj problem? Da ljudi ne teže svojim idealima, da li bi svet nastavio da se razvija? Odgovor je – „da”. Zašto je tako? (Zato što je Bog odredio misiju onima koji pripadaju svetu; oni će obaviti taj posao.) Tako je, to je zato što Bog ima Svoje određenje i Svoja uređenja, tako da ne moraš da brineš. Svet će se razvijati i nije potrebno da vernici preuzmu na sebe tu misiju, da to bude njihova odgovornost i obaveza. Bog je sve uredio. Ne treba da brineš o tome ko je osoba kojoj Bog namenjuje taj zadatak. Dovoljno ti je da stremiš ka istini, da slediš Božji put i da stigneš do spasenja. Da li treba da brineš o još nečemu? (Ne.) Ne. Prema tome, otpuštanje ljudskih težnji, ideala i želja je put koji treba da primenjuješ. Ne treba da brineš o tome šta će biti sa svetom ili čovečanstvom nakon što otpustiš svoje ideale i želje. To nije nešto o čemu treba da brineš. To nema veze s tobom. Bog je sve uredio. Vrlo je jednostavno. Da li vam je to jasno? (Jeste.) Zar ovakvim razgovorom u zajedništvu nisam rešio problem u korenu? (Jesi.) Ako bi vas neko ponovo pitao, kako biste sagledali i objasnili taj problem? Ako bi neko ko ne veruje u Boga pitao: „Uvek govorite o tome da ne težite idealima, da otpuštate ideale i želje. Ako bi svi činili tako kako vi propovedate, da li bi onda svet i dalje postojao? Da li bi čovečanstvo nastavilo da se razvija?”, ti možeš da odgovoriš ovako: „Svako ima svoje težnje; ne možeš nikoga prisiliti.” To je poznata izreka u svetu. Trebalo bi da kažeš: „Bog zahteva od ljudi da otpuste svoje težnje, ideale i želje; to je istina. Ako si voljan da to prihvatiš, onda možeš da ih otpustiš. Ako ne želiš to da prihvatiš, onda možeš i da odlučiš da ih ne otpustiš. Bog neće nikoga da tera. Otpuštanje težnji, ideala i želja je tvoja svojevoljna odluka i tvoje pravo. Ne otpustiti ih je takođe svojevoljno i takođe tvoje pravo. Svaki pojedinac ima svoju konkretnu misiju. Među svim ljudima, svaka osoba ima svoju misiju, ulogu koju treba da igra. Ljudi biraju različito, pa su i staze kojima idu različite. Ti odlučuješ da stremiš ka svetu, da ostvariš svoje ideale i želje u svetu, i da otelotvoriš svoje vrednosti, dok ja biram da otpustim svoje težnje, ideale i želje da bih sledio Boga, da bih slušao Njegove reči, da bih sledio Njegov put i da bih Mu udovoljio. Na kraju ću moći da postignem spasenje. Ti ne ideš tim putem i imaš svu slobodu da tako postupiš. Niko ne može da te natera.” Kako zvuči ovaj odgovor? (Dobro.) Ako možeš da prihvatiš ideju „otpuštanja ljudskih težnji, ideala i želja”, onda su te reči upućene tebi. Ako ne možeš da je prihvatiš, onda nema naznaka da moraš da slušaš i prihvatiš te reči. Možeš da odlučiš da ne slušaš; možeš da odlučiš da se odrekneš Božjeg dela upravljanja za spasenje čovečanstva i da izgubiš svoju šansu za spasenje. To je tvoje pravo. Takođe možeš da ne otpustiš svoje težnje, ideale i želje i da izađeš u svet da ih samouvereno i hrabro ostvariš. Niko te neće terati i niko te neće osuđivati. To je tvoje pravo. Tvoja odluka je takođe tvoja misija, a tvoja misija je uloga koju ti je Bog odredio da igraš među ljudima. To je sve. To je pravo činjenično stanje. Šta god da odlučiš, to je put kojim ćeš ići; kojim god putem da kreneš, to je uloga koju ćeš igrati među ljudima. Vrlo jednostavno. To je pravo stanje stvari. Dakle, i dalje važe ranije izrečene reči: „Svako ima svoje težnje; ne možeš nikoga prisiliti.” Ali odakle dolazi ta težnja? Nju Bog određuje na samom izvoru. Ako odlučiš da ne prihvatiš istinu i ne obaviš svoju dužnost dobro, onda to znači da te Bog nije izabrao i da nemaš priliku za spasenje. Prosto rečeno, ti nemaš taj blagoslov; Bog ga nije odredio. Ako nisi zainteresovan da veruješ u Boga, niti da stremiš ka istini – ako ne stremiš ka tom aspektu – onda ti nedostaje taj blagoslov. Oni koji su određeni da uđu u Božju kuću voljni su da u njoj obave svoju dužnost. Šta god Bog kaže, oni slušaju; ako On želi da oni otpuste svoje težnje, ideale i želje, oni to i čine. Ako ne mogu da ih otpuste, onda lome glavu razmišljajući kako da to učine. Takav neko je voljan da stremi ka spasenju. To su najdublja potreba i zahtev njegove duše, koje je Bog odredio, tako da on poseduje taj blagoslov, što je njegova sreća. Uloga koju ti Bog određuje je ona koju treba da igraš. To je izvor. Oni koji nisu blagosloveni streme ka svetu, dok oni koji jesu blagosloveni streme ka istini – zar to nije činjenica? (Jeste.) Dakle, ako vas neko ponovo pita, da li ćete umeti da odgovorite? (Da.) Koji je najjednostavniji odgovor? (Svako ima svoje težnje; ne možeš nikoga prisiliti.) Svako ima svoje težnje; ne možeš nikoga prisiliti. Svrha toga što se od tebe zahteva da otpustiš svoje težnje, ideale i želje jeste samo da ti se pruži put primene. Možeš da odlučiš da ih otpustiš i možeš da odlučiš da ih ne otpustiš. Svako ima svoje težnje; ne možeš nikoga prisiliti. Ako prihvatiš, onda su te reči upućene tebi. Ako ne prihvatiš, onda te reči nisu upućene tebi, i otpuštanje težnji, ideala i želja nema nikakve veze s tobom; slobodan si. Da li je ovaj problem rešen? (Jeste.) To je rešeno, tako da se niko neće vraćati na ovo pitanje, zar ne? (Tako je.)

Postoji još jedan problem kada je u pitanju otpuštanje težnji, ideala i želja ljudi. Neki kažu: „Ti sada govoriš o otpuštanju ljudskih težnji, ideala i želja – da li Ti zahtevaš od ljudi da otpuste svoje težnje, ideale i želje zato što je kucnuo čas, zato što su stigli poslednji dani, što su katastrofe počele, i zato što je svanuo dan Božji?” Da li je tako? (Nije.) Odgovor je negativan: nije! Hajde da razgovaramo o konkretnom razlogu. Pošto je odgovor odričan, sigurno postoje neka pitanja o kojima treba podrobnije da se porazgovara u zajedništvu i koja treba da se shvate. Hajde da pričamo o sledećem: pre dve hiljade, pa čak i pre nekoliko stotina godina, celokupna društvena sredina bila je drugačija od današnje; stanje celog čovečanstva bilo je drugačije od današnjeg. Životno okruženje je bilo veoma uredno. Svet nije bio tako pokvaren kao danas, ljudsko društvo nije bilo tako haotično kao danas i nije bilo katastrofa. Da li su ljudi i dalje morali da otpuste svoje težnje, ideale i želje? (Da.) Zašto? Navedite razlog i recite onoliko koliko znate. (Sada kada je Sotona iskvario čovečanstvo, ono ima Sotoninu iskvarenu narav, tako da kada ljudi teže ka svojim idealima i željama, oni zapravo teže slavi, novcu i statusu. Zato što teže slavi i novcu, oni se trve i bore između sebe, na život i smrt, a posledica toga je da ih Sotona sve dublje kvari, sve više gube privid ljudskosti, sve više se udaljuju od Boga. Iz toga čovek može da vidi da je put težnje ka idealima i željama pogrešan. Dakle, ne zahteva On od ljudi da otpuste svoje težnje, ideale i želje zato što je dan Božji blizu; naprotiv, ljudi pre svega ne treba da streme ka tim stvarima. Treba pravilno da streme, shodno Božjim rečima.) Da li mislite da je otpuštanje ljudskih težnji, ideala i želja načelo primene? (Da.) Da li je otpuštanje ljudskih težnji, ideala i želja istina? Da li je to Božji zahtev prema čoveku? (Jeste.) To jeste istina i Božji zahtev prema čoveku. Da li je to put koji ljudi treba da slede? (Jeste.) Pošto je to istina, konkretan Božji zahtev prema čoveku i put koji ljudi treba da slede, da li se on razlikuje u zavisnosti od vremena i istorijskog konteksta? (Ne.) Zašto ne? Zato što se istina, Božji zahtevi i Božji put ne menjaju kada se vremena, mesta ili okruženja menjaju. Bez obzira na vreme, mesto i prostor, istina je uvek istina, a merilo koje Bog zahteva od čoveka se ne menja, kao što se ne menja ni merilo koje zahteva od Svojih sledbenika. Dakle, bez obzira na vreme, mesto ili kontekst, Božji put koji treba da slede Božji sledbenici se ne menja. Dakle, zahtevati od ljudi da otpuste svoje težnje, ideale i želje u današnjem dobu nije uslov koji je postavljen čoveku samo zato što je kucnuo čas ili zato što su stigli poslednji dani; niti je to zato što vreme curi i katastrofe su velike, niti zbog straha da će čovek zapasti u nesreću postoji tako hitan zahtev prema čoveku, koji mu nalaže da primeni ekstremne ili drastične postupke, kako bi se postigao najbrži ulazak u istina-stvarnost. To nije razlog. Koji je onda razlog? Bez obzira na doba, bilo pre nekoliko stotina ili nekoliko hiljada godina – čak i sada – Božji zahtevi prema čoveku u tom pogledu nisu se promenili. Samo što pre nekoliko hiljada godina, pa čak i do bilo kojeg vremena pre današnjeg, Bog nije javno i podrobno objavio te reči čovečanstvu, ali Njegovi zahtevi prema čoveku nikada se nisu menjali ni u jednom trenutku. Od vremena kada je ljudski rod počeo da zapisuje, Božji zahtevi prema njemu nikada nisu bili da posvećeno stremi ka svetu niti da ostvari svoje ideale i želje u svetu. Njegovi jedini zahtevi su da slušaju Njegove reči, da slede Njegov put, da se ne valjaju po blatu sa svetom i da ne stremi ka svetu. Neka se svetovni ljudi bave svetovnim stvarima; neka oni obave te stvari. Oni nemaju nikakve veze sa onima koji veruju u Boga i slede Ga. Jedino što vernici treba da rade jeste da slede Božji put i da Ga slede. Slediti Božji put je nešto što su vernici i sledbenici Božji dužni da čine. Na to pitanje ne utiču ni vreme, ni mesto, ni razlog. Čak i u budućnosti, kada se čovečanstvo spase i uđe u naredno doba, taj zahtev se neće promeniti. Slušati Božje reči i slediti Njegov put je stav i konkretna primena koju sledbenik Božji treba da ima prema Njemu. Samo tako što će slušati Božje reči i slediti Njegov put ljudi mogu uspešno da se plaše Boga i da se klone zla. Dakle, Bog ne zahteva od ljudi da otpuste svoje težnje, ideale i želje zbog doba, niti zbog jedinstvenih okruženja, niti razloga; naprotiv, otkad je ljudi, čak i ako im Bog nije jasno preneo reči, On je uvek zahtevao od njih to merilo i načelo. Ma koliko ljudi je to moglo da postigne, ma koliko ljudi je u stanju da primenjuje Njegove reči ili koliko je Njegovih reči u stanju da razume, taj Božji zahtev je nepromenjiv. Potraži u Bibliji, gde postoje zapisi o onim jedinstvenim ljudima koje je Bog izabrao u jedinstveno vreme – o Noju, Avrȃmu, Isaku, Jovu, itd. Božji zahtevi prema njima, put koji su sledili, njihovi životni ciljevi i pravac, kao i ciljevi kojima su težili i određeni pravci delovanja koje su usvojili za život i za opstanak, sve to otelotvoruje Božje zahteve prema čoveku. Koji su Božji zahtevi prema čoveku? Oni podrazumevaju da ljudi moraju otpuste svoje težnje, ideale i želje, zar ne? (Tako je.) Bilo duhom ili ophođenjem, oni moraju da se klone bučnog, neurednog, pokvarenog čovečanstva i svojih bučnih, neurednih, pokvarenih navika. Ranije je postojala reč koja nije bila baš prikladna – „posvećen”. U stvarnosti, značenje te reči je da iziskuje da otpustiš svoje težnje, ideale i želje – da te spreči da postaneš nevernik, ili da ne činiš ono što nevernici čine, ili da ne stremiš ka težnjama nevernika, nego da te navede da stremiš ka stvarima za kojima vernik treba da traga. To je njeno značenje. Dakle, kada neko kaže: „Da li zato što je kucnuo čas, zato što su stigli poslednji dani i zato što su katastrofe počele, Bog zahteva od ljudi da otpuste svoje težnje, ideale i želje?” šta bi trebalo da bude odgovor na to pitanje? Trebalo bi da bude da svi Božji zahtevi prema čoveku jesu istina i put koji ljudi treba da slede. Na njih ne utiče ni protok vremena, ni mesto, ni okruženje, ni geografska lokacija, niti društveni razlozi. Božje reči su istina, istina koja se nije promenila od pamtiveka, koja se ne menja kroz čitavu večnost – tako da svaki Božji zahtev prema čoveku i svako konkretno načelo primene koje im On zatraži potiču od vremena kada je stvorio čovečanstvo, kada ljudi još nisu umeli da beleže. One postoje uporedo s Bogom. Drugim rečima, od kad ljudi postoje, čovečanstvo je bilo u stanju da razume Božje zahteve prema njemu. Bez obzira na oblast života koje se zahtevi dotiču, svi su oni večni i neće se promeniti. Sve u svemu, Božji zahtevi prema čoveku su da sluša Njegove reči i da sledi Njegov put. Da li razumete? (Da.) Božji zahtevi ničim nisu povezani s razvojem sveta, sa dešavanjima u ljudskom društvu, s vremenom ili mestom, niti sa geografskim okruženjem i prostorom u kojem ljudi žive. Nakon slušanja Božjih reči, ispravno je da ih ljudi zapamte i primenjuju. Bog nema drugih zahteva od ljudi. Kada čuju i shvate Njegove reči, dovoljno im je da ih primenjuju i pamte; time će zadovoljiti merilo prihvatljivog stvorenog bića u Njegovim očima. Da li razumete? (Da.) Dakle, bez obzira na doba, društvenu sredinu ili razloge, ili geografsku lokaciju, ono što treba da uradiš jeste da slušaš Božje reči, da shvatiš šta On govori i koji su Njegovi zahtevi prema tebi, a zatim treba da poslušaš, da se pokoriš i da primenjuješ. Ne opterećuj se stvarima kao što su „Da li su katastrofe u spoljnom svetu trenutno velike? Da li je svet haotičan? Da li je opasno izaći u svet? Da li mogu da dobijem kugu? Da li ću da umrem? Da li će me zadesiti katastrofa? Postoje li tamo napolju iskušenja?” Razmišljanje o takvim stvarima je beskorisno i nema nikakve veze s tobom. Samo treba da se brineš o tome kako ćeš da stremiš ka istini i da slediš Božji put, a ne o okruženju spoljašnjeg sveta. Bez obzira na to čime te spoljašnji svet okružuje, ti si stvoreno biće, a Bog je Stvoritelj. Odnos između Stvoritelja i stvorenog bića se neće promeniti, tvoj identitet se neće promeniti, niti će se Božja suština promeniti. Uvek ćeš biti neko ko treba da sledi Božji put, ko treba da sluša Njegove reči i da Mu se pokorava. Bog će uvek biti Onaj ko drži suverenost nad tobom, ko uređuje tvoju sudbinu i vodi te kroz život. Tvoj odnos sa Njim se neće promeniti, Njegov identitet se neće promeniti, niti će se tvoj identitet promeniti. Zbog svega toga, bez obzira na doba, tvoja odgovornost, obaveza i najviša dužnost jesu da slušaš Božje reči, da im se pokoravaš i primenjuješ ih. To nikada neće biti pogrešno i to je najviše merilo. Da li smo rešili taj problem? (Jesmo.) Rešen je. Da li sam bio jasan? Da li sam bio precizniji nego vi? (Jesi.) U čemu sam bio precizniji? (Mi smo govorili uopšteno, ali Bog je razložio to pitanje vrlo temeljno, takođe je u zajedništvu preneo da su Božje reči istina, zatim načine na koje ljudi treba da ih se pridržavaju i da ljudi treba da slušaju Božje reči i da slede Njegov put. Bog je to jasno izložio.) Ovo što govorim je aspekt istine. Fraza „aspekt istine” je teorija, a šta onda podržava tu teoriju? One prethodno pomenute, konkretne činjenice i sadržaji. O svim tim činjenicama postoje dokazi; nijedna od njih nije lažna, nijedna nije izmišljena. Sve su to činjenice, ili su suština i stvarnost spoljašnjih manifestacija činjenica. Ukoliko uspeš da pronikneš u njih i shvatiš ih, to dokazuje da shvataš istinu. Razlog zašto to ne možete da iskažete naglas je to što još uvek ne shvatate taj aspekt istine, niti shvatate osnovnu suštinu i stvarnost tih pojava, tako da tek nešto malo govorite o svojim osećanjima i spoznaji, što je daleko od istine. Zar nije tako? (Jeste.) Ovo pitanje je rešeno, pa neka ostane na tome. Što se tiče teme otpuštanja težnji, ideala i želja koje nastaju kao posledica interesovanja i hobija, da li je bilo potrebno uključiti ovo pitanje kao dodatnu stavku? (Da.) Bilo je potrebno. Svako pitanje dotiče se neke istine, odnosno dotiče se stvarnosti i suštine nekih činjenica, a iza stvarnosti i suštine uvek stoje Božje zamisli, planovi, ideje i želje. I šta još? Neke od konkretnih Božjih metoda, kao i osnova, ciljevi i razlozi Njegovih postupaka. To sve čini stvarnost.

Nakon završetka razgovora u zajedništvu na temu otpuštanja težnji, ideala i želja koje proističu iz interesovanja i hobija, trebalo bi da razgovaramo o narednoj temi. Šta je naredna tema? Radi se o tome da ljudi treba da otpuste svoje težnje, ideale i želje koji proističu iz braka. Očigledno, ova tema se dotiče raznovrsnih problema povezanih sa brakom. Zar ta tema nije malo veća od interesovanja i hobija? Ali ne bojte se njene veličine. Razložićemo je na delove i kroz razgovor ćemo je postepeno shvatati i probijati se kroz nju. Pravac kojim ćemo krenuti u razgovoru u zajedništvu na ovu temu biće razlaganje pitanja braka na osnovu perspektive i aspekata suštine tog problema, kako pozitivnih, tako i negativnih; na osnovu različitih ljudskih shvatanja braka, kako ispravnih, tako i pogrešnih; na osnovu grešaka koje se čine u braku, kao i različitih netačnih ideja i gledišta do kojih to pitanje dovodi, da bismo na kraju omogućili ljudima da otpuste težnje, ideale i želje koji proističu iz braka. Najbolja i najlakša primena za postizanje „otpuštanja” je ova: prvo moraš jasno da vidiš suštinu problema i da ih prozreš, bilo da su pozitivni ili negativni. Tada moraš da budeš u stanju da se pravilno i racionalno nosiš s problemima. To je aktivna strana. S pasivne strane, moraš da budeš u stanju da razumeš i prozreš pogrešne ideje, gledišta i stavove koje ti ovi problemi donose, ili različite štetne i negativne uticaje koje stvaraju u tvojoj ljudskosti, a zatim da sa tih aspekata budeš u stanju da ih otpustiš. Drugim rečima, moraš da budeš u stanju da razumeš i prozreš te probleme, a da pritom ne budeš ograničen niti sputan pogrešnim idejama do kojih ti problemi dovode, i da im ne dozvoliš da upravljaju tvojim životom i odvedu te na vijugave staze, ili da te navedu na pogrešne odluke. Ukratko, bilo da u zajedništvu razgovaramo o pozitivnim ili o negativnim stranama, krajnji cilj je da omogućimo ljudima da se razumno bave problemom braka, da ne koriste varljive ideje i gledišta da bi ga shvatili i pristupili mu, niti da imaju pogrešne stavove prema njemu. To je ispravno razumevanje primene „otpuštanja”. U redu, nastavimo da razgovaramo o težnjama, idealima i željama koje proističu iz braka. Prvo, pogledajmo definiciju i koncept braka. Većina vas nije u braku, zar ne? Vidim da su među vama većinom odrasle osobe. Šta znači biti odrasla osoba? To znači da ste već navršili ili prešli starosnu granicu za sklapanje braka. Bez obzira da li ste u tom dobu ili je ono već prošlo, svaka osoba ima neke relativno buržoaske stavove, definicije i koncepte braka, bilo tačne ili netačne. Hajde da prvo istražimo šta je zapravo brak. Prvo, vašim rečima: šta je zapravo brak? Ako želimo da govorimo o tome ko je pozvan da govori o braku, onda su to verovatno oni koji već imaju iskustvo braka. Dakle, počnimo prvo sa onima koji su bili u braku, a kada oni završe, možemo da pređemo na odrasle osobe koje nisu u braku. Možete da govorite o svojim stavovima o braku, a mi ćemo slušati vaše shvatanje i definiciju braka. Recite šta imate da kažete, bilo da je lepo ili nije – možete da se žalite na brak ili da govorite o očekivanjima od braka, sve može. (Pre braka, svi imaju očekivanja. Neki ljudi ulaze u brak da bi mogli da imaju bogat životni stil, dok neki ljudi tragaju za srećnim brakom, traže princa na belom konju, maštaju da će biti srećni. Postoje i oni koji žele da iskoriste brak kako bi ostvarili neke od svojih ciljeva.) Dakle, po tvom mišljenju, šta je zapravo brak? Da li je u pitanju poslovna transakcija? Da li je to igra? Šta je? Neke od situacija koje si pomenuo odnose se na dobrostojeći život, što jeste neka vrsta transakcije. Šta još? (Osećam da je za mene brak samo nešto za čim žudim, nešto za čim čeznem.) Ko još želi nešto da kaže? Šta venčani ljudi znaju o braku? Naročito ljudi koji su u braku deset ili dvadeset godina – šta vi mislite o braku? Zar ne razmišljate često o braku? Kao prvo, imate iskustva sa sopstvenim brakom, a kao drugo, svedoci ste brakova ljudi oko vas; istovremeno ste imali uvid i u druge brakove s kojima ste se sretali u knjigama, literaturi i filmovima. Dakle, sa tih aspekata, šta misliš da je brak? Kako bi ti to definisao? Kako ti to shvataš? Kako definišeš brak? Venčani ljudi, oni koji su u braku više godina – posebno vi koji imate decu – kakva su vaša osećanja o braku? Recite. (Mogu malo da se nadovežem. Od malena sam dosta gledala televiziju. Uvek sam žudela za srećnim bračnim životom, ali pošto sam se udala, shvatila sam da nije onako kako sam zamišljala. Kad smo se venčali, prvo što sam morala da radim je da dirinčim za svoju porodicu, što je bilo veoma naporno. Kao drugo, pošto su nam temperamenti bili nekompatibilni i pošto smo moj muž i ja žudeli i težili ka različitim stvarima – a pogotovo zato što smo težili ka različitim putevima – imali smo mnogo nesuglasica, do te mere da smo se svađali. Život je bio težak. Tada sam osetila da bračni život za kojim sam žudela kao dete zapravo nije realan. Bila je to samo slatka želja, ali stvarni život nije takav. To su moja razmišljanja o braku.) Dakle, tvoje shvatanje braka je da je gorak, zar ne? (Da.) Prema tome, sva tvoja sećanja i uspomene su gorka, zamorna, bolna i nepodnošljiva kada se prizovu u sećanje; osećala si se uznemireno, tako da kasnije nisi imala bolja očekivanja od braka. Smatraš da brak nije u skladu s tvojim željama, da nije ni dobar ni romantičan. Ti brak shvataš kao tragediju – da li si to htela da kažeš? (Da.) Bilo da se radilo o stvarima koje si bila u stanju da uradiš ili o stvarima koje nisi bila voljna da radiš, u braku si bila posebno umorna i ogorčena zbog svega, zar ne? (Da.) Brak je gorak – to je jedna vrsta osećanja, to je osećanje s kojim ljudi mogu da se poistovete ili da se u njemu prepoznaju. Bez obzira na oblik, u svetu trenutno verovatno postoji više različitih izjava o braku i porodici. Ima ih popriličan broj u filmovima i knjigama, a u društvu postoje stručnjaci za brak i veze koji analiziraju i preispituju sve vrste brakova. Oni se bave i rešavaju neslaganja koja se javljaju u tim brakovima, da bi mogli da posreduju. U poslednje vreme, društvo je popularizovalo neke izreke o braku. S kojom od tih poznatih izreka o braku se slažete ili s njom saosećate? (Bože, ljudi koji žive u društvu često kažu da je ulazak u brak kao ulazak u grob. Osećam da kada se venčaju, zasnuju porodicu i dobiju decu, ljudi imaju obaveze, moraju neprestano da rade da bi izdržavali porodicu, a kada se na to doda nesklad zajedničkog života, nastaju svakakvi problemi i teškoće.) Na koju izreku tačno misliš? „Brak je grobnica.” Postoje li neke poznate, popularne izreke u Kini? Zar izreka „brak je grobnica” nije baš popularna? (Jeste.) Koja još? „Brak je kao grad pod opsadom – oni što su napolju hoće da uđu, a oni što su unutra hoće da izađu.” Koja još? „Brak bez ljubavi je nemoralan.” Smatraju da je brak znak ljubavi, a brak bez ljubavi nemoralan. Oni koriste romantičnu ljubav za ocenjivanje moralnih merila. Da li su to definicije i koncepti braka koje imaju venčani ljudi? (Da.) Ukratko, oni koji su u braku puni su gorčine. Da upotrebim izreku da to opišem: „Brak je grobnica.” Zar je toliko jednostavno? Venčani ljudi su rekli šta su imali, tako da sada možemo da čujemo šta nevenčani, samci, imaju da kažu. Ko želi da govori o svom shvatanju braka? Čak i da je detinjasto, ili sanjarski, ili da imate očekivanja koja su van dodira sa stvarnošću, sve je u redu. (Bože, osećam da je brak spoj dvoje ljudi koji žive kao partneri, život u kojem preovlađuju svakodnevne potrebe.) Da li si već bila udata? Imaš li nekakvo iskustvo? (Ne.) Dnevne potrebe, partnerski život – da li zaista to misliš? Da je baš tako praktično? (Ja ne zamišljam brak tako, ali to sam videla u braku svojih roditelja.) Brak tvojih roditelja je takav, ali ti ne zamišljaš tako idealan brak. Kako ti shvataš i šta očekuješ od braka? (Kada sam bila mala, moje shvatanje je bilo samo da nađem nekoga kome se divim, a zatim da živim srećno i u ljubavi sa njim.) Htela si da živiš sa njim, da ga držiš za ruku i da ostarite zajedno, je li tako? (Da.) To je tvoje konkretno shvatanje braka, koje podrazumeva tebe samu; nisi do njega došla gledajući druge. Ono što vidiš u drugim brakovima je samo njihov površni izgled, a pošto to još nisi sama iskusila, ne znaš da li je ono što vidiš činjenična stvarnost ili samo površni izgled činjenica; ono za šta misliš da je stvarno zauvek će to i biti u tvojim idejama i stanovištima. Jedan deo razumevanja koje mladi ljudi imaju o braku je da žive u ljubavi sa voljenom osobom, da se drže za ruke i da ostare zajedno, da žive ovaj život skupa. Da li neko od vas ima nekakvo drugačije viđenje braka? (Ne.)

Neki kažu: „Suština braka je da pronađeš nekoga ko te voli. Da li je taj neko romantičan ili ne, nije važno, niti je potrebno da ga ti mnogo voliš. U najmanju ruku, trebalo bi da te voli, da te drži u srcu i da ima iste težnje, ideale, karakter, interesovanja i hobije kao ti, da budete srodni i da živite zajedno.” Drugi kažu: „Nađi nekoga ko će da živi s tobom, nekoga koga voliš i ko tebe voli. To je dovoljno za sreću.” A ima i drugih čije je shvatanje braka sledeće: „Moraš da nađeš nekoga ko je dobrostojeći, tako da ne moraš do kraja života da brineš o odeći i hrani, tako ćeš živeti u materijalnom obilju, i nećeš se patiti u siromaštvu. Nema veze koliko ima godina niti kako izgleda, nema veze kakav mu je karakter, niti kakav mu je ukus, dobar je dokle god ima para. Sve dok ima da ti daje novac za trošak i može da zadovolji tvoje materijalne potrebe, može da prođe. Život s takvom osobom donosi sreću i osećaćeš se ugodno. To je brak.” To su neki od zahteva i definicija kojima ljudi opisuju brak. Većina smatra da je brak pronalaženje voljene osobe, ljubavnika iz snova, princa na belom konju, zajednički život s njim i da jedno drugo smatrate srodnim. Na primer, neki ljudi zamišljaju da je njihov princ na belom konju neka zvezda ili slavna ličnost, neko ko ima novac, slavu i bogatstvo. Smatraju da je samo život sa takvom osobom vredan hvale, prijatan brak, savršen brak i da je samo takav život srećan. Ima onih koji zamišljaju da je njihova druga polovina neko ko ima status. Ima onih koji zamišljaju da je njihova druga polovina neko lep i divan. Ima onih koji zamišljaju da je njihova druga polovina neko iz dobro povezane, moćne, bogate porodice, bogata osoba. Ima onih koji zamišljaju da je njihova druga polovina ambiciozna i moćna u svom poslu. Ima onih koji zamišljaju da njihova druga polovina poseduje jedinstven talenat. Ima onih koji zamišljaju da njihova druga polovina poseduje posebne karakterne osobine. Sve to i mnogo više su zahtevi koje ljudi imaju od braka i, naravno, to je mašta, predstave i gledišta koja imaju o braku. Ukratko, oni koji su ranije bili u braku kažu da je brak grobnica, da je ulazak u brak ulazak u grobnicu, ili u katastrofu; oni koji nisu u braku zamišljaju brak kao posebno prijatan i romantičan i puni su žudnje i očekivanja. Ali ni oni koji su već bili u braku ni oni koji nisu, ne mogu da govore previše jasno o svom shvatanju ili razumevanju braka, ili šta je stvarna definicija i koncept braka, zar ne? (Da, ne mogu.) Oni koji su iskusili brak kažu: „Brak je grobnica, brak je pun gorčine.” Neki od onih koji nisu u braku kažu: „Tvoje shvatanje braka nije tačno. Kažeš da je brak loš, a to je zato što si previše sebičan. Nisi mnogo uložio u svoj brak. Zbog tvojih različitih mana i problema, svoj brak si pretvorio u haos. Sopstvenim rukama si uništio i razorio svoj brak.” Ima i onih koji su već u braku i koji samcima koji još nisu stupili u brak kažu: „Ti si neuko dete, šta ti znaš? Znaš li kako izgleda brak? Brak nije stvar jedne ili dve osobe – to je stvar dve porodice, ili čak dva klana. U njemu su sadržana mnoga pitanja koja nisu ni jednostavna ni jasna. Čak i u svetu u kojem su samo dve osobe, gde se radi o samo dve jedinke, nije tako jednostavno. Bez obzira na to koliko je prijatno tvoje shvatanje i maštanje o braku, kako dani budu prolazili, on će biti prizemljen trivijalnostima svakodnevnih potreba, sve dok njegova boja i ukus ne izblede. Ti nisi u braku, šta ti znaš? Nikada nisi bio u braku, nikada se nisi nosio s bračnim pitanjima, tako da nisi sposoban da ocenjuješ brak, niti da daješ primedbe. Tvoje shvatanje braka je mašta, pusta želja – ono nije utemeljeno u stvarnosti!” Bez obzira ko o njemu govori, postoji objektivno obrazloženje, ali na kraju krajeva, šta je zapravo brak? Koji ugao posmatranja je najtačniji, najobjektivniji način sagledavanja braka? Koji je najviše u skladu sa istinom? Kako treba gledati na to? Bilo da govorimo o onima koji su već imali iskustvo braka ili o onima koji nisu, kao prvo, njihovo shvatanje braka je ispunjeno uobraziljom, a kao drugo, iskvareno čovečanstvo je prepuno emocija u vezi sa ulogom koju igraju u braku. Pošto iskvareno čovečanstvo ne shvata načela kojih treba da se drži u različitim sredinama i ne razume ulogu koju igra u braku, niti obaveze i odgovornosti koje treba da ispuni, neke od njihovih izjava o braku su neizbežno emotivne, i podrazumevaju njihovu sebičnost, usijanu glavu, itd. Naravno, bilo da je neko u braku ili ne, ako ne sagleda brak sa stanovišta istine, i ako od Boga nije dobio jasno razumevanje i znanje o njemu, onda osim njegovog praktičnog ličnog iskustva braka, na njegovo shvatanje braka u velikoj meri utiču društvo i pokvareno čovečanstvo. Na njega utiču i atmosfera, trendovi i javno mnjenje, kao i varljive, pristrasne stvari, koje bi se konkretnije mogle nazvati nehumane, koje o braku govore ljudi sa svih nivoa i slojeva društva. Zbog onoga što drugi kažu, ljudi će najpre biti nesvesno pod uticajem i kontrolom tih misli i stavova, a zatim će nesvesno prihvatiti te stavove i načine gledanja na brak, kao i te načine bavljenja brakom, i stavove prema životu koje imaju oni koji su u braku. Za početak, ljudi nemaju pozitivno shvatanje braka, niti pozitivno, tačno znanje i spoznaju o njemu. Osim toga, i društvo i zlo čovečanstvo u njih usađuju negativne i varljive misli o braku. Stoga, mišljenja i stavovi ljudi o braku postaju iskrivljeni, pa čak i pokvareni. Dokle god živiš i opstaješ u ovom društvu i imaš oči da gledaš, uši da čuješ i mozak da razmišljaš o pitanjima, u različitoj meri ćeš prihvatiti te varljive misli i gledišta, što dovodi do netačnog, pristrasnog shvatanja i znanja o braku. Na primer, pre sto godina ljudi nisu shvatali šta je romantična ljubav, a njihovo shvatanje braka bilo je veoma jednostavno. Kada bi neko stasao za brak, provodadžija bi upoznavao mladence, njihovi roditelji bi se pobrinuli za sve i onda bi se oni venčali s pripadnikom suprotnog pola, stupili u brak, i njih dvoje bi skupa živeli i provodili svoje dane. Tako bi pratili jedno drugo kroz ovaj život, sve dok ne bi stigli do kraja. Eto koliko je brak bio jednostavan. Radilo se o dve jedinke – dve osobe iz različitih porodica koje žive zajedno, prate jedna drugu, brinu jedna o drugoj i žive zajedno ceo život. Bilo je baš tako jednostavno. Ali u nekom trenutku ljudi su počeli da govore o romantičnoj ljubavi, tako da je romantična ljubav postala sastavni deo braka, sve do današnjih dana. Taj termin „romantična ljubav”, ili njegovo značenje i zamisao, više nije nešto zbog čega se ljudi, duboko u svojim srcima, stide ili imaju poteškoća da govore o tome. Umesto toga, ona vrlo prirodno postoji u ljudskim mislima i prirodno je da ljudi o njoj razgovaraju, do te mere da čak i oni koji još nisu odrasli diskutuju o onome što nazivaju romantičnom ljubavlju. Dakle, takve misli, gledišta i izjave apstraktno utiču na sve, na muškarce i žene, na stare i na mlade. Zbog takvog uticaja svi shvataju brak vrlo pretenciozno – tačnije rečeno, puni su predrasuda. Svi su počeli da se igraju sa ljubavlju i da se poigravaju sa strašću. Čovekova takozvana „romantična ljubav” samo je spoj ljubavi i strasti.^[a] Šta znači „ljubav”? Ljubav je neka vrsta naklonosti. Šta znači „strast”? Strast je isto što i požuda. Brak se više ne svodi na dvoje ljudi koji provode dane zajedno kao družbenici; namesto toga, postao je igračka za naklonost i požudu. Zar nije tako? (Jeste.) Ljudi su shvatili brak kao spajanje požude i naklonosti, pa mogu li onda njihovi brakovi da budu dobri? Muškarci i žene ne žive ispravno, niti ispravno ispunjavaju svoje odgovornosti, a dane provode na način koji nije realan. Često govore o ljubavi, strasti, naklonosti i požudi. Da li misliš da oni tako mogu da žive stabilno i bez trzavica? (Ne mogu.) Kakav čovek treba da budeš da bi mogao da prođeš kroz takva iskušenja i zamke? Niko ne može da prođe kroz takva iskušenja i zamke. Društvo ljude ispunjava požudom i uzajamnom naklonošću. To je ono što nazivaju romantičnom ljubavlju i tako savremeni ljudi shvataju brak; to je njihova najviša ocena braka, najuzvišeniji ukus. Dakle, stanje braka savremenih ljudi promenilo se do neprepoznatljivosti i u užasnoj i gadnoj je zbrci. Brak se više ne svodi samo na pitanje muškarca i žene, već je postao pitanje svih ljudi, muškaraca i žena, koji se igraju s naklonošću i požudom – moralno izopačeni do kraja. U zamci štetnih trendova, ili usađivanjem štetnih misli, ljudsko razumevanje i viđenje braka postaje izopačeno, nenormalno i štetno. Pored toga, filmovi i televizijski programi, kao i književna i umetnička dela, neprestano izbacuju sve štetnija i nemoralnija tumačenja i izjave o braku. Režiseri, pisci i glumci prikazuju brak kao nešto užasno. Tu ima mnogo zlobe i požude, što dovodi do toga da pristojni brakovi zapadaju u rasulo. Dakle, od kada postoji romantična ljubav, razvod je među ljudima postao sve češći, kao i vanbračne afere; sve više dece je primorano da trpi bol razvoda roditelja, da živi sa samohranim majkama ili samohranim očevima, provodeći tako svoje detinjstvo i mladost, ili odrastajući pod neodgovarajućim bračnim okolnostima svojih roditelja. Razlog za sve te različite bračne tragedije, te pogrešne ili deformisane brakove jeste taj što je pogled na brak za koji se društvo zalaže pun predrasuda, štetan i nemoralan, do te mere da mu nedostaju etika i moral. Pošto čovečanstvo ne razume tačno šta je pozitivno ili ispravno, ljudi će nesvesno prihvatiti te misli i stavove koje društvo zagovara, bez obzira na to koliko su deformisani. Te stvari su kao kuga, šire se tvojim telom, nagrizaju ti svaku misao i ideju i nagrizaju dobre delove tvoje ljudskosti. Savest i razum tvoje normalne ljudskosti ubrzo postaju zamagljeni, nejasni ili slabi; onda te iskrivljene, zle i nimalo etične niti moralne misli i gledišta koja dolaze od Sotone zauzimaju nadmoćan položaj i dominantnu ulogu u dubini tvojih misli i tvog srca, i u tvom unutrašnjem svetu. Kada te stvari zauzmu nadmoćan položaj i dominantnu ulogu, tvoje viđenje pitanja kao što je brak ubrzo postaje izopačeno i iskrivljeno i lišeno etike i morala, do te mere da postaje štetno, ali ti toga nisi svestan i misliš da je to sasvim ispravno: „Svi tako misle, pa zašto onda ne bih i ja? Svi misle da je to ispravno razmišljanje, pa zašto i ja ne bih tako razmišljao? Stoga, ako niko drugi ne pocrveni dok govori o romantičnoj ljubavi, ne bi trebalo ni ja. U početku sam bila pomalo stidljiva, pomalo sramežljiva i teško mi je bilo da govorim o tome. Posle razgovora o tome još nekoliko puta, bilo mi je lakše. Što sam više slušala i govorila o toj temi, ona je sve više postajala moja.” Upravo tako, dok si govorila i slušala, ta stvar je postala tvoja, a istinsko, prvobitno shvatanje braka nije moglo da opstane u dubini tvojih misli, tako da si izgubila savest i razum koje bi trebalo da imaš kao normalna osoba. Zašto si ga izgubila? Zato što si prihvatila takozvani „romantični” pogled na brak. Taj takozvani „romantični” pogled na brak progutao je prvobitno razumevanje i osećanje odgovornosti koje tvoja normalna ljudskost ima prema braku. Ubrzo počinješ i lično da sprovodiš sopstveno razumevanje romantične ljubavi u delo. Neprestano tražiš ljude koji su ti slični, ljude koji te vole ili koje ti voliš; težiš ka romantičnoj ljubavi koristeći i dozvoljena i nedozvoljena sredstva, podnosiš velike bolove i umeš da budeš bestidna, do te mere da trošiš svu svoju životnu energiju zarad romantične ljubavi – i tada je s tobom svršeno. Tokom težnje ka romantičnoj ljubavi, recimo da žena pronađe nekoga kome se divi i pomisli: „Zaljubljeni smo, hajde onda da se venčamo.” Posle venčanja, određeno vreme živi s tom osobom i onda shvati da on ima neke mane i pomisli: „Ne sviđam mu se, a ustvari ni on meni. Nismo jedno za drugo, tako da je naša romantična ljubav bila greška. Dobro, razvešćemo se.” Posle razvoda, ona ima dvogodišnje ili trogodišnje dete i priprema se da pronađe nekog drugog, misleći: „Pošto u mom prošlom braku nije bilo ljubavi, moram da se postaram da u sledećem bude prave romantične ljubavi. Ovog puta moram da budem sigurna, tako da moram malo bolje da proučim stvar.” Posle izvesnog vremena, nailazi na nekog drugog: „Oh, to je ljubavnik mojih snova, baš onakav kakvog sam zamišljala. Sviđam mu se, a i on meni. On ne može da podnese da bude razdvojen od mene, niti ja od njega; mi smo kao dva magneta koji se privlače, uvek želimo da budemo zajedno. Zaljubljeni smo, hajde da se venčamo.” I tako se ona ponovo uda. U braku rađa još jedno dete, i posle dve ili tri godine, ona misli: „Ovaj čovek je pun mana; lenj je i proždrljiv. Voli da se hvali i razmeće, a i da vodi prazne razgovore. On ne ispunjava svoje obaveze, novac koji zarađuje ne daje u kuću, pije i kocka se po ceo dan. To nije čovek koga želim da volim. To nije čovek koga volim. Razvod!” Ponovo se razvodi, ali ovoga puta odvodi dvoje dece. Posle razvoda počinje da razmišlja: šta je romantična ljubav? Ne ume da odgovori. Ima ljudi sa po dva ili tri propala braka, i šta kažu na kraju? „Ne verujem u romantičnu ljubav, verujem u ljudskost.” Vidiš, oni se stalno predomišljaju i ne znaju u šta treba da veruju. Oni ne znaju šta je brak; oni prihvataju varljiva mišljenja i stanovišta i koriste ih kao svoja merila. Oni lično sprovode te misli i stanovišta u delo, dok istovremeno u velikoj meri štete svom braku i sebi, kao i drugim ljudima; u različitoj meri nanose štetu sledećoj generaciji i sebi, i fizički i duhovno. Sve je to deo razloga zašto se ljudi osećaju povređeno i bespomoćno u vezi sa brakom, zašto nemaju dobar osećaj u vezi sa brakom. Upravo sam podelio o različitim stanovištima i definicijama braka koje ljudi imaju, kao i o situaciji u kojoj se nalazi brak kao posledica netačnih stavova koje savremeni ljudi imaju u vezi sa brakom; ukratko, da li je situacija savremenog braka dobra ili loša? (Loša.) Slabi su mu izgledi, ne deluje optimistično i sve se više okreće naglavačke. Od istoka do zapada, od juga do severa, brak je u užasnom, katastrofalnom stanju. Pripadnici današnjih generacija – ljudi mlađi od četrdeset ili pedeset godina – svi su svedoci nesrećnih brakova prethodnih i narednih generacija, kao i gledišta tih generacija o braku i njihovih propalih bračnih iskustava. Naravno, mnogi ljudi mlađi od četrdeset godina žrtve su svih vrsta nesrećnih brakova; neki od njih su samohrane majke, drugi su samohrani očevi, iako, naravno, relativno gledano, nema baš mnogo samohranih očeva. Neki odrastaju uz biološku majku i očuha, neki uz biološkog oca i maćehu, a neki uz braću i sestre različitih majki i očeva. Drugi imaju razvedene roditelje koji stupaju u novi brak i niko od roditelja ih ne želi, pa postaju siročad koja izrastaju u odrasle osobe posle više godina snalaženja u društvu; onda oni postaju očuh ili maćeha, ili postaju samohrana majka ili otac. Takvo je stanje stvari u savremenom braku. Zar to što su ljudi doveli brak do te tačke nije posledica toga što ih je Sotona iskvario? (Jeste.) Taj neophodni oblik najosnovnijeg opstanka i razmnožavanja čovečanstva potpuno je osakaćen i uneređen. Šta misliš, kako čovečanstvo živi? Nelagodno je posmatrati kako porodice žive, previše je užasno čak i za gledanje. Hajde da ne spominjemo to više; što se više o tome govori, to je nelagoda veća, zar ne?

S obzirom na to da govorimo o braku, trebalo bi da vidimo šta je zapravo tačna, ispravna definicija i koncept braka. Pošto govorimo o tačnoj, ispravnoj definiciji i konceptu braka, moramo da tražimo odgovor u Božjim rečima, da bismo braku dali ispravnu definiciju i koncept zasnovan na svemu što je Bog izgovorio i učinio u vezi s tim pitanjem, da razjasnimo pravo stanje braka i da razjasnimo prvobitnu nameru iza stvaranja i postojanja braka. Ako neko želi da jasno vidi definiciju i koncept braka, onda prvo mora da sagleda ljudske pretke. Zašto je sagledavanje ljudskih predaka prvi korak? Čovečanstvo je uspelo da preživi do danas zahvaljujući brakovima svojih predaka; to jest, osnovni uzrok postojanja tolikog broja ljudi danas je brak između ljudi koje je Bog stvorio u početku. Dakle, ako neko želi da shvati tačnu definiciju i koncept braka, mora da počne s posmatranjem braka ljudskih predaka. Kada je nastao brak ljudskih predaka? Nastao je kada je Bog stvorio čoveka. To je zabeleženo već u Prvoj knjizi Mojsijevoj, tako da moramo da otvorimo Bibliju i vidimo šta ti odlomci kažu. Da li je većina ljudi zainteresovana za ovu temu? Oni koji su već u braku možda misle da o tome uopšte nema šta da se priča, da je ta tema veoma uobičajena, ali mladi samci su posebno zainteresovani za tu temu, jer misle da je brak tajanstven i da ima mnogo toga što im je nepoznato. Prema tome, krenimo od samog početka. Neka neko pročita Prvu Mojsijevu 2:18. („Tada Bog Jahve reče: ’Nije dobro da čovek bude sam; načiniću mu pomoćnika po meri.’”) Zatim, Prva Mojsijeva 2:21-24. („Tada Bog Jahve učini da čovek padne u dubok san. Kad je čovek zaspao, Jahve mu iz utrobe izvadi jedno rebro, pa prazno mesto popuni mesom. Tada Bog Jahve, od rebra koje beše uzeo od čoveka, načini ženu i dovede je pred čoveka. A čovek reče: ’Evo, ovo je kost od moje kosti i telo od moga tela! Neka se zato zove „žena”, jer je od čoveka uzeta.’ Stoga će čovek ostaviti svoga oca i svoju majku, te se priljubiti uz svoju ženu, pa će biti jedno telo.”) Zatim, Prva Mojsijeva 3:16-19. („A ženi reče: ’Umnožiću tvoje trudničke muke, te ćeš s mukom decu rađati. Žudećeš za svojim mužem, ali on će vladati nad tobom!’ Adamu, pak, reče: ’Zato što si poslušao svoju ženu, te jeo plod sa drveta za koji sam ti zapovedio: „Ne jedi s njega!”, evo: Zemlja neka bude prokleta zbog tebe, s mukom ćeš se od nje hraniti celog svog veka! Rađaće ti trnje i korov, a hranićeš se poljskim biljem. Svoj hleb ćeš jesti u znoju svoga lica dok se ne vratiš u zemlju, pošto si iz nje uzet. Jer prah si, i u prah ćeš se vratiti.’”) Tu ćemo stati. Postoji pet stihova u drugom poglavlju i četiri stiha u trećem poglavlju, ukupno devet stihova Svetog pisma. Devet stihova u Prvoj knjizi Mojsijevoj opisuju jednu stvar, a to je kako je nastao brak ljudskog praoca. Nije li tako? (Jeste.) Da li me sad razumeš? Da li malo bolje razumeš opšte značenje i da li si u stanju da ga zapamtiš? Šta je glavna stvar o kojoj se ovde govori? (Kako je nastao brak ljudskog praoca.) Dakle, kako je zapravo došlo do njega? (Bog ga je pripremio.) Tako je, to je pravo stanje stvari. Bog ga je pripremio za čoveka. Bog je stvorio Adama, zatim mu je stvorio družbenika, suprugu da mu pomogne i prati ga, da živi s njim. To je poreklo braka praoca čovečanstva, i izvor je ljudskog braka. Zar nije tako? (Jeste.) Znamo izvor ljudskog braka: Bog ga je odredio. Bog je pripremio družbenika za praoca čovečanstva, koji bi se mogao nazvati i supružnikom, koji bi mu pomagao i pratio ga kroz život. To je poreklo i izvor ljudskog braka. Dakle, sagledavajući poreklo i izvor ljudskog braka, koji je ispravan način shvatanja braka? Da li biste rekli da je brak svetinja? (Da.) Je li svetinja? Ima li to ikakve veze sa svetošću? Nema. Ne može se reći da je svetinja. Brak je uređen i određen od Boga. On ima svoje poreklo i izvor u Božjem stvaranju. Bog je stvorio prvog čoveka, kome je bio potreban družbenik da mu pomogne i prati ga, da živi s njim, te je tako Bog stvorio družbenika za njega i tako je nastao ljudski brak. To je sve. Vrlo jednostavno. To je osnovno razumevanje braka koje treba da imate. Brak dolazi od Boga; On ga uređuje i određuje. U najmanju ruku, može se reći da to nije negativna, već pozitivna stvar. Moglo bi se pouzdano reći i da je s brakom sve u redu, da je on jedno odgovarajuće razdoblje u ljudskom životu, u okviru trajanja ljudskog postojanja. Brak nije štetan, niti je oruđe ili sredstvo kojim se ljudski rod kvari; on je ispravan i pozitivan, jer ga je stvorio i odredio Bog i, naravno, On ga je uredio. Ljudski brak potiče od Božjeg stvaranja, i to je nešto što je On lično uredio i odredio, pa gledajući iz tog ugla, jedina perspektiva koju treba imati u vezi sa brakom jeste ta da on dolazi od Boga, da je on adekvatan i pozitivan, da nije negativan, štetan, sebičan ili mračan. Ne dolazi od čoveka, niti od Sotone, a još manje se organski razvio u prirodi; naprotiv, Bog ga je sopstvenim rukama stvorio, i lično uredio i odredio. To je sasvim sigurno. To je najoriginalnija, najtačnija definicija i koncept braka.

Sada kada razumete tačan koncept i definiciju braka koju ljudi treba da imaju, hajde da pogledamo koje je značenje Božjeg određenja i uređenja braka? To se spominje u biblijskim stihovima koje smo upravo pročitali; naime, zašto postoji ljudski brak, kakve su bile Božje misli, kakve su bile okolnosti i situacija u to vreme, i pod kakvim okolnostima je Bog dao čoveku brak. Bog Jahve je to ovako rekao: „Nije dobro da čovek bude sam; načiniću mu pomoćnika po meri.” Te reči prenose dve poruke. Prvo, Bog je uvideo da je čovek isuviše usamljen da bi bio sam, bez družbenika, bez sagovornika ili saputnika sa kojim bi podelio svoju sreću i misli; video je da će njegov život biti prazan, bezličan i nezanimljiv, pa mu je pala na pamet misao: čovek je malo usamljen, tako da moram da mu napravim družbenika. Taj družbenik će biti njegov supružnik koji će ga svuda pratiti i pomagati mu u svemu; on će biti njegov družbenik i supružnik. Svrha družbenika je da ga prati kroz život, da zajedno s njim ide njegovim životnim putem. Bilo deset, dvadeset, sto ili dvesta godina, taj družbenik će stajati uz njega, svuda će ga pratiti, s njim će razgovarati, deliti sreću, bol i svako osećanje, a istovremeno će ga pratiti i čuvati od samoće i usamljenosti. Te misli i ideje koje se javljaju u Božjem umu su okolnosti nastanka ljudskog braka. Pod tim okolnostima, Bog je učinio nešto drugo. Hajde da vidimo šta kaže Biblija: „Tada Bog Jahve učini da čovek padne u dubok san. Kad je čovek zaspao, Jahve mu iz utrobe izvadi jedno rebro, pa prazno mesto popuni mesom. Tada Bog Jahve, od rebra koje beše uzeo od čoveka, načini ženu i dovede je pred čoveka.” Bog je uzeo rebro od čoveka, uzeo je glinu, i upotrebio rebro da napravi još jednu osobu. Ta osoba je napravljena od rebra čoveka, stvorena je od njegovog rebra. Kolokvijalno govoreći, ta osoba, Adamova družbenica, stvorena je od njegovog mesa i kosti, uzetih iz njegovog tela, pa zar se ne bi moglo reći da je i ona, kao njegova družbenica, takođe deo njegovog tela? (Da.) Drugim rečima, ona je proizašla iz njega. Kada je stvorena, kako ju je Adam nazvao? „Žena.” Adam je bio muškarac, ona je bila žena; očigledno, to su bile dve osobe različitog pola. Bog je prvo stvorio osobu sa muškim fiziološkim osobinama, zatim je uzeo rebro od muškarca i stvorio osobu sa ženskim fiziološkim osobinama. To dvoje ljudi živeli su zajedno kao jedno, što je zapravo brak, i tako je brak nastao. Dakle, bez obzira na to ko su roditelji koji su ih odgajili, na kraju svi moraju da se venčaju i da se udruže sa svojom drugom polovinom pod Božjim određenjem i uređenjem, i da tako nastave do kraja puta. To je Božje određenje. S jedne strane, gledajući objektivno, ljudima su potrebni družbenici; s druge strane, gledajući subjektivno, kada uvide da je brak određen od Boga, muž i žena treba da budu kao jedno, kao jedna osoba koja ne može da se podeli. To je i subjektivna i objektivna činjenica. Dakle, svaka osoba treba da napusti porodicu u kojoj se rodila, da stupi u brak i osnuje porodicu sa svojom drugom polovinom. To je neizbežno. Zašto? Zato što je tako Bog odredio i uredio pri samom nastanku čoveka. Šta to govori ljudima? Ko god da je tvoja druga polovina, bilo da je ona osoba koja ti je subjektivno potrebna i kojoj se nadaš, i bez obzira na to kakvo joj je poreklo, osoba sa kojom ćeš se venčati, sa kojom ćeš osnovati porodicu i provesti ovaj život, svakako je ona koju je Bog već našao i odredio za tebe. Zar nije tako? (Jeste.) Zašto je tako? (Božje određenje.) Razlog je Božje određenje. Gledajući na to u kontekstu prethodnih života, ili iz Božje perspektive, muž i žena koji stupaju u brak zapravo su jedno, tako da Bog organizuje da se venčaš i provedeš život sa osobom s kojom si jedno. Jednostavno rečeno, naprosto je tako. Bez obzira na to da li je osoba sa kojom stupaš u brak ljubavnik iz tvojih snova, je li to tvoj princ na belom konju, je li to osoba koju si iščekivala, da li je voliš ili ona tebe, da li ste ušli u prirodan brak zahvaljujući sreći i slučajnosti, ili pod nekim drugim okolnostima, vaš brak je odredio Bog. Vi ste partneri koje je Bog odredio jedno za drugo, ljudi koje je Bog odredio da prate jedno drugo, i koje je odredio da provedu ovaj život zajedno i da hodaju do kraja ruku pod ruku. Zar nije tako? (Jeste.) Da li mislite da je ovo shvatanje pretenciozno ili iskrivljeno? (Ne.) Nije ni pretenciozno ni iskrivljeno. Neki kažu: „Možda grešiš kada to kažeš. Ako je Bog zaista odredio te brakove, zašto se onda neki brakovi i dalje završavaju razvodom?” Zato što postoje problemi sa ljudskošću tih ljudi, a to je zasebno pitanje. To se dotiče teme stremljenja ka istini, o čemu ćemo razgovarati kasnije. Upravo sada, govoreći o definiciji, shvatanju i tačnom konceptu braka, činjenica je da je to zaista tako. Neki kažu: „Pošto Ti kažeš da su muž i žena jedno, zar nije kao što nevernici kažu: ’Ako je suđeno, onda je suđeno, a ako nije suđeno, onda nije suđeno’, i kao što neki narodi kažu,^[b] ’potrebno je sto godina dobre karme da bi se zavredela prilika da se s nekim nađeš na istom brodu, a hiljadu godina dobre karme da bi s nekim delio bračnu postelju’?” Da li mislite da brak o kojem sada govorimo, ima ikakve veze s tim izrekama? (Ne.) Nema veze. Do braka se ne dolazi radom na njemu – on je određen od Boga. Kada Bog odredi dvoje ljudi da budu muž i žena, da budu partneri jedno drugom, oni ne moraju da rade na sebi. Na čemu bi radili? Na sopstvenoj doslednosti? Na ljudskosti? Ne moraju da rade na sebi. Tako budisti govore, a to nije istina i nema nikakve veze sa istinom. Bog uređuje i određuje brak. Bilo oblikom ili bukvalno, u definiciji ili u konceptu, brak treba shvatiti na taj način. Kroz reči zabeležene u Bibliji i kroz ovaj razgovor u zajedništvu, imate li tačnu i sa istinom usklađenu definiciju i koncept braka? (Imamo.) Taj koncept, ta definicija, nije iskrivljena; to nije gledanje kroz ružičaste naočare, a još manje shvatanje i definisanje na osnovu ljudskih emocija. Tačnije, to ima osnovu; zasniva se na Božjim rečima i postupcima i zasniva se na Njegovim uređenjima i određenjima. Stigavši do ove tačke, da li su svi ovladali razumevanjem i osnovnom definicijom braka? (Da.) Sada kada ste to shvatili, više nećete imati neobjektivne fantazije o braku, ili će vaše pritužbe na brak biti manje, zar ne? Možda ima onih koji kažu: „Brak je određen od Boga – o tome nema šta da se priča – ali brakovi se raspadaju. Zašto se to dešava?” Postoji mnogo razloga za to. Iskvareno čovečanstvo ima iskvarenu narav, ne može da prozre suštinu pitanja, teži zadovoljenju sopstvenih požuda i sklonosti, do te mere da zagovara zlo, te se njihovi brakovi raspadaju. To je posebna tema o kojoj više nećemo govoriti.

Hajde da razgovaramo o međusobnoj pomoći i uzajamnoj podršci u braku. Bog reče: „Nije dobro da čovek bude sam; načiniću mu pomoćnika po meri.” Oni koji su u braku znaju da brak donosi mnoge koristi porodičnom i ličnom životu koje čovek ne bi mogao ni da zamisli. Kada žive sami, ljudi se osećaju veoma samotno i usamljeno, nemaju kome da se povere, nemaju s kim da razgovaraju, niti da s nekim provode vreme; život je izuzetno jednoličan i čamotan. Jednom kada stupe u brak, više ne moraju da trpe tu samoću i usamljenost. Imaju kome da se povere. Ponekad se jadaju svojim supružnicima, a ponekad s njima dele svoje uzbuđenje i radost, a nekad čak daju oduška i svom besu. Ponekad otkrivaju svoja osećanja jedno drugom, a život deluje radosno i srećno. Oni su jedno drugome poverenici i veruju jedno drugom, te osim što više nisu usamljeni, imaju mnogo više lepih trenutaka i uživaju u sreći što imaju partnera. Pored raznih raspoloženja, emocija i osećanja, kao i raznih misli koje treba izraziti, ljudi moraju da se suoče sa mnogim praktičnim pitanjima u svakodnevnom životu, sa svakodnevnim obavezama, s pitanjima kao što su dnevne potrepštine, odeća, hrana i stanovanje. Na primer, recimo da dvoje ljudi žele da žive zajedno i da treba da sagrade malu šupu. Muškarac mora da bude zidar, da slaže cigle da bi sagradio zid, a žena može da mu pomogne tako što će mu dodavati cigle i mešati malter, ili mu brisati znoj i donositi vodu. Njih dvoje pritom ćaskaju i smeju se, a on ima pomoć, što je dobro. I pre nego što padne mrak, posao je završen. To je kao što stara kineska opera „Vilinski par” opisuje: „Ja crtam vodu, a ti vodom zalivaš baštu.” Kako ide dalje? („Ti obrađuješ polja, a ja tkam platno.”) Tako je. Jedno tka platno dok drugo obrađuje polje; jedno je gospodarica unutrašnjeg prostora, a drugo gospodar spoljnjeg prostora. Prilično je dobro živeti tako. To bi se moglo nazvati skladno dopunjavanje, ili skladan suživot. U životu tako dolaze do izražaja muške veštine, a aktivnosti koje muškarac ne ume da obavlja ili u njima nije vešt nadoknađuje žena; tamo gde je žena slaba, muškarac joj to opravdava, pomaže joj i asistira, a njene sposobnosti takođe dolaze do izražaja, što koristi muškarcu u porodici. Muž i žena obavljaju svoju dužnost, učeći jedno od drugog kako da nadoknade svoje slabosti i radeći zajedno da bi zaštitili sklad domaćinstva i život i opstanak cele porodice. Naravno, važnije od družbeništva je da jedno drugo podržavaju i pomažu kroz život, da im dani lepo prolaze, bilo u siromaštvu, bilo u bogatstvu. Ukratko, kao što je Bog rekao, nije dobro da muškarac bude sam, pa je uredio brak u korist muškarca – da muškarac seče drva i održava dvorište, a žena da kuva, čisti, krpi i poslužuje celu porodicu. Svako od njih dobro radi svoj posao, svako radi ono što treba da radi u životu, i dani im prolaze u sreći. Životi ljudi su se iz te jedinstvene tačke postepeno svuda rasprostranjivali i za sve to vreme, do današnjih dana, ljudska bića su se širila i razmnožavala. Dakle, brak je neophodan za čovečanstvo u celini – neophodan za njegov razvoj i za ljude na pojedinačnom nivou. Pravi smisao braka nije samo u razmnožavanju ljudske vrste, već je, što je još važnije, u tome da Bog svakom muškarcu i ženi pronađe partnera koji će biti uz njih tokom svih faza života, kako u teškim i bolnim, tako i u lagodnim, radosnim i srećnim – za sve to vreme, oni imaju kome da se povere, da budu jedno s njima u srcu i umu, i da dele njihovu tugu, bol, sreću i radost. To je značenje koje stoji iza činjenice da Bog ljudima uređuje brak i to je subjektivna potreba svakog ljudskog bića ponaosob. Kada je Bog stvorio ljudski rod, nije želeo da budu usamljeni, te im je uredio brak. U braku muškarci i žene imaju različite uloge, a najvažnije je da se međusobno prate i podržavaju, da žive svaki dan kako priliči, da dobro napreduju životnim putem. S jedne strane, oni mogu da prate jedno drugo, a s druge mogu da podržavaju jedno drugo – to je smisao braka i neophodnost njegovog postojanja. Naravno, to je i shvatanje i stav koji ljudi treba da imaju prema braku, i to je odgovornost i obaveza koju treba da ispune prema braku.

Hajde ponovo da pogledamo Prvu Mojsijevu 3:16. Bog reče ženi: „Umnožiću tvoje trudničke muke, te ćeš s mukom decu rađati. Žudećeš za svojim mužem, ali on će vladati nad tobom!” To je zaduženje koje je Bog dao ženskom polu, što je, naravno, i zapovest, u kojoj On određuje ulogu koju bi žena igrala u braku i odgovornost koju bi preuzela. Žena mora da rađa, što je u jednom smislu bila kazna za njen prethodni prestup, a u drugom odgovornost i obaveza koju je trebalo da prihvati u braku kao žena. Začela bi i rodila, a povrh toga, rađala bi decu u bolovima. Shodno tome, posle stupanja u brak, žene ne bi trebalo da odbijaju da imaju decu zbog straha od bola. To je greška. Rađanje dece je odgovornost koju treba da preuzmeš. Stoga, ako želiš da imaš nekoga da te prati, da ti pomogne u životu, onda moraš da razmotriš prvu odgovornost i obavezu koju preuzimaš na sebe kada stupaš u brak. Ako postoji žena koja kaže: „Ne želim da rađam decu”, onda će muškarci reći: „Ako ti ne želiš da rađaš decu, onda ni ja tebe ne želim.” Ako ne želiš da patiš zbog porođajnog bola, onda ne treba da se udaješ. Ne treba da stupaš u brak, nisi ga dostojna. Posle stupanja u brak, prva stvar koju treba da uradiš kao žena jeste da imaš decu i, povrh toga, da patiš. Ako nisi u stanju da to učiniš, onda nemoj ni da stupaš u brak. Iako se ne može reći da si nedostojna da budeš žena, u najmanju ruku ti kao žena nisi ispunila svoju odgovornost. Začeti i roditi decu je prvo što se zahteva od žena. Drugi zahtev je: „Žudećeš za svojim mužem, ali on će vladati nad tobom.” Biti muškarčeva druga polovina – kao žena, udati se za muškarca dokazuje da si ti njegova druga polovina, i da se izrazim pomalo dogmatski, da si ti stoga deo njega, tako da žudnja tvog srca mora da bude okrenuta ka njemu, što znači da on mora da ti bude u srcu. Samo kada ti je u srcu možeš da se brineš o njemu i da ga rado pratiš. Tek tada, čak i kada ti je muž bolestan, kada naiđe na poteškoće i prepreke, ili kada naiđe na neuspeh, spoticanje ili nevolju bilo među drugim ljudima ili u sopstvenom životu, ti možeš da ispuniš svoje odgovornosti i obaveze kao žena, da se brineš o njemu, da ga čuvaš, da ga neguješ, da ga urazumiš, utešiš i posavetuješ i da ga ohrabriš na ženski način. To je družbeništvo koje je istinito, koje je bolje. Samo tako će tvoj brak biti srećan i tek tada ćeš moći da ispuniš svoju žensku odgovornost. Naravno, tu odgovornost ti nisu poverili tvoji roditelji, već Bog. To je odgovornost i obaveza koju žena treba da ispuni. Kao žena, takva treba da budeš. Tako treba da se ponašaš i brineš o svom mužu; to je tvoja odgovornost i obaveza. Ako žena to ne može da uradi, onda ona nije dobra žena i, naravno, ona nije prihvatljiva žena, jer, u najmanju ruku, nije uspela da ispuni Božji zahtev prema ženama, da će „žudeti za svojim mužem”. Da li ti je to jasno? (Jeste.) Kao druga polovina muškarca, ti si u stanju da ga obožavaš i da brineš o svom mužu kada sve ide dobro, kada on ima novac i moć, kada je poslušan i lepo se brine o tebi, kada te čini srećnom i zadovoljnom u svemu. Ali kada naiđe na poteškoće, bolest, frustracije, neuspehe, obeshrabrenja ili razočaranja, kada stvari ne idu kako je zamislio, onda nisi u stanju da ispuniš odgovornosti i obaveze koje bi žena trebalo da ispunjava, nisi u stanju da ga iskreno utešiš, urazumiš, ohrabriš, niti podržiš. U tom slučaju, ti nisi dobra žena, jer nisi ispunila žensku odgovornost, a nisi ni dobra partnerka muškarcu. Dakle, može li se reći da je takva žena loša žena? „Loše” ne dolazi u obzir; ali u najmanju ruku, ti nemaš savest i razum koje Bog zahteva, a koje neko sa normalnom ljudskošću treba da ima – ti si žena bez ljudskosti. Zar nije tako? (Jeste.) Završili smo s pričom o onome šta se zahteva od žena. Bog je izneo odgovornost žene prema svom mužu, a to je: „Žudećeš za svojim mužem.” Ta reč „žudnja” se ne odnosi na ljubav ili naklonost; već znači da on mora da bude u tvom srcu. Mora da ti bude drag; moraš prema njemu da se odnosiš kao prema voljenoj osobi, kao prema svojoj drugoj polovini. On je taj koga moraš da neguješ, pratiš i brineš se o njemu, čovek s kojim moraš uzajamno da se paziš do kraja života. Moraš da se brineš o njemu i da ga svesrdno čuvaš. To je tvoja odgovornost – na to se misli kada se kaže „žudnja”. Naravno, kada Bog ovde kaže „žudećeš za svojim mužem”, ta reč „žudećeš” je pouka koja se daje ljudima. Kao žena sa ljudskošću, prihvatljiva žena, tvoja žudnja treba da bude usmerena ka tvom mužu. Štaviše, Bog ti nije rekao da žudiš i za svojim mužem i za drugim muškarcima. Bog nije to rekao, zar ne? (Ne, nije.) Bog zahteva da žena bude verna svom mužu, i da jedina osoba u njenom srcu, jedina kojoj je njena žudnja namenjena, bude njen muž. On ne želi da ona bude promenljiva u tome prema kome su njena osećanja usmerena, niti da bude promiskuitetna ili neverna svom mužu, ili da želi nekog drugog van braka. Umesto toga, On želi da ona poželi osobu za koju je udata i da provede ostatak života s njim. Taj čovek je onaj prema kome treba da bude usmerena tvoja prava žudnja, on je taj kome treba da posvetiš ceo život mukotrpnog truda pazeći ga, čuvajući ga, brinući se o njemu, prateći ga, pomažući mu i podržavajući ga. Da li vam je to jasno? (Jeste.) Zar to nije lepo? (Jeste.) Ta vrsta lepote postoji među pticama i živinom, i u ostatku životinjskog carstva, ali gotovo da ne postoji među ljudima – vidiš li samo koliko duboko je Sotona iskvario čovečanstvo! Jasno smo razgovarali u zajedništvu o najosnovnijim obavezama koje žena treba da ispuni u braku, kao i o načelima po kojima treba da se ophodi prema mužu. Pored toga, ovde postoji još nešto, a to je da je brak, kako ga je Bog odredio i uredio, monogaman. Gde u Bibliji nalazimo osnovu za to? Bog je izvukao jedno rebro iz tela muškarca da bi stvorio ženu – On nije izvukao dva ili više rebara iz čoveka, stvarajući više žena. Stvorio je samo jednu ženu. To jest, Bog je stvorio jedinu ženu za jedinog čoveka koga je stvorio. To znači da je za muškarca postojao samo jedan partner. Muškarac je imao samo jednu drugu polovinu i žena samo jednu drugu polovinu; štaviše, u isto vreme, Bog je upozorio ženu: „Žudećeš za svojim mužem.” Ko ti je muž? To je osoba s kojom stupaš u brak, i niko drugi. To nije tvoj tajni ljubavnik, niti je to čuveni idol koga obožavaš, niti je to princ na belom konju o kome sanjariš. To je tvoj muž i on je samo jedan. Takav je brak koji je Bog odredio – monogaman. Da li je on otelotvoren u rečima Božjim? (Jeste.) Bog je rekao: „Nije dobro da čovek bude sam; načiniću mu pomoćnika po meri.” Bog nije rekao da mu je napravio nekoliko ili mnogo pomoćnika, to nije bilo potrebno. Jedan je bio dovoljan. Bog takođe nije rekao da žena treba da se uda za više muževa, niti da muškarac treba da ima više žena. Bog nije stvorio nekoliko supružnika za muškarca, niti je uzeo rebro od nekoliko različitih muškaraca da bi stvorio nekoliko žena, tako da supružnik muškarca može biti samo žena napravljena od njegovog vlastitog rebra. Zar nije tako? (Jeste.) Tako je u kasnijem razvoju čovečanstva nastala poliginija, kao i poliandrija. Takvi brakovi su nenormalni i uopšte se ne mogu nazvati brakom. Sve je to bludničenje. Postoje izuzeci u nekoliko jedinstvenih okolnosti, kao što su smrt muškarca i ponovna udaja njegove žene. To je Bog odredio i uredio, što je dozvoljeno. Ukratko, brak je uvek bio monogaman. Zar nije tako? (Jeste.) Pogledajte prirodu. Divlja guska je monogamna. Ako čovek ubije jednu gusku, druga guska se nikada neće „ponovo udati” – postaće usamljena guska. Kažu da jato gusaka obično predvodi usamljena guska. Usamljenoj guski je teško. Mora da radi ono što druge guske u njenom jatu nisu voljne da rade. Kada druge guske jedu ili se odmaraju, ona mora da čuva ostatak jata. Ne može ni da spava ni da jede; mora da motri na okruženje kako bi zaštitila jato. Ima mnogo toga što ne može da radi. Samo može da bude usamljena, ne može da se zaljubi u drugog. Ne može da uzme drugog partnera dokle god je živa. Divlje guske se uvek drže pravila koja im je Bog odredio, nikada se ne menjaju, čak ni danas, ali ljudi su izvrnuti naopako. Zašto su ljudi tako naopaki? Zato što su ljudi ti koje je Sotona iskvario i zato što žive u zlobi i razvratu, oni ne mogu da ostanu monogamni, ne mogu da održe svoje bračne uloge, niti da zadrže odgovornosti i obaveze koje bi trebalo da imaju. Zar to nije istina? (Jeste.)

Hajde da čitamo dalje. Bog reče: „Žudećeš za svojim mužem, ali on će vladati nad tobom!” Šta znači „vladati nad”? Hoće vladati silom, praviti od žena robinje, da li to znači? (Ne.) Šta onda znači? (Da se brine o njoj i da bude odgovoran za nju.) Takva predstava o „odgovornosti” je malo bliža. To „vladanje nad” je povezano sa činjenicom da je žena navela muškarca na greh. Pošto je žena najpre prekršila reči Božje i bila iskušana od strane zmije, da bi zatim navela muškarca na to isto iskušenje, da izda Boga, Bog se malo naljutio na nju i zato je zahtevao od nje da se suzdrži od preuzimanja inicijative, da se savetuje s muškarcem u svemu što je činila; najbolje bi bilo za nju da dozvoli muškarcu da bude gospodar. Dakle, da li se ženama pruža prilika da budu gospodarice? Može im se pružiti. Žena može da se savetuje sa svojim mužem, a može i da bude gospodarica, ali je za nju najbolje da ne donosi odluke sama; ona mora da se savetuje sa svojim mužem, sa svojim čovekom. Najbolje joj je da se posavetuje sa svojim čovekom kada se radi o nečemu bitnom. Kao žena, ne samo da treba da pratiš svog muža, već moraš i da pomažeš svom mužu da obavlja dužnosti vezane za kuću. Što je još važnije, uloga koju tvoj muž treba da ispuni u porodici i u vašem braku je uloga gospodara, tako da treba da se savetuješ s njim u svemu što radiš. Zbog razlika između polova, žene nemaju prednost nad muškarcima u svojim mislima, uzdržljivosti, gledištima ili u bilo kojoj vrsti spoljnih stvari; naprotiv, muškarci imaju prednost nad ženama. Dakle, na osnovu ove razlike između polova, Bog je muškarcima dao jedinstven autoritet – u porodici, muškarac je gospodar, a žena je tu da pomogne. Žena treba da pripomaže svome mužu ili da ga prati u upravljanju velikim i malim pitanjima. Ali kada je Bog rekao „on će vladati nad tobom”, nije mislio da su muškarci višeg statusa od žena, niti da muškarci treba da dominiraju čitavim društvom. To nije slučaj. Kada je to rekao, Bog je govorio samo o braku; govorio je samo o porodicama i sitnim kućnim poslovima kojima se bave muškarci i žene. Kada je reč o sitnim kućnim poslovima, Bog ne zahteva od muškarca da kontroliše ili prisiljava ženu u svemu; naprotiv, muškarac treba da aktivno preuzme breme i odgovornost za svoju porodicu, a istovremeno treba da brine o ženi, koja je slabija od njega, i treba da obezbedi ispravno vođstvo. Kao što se može videti iz ove stavke, muškarcima su date neke jedinstvene odgovornosti. Na primer, muškarac treba da preuzme na sebe odgovornost da odlučuje o glavnim pitanjima šta je ispravno, a šta pogrešno; ne treba da gura ženu u vatru, niti da joj dozvoli da trpi poniženja u društvu, zlostavljanje i gaženje. Čovek tu odgovornost treba da preuzme na sebe. To ne znači da zbog reči Božjih „on će vladati nad tobom” muškarac može da goni ženu motkom, ili da može da je kontroliše, ili da je učini robinjom da bi s njom postupao kako hoće. Po preduslovima i u okviru braka, muškarac i žena su jednaki pred Bogom; samo što je muškarac muž i Bog mu je dao to pravo i odgovornost. To je samo neka vrsta odgovornosti, a ne jedinstvena moć, ne razlog da se prema ženi postupa kao da nije ljudsko biće. Vas dvoje ste jednaki. Bog je stvorio i muškarca i ženu, samo što postoji jedinstven zahtev koji se stavlja pred muškarca, a to je da s jedne strane mora da snosi breme i odgovornost za porodicu, a s druge, kada se pojave krupna pitanja, muškarac mora hrabro da istupi i da snosi odgovornost i obaveze koje mu pripadaju u ulozi muškarca i muža – da štiti ženu, da učini sve što može da ne dozvoli da njegova žena radi ono što žena ne bi trebalo da radi, ili, prostije rečeno, da ne dozvoli da se ona muči, da ne dozvoli da prolazi kroz muke kroz koje žena ne bi trebalo da prolazi. Na primer, da bi napredovali u službi, da bi živeli dobro i obogatili se, da bi težili ka slavi, novcu i statusu, i da bi drugi imali visoko mišljenje o njima, neki muškarci daju svoje žene svojim šefovima kao konkubine ili ljubavnice, prostituišući tela svojih žena. Kada tako prodaju svoje žene, kada ostvare svoje ciljeve, oni prestaju da cene svoju ženu i ne žele je. Kakav je to čovek? Zar takvi ljudi postoje? (Postoje.) Zar takav čovek nije opak? (Jeste.) Suština vladanja nad ženom je da ispuniš svoje odgovornosti i zaštitiš je. To je zato što, sa fiziološkog rodnog stanovišta, muškarci imaju prednost nad ženama po pitanju raznih ideja, stavova, nivoa i uvida; to je činjenica koju niko ne može da porekne. Prema tome, pošto je Bog dao žene muškarcima, rekavši: „On će vladati nad tobom”, odgovornost koju muškarac treba da ispuni je da nosi breme porodice, ili kada se dogode ozbiljne stvari, da štiti i neguje svoju ženu, da saoseća s njom i razume je; da je ne stavlja u iskušenje, već da snosi odgovornost koju muž i muškarac treba da snose. Na taj način, u porodici i u braku, ispunićeš odgovornost i obaveze koje treba da ispuniš, i učinićeš da se tvoja žena oseća kao da zavređuješ njeno poverenje, da si ti osoba s kojom će provesti svoj život, da si pouzdan i da može da se osloni na tebe. Kada se tvoja žena oslanja na tebe, kada si joj potreban ti, njen muž, da doneseš odluku o nekom bitnom pitanju, nije dobro da u tom trenutku spavaš, piješ, ili da se kockaš i lutaš ulicama. To je sve neprihvatljivo; to je kukavički. Ti nisi dobar čovek; nisi ispunio odgovornosti koje bi trebalo da ispuniš. Ako tebi kao muškarcu uvek treba da žena preuzima inicijativu po svakom bitnijem pitanju, ako nju, koja je nežnija od muškarca, bacaš u vatru, guraš je tamo gde su vetar i talasi najviši, guraš je ka vrtlogu raznoraznih komplikacija, to nije nešto što dobar čovek treba da čini, niti je to način na koji dobar muž treba da se ponaša. Tvoja odgovornost nije samo da nateraš svoju ženu da te poželi, da te prati i da ti pomogne da živiš dobro; to nije sve, ti takođe imaš odgovornost koju treba da preuzmeš. Ona je ispunila svoje obaveze prema tebi – da li si ti ispunio svoje obaveze prema njoj? Nije dovoljno obezbediti joj dobru hranu, toplu odeću i umiriti joj srce; još je važnije da, kada se radi o bitnim pitanjima i sporovima i odlučuje šta je ispravno a šta nije, treba da budeš u stanju da joj tačno, korektno i na odgovarajući način pomogneš da se nosi sa svime, da je poštediš bilo kakvih briga, da joj omogućiš da ima stvarnu korist od tebe i da se postaraš da ispuniš odgovornost koju treba da imaš kao muž. To je izvor ženine sreće u braku. Zar nije tako? (Jeste.) Bez obzira na to koliko si slatkorečiv, ili na koji je način šarmiraš, ili koliko si uz nju, ako tvoja žena u bitnim stvarima ne može da se osloni na tebe ili da ti veruje, ako ne snosiš odgovornosti koje bi trebalo da snosiš, i umesto toga dozvoliš krhkoj ženi da se suoči sa situacijom i doživi poniženje, ili da podnese bilo kakav bol, onda takva žena neće moći da oseti ni sreću ni radost, i neće videti nadu u tebi. Dakle, svaka žena koja se udala za takvog čoveka bila bi nesrećna u braku i živela bi pod utiskom da u danima koji joj predstoje i u životu nema ni nade ni svetlosti, jer se udala za nepouzdanog čoveka, čoveka koji ne ispunjava svoje obaveze, za čoveka zečjeg srca, ništariju i kukavicu; bila bi nesrećna. Dakle, muškarci moraju da snose sopstvenu odgovornost. Kao prvo, to je uslov ljudskosti, a kao drugo – i što je još važnije – oni to treba da prihvate od Boga. To je odgovornost i obaveza u braku koju je Bog dao svakom muškarcu. Dakle, poruka ženama: ako želiš da se udaš i pronađeš svoju drugu polovinu, onda u najmanju ruku prvo moraš da proveriš da li je muškarac pouzdan ili nije. Njegov izgled, visina, diploma, da li je bogat, koliko zarađuje, sve je to manje važno. Ključno je videti da li taj čovek ima ljudskost i osećaj odgovornosti, da li su mu pleća dovoljno široka i snažna da kada se osloniš na njega on ne poklekne, hoće li biti u stanju da te izdrži i da li je pouzdan. Tačnije rečeno, da li on može ili ne može da ispuni obaveze muža kao što je Bog rekao, da li je on takva osoba ili nije; da ne govorimo o tome da se sledi Božji put, u najmanju ruku, on bi trebalo da bude neko ko u Božjim očima ima ljudskost. Kada dvoje ljudi žive zajedno, nije važno da li su bogati ili siromašni, kakav je kvalitet njihovog života, čega ima u njihovoj kući, niti da li su skladnih osobina ili ne; u najmanju ruku, čovek za koga se udaš treba da ispuni svoje obaveze i odgovornost prema tebi, da ima osećaj odgovornosti prema tebi, da te ima u svom srcu. Bilo da si mu draga ili te voli, on u najmanju ruku treba da te drži u srcu, da ispunjava odgovornost i obaveze koje treba da ima u okviru braka. Tada će ti život biti radostan, dani će ti biti srećni, a tvoj put u budućnost neće biti maglovit. Ako je muškarac za koga se žena uda uvek nepouzdan i svaki put kada se nešto desi on istog trenutka pobegne i sakrije se, a hvali se i razmeće kada je sve u redu, kao da je vrlo sposoban i da je muževan i virilan, ali onda se pretvori u mekušca kada se nešto desi, misliš li da bi žena imala razloga da se ljuti? (Da.) Da li bi bila srećna? (Ne bi.) Pristojna, dobra žena bi pomislila: „Uvek ga mazim i pazim, spremna sam da istrpim sve, da ispunim svoje obaveze kao supruga, ali ne vidim budućnost sa ovim čovekom.” Zar takav brak nije mučan? Zar ta muka koju žena oseća nema veze sa muškarcem, s njenom drugom polovinom? (Ima veze.) Da li je to muškarčeva odgovornost? (Jeste.) Muškarac treba da razmisli o sebi. Ne može uvek da se žali da je žena izbirljiva, da voli da zvoca i cepidlači. Obe strane moraju međusobno da razmisle o tome da li ispunjavaju svoje obaveze i odgovornosti, i da li to rade u skladu sa Božijim rečima kada ih čuju. Ako ih ne ispunjavaju, moraju brzo da se preokrenu, brzo da se poprave i srede situaciju; nije prekasno. Da li je to ispravno ponašanje? (Jeste.)

Hajde da čitamo dalje. Posle ovoga sledi još jedna Božja zapovest Adamu, prvom pretku ljudi. Bog je rekao: „Zato što si poslušao svoju ženu, te jeo plod sa drveta za koji sam ti zapovedio: ’Ne jedi s njega!’, evo: Zemlja neka bude prokleta zbog tebe, s mukom ćeš se od nje hraniti celog svog veka! Rađaće ti trnje i korov, a hranićeš se poljskim biljem. Svoj hleb ćeš jesti u znoju svoga lica dok se ne vratiš u zemlju, pošto si iz nje uzet. Jer prah si, i u prah ćeš se vratiti” (1. Mojsijeva 3:17-19). Ovaj odlomak je pre svega Božja zapovest muškarcima. Bez obzira na okolnosti, pošto je Bog dao zapovest muškarcima, Njegova zapovest su obaveze i zadaci koje oni treba da ispune u braku i u porodici. Bog zahteva od muškaraca da u braku izdržavaju porodicu, a to znači da moraju vredno da rade celog života da bi mogli da obezbede dovoljno za život. Muškarci moraju da obezbede dovoljno za život, pa moraju da rade; kako bi se danas reklo, moraju da nađu posao i da rade da bi zaradili novac, ili moraju da obrađuju zemlju i gaje useve da bi izdržavali porodicu. Muškarci moraju da se muče i rade da bi izdržavali celu porodicu, da bi održali egzistenciju. To je Božja zapovest za muževe, za muškarce; to je njihova odgovornost. Dakle, muškarci u braku ne smeju da kukaju: „Jao, slabog sam zdravlja!” „Jao, danas je tako teško naći posao, pod velikim sam stresom!” „Roditelji su me razmazili, ne mogu da radim nijedan posao!” Ako ne možeš da radiš baš nijedan posao, zašto si se ženio? Ako ne možeš da izdržavaš porodicu i ne umeš da radiš ni da preuzmeš na sebe obezbeđivanje sredstava za život cele porodice, zašto si se onda ženio? Neodgovorno je tako nešto reći. Kao prvo, Bog zahteva od ljudi da marljivo rade, a kao drugo, zahteva od njih da rade da bi iz zemlje dobili hranu. Naravno, ovih dana On ne insistira da hranu dobijate iz zemlje, ali mora da se radi. Zato je muško telo tako čvrsto i jako, dok je žensko relativno slabo; tela su različita. Bog je stvorio različita tela za muškarce i žene. Po prirodi, čovek treba da se trudi i radi da bi svojoj porodici obezbedio dovoljno za život, da bi izdržavao porodicu; to je njegova uloga, on je pokretačka snaga porodice. Ženi, s druge strane, Bog tako ne zapoveda. Dakle, može li žena da žanje tamo gde nije posejala, očekujući da sve dobije na tanjiru, a da ništa ne radi? Ni to nije pravo. Iako Bog nije zapovedio ženi da izdržava porodicu, ona ne može samo da sedi skrštenih ruku. Nemojte misliti da zato što Bog nije izdao zapovest ženama, one mogu samo da stoje po strani po tom pitanju. To nije slučaj. Žene takođe treba da ispune svoje obaveze; one treba da pomognu svojim muževima u održavanju porodične egzistencije. Žena ne treba samo da bude partner – ona istovremeno treba da pomogne svom muškarcu da ispuni svoje obaveze i misiju u porodici. Ne može samo da stoji sa strane, gleda i ismejava muža, niti može da čeka da joj sve bude servirano na tanjiru. Između njih dvoje treba da vlada sklad. Na taj način će sve obaveze i odgovornosti koje muškarci i žene treba da ispune biti ispunjene, i biće dobro obavljene.

Hajde da čitamo dalje. Bog je rekao: „Rađaće ti trnje i korov, a hranićeš se poljskim biljem.” Kao što vidiš, pored posla koji je Bog zadao ljudima, tu postoji i dodatno breme; nije dovoljno da radiš, već polja rađaju korov koji moraš da pleviš. To znači da ako si poljoprivrednik, osim setve imaš i drugog posla. Moraš i korov da pleviš i ne možeš da sediš skrštenih ruku; moraš vredno da radiš da bi prehranio svoju porodicu, baš kao što je Bog rekao: „Svoj hleb ćeš jesti u znoju svoga lica.” Šta znači ta rečenica? Znači da se čovekovom redovnom poslu dodaju i otežavajuće okolnosti. Dokle? „Dok se ne vratiš u zemlju.” Dok ne udahneš svoj poslednji dah, kada završiš životni put; onda više nećeš morati to da radiš i tvoja odgovornost će biti ispunjena. To je uputstvo koje je Bog dao ljudima i to je Božja zapovest ljudima, kao i odgovornost i breme koje im je On zadao. Bio ti voljan ili ne, tako je Bog odredio i ti tu nemaš kud. Dakle, u čitavom društvu ili čitavom čovečanstvu, bez obzira da li se na to gleda sa subjektivnog ili sa objektivnog stanovišta, muškarci su u svom opstanku na zemlji pod većim stresom nego žene, za šta se mora reći da je posledica Božjeg određenja i orkestracije. To pitanje muškarci treba da prihvate od Boga i da snose zadatu odgovornost i obaveze; pogotovo oženjeni muškarci koji imaju porodicu i suprugu ne bi trebalo da pokušavaju da izbegnu ili da odbace ispunjavanje svoje odgovornosti jer je život suviše težak, gorak ili naporan. Ako kažeš: „Ne želim da preuzmem ovu odgovornost i ne želim da radim”, onda možeš da izabereš da se povučeš iz braka ili da se ne ženiš. Dakle, pre nego što se oženiš, prvo moraš da promisliš, da razmisliš i jasno shvatiš kakvu odgovornost Bog zahteva da oženjen muškarac preuzme na sebe, zatim da li možeš to da ispuniš, da li možeš dobro da je obaviš, da li možeš pravilno da odigraš svoju ulogu, da ispuniš tebi upućene Božje zapovesti i da li možeš da nosiš breme porodice koje će ti Bog dati. Ako osećaš da ti nedostaje vere da sve to dobro obaviš, ili ako ti nedostaje volje da to uradiš – ako ne želiš to da radiš – ako odbijaš tu odgovornost i obavezu, odbijaš da snosiš breme u domaćinstvu i u okviru braka, onda ne treba da se ženiš. I za muškarca i za ženu, brak podrazumeva odgovornost i breme; brak nije šala. Iako nije svetinja, po Mom shvatanju, brak je u najmanju ruku dostojanstven i ljudi treba da isprave stavove koje imaju o njemu. Brak ne služi za poigravanje telesnim požudama, niti za zadovoljavanje sopstvenih trenutnih emotivnih potreba, a još manje za zadovoljavanje radoznalosti. Brak je odgovornost i obaveza; a pored toga, on je potvrda i provera da li muškarac ili žena imaju sposobnost i veru da snose bračne odgovornosti. Ako ne znaš da li možeš da snosiš bračne odgovornosti i obaveze, ako ti je to potpuno nepoznat teren, ili ako ne želiš da se ženiš – ili ako ti je muka i od same pomisli – ako ne želiš da imaš odgovornost i obaveze porodičnog života, bilo da su sitne ili krupne i želiš da budeš sam – „Bog je rekao da nije dobro biti sam, ali mislim da je biti sam prilično lepo” – onda možeš da odbiješ brak, ili čak da napustiš svoj brak. Svaki čovek je različit i svako može slobodno da bira. Ali, bez obzira na tvoju odluku, ako pogledaš šta u Bibliji zapisano o Božjim izjavama i određenjima u vezi s najranijim ljudskim brakom, videćeš da brak nije šala, niti beznačajna stvar; naravno, nije ni grobnica, kako ga ljudi opisuju. Bog je uredio i odredio brak. Otkad je ljudi, Bog ga je odredio i uredio. Dakle, one svetovne izreke – „Brak je grobnica”, „Brak je grad pod opsadom”, „Brak je tragedija”, „Brak je katastrofa” i tako dalje – da li one drže vodu? (Ne.) Ne drže. To je samo način na koji iskvareno čovečanstvo shvata brak kada ga iskrivi, pokvari i stigmatizuje. Posle iskrivljavanja, kvarenja i stigmatizovanja ispravnog braka, oni ga takođe kritikuju, iznoseći nekoliko neprikladnih zabluda, objavljujući đavolje reči koje dovode do toga da su i oni koji veruju u Boga zavedeni, te imaju i pogrešne i nenormalne poglede na brak. Da li ste i vi bili zavedeni i iskvareni? (Jesmo.) Onda posle našeg razgovora u zajedništvu, pošto steknete tačno i ispravno razumevanje braka, kada neko ponovo upita: „Da li znaš šta je brak?” da li ćeš i dalje govoriti: „Brak je grobnica”? (Ne.) Da li je ta izjava tačna? (Nije.) Da li treba to da kažeš? (Ne.) Zašto ne? S obzirom na to da je brak uređen i određen od strane Boga, ljudi treba korektno da se ponašaju prema braku. Ako se ljudi ponašaju pohotno i prepuštaju se svojoj požudi, upuštaju se u promiskuitetno ponašanje i time izazivaju rđave posledice, ako govore da je brak grobnica, onda mogu samo da kažem da kopaju sopstvenu grobnicu i spremaju sebi nevolje; ne smeju da se žale. To nema nikakve veze sa Bogom. Zar nije tako? Reći da je brak grobnica je Sotonino iskrivljavanje i osuda braka i pozitivnih stvari. Što je nešto pozitivnije, to ga Sotona i iskvareno čovečanstvo više iskrivljuju u nešto štetno. Zar to nije zlo? Ako neko živi u grehu, promiskuitetan je i učestvuje u ljubavnim trouglovima, zašto ljudi to ne kažu? Ako neko bludniči, zašto ljudi to ne kažu? Ispravan brak nije blud, niti promiskuitet, nije zadovoljenje telesnih požuda, niti je beznačajna stvar; naravno, još manje je grobnica. Brak je pozitivan. Bog je odredio i uredio ljudski brak i ukazao je poverenje i izdao zapovesti u vezi s njim; naravno, pored toga, On je zadao odgovornost i obaveze obema stranama u braku putem zapovesti, i dao je Svoja učenja o braku. Brak se može sastojati samo od jednog muškarca i jedne žene. Da li je Bog, po Bibliji, stvorio muškarca, zatim još jednog muškarca i onda ih venčao? Ne, ne postoji homoseksualni brak između dva muškarca ili između dve žene. Postoji samo brak jednog muškarca i jedne žene. Brak čine jedan muškarac i jedna žena koji nisu samo partneri, već se međusobno ispomažu i prate jedno drugo, brinu jedno o drugom i svako ispunjava svoju odgovornost, dobro žive i prate jedno drugo na životnom putu, prate jedno drugo kroz sva teška životna razdoblja, kroz svako drugačije i jedinstveno razdoblje; i svakako prolaze i kroz obična vremena. To je odgovornost koju obe strane u braku treba da preuzmu na sebe, a to je i ono što im je Bog poverio. Šta je Božje poverenje? To su načela kojih ljudi treba da se pridržavaju i da ih primenjuju. Dakle, za sve koji se venčaju, brak ima smisla. Brak dodatno utiče na tvoje lično iskustvo i znanje, kao i na razvoj, zrelost i na usavršavanje tvoje ljudskosti. Naprotiv, ako nisi u braku, već živiš s roditeljima, ili živiš sam celog života, ili ako si u nenormalnom braku, braku koji je nemoralan i nije određen od Boga, onda ono što ćeš doživeti neće biti životno iskustvo, znanje ili susreti, niti razvoj, zrelost i usavršavanje ljudskosti koje ćeš dobiti u ispravnom braku. U braku, pored toga što dvoje ljudi jedno drugom prave društvo i pružaju podršku, oni naravno prolaze i kroz nesuglasice, razmirice i nesporazume koji se javljaju u životu. Istovremeno, oni zajedno doživljavaju bol rađanja dece i iskustvo vaspitavanja i podizanja dece, zbrinjavanja svojih roditelja, posmatranja kako nova generacija odrasta, posmatranja kako se nova generacija venčava i rađa decu baš kao i oni, idući istim putem. Na taj način, iskustvo, znanje ili susreti u ljudskim životima su prilično bogati i raznovrsni, zar ne? (Jesu.) Ako si imao takvo životno iskustvo pre nego što si počeo da veruješ u Boga, pre nego što si prihvatio Božje delo, reči, sud i grdnju, i pored toga, ako si mogao da obožavaš Boga i slediš Boga nakon što si poverovao u Njega, onda bi tvoj život bio malo izdašniji nego kod većine ljudi; tvoje iskustvo i lično razumevanje bili bi malo veći. Naravno, sve ovo o čemu govorim zasniva se na premisi da, u okviru braka koji je odredio Bog, ti treba sa ozbiljnošću da izvršavaš sopstvenu odgovornost i obaveze, odgovornost i obaveze muškaraca i žena, kao i odgovornost i obaveze muževa i žena. To su stvari koje treba da se obave. Ako ne obavljaš svoju odgovornost i obaveze, onda će ti brak biti u rasulu, propašće, i na kraju će se raspasti. Doživećeš rasturen, propao brak, kao i nevolje, zaplete, bol i potrese koje će ti brak doneti. Ako dve strane koje stupaju u brak ne mogu da preuzmu inicijativu i lično ispune svoju odgovornost i obaveze, onda će se raspravljati i protivrečiti jedna drugoj. Kako vreme prolazi, oni će se sve više svađati, njihove razlike će postajati sve dublje i u njihovom braku će početi da se javljaju pukotine; što duže te pukotine budu prisutne, oni će manje biti u stanju da sastave delove slomljenog ogledala svog braka, a takav brak će sigurno ići ka raspadu, ka uništenju – takav brak je svakako propao. Dakle, iz tvoje perspektive, brak koji je Bog odredio nije u skladu sa tvojim željama, i misliš da je neprikladan. Zašto tako razmišljaš? Zato što u okviru braka ne činiš ništa što je u skladu sa Božjim zahtevima i zapovestima; sebično težiš zadovoljenju sopstvenih zahteva, zadovoljenju sopstvenih sklonosti i želja i zadovoljenju svoje mašte. Ne obuzdavaš sebe niti se menjaš zarad svog partnera, niti podnosiš bilo kakvu bol; umesto toga, samo ističeš sopstvene izgovore, sopstvenu korist i želje, i nikada ne razmišljaš o svom partneru. Šta će biti na kraju? Vaš brak će se raspasti. Uzrok tog loma je iskvarena ljudska narav. Ljudi su isuviše sebični, pa čak ni muž i žena, koji treba da budu kao jedno, nisu u stanju da skladno žive zajedno, nisu u stanju da saosećaju, razumeju, uteše i prihvate jedno drugo, ili da se promene i odreknu se nečega zarad onog drugog. Tu možete da vidite kako se čovečanstvo iskvarilo. Brak ne može da obuzda ponašanje ljudi, niti može da natera ljude da se odreknu svojih sebičnih želja, tako da ne postoje moralna načela niti dobre prakse koje dolaze iz društva i koje bi mogle da poprave ljude, ili koje mogu da održe njihovu savest i razum. Dakle, kada je u pitanju brak, ljudi bi trebalo da ga upoznaju na prvobitni način na koji je Bog čoveku odredio brak. Naravno, oni takođe treba da shvate da je to pitanje od Boga. Razumevanje da je sve to od Boga je čisto, a kada ljudi budu u stanju da razumeju sve to, ugao i tačka gledišta iz kojih vide brak će biti ispravni. Razlog zašto njihov ugao i tačka gledišta o braku treba da budu ispravni nije samo da bi bili upoznati s konceptom i tačnom definicijom braka, već i da bi se omogućilo ljudima da imaju pravilan, ispravan, tačan, odgovarajući i razuman praktičan metod kada se susretnu sa brakom, tako da ih ni Sotona ni različite ideje o štetnim trendovima u svetu ne mogu zavesti na stranputicu kada se radi o braku. Vi žene, kada se opredelite za brak zasnovan na Božjim rečima, treba jasno da uvidite da li je vaš partner osoba koja je u stanju da snosi mušku odgovornost i obaveze kao što je Bog zadao, da li on zavređuje da mu poverite ceo svoj život. Vi muškarci treba da jasno uvidite da li je žena ona vrsta osobe koja je u stanju da skrajne sopstvenu korist zarad porodičnog života i svog muža, da prevaziđe svoje nedostatke i mane. Morate da uzmete sve to u obzir i još mnogo toga. Nemoj se oslanjati na svoju maštu, niti na trenutna interesovanja ili hobije; a još manje treba da se oslanjaš na pogrešne predstave o ljubavi i romantici koje ti Sotona usađuje da bi se slepo opredelio za brak. Posle ovog razgovora u zajedništvu, da li su svima jasne ideje, gledišta, uglovi posmatranja i stanovišta koje ljudi treba da imaju o braku, kao i primena koju treba da izaberu i načela kojih treba da se pridržavaju u vezi sa brakom? (Da.)

Danas još nismo govorili o otpuštanju težnji, ideala i želja u braku; samo smo razjasnili definiciju i koncept braka. Da li sam bio jasan o toj temi? (Jesi.) Bio sam jasan. Da li još uvek imate pritužbi na brak? (Ne.) A osoba s kojom ste nekada bili u braku, koju ste ostavili, da li osećate netrpeljivost prema njoj? (Ne.) Da li su i dalje prisutna vaša nenormalna, pristrasna shvatanja i pogledi na brak, ili čak i vaše dečje maštarije koje nisu u skladu sa činjenicama? (Ne.) Trebalo bi da ste sada trezveniji. Ali brak se ne svodi na jednostavna pitanja svakodnevnih potreba. On se dotiče života ljudi sa normalnom ljudskošću, kao i odgovornosti i obaveza ljudi i, štaviše, postoje praktičnija merila i načela na koja je Bog upozorio ljude, koja je zahtevao od njih i naložio im. To su odgovornost i obaveze koje ljudi treba da obave, i to su odgovornost i obaveze koje treba da preuzmu na sebe. To je konkretna definicija braka i značaj konkretnog postojanja braka, koje ljudi sa normalnom ljudskošću treba da znaju. Dobro, ovde ćemo završiti za danas. Do viđenja!

7. januar 2023. godine

a. Izvorni tekst ne sadrži izraz „Čovekova takozvana ’romantična ljubav’ samo je spoj ljubavi i strasti”.

b. Izvorni tekst ne sadrži reči „kao što neki narodi kažu”.