U poslednje vreme, razgovarali smo uglavnom o nekim izjavama koje se tiču moralnog postupanja. Analizirali smo, raščlanili i razotkrili jednu po jednu izjavu o svakom aspektu moralnog postupanja, koje tradicionalna kultura stavlja u prvi plan. To je ljudima omogućilo da raspoznaju i proniknu u suštinu raznih izjava o moralnom postupanju koje se u tradicionalnoj kulturi smatraju pozitivnim. Kad čovek bude jasno razumeo te izjave, počeće da oseća odbojnost prema njima i moći će da ih odbaci. Nakon toga, moći će postepeno da se odrekne tih stvari i u stvarnom životu. A kad svoje slepo verovanje, odobravanje i privrženost tradicionalnoj kulturi bude gurnuo u stranu, moći će da prihvati Božje reči i da u svoje srce primi Njegove zahteve i istina-načela koje svaka osoba treba da poseduje, kako bi ih u svom srcu nosio umesto tradicionalne kulture. Na taj način, čovek će moći da proživi ljudsko obličje i da zadobije Božje odobravanje. Jednom rečju, cilj detaljne analize raznih izjava o moralnom postupanju za koje se zalaže tradicionalna kultura ljudskog roda jeste da ljudima omogući da jasno razluče i da spoznaju suštinu koja stoji iza tih izjava o moralnom postupanju, kao i način na koji Sotona te izjave koristi kako bi ljudski rod kvario, navodio ga na stranputicu i kontrolisao ga. Tako će ljudi moći tačno da razluče šta je istina i šta je pozitivno. Preciznije govoreći, kad ljudi jasno sagledaju te izjave o moralnom postupanju i kad prozru njihovu suštinu, njihovu pravu prirodu i Sotonino lukavstvo, trebalo bi da budu u stanju da spoznaju šta istina zapravo jeste. Tradicionalnu kulturu i izjave o moralnom postupanju koje ona usađuje ljudima nemojte brkati sa istinom. Te stvari nisu istina, one istinu ne mogu da zamene i zasigurno nemaju nikakve veze sa istinom. Bez obzira na perspektivu iz koje je posmatrate i bez obzira na njene konkretne izjave i zahteve, tradicionalna kultura ne predstavlja ništa drugo do uputstva kojima Sotona indoktrinira ljude, navodi ih na stranputicu i ispira im mozgove. Ona predstavlja Sotonino lukavstvo i njegovu priroda-suštinu. Ona nema apsolutno nikakve veze sa istinom, niti sa Božjim zahtevima. Prema tome, ma koliko da je tvoja praksa dobra u smislu moralnog postupanja i ma koliko da dobro shvataš i primenjuješ takvo ponašanje, to ipak ne znači da istinu sprovodiš u delo, niti da si osoba koja poseduje ljudskost i razum, a svakako ne znači da si u stanju da udovoljiš Božjim namerama. Nijedna izjava ni zahtev u vezi s moralnim postupanjem – bez obzira prema kakvim su ljudima ili ponašanjima usmerene – nemaju nikakve veze s onim što od čoveka zahteva Bog. Te izjave i zahtevi nemaju nikakve veze sa istinom koju Bog zahteva da čovek upražnjava, kao ni sa načelima kojih bi čovek trebalo da se pridržava. Jeste li razmišljali o ovom pitanju? Da li to sada jasno uočavate? (Da.)

Bez detaljnog razgovora u zajedništvu i pojedinačne detaljne analize raznoraznih izjava koje tradicionalna kultura ističe u prvi plan, ljudi ne shvataju da su sve te izjave lažne, varljive i nevažeće. Shodno tome, u dubini svog srca, ljudi na različite izjave tradicionalne kulture i dalje gledaju kao na sastavni deo verovanja ili kao na pravila kojih treba da se pridržavaju u svojim postupcima i ponašanju. Prema ponašanjima i moralnom postupanju koji se u tradicionalnoj kulturi smatraju dobrim, oni se i dalje odnose kao prema istini i poštuju ih kao takve, i čak ih brkaju sa istinom. Što je još gore, ljudi o njima propovedaju i promovišu ih kao da su ispravna i pozitivna, pa čak i kao da oni zapravo jesu istina; na taj način, druge ljude navode na pogrešan put, ometaju ih i sprečavaju da dođu pred Boga i prihvate istinu. To je najrealniji problem koji svi mogu da vide. Ljudi često uzimaju kao istinu izjave o moralnom postupanju koje čovek smatra dobrim i pozitivnim. Oni će čak reči i izjave iz tradicionalne kulture citirati tokom razgovora u zajedništvu i propovedati ih na skupovima i u prisnim razgovorima o Božjim rečima. To je veoma ozbiljan problem. Mada takvi problemi i takvi događaji ne bi trebalo da se javljaju u Božjoj kući, to se veoma često dešava – reč je o vrlo uobičajenom problemu. Sve to ukazuje na još jedan problem: kad ljudi ne razumeju stvarnu suštinu tradicionalne kulture i izjave o moralnom postupanju, oni se često prema izjavama tradicionalne kulture o moralnom postupanju odnose kao prema nečemu pozitivnom, čime treba zameniti ili potisnuti istinu. Da li je ovo uobičajena pojava? (Da.) Primera radi, izjave tradicionalne kulture, poput: „Budi ljubazan prema drugima”, „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj”, „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”, „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode”, ili još popularnije izjave, kao što su: „Za prijatelja bih i metak primio” i „Dobar podanik ne služi dva kralja, niti dobra žena može da ima dva muža”, već su postale verovanje po kojem se ljudi ponašaju, odnosno kriterijumi i merila na osnovu kojih se ocenjuje plemenitost neke osobe. Tako ljudi, čak i nakon što saslušaju mnogo Božjih reči i istina, i dalje koriste te izjave i teorije tradicionalne kulture kao merila na osnovu kojih gledaju na stvari i ocenjuju druge ljude. O kakvom se ovde problemu radi? Sve to ukazuje na veoma ozbiljan problem, koji se ogleda u tome da tradicionalna kultura zauzima veoma važno mesto duboko u čovekovom srcu. Zar sve o čemu smo govorili ne ukazuje upravo na to? (Ukazuje.) Raznorazne ideje, koje je Sotona usadio u ljude, duboko su se ukorenile u njihovim srcima. Potpuno su preovladale i postale uobičajena stvar u životima ljudi, kao i u okruženjima i društvima čitavog čovečanstva. Prema tome, tradicionalna kultura ne samo što zauzima važno mesto u dubini čovekovog srca, već takođe kontroliše i temeljno utiče na načela i stavove, poglede i metode po kojima oni posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju. Čak i nakon što čovek prihvati da ga Božje reči osvoje i razotkriju, da mu sude i da ga grde, pomenute ideje tradicionalne kulture i dalje zauzimaju važno mesto u njegovom duhovnom svetu i u dubini njegovog srca. To znači da one kontrolišu smer, ciljeve, načela, stavove i gledišta na osnovu kojih čovek gleda na druge ljude i stvari, na osnovu kojih se ponaša i deluje. Zar to ujedno ne znači da je Sotona u potpunosti zarobio ljude? Zar to nije činjenica? (Jeste.) To je činjenica. Način na koji ljudi žive, njihovi životni ciljevi, pogledi i stavovi na osnovu kojih oni svemu pristupaju, u celosti su zasnovani na tradicionalnoj kulturi, koju u njima podstiče i koju im je usadio Sotona. Tradicionalna kultura zauzima dominantnu poziciju u životima ljudi. Moglo bi se reći da raznorazna mišljenja iz tradicionalne kulture zauzimaju dominantno i važno mesto u čovekovom duhovnom svetu i u dubini njegovog srca, čak i nakon što on stupi pred Boga i sasluša Njegove reči, pa čak i pošto od Njega prihvati neke ispravne izjave i gledišta. Zbog takvih mišljenja, ljudi naprosto ne mogu odoleti porivu da Boga, Njegove reči i delo, takođe posmatraju kroz prizmu metoda, gledišta i stavova tradicionalne kulture. Na osnovu njih će čak i suditi, analizirati i proučavati Božje reči, Njegovo delo, Njegov identitet i suštinu. Zar nije tako? (Jeste.) To je neosporna činjenica. Čak i nakon što Bog ljude osvoji Svojim rečima i delom, Svojim postupcima, Svojom suštinom, snagom i mudrošću, tradicionalna kultura i dalje zauzima važno mesto u dubini njihovih srca, u toj meri da ništa ne može da je zameni. To se, naravno, odnosi i na Božje reči i istinu. Čak i kada osvoji ljude, Njegove reči i istina ne mogu da iz njihovih srca istisnu tradicionalnu kulturu. Sve je to veoma tužno i zastrašujuće. Ljudi se uporno drže tradicionalne kulture čak i dok slede Boga, dok slušaju Njegove reči i dok od Njega prihvataju različite ideje i istinu. Iako se, spolja gledano, čini da ti ljudi slede Boga, razne ideje, gledišta i stanovišta koje su u njih usadili tradicionalna kultura i Sotona, i dalje nepokolebljivo drže svoje mesto i nezamenljive su u njihovim srcima. Možda ljudi svakog dana jedu i piju Božje reči, možda ih često čitaju kao molitvu i promišljaju o njima, ali osnovna stanovišta, načela i metodi na osnovu kojih oni gledaju na druge ljude i stvari, i na osnovu kojih se ponašaju i deluju, ipak su i dalje zasnovani na tradicionalnoj kulturi. Prema tome, tradicionalna kultura utiče na ljude tako što ih u svakodnevnom životu podvrgava svojim manipulacijama, orkestracijama i kontroli. Ljudi je se ne mogu otresti, niti od nje pobeći, baš kao ni od vlastite senke. Zašto je to tako? Zato što ljudi nisu u stanju da u dubini svog srca pronađu, raščlane i razotkriju razne ideje i stanovišta koje su u njih usadili tradicionalna kultura i Sotona. Oni te stvari ne mogu da prepoznaju, da ih prozru, da se protiv njih pobune, niti da ih napuste; ne mogu da na druge ljude i stvari gledaju, niti da se ponašaju i da deluju onako kako Bog zapoveda, odnosno, onako kako ih On uči i savetuje. U kakvim neprilikama većina ljudi i dalje živi zbog toga? U takvim da, iako iz dubine srca žele da posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju na osnovu Božjih reči, da se ne suprotstavljaju Božjim namerama i istini, oni ipak, bespomoćno i nehotice, nastavljaju da sa ljudima komuniciraju, da se ponašaju i da probleme rešavaju u skladu s metodama kojima ih podučava Sotona. Ljudi u svom srcu žude za istinom i žele da poseduju ogromnu čežnju za Bogom, da posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju u skladu s Božjim rečima, kao i da ne prekrše istina-načela. Ipak, na kraju uvek sve ispadne suprotno njihovim željama. Čak i kad udvostruče napore, na kraju ipak ne dobiju željeni rezultat. Koliko god se ljudi mučili, koliko god truda ulagali, koliko god bili odlučni i žudeli da postignu ljubav prema pozitivnim stvarima, naposletku uvek ispadne da su istine koje mogu da primenjuju i kriterijumi istine kojih mogu da se pridržavaju veoma retki i malobrojni. To je ono što ljude, duboko u srcu, najviše tišti. Šta je razlog svemu tome? Jedan od razloga je to što razne ideje i stanovišta kojima tradicionalna kultura podučava ljude još uvek dominiraju njihovim srcima i upravljaju njihovim rečima, delima, idejama, kao i metodama i načinima na osnovu kojih se oni ponašaju i po kojima deluju. Stoga ljudi moraju biti podvrgnuti čitavom jednom procesu, kako bi tradicionalnu kulturu mogli da prepoznaju, da je raščlane i razotkriju, da je prozru i dokuče, da bi je, na kraju, zauvek napustili. To je nešto što je veoma važno učiniti i što nije neobavezno. Važno je zbog toga što tradicionalna kultura već preovladava u dubini ljudskog srca – ona čak preovlađuje u celokupnoj njihovoj ličnosti. To znači da ljudi u svom životu, po tome kako se ponašaju i kako rešavaju probleme, naprosto ne mogu da se suzdrže od kršenja istine i ne mogu da se otmu kontroli i uticaju tradicionalne kulture; takvi su oduvek bili i ostali do dana današnjeg.

Ako neko želi da, verujući u Boga, u potpunosti prihvati istinu, da je temeljno primenjuje i da je zadobije, najpre se mora, duboko i konkretno, pozabaviti iskopavanjem, detaljnom analizom i spoznajom različitih ideja i stanovišta tradicionalne kulture. Mada je očigledno da ideje tradicionalne kulture zauzimaju važno mesto u srcu svake osobe, različiti ljudi se pridržavaju različitih aspekata njene indoktrinacije; svaka osoba se usredsređuje na različite delove te kulture. Neki ljudi naročito zagovaraju izjavu: „Za prijatelja bih i metak primio.” Drugim rečima, veoma su odani svojim prijateljima i ta im je odanost važnija od svega. Odanost je njihov život. Od dana kad su rođeni, oni žive za odanost. Drugi, pak, veoma visoko cene ljubaznost. Ako neko prema njima pokaže ljubaznost, bilo malu ili veliku, oni je primaju k srcu, da bi zatim uzvraćanje te ljubaznosti postalo najvažnija stvar u njihovom životu – to postaje njihova životna misija. Neki naročito vole da na druge ljude ostave dobar utisak; usredsređuju se na to da postanu časne, plemenite i pristojne osobe, kako bi ih drugi poštovali i kako bi imali visoko mišljenje o njima. Žele da drugi o njima lepo govore, da steknu dobru reputaciju, da ih drugi hvale i da njihove postupke svi odobravaju. U svojoj težnji ka najrazličitijim izjavama tradicionalne kulture i moralnog postupanja, svaka se osoba fokusira na različite stvari. Neki cene slavu i bogatstvo, drugi poštenje, neki vrednuju moralnu čistotu, a neki uzvraćanje ljubaznosti. Pojedini ljudi cene odanost, drugi blagonaklonost, dok treći naročito cene pristojnost – prema svakome su puni poštovanja, lepo vaspitani i uvek daju prednost drugima – i tome slično. Svako ima drugačiji fokus. Prema tome, ako želiš da razumeš kako tradicionalna kultura utiče na tebe i kako te kontroliše, ako želiš da saznaš koliku težinu ona ima u dubini tvog srca, moraš detaljno da analiziraš sebe i da spoznaš kojoj vrsti ljudi pripadaš i šta je to što najviše ceniš. Da li ti je stalo do „pristojnosti” ili „blagonaklonosti”? Ceniš li „pouzdanost” ili „strpljenje”? Iz različitih perspektiva i na osnovu svog stvarnog ponašanja, moraš detaljno da analiziraš koji to aspekt tradicionalne kulture najtemeljnije utiče na tebe i zbog čega uopšte stremiš ka tradicionalnoj kulturi. Suština tradicionalne kulture kojoj težiš reći će ti kojoj vrsti ljudi pripadaš. Od toga kojoj vrsti ljudi pripadaš zavisi šta preovlađuje u tvom životu – a to što preovlađuje u tvom životu upravo je ono što moraš da prepoznaš, detaljno analiziraš i prozreš, protiv čega moraš da se pobuniš i što moraš da napustiš. Nakon što to budeš otkrio i u potpunosti razumeo, moći ćeš postepeno da se distanciraš od tradicionalne kulture, da je uistinu napustiš i da se, konačno, od nje potpuno otrgneš i počupaš korenje koje je pustila duboko u tvom srcu. Tada ćeš moći da se temeljno pobuniš protiv nje i da je iskoreniš. Kad to budeš učinio, tradicionalna kultura neće više igrati najvažniju ulogu u tvom životu; umesto nje, Božje reči i istina počeće lagano da preuzimaju vodeću ulogu u dubini tvog srca i postaće tvoj život. Božje reči i istina postepeno će zauzimati važno mesto u tvom srcu, u njemu će Bog i Njegove reči sesti na svoj tron i vladaće kao tvoj Car. Zauzeće svaki deo tebe. Neće li vam se tada životne nevolje činiti lakšim? Neće li vam život postajati sve manje i manje mučan? (Hoće.) Neće li vam biti lakše da posmatrate ljude i stvari, ponašate se i delujete isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum? (Hoće.) Biće vam neuporedivo lakše. Vidim da ste svi veoma zauzeti svakodnevnim obavljanjem svojih dužnosti. Pored čitanja Božjih reči, takođe morate svakodnevno razgovarati o istini, morate čitati, slušati, pamtiti i zapisivati. Trošite puno vremena i energije, plaćate visoku cenu, strašno patite i možda razumete veliki deo doktrine. Međutim, kada je reč o obavljanju dužnosti, velika je šteta što niste u stanju da sprovodite istinu u delo i što ne možete da dokučite načela. Mada ste toliko puta slušali i razgovarali o raznim aspektima istine, kad god vas nešto zadesi, vi Božje reči ne umete da doživite, da ih iskoristite, niti da ih sprovedete u delo. Istinu ne umete da sprovedete u delo, već i dalje morate da je tražite i da s drugima o njoj raspravljate. Zašto je Božjim rečima potrebno toliko vremena da se ukorene u nečijem srcu? Zašto je toliko teško razumeti istinu i delovati u skladu s načelima kroz Njegove reči? Kao glavni razlog svega toga, ne može se isključiti ogroman uticaj tradicionalne kulture na ljude. Ona već veoma dugo zauzima važno mesto u njihovim srcima, upravlja njihovim mislima i razumom. Tradicionalna kultura daje odrešene ruke iskvarenim naravima ljudi, koje oni razotkrivaju sa istom onom lakoćom kojom mesar barata nožem ili s kojom riba pliva u vodi. Zar nije tako? (Jeste.) Tradicionalna kultura je usko povezana s čovekovim iskvarenim naravima. One međusobno sarađuju i osnažuju jedna drugu. Kad se iskvarene naravi spoje s tradicionalnom kulturom, baš kao i kad se riba nađe u vodi, u stanju su da pokažu svu svoju snagu. Iskvarene naravi vole tradicionalnu kulturu i imaju potrebu za njom. I tako je čoveka, podvrgnutog višemilenijumskom uslovljavanju tradicionalnom kulturom, Sotona sve dublje kvario, usled čega su čovekove iskvarene naravi postajale sve ozbiljnije i prekomernije. Ovako prerušene i upakovane, te su naravi postajale ne samo sve ozbiljnije, već ujedno i sve bolje maskirane. Osobine poput nadmenosti, lažljivosti, rđavosti, nepopustljivosti i odbojnosti prema istini bivale su sve skrivenije i bolje maskirane – na sve lukavije načine su se razotkrivale, usled čega je ljudima bilo sve teže da ih uoče. U šta se, dakle, ljudski svet postepeno pretvorio, kao posledica takvih uslovljavanja, podučavanja, navođenja na stranputicu i kontrole od strane tradicionalne kulture? Pretvorio se u svet demona. Ljudi više ne žive kao ljudska bića; oni više nemaju ljudsko obličje, niti poseduju ljudskost. Uprkos tome, ljudi koji se uporno drže tradicionalne kulture, ljudi koje ona već duže vreme indoktriniše, prožima i poseduje, sve su snažnije ubeđeni u vlastitu veličinu, plemenitost i transcendentnost. Takvi su ljudi neverovatni egoisti; niko od njih ne smatra sebe beznačajnim, bezvrednim, i tek jednim sićušnim stvorenim bićem. Niko od njih nije spreman da bude običan čovek; svi bi da budu poznati, da budu veliki, da postanu mudraci. Uslovljeni tradicionalnom kulturom, ljudi žele ne samo da nadmaše sami sebe – oni bi da nadmaše čitav svet i celokupno čovečanstvo. Čuo si za onu pesmu koju pevaju nevernici, „Hteo bih da letim visoko, još više”, ili onu koja ide ovako: „Ja sam samo ptičica, koja bi da leti, ali ne može da leti visoko”. Nisu li sve te reči potpuno lišene smisla i razuma, potpuno ispražnjene od svake ljudskosti? Nisu li one zapravo divlji urlik Sotone? (Jesu.) One su odjek Sotoninog ludačkog zavijanja. Prema tome, ma kako se na to gledalo, otrov tradicionalne culture je već odavno prodro u srce čovekovo, a to je nešto što se ne može preko noći ukloniti. To nije jednostavno poput prevazilaženja nekog ličnog nedostatka ili loše navike – da biste to postigli, morate otkriti vlastite misli, gledišta i iskvarenu narav, te u skladu sa istinom iskoreniti iz svog života otrovno korenje tradicionalne kulture. Nakon toga, treba da posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ u skladu s Božjim rečima i zahtevima, i da istinu Njegovih reči učiniš svojim životom. Jedino ćeš na taj način uistinu zakoračiti na pravi put, sledeći Boga i verujući u Njega.

Toliko smo toga već uradili na raščlanjivanju i razotkrivanju tradicionalne kulture, i u zajedništvu nadugačko razgovarali o toj temi. Ma koliko da smo dugo i intenzivno o tome razgovarali, naš cilj se i dalje sastoji u razrešenju raznih poteškoća s kojima se ljudi susreću dok streme ka istini, kao i raznih teškoća i problema u vezi s njihovim život-ulaskom. Cilj nam je da uklonimo sve barijere, prepreke i poteškoće – među kojima preovlađuju razne izjave, ideje i gledišta tradicionalne kulture – koje ljudima stoje na putu stremljenja ka istini. Sa današnjim danom smo, u osnovi, završili s razgovorom na temu tradicionalne kulture. Jesmo li, onda, završili i sa razgovorom o temama koje se odnose na stremljenje ka istini? (Ne.) Jesu li se naši razgovori o tradicionalnoj kulturi, kao i njeno raščlanjivanje, odnosili na stremljenje ka istini? (Jesu.) Sve je to itekako imalo veze sa stremljenjem ka istini. Tradicionalna kultura je najveća poteškoća s kojom se ljudi suočavaju na svom putu stremljenja ka istini. Pošto smo, dakle, završili sa razgovorom o tradicionalnoj kulturi – najvećoj prepreci na putu stremljenja ka istini – danas ćemo u zajedništvu razgovarati o pitanju „Zašto čovek mora da stremi ka istini?” Zašto čovek mora da stremi ka istini? Jesmo li i ranije već razgovarali o tom pitanju? Zašto uopšte moramo da razgovaramo o tome? Da li je to pitanje važno? (Jeste.) A zašto je ono važno? Podelite s nama svoja razmišljanja o tome. (Kako ja to razumem, stremljenje ka istini neposredno je povezano s čovekovim spasenjem. Budući da nam je svima narav veoma iskvarena i da smo od malih nogu zadojeni i temeljno zatrovani tradicionalnom kulturom, mi naprosto moramo da stremimo ka istini, jer inače nećemo moći da prepoznamo sve ono negativno što potiče od Sotone. Osim toga, nećemo moći da sprovodimo istinu u delo, niti ćemo umeti da postupamo pozitivno i u skladu s Božjim namerama. Drugim rečima, neće nam preostati ništa drugo nego da postupamo i vladamo se u skladu s vlastitim iskvarenim naravima. Ako bi tako verovao u Boga, čovek bi, naposletku, i dalje bio pljunuti Sotona, a ne neko koga bi Bog hteo da spase. Stoga je stremljenje ka istini veoma važno. Nadalje, naše iskvarene naravi mogu se očistiti samo kroz stremljenje ka istini m; to je ujedno jedini način da ispravimo svoje pogrešne ideje o tome kako treba da posmatramo druge ljude i stvari, kako da se ponašamo i da delujemo. Tek kad istinu bude zadobio i razumeo, čovek će svoju dužnost moći da obavlja kompetentno i postaće neko ko se pokorava Bogu. U suprotnom, nehotično će slediti svoju iskvarenu narav i tokom obavljanja svoje dužnosti činiti stvari kojima će prekidati i ometati rad crkve.) Naglasili ste dve stvari u svom odgovoru. Kako je glasilo Moje pitanje? (Zašto čovek mora da stremi ka istini?) Da li je to pitanje jednostavno? Na prvi pogled, radi se o prostom, uzročno-posledičnom pitanju. Da li svi smatrate da se stremljenje ka istini, s jedne strane, odnosi na čovekovo spasenje, a sa druge na to da se izbegne stvaranje prekida i ometanja? (Da.) Kad se tako postavi, to pitanje zaista zvuči sasvim jednostavno. Ali, da li je stvarno tako jednostavno? Podelite s nama svoja razmišljanja. (Mislim da je na pitanje „Zašto čovek mora da stremi ka istini?” jednostavnije odgovoriti sa teorijskog stanovišta, ali i da ono prestaje da bude jednostavno ako se njime obuhvati stvarno praktično delovanje i ulazak u stvarnost.) „Zašto čovek mora da stremi ka istini?” – koliko je još drugih pitanja obuhvaćeno tim pitanjem? Ono obuhvata pitanja poput: „kakav je značaj stremljenja ka istini”, „iz kojih razloga se ona vrši” – ima li još neko? (Važnost stremljenja ka istini.) Tako je: tim je pitanjem obuhvaćena i važnost stremljenja ka istini; ono u sebi sadrži sva ta pitanja. Imajući sve to u vidu, da li je pitanje „Zašto čovek mora da stremi ka istini?” jednostavno? (Nije.) Promislite još jedanput o pitanju „Zašto čovek mora da stremi ka istini?” u svetlu svega što je rečeno. Najpre se osvrnite malo unazad – šta znači stremiti ka istini? Kako se to stremljenje definiše? (Posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum.) Da li definicija zaista tako glasi? Izostavili ste reč „isključivo”. Pročitajte je ponovo. („Posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum.”) Pitanje „Zašto čovek mora da stremi ka istini?” odnosi se na način na koji čovek posmatra druge ljude i stvari, kako se ponaša i kako deluje. Ono se tiče načina na koji bi čovek trebalo da posmatra druge ljude i stvari, kako bi trebalo da se ponaša i da deluje, te zbog čega bi na druge ljude i stvari trebalo da gleda, odnosno da se ponaša i da deluje isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Zašto čovek treba da stremi ka takvom načinu postupanja – zar nije upravo to suština ovog pitanja? Nije li to fundamentalno pitanje? (Jeste.) Sada ste, dakle, shvatili osnovni motiv tog pitanja. Vratimo se sada na sȃmo pitanje „Zašto čovek mora da stremi ka istini?” To nije jednostavno pitanje. Njime su obuhvaćeni značaj i vrednost stremljenja ka istini, ali u njemu ima još nečega što je od najveće važnosti: ljudima je, na osnovu njihove suštine i njihovih nagona, istina neophodna koliko i sam život, i zbog toga oni moraju da streme ka njoj. To se, naravno, takođe odnosi na budućnost i opstanak ljudskog roda. Jednostavno rečeno, stremljenje ka istini vezano je za spasenje ljudi i za promenu njihovih iskvarenih naravi. Ono se, svakako, odnosi i na razne druge stvari koje ljudi proživljavaju, na izlive njihovih osećanja i na njihovo ponašanje u svakodnevnom životu. S velikom preciznošću se može reći da su njihove šanse da budu spaseni ravne nuli, ukoliko ne streme ka istini. S druge strane, stopostotna je šansa da će se oni, ako ne budu stremili ka istini, opirati Bogu, izdati Ga i odbaciti. U bilo koje vreme i na svakom mestu, moći će da se opiru Bogu i da Ga izdaju, a pritom će, naravno, uvek i svuda ometati rad crkve i rad Božje kuće, ili nekim svojim postupcima stvarati prekide i ometanja. To su samo neki od najosnovnijih i najjednostavnijih razloga zbog kojih ljudi moraju da streme ka istini, koje je moguće uočiti i razumeti iz njihovog svakodnevnog života. Danas ćemo, međutim, razgovarati samo o nekim ključnim delovima pitanja „Zašto čovek mora da stremi ka istini?” Pošto smo već razgovarali o njegovim najfundamentalnijim aspektima, koje ljudi prepoznaju i shvataju kao stvar doktrine, danas nećemo razgovarati o tim jednostavnim, bazičnim pitanjima. Biće dovoljno da popričamo o nekoliko glavnih elemenata. Zašto razgovaramo na temu stremljenja ka istini? Očigledno je da ta tema sadrži u sebi neka važnija pitanja, pitanja do kojih ljudi ne mogu da prodru, za koja nisu čuli i koja ne razumeju, a koja ipak zahtevaju njihovo shvatanje i razumevanje.

Zašto čovek mora da stremi ka istini? Nećemo započinjati od osnovnih aspekata tog pitanja, koje su ljudi već shvatili i razumeli, kao ni od doktrine koju već poznaju. Odakle ćemo, onda, započeti? Moramo započeti od same srži tog pitanja, to jest, od Božjeg plana upravljanja i Božjih namera. Šta znači započeti od same srži tog pitanja? To znači da ćemo započeti od Božjeg plana upravljanja i od Božjeg stvaranja ljudskog roda. Otkad ljudi postoje, od trenutka kad je Bog živom biću – stvorenom ljudskom rodu – udahnuo život, On je planirao da unutar ljudskog roda pridobije jednu grupu ljudi. Ta će grupa biti u stanju da Njegove reči shvati, razume i da ih se pridržava. Ljudi iz te grupe moći će da, u skladu s božjim rečima, domaćinski brinu o svim stvarima, o nebrojenom mnoštvu Njegovih stvorenja, o biljkama, životinjama, šumama, okeanima, rekama, jezerima, planinama, potocima, ravnicama i svemu ostalom. Nakon što je taj plan sačinio, Bog je počeo da, u skladu s tim, polaže Svoje nade u ljudski rod. On se nada da će ljudi jednog dana moći da igraju ulogu upravitelja nad ovim ljudskim rodom, nad svim stvarima koje postoje u svetu i raznim stvorenjima koja žive među njima, i da će to moći da čine na uređeni način, u skladu s metodama, pravilima i zakonima koje je On uspostavio. Iako je Bog već oblikovao taj plan i ta očekivanja, do ostvarenja Njegovog krajnjeg cilja proteći će mnogo vremena. To nije nešto što se može postići za deset ili dvadeset, ni za sto ili dve stotine godina, pa čak ni za jedan ili dva milenijuma. Za to će biti potrebno čitavih šest hiljada godina. Tokom ovog procesa, ljudski rod mora da doživi različita doba i periode, različite ere i etape Božjeg dela. Ljudi moraju da iskuse kako se zvezde kreću po nebu, kako mora presušuju i kako se kamenje mrvi, moraju da iskuse dramatične promene. Od vremena prvih i malobrojnih ljudskih bića, čovečanstvo je doživljavalo velike uspone i padove, preokrete i promene u svetu, nakon kojih je broj ljudi lagano rastao, a oni postepeno sticali iskustva, pri čemu su se poljoprivreda, ekonomija, načini života i preživljavanja takođe postepeno menjali i rađali nove metode. Tek kad nastupi određeni period i određeno doba, ljudi mogu da dostignu nivo na kojem će im Bog suditi, grditi ih i osvojiti, i na kojem će im Bog saopštiti istinu, Svoje reči i Svoje namere. Da bi dostiglo taj nivo, čovečanstvo je, kao i sve drugo na zemlji, moralo da iskusi veliki preokret. Naravno, dramatične promene takođe su se odvijale na nebesima i u čitavom svemiru. Sav taj niz promena postepeno se odvijao i odigravao paralelno sa Božjim upravljanjem. Trebalo je mnogo vremena da ljudi dostignu tačku u kojoj će stupiti pred Boga i prihvatiti Njegovo osvajanje, sud i grdnju, kao i opskrbu Njegovim rečima. To je, međutim, sasvim u redu; Bog može da čeka, jer to je Njegov plan i takva je Njegova želja. Bog mora dugo da čeka zarad ostvarenja Svog plana i Svoje želje. Do sada je čekao veoma, veoma dugo.

Nakon što je ljudski rod pregrmeo početnu etapu neukosti, zablude i zbunjenosti, Bog je ljude uveo u Doba zakona. Uprkos tome što je ljudski rod tada zakoračio u novo doba i novu etapu Božjeg plana upravljanja, što ljudi više nisu živeli neobuzdano i neuredno poput stada ovaca, i što su se našli u životnom okruženju koje im je pružalo smernice, uputstva i zakonske odredbe, ljudi su poznavali jedva nekoliko prostih stvari kojima ih je zakon podučio, koje im je saopštio ili ih o njima obavestio, pored onih koje su im već bile poznate unutar granica ljudskog života: primera radi, znali su šta je krađa, a šta preljuba, znali su šta je ubistvo i da će odgovarati ako nekoga ubiju, umeli su da komuniciraju s komšijama i znali su da će odgovarati ako učine ovo ili ono. Od svog početnog stanja, u kojem niti su šta znali niti šta razumeli, ljudi su dogurali do spoznaje nekih jednostavnih i suštinskih zakona ljudskog ponašanja, koje im je saopštio Bog. Nakon što je Bog objavio te zakone, ljudi koji su po njima živeli znali su da poštuju pravila i da se drže zakona, koji je u njihovim umovima i unutrašnjim svetovima igrao ulogu ograničavanja i usmeravanja njihovog postupanja, čime su ljudi stekli početno obličje čoveka. Ti su ljudi shvatali da treba da slede nekakva pravila i da poštuju nekakve zakone. U svakom slučaju, ma koliko da su ih ispravno sledili i ma koliko da su ih se strogo pridržavali, ti su ljudi više nalikovali ljudskim bićima od onih koji su živeli pre pojave zakona. U pogledu svog ponašanja i načina života, postupali su i živeli u skladu s određenim merilima i uz neka ograničenja. Nisu više bili onako pogubljeni i neuki kao ranije, niti su u toj meri bili lišeni životnih ciljeva. Božji zakoni i sve izjave koje im je Bog objavio pustili su korenje u njihovim srcima i zauzeli određeno mesto u njima. Ljudi više nisu imali nedoumica u vezi s onim što treba da rade; nisu više živeli besciljno, nesputano, ne znajući kojim putem da krenu. Uprkos svemu tome, bili su još uvek daleko od ljudi koji bi odgovarali Božjim planovima i Njegovim željama. Još uvek su bili daleko od toga da postanu gospodari nad svim stvarima. Bog je još uvek morao strpljivo da čeka. Iako su ljudi koji su živeli pod vladavinom zakona znali kako da se klanjaju Bogu, oni su to radili čisto forme radi. Lik i položaj Boga u dubinama njihovih srca potpuno su se razlikovali od Njegovog pravog identiteta i suštine. Oni, dakle, još uvek nisu predstavljali stvorena ljudska bića kakva je Bog želeo; to još uvek nisu bili ljudi kakve je Bog zamislio, koji bi bili sposobni za ulogu upravitelja nad svim stvarima. Duboko u njihovim srcima, Božja suština, identitet i status nisu bili ništa drugo do odlike Vladara čovečanstva, dok su ljudi bili samo podanici ili korisnici usluga tog Vladara, i ništa više od toga. Bog je, dakle, još uvek morao da vodi te ljude, koji su živeli pod vladavinom zakona i poznavali samo taj zakon, kako bi oni nastavili da napreduju. Ti ljudi nisu razumeli ništa izuzev zakona; nisu umeli da se ponašaju kao upravitelji nad svim stvarima; nisu znali ni ko je Bog, niti kako da na pravi način žive. Nisu znali da se vladaju ni da žive u skladu s Božjim zahtevima, nisu umeli da žive smislenije od onoga kako su živeli, niti su znali ka čemu bi u životu trebalo da streme, i tome slično. Ljudi koji su živeli pod zakonom uopšte nisu imali pojma o tim stvarima. Osim što su poznavali zakon, ti ljudi ništa nisu znali o Božjim zahtevima, o istini, kao ni o Božjim rečima. Zbog svega toga, Bog je i dalje morao da bude trpeljiv prema ljudima koji su živeli u vreme vladavine zakona. Iako su ti ljudi predstavljali veliki korak napred u odnosu na one koji su živeli pre njih – barem su razumeli šta je greh, znali su da treba da slede i poštuju zakon i živeli su unutar zakonskih okvira – i dalje su bili daleko od ispunjenja Božjih zahteva. Pa ipak, Bog je i dalje željno iščekivao i nadao se.

Sa protokom vremena i razvojem ljudskog roda, sa delovanjem svih stvari, zahvaljujući uređenjima stvorenim Božjom rukom, pod Njegovim suverenitetom, usmeravanjem i vođstvom, ljudski rod, sve stvari na zemlji, pa i sama vaseljena, neprestano koračaju napred. Pod vladavinom zakona, nakon što je tim zakonom bio sputavan hiljadama godina, ljudski rod više nije mogao da se drži zakona pa je, sledeći Božje delo, zakoračio u novo doba koje je Bog započeo – u Doba blagodati. Sa dolaskom Doba blagodati, Bog je Svoje delo započeo na osnovu činjenice da je prethodno bio poslao proroke koji su to predskazali. Ova faza dela nije bila tako nežna i poželjna, niti se čovek u njoj osećao tako dobro kako je to u svojim predstavama zamišljao; spolja gledano, sve se naizgled odvijalo suprotno proročanstvu. Iz takvih okolnosti izrodila se činjenica koja čoveku nikad ni na pamet ne bi pala, činjenica da će telo u kojem se Bog ovaplotio – telo Gospoda Isusa – biti prikovano za krst. Sve je to bilo izvan onoga što je čovek predvideo. Iako je sve to spolja ličilo na jedan krvav i okrutan događaj, koji je bilo užasno gledati, to je ipak bio početak kraja Doba zakona i trenutak u kojem je Bog otpočeo novo doba. To novo doba bilo je Doba blagodati, koje sada svi vi dobro poznajete. Čini se da je Doba blagodati nastupilo uprkos Božjim proročanstvima iz Doba zakona. Osim toga, ono je sasvim sigurno nastupilo u formi prikivanja ovaploćenog Božjeg tela na krst. Sve se to zbilo tako nenadano i tako prirodno, u uslovima koji su bili upravo sazreli za to. Takva su bila sredstva koja je Bog upotrebio da staro doba privede kraju i uvede novo – da donese novo doba. Iako je sve ono što se na početku tog doba dešavalo bilo tako okrutno i krvavo, nezamislivo i čak iznenadno, i mada ništa od toga nije bilo tako divno i nežno kao što je čovek zamišljao – drugim rečima, iako je početna scena Doba blagodati bila užasna za gledanje i srceparajuća, šta je to u njemu bilo vredno slavlja? Završetak Doba zakona značio je da Bog više nije morao da trpi razna čovekova ponašanja pod zakonom; to je značilo da je čovečanstvo napravilo veliki korak napred i, u skladu s Božjim delom i Njegovim planom, zakoračilo u novo doba. Naravno, to je ujedno značilo i da su dani Božjeg čekanja postajali sve kraći. Čovečanstvo je ušlo u novo doba, u novu eru, što je značilo da je Božje delo napravilo veliki korak napred, kao i da će se, s napredovanjem Njegovog dela, postepeno ostvarivati i Njegova želja. Na samom početku, dolazak Doba blagodati nije bio nešto naročito lep, ali je zato čovečanstvo, koje je uskoro trebalo da nastane, po Božjem mišljenju bilo sve bliže ispunjenju Njegovih zahteva i ciljeva. Upravo to je bila ta divna i hvale vredna stvar, nešto što zavređuje slavljenje. Mada su ljudi Boga prikovali za krst, što je čoveka jako ražalostilo, upravo je trenutak prikivanja Hrista na krst označio dolazak Božjeg novog doba – Doba blagodati – što je, naravno, ujedno značilo i da Božje delo u tom dobu samo što nije započelo. Štaviše, to je značilo da je veliko delo dotadašnjeg Božjeg ovaploćenja bilo uspešno privedeno kraju. Bog će pred sve ljude sveta stupiti kao pobednik, s novim imenom i likom, i čovečanstvu će otvoreno pokazati sadržaj Svog novog dela. U isto vreme, ljudi više neće morati neprestano da se sekiraju zbog čestih kršenja zakona, niti će više biti kažnjavani zbog kršenja odredbi tog zakona. Dolazak Doba blagodati omogućio je ljudima da izrone iz prethodnog Božjeg dela i zakorače u okruženje potpuno novog dela, koje se sastojalo od novih koraka i koristilo novi metod rada. To je ljudima omogućilo novi ulazak i novi život, a ujedno je, naravno, omogućilo i razvijanje odnosa između Boga i čoveka, koji su se sada za jedan korak približili jedan drugom. Zahvaljujući Božjem ovaploćenju, čovek je sada mogao da se s Bogom sretne licem u lice. Mogao je da čuje pravi, stvarni Božji glas i Njegove reči; svojim je očima mogao da vidi na koji način Bog radi, kakva Mu je narav, i tome slično. Čovek je sve to, u svakom mogućem smislu, mogao svojim ušima da čuje i svojim očima da vidi; krajnje živopisno je iskusio kako se Bog, zaista i uistinu, suočio s čovekom, da je zaista i uistinu došao da živi među ljudima. Iako Božje delo tokom tog ovaploćenja nije dugo potrajalo, to je ondašnjim ljudima pružilo čvrsto i solidno iskustvo o tome kako se čovek zaista oseća dok živi zajedno s Bogom. I mada je, za ljude koji su to iskusili, sve to relativno kratko trajalo, Bog je tokom tog ovaploćenja izgovorio mnoge reči, a sve su te reči bile prilično konkretne. Pritom je mnogo toga i uradio, i stekao veliki broj sledbenika. Ljudi su definitivno prestali da žive po zakonu starog doba i zakoračili u jedno potpuno novo doba – Doba blagodati.

Ušavši u novo doba, ljudi više nisu živeli pod stegom zakona, već u skladu s novim zahtevima i novim rečima Božjim. Upravo zbog tih novih Božjih reči i zahteva, ljudi su razvili novi život drugačijeg oblika, život sa verom u Boga koji je po svojoj formi i sadržaju bio drugačiji. Taj je život, za razliku od njihovog prethodnog života pod okriljem zakona, bio za korak bliži ispunjenju merila određenih Božjim zahtevima prema čoveku. Bog je ljudima izdao nove zapovesti i izložio im nova merila ponašanja, koja su bila znatno preciznija i ljudima bolje prilagođena od pređašnjih, kao i kriterijume i načela po kojima treba da posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju. Reči koje je Bog tada izgovorio nisu bile konkretne poput sadašnjih, niti su bile tako mnogobrojne kao što su danas, ali su ondašnjim ljudima, koji tek što su se bili oslobodili tereta zakona, te reči i zahtevi bili više nego dovoljni. Imajući u vidu rast i opremljenost ondašnjih ljudi, to su bile jedine stvari koje su oni mogli da ostvare i da dostignu. Primera radi, Bog je ljudima govorio da budu ponizni, strpljivi i tolerantni, da nose svoj krst, i tome slično; sve su to bili znatno konkretniji zahtevi koje je Bog pred čoveka postavio u osvit zakona, zahtevi koji su se ticali načina na koji treba proživeti ljudskost. Pored toga, čovek, koji je dotad živeo pod stegom zakona, uživao je u obilju i neprekidnom dotoku blagodati, blagoslova i drugih sličnih stvari koje mu je Bog podario u ime nastupajućeg Doba blagodati. Ljudi tog doba živeli su u pravom pravcatom ružičnjaku. Svi su bili srećni, svi su bili zenica u Božjem oku i odojče na Njegovom dlanu. Morali su, doduše, da poštuju zapovesti i da pokazuju određene odlike lepog ponašanja, koje su bile u skladu s čovekovim predstavama i maštarijama, ali je u svemu ostalom čovek mogao beskrajno da uživa u Božjim blagodatima. Primera radi, ljudi su bili isceljeni od bolesti uzrokovanih opsednutošću demonima, i iz njih su bili proterani prljavi demoni i zli duhovi. Kad god bi im nešto zatrebalo ili bi se našli u nevolji, Bog bi zarad njih učinio izuzetak i pokazivao im znamenja i čuda, te ih tako lečio od raznoraznih boleština, zadovoljavao njihove telesne potrebe, hranio ih i oblačio. U tom je dobu bilo toliko blagodati i blagoslova u kojima je čovek mogao da uživa. Osim što su se prosto pridržavali datih zapovesti, ljudi su, u najgorem slučaju, morali da budu strpljivi, tolerantni, da vole druge ljude, i tome slično. Čovek nije mogao ni da nasluti ništa više od toga, ništa što bi se ticalo istine ili Božjih zahteva prema ljudima. Budući da se baš bio namerio da uživa u blagodatima i Božjim blagoslovima, kao i zbog obećanja koje je Gospod Isus dao ljudima, čovek je počeo da, kao po navici, uživa u Božjoj blagodati, kojoj se nije nazirao kraj. Ljudi su mislili da, ako već veruju u Boga, treba i da uživaju u Njegovoj blagodati, da je to deo koji im pripada. Nisu, međutim, znali da se klanjaju Stvoritelju, niti da na sebe preuzmu status stvorenog bića, nisu znali da ispune dužnost stvorenog bića, niti da budu dobra stvorena bića. Takođe, nisu umeli da se pokore Bogu ni da Mu budu verni, niti su umeli da prihvate Njegove reči i iskoriste ih kao osnovu za vlastita gledišta na ljude i stvari, za svoje ponašanje i delovanje. U vezi sa svim tim stvarima, čovek je bio prilično neuk. Osim što je, kao po navici, uživao u Božjoj blagodati, čovek je želeo da posle smrti takođe po navici uđe u raj i da tamo, zajedno s Gospodom, uživa u blagoslovima. Povrh toga, ljudi koji su živeli u Dobu blagodati, okruženi blagodatima i blagoslovima, pogrešno su smatrali da je Bog naprosto jedan milostivi Bog, prepun ljubavi, te da Njegovu suštinu čine milost i dobrota, i ništa drugo. Za njih su milost i dobrota bili simboli Božjeg identiteta, statusa i suštine; oni su istinu, put i život shvatali samo kao Božju blagodat i blagoslove ili, eventualno, kao način da na sebe preuzmu breme krsta i pođu putem krsta. Ničeg osim toga nije bio u Dobu blagodati, barem što se tiče ljudskog znanja o Bogu i usmerenosti prema Njemu, kao i njihovog znanja i usmerenosti ka čovečanstvu i samim ljudima. Da se, dakle, vratimo uzrocima i korenima: šta je tačno dovelo do nastanka takvih okolnosti? Niko za to nije kriv. Ne možete Boga kriviti što nije konkretnije ili temeljnije radio ili govorio, ali odgovornost za to ne možete prebaciti ni na ljude. Zašto? Čovek je, naprosto, stvoreno biće, stvoreno ljudsko biće. Ljudi su izronili iz zakona i ušli u Doba blagodati. Bez obzira na to koliko su godina iskustva u vezi s Božjim delom ljudi nakupili, posmatrajući to delo kako napreduje, sve što je Bog čoveku podario i sve što je uradio bilo je upravo ono što je čovek mogao da dobije i da spozna. Sve izvan toga, sve ono što Bog nije uradio, što Bog nije izrekao i što im Bog nije razotkrio, ljudi ni na koji način nisu mogli ni spoznati ni razumeti. Ako, međutim, pokušamo da sagledamo objektivne okolnosti i širu sliku, videćemo da su ljudi, nakon što su prethodno hiljadama godina napredovali i potom ušli u Doba blagodati, u svom shvatanju mogli da dopru samo dotle, te da je Bog mogao da uradi samo to što je uradio. To je zato što ljudima, tek izašlim iz Doba zakona, nije bilo potrebno da budu podvrgnuti sudu i grdnji, niti da budu osvojeni, a kamoli da budu usavršavani. Samo je jedna stvar bila neophodna ondašnjim ljudima. Koja je to stvar? Žrtve za greh, dragocena krv Božja. Dragocena Božja krv – ta žrtva za greh bila je jedino što je čovečanstvu bilo potrebno po izlasku iz Doba zakona. U toj eri, dakle, zbog ljudskih potreba i stvarnih okolnosti u kojima su živeli, jedino delo koje je Bog trebalo da obavi bilo je da krv Svog vlastitog ovaploćenog tela ponudi kao žrtvu za greh. To je ujedno bio i jedini način da se iskupi čovečanstvo koje je živelo u Dobu zakona. Ponudivši Svoju dragocenu krv kao žrtvu za greh i na taj način plativši cenu, Bog je izbrisao ljudske grehove. I tek nakon što su mu grehovi bili izbrisani, čovek je imao osnova da bezgrešan stupi pred Boga, da primi Njegovu blagodat i Njegovo neprekidno usmeravanje. Dragocena krv Božja ponuđena je ljudima, a pošto je bila ponuđena zarad ljudi, čovečanstvo je moglo da bude iskupljeno. Šta su od svega toga mogli razumeti ljudi, koji tek što su bili iskupljeni? Šta je tek iskupljenim ljudima bilo potrebno? Da su odmah nakon toga bili podvrgnuti osvajanju, sudu i grdnji, ljudi nipošto ne bi bili u stanju da to prihvate. Oni naprosto nisu posedovali sposobnost da tako nešto prihvate, niti je njihovo trenutno stanje omogućavalo da sve to razumeju. Prema tome, pored Božje žrtve za greh, kao i Njegove blagodati, blagoslova, tolerancije, strpljenja, milosti i dobrote, ondašnji ljudi, takvi kakvi su bili, nisu mogli da prihvate ništa više od jedva nekoliko jednostavnih Božjih zahteva u vezi s njihovim ponašanjem. Ništa više od toga. A kad je reč o svim onim istinama koje se dublje dotiču čovekovog spasenja – poput pitanja o tome koja sve pogrešna gledišta i ideje ljudi gaje, koje iskvarene naravi poseduju, šta je suština njihovog buntovništva protiv Boga, kakva je suština tradicionalne kulture koju ljudi podržavaju i o kojoj smo nedavno razgovarali, na koji način Sotona kvari ljude, i tome slično – ondašnji ljudi baš ništa od toga ne bi mogli razumeti. U takvim okolnostima, Bog je samo mogao da ljude opominje i da im zahteve u vezi s njihovim ponašanjem postavlja na najjednostavniji i najneposredniji mogući način. Stoga su i ljudi u Dobu blagodati mogli jedino da uživaju u blagodati i da se bezgranično raduju dragocenoj krvi Božjoj, koju je On ponudio kao žrtvu za njihov greh. U Dobu blagodati, međutim, najvažnija stvar je već bila ostvarena. Koja je to stvar? Ona se sastojala u tome da su ljudima, koje je Bog trebalo da spase, svi gresi bili oprošteni dragocenom krvlju Božjom. Bilo je to nešto što je vredelo slaviti, nešto najvrednije što je Bog učinio u Dobu blagodati. Pa ipak, iako su čoveku gresi bili oprošteni i on pred Boga nije više stupao u obličju grešnoga tela ili kao grešnik, već kao neko kome su gresi oprošteni žrtvom za greh i ko je mogao slobodno da izađe pred Boga, čovekov odnos prema Bogu još uvek nije bio dostigao nivo odnosa stvorenog bića prema Stvoritelju. To još nije bio odnos stvorenih ljudskih bića i njihovog Stvoritelja. Čovečanstvo koje je živelo u blagodati još uvek je bilo miljama daleko od ispunjenja zahteva koje je Bog postavio pred ljude, tražeći od njih da gospodare i upravljaju svim stvarima. Bog je, dakle, i dalje morao strpljivo da čeka. Šta je praktično značilo to što je Bog morao da čeka? To je značilo da su ljudi mogli nastaviti da žive usred Božje blagodati i različitih načina Božjeg delovanja u Dobu blagodati. Bog želi da spase mnogo više od šačice ljudi ili pripadnika jedne jedine rase; Njegovo spasenje nipošto nije ograničeno na ljude jedne rase ili jedne veroispovesti. Zbog toga je Doba blagodati, baš kao i prethodno Doba zakona, moralo da potraje hiljadama godina. Čovečanstvo je moralo da, predvođeno Bogom, nastavi da živi u novom dobu godinu za godinom, generaciju za generacijom. Tolike je ere čovek morao da preturi preko glave – nebrojene smene sazvežđa na nebu, mnoga presušena mora i zdrobljene stene, brojne okeane koji ustupiše mesto plodnim ravnicama – te da se podvrgne svakakvim promenama u čovečanstvu tokom raznih perioda i različitim promenama koje su se odvijale među mnoštvom stvari na zemlji. I dok su ljudi sve to doživljavali, Božje reči, Njegovo delo, kao i vest o tome da je Gospod Isus iskupio ljudski rod u Dobu blagodati, širili su se s kraja na kraj zemljine kugle, duž ulica i sokaka, doprevši do svakog ćoška, tako da su danas poznati doslovno svakom domaćinstvu. Upravo je tada to doba – Doba blagodati, koje je nastupilo nakon Doba zakona – trebalo da bude privedeno kraju. Delo koje je Bog obavio u tom periodu nije se sastojalo samo u tihom čekanju; dok je čekao, Bog je na različite načine radio na ljudima iz Doba blagodati. Nastavio je Svoje, na blagodati zasnovano delo, darujući blagodat i blagoslove ljudima onog doba, kako bi vest o Njegovim postupcima, Njegovom delu, Njegovim rečima, o činjenicama koje je stvorio i o Njegovim namerama u Dobu blagodati, doprle do ušiju svake osobe koju bi On odabrao. Svim Svojim izabranicima je omogućio da iskoriste Njegovu žrtvu za greh, kako pred Njega ne bi više stupali u obličju grešnog tela, kao grešnici. I mada čovekov odnos prema Bogu nije više bio nalik onome iz Doba zakona, kada niko od ljudi još uvek nije bio u prilici da Boga vidi rođenim očima, već je bio za korak viši od toga i predstavljao odnos između vernika i Gospoda, između hrišćana i Hrista, taj odnos još uvek nije bio odnos koji je Bog želeo da uspostavi između ljudi i Sebe, između stvorenih bića i njihovog Stvoritelja. Njihov tadašnji odnos je očigledno još uvek bio veoma daleko od odnosa između stvorenih bića i Stvoritelja, ali je zato, u poređenju sa odnosom između ljudi i Boga iz Doba zakona, ipak predstavljao veliki napredak. To je bio povod za slavlje i radost. Bilo kako bilo, Bog je i dalje morao da predvodi ljude; morao je da povede napred ljude koji su duboko u srcu još uvek bili ispunjeni predstavama o Bogu, vlastitim maštarijama i prohtevima, vlastitim zahtevima, buntovništvom i otporom. Zašto? Zato što su tadašnji ljudi možda i znali da uživaju u Božjoj blagodati, zato što su možda i znali da je Bog milostiv i pun ljubavi, ali izvan toga oni pojma nisu imali o pravom Božjem identitetu, statusu i suštini. Budući da su ti ljudi bili podvrgnuti kvarenju od strane Sotone, njihova suština, kao i razne predstave i zamisli koje su gajili duboko u srcu, i dalje su bile protivne Bogu i suprotstavljale Mu se, uprkos tome što su ljudi uživali Božju blagodat. Čovek nije umeo da se pokori Bogu, niti da svoju dužnost ispunjava kao stvoreno biće, a kamoli da bude zadovoljavajuće stvoreno biće. Naravno, još je manje iko od njih umeo da se klanja Gospodu stvaranja. Da je tada čitavo obilje stvari u svetu bilo predato u ruke iskvarenom ljudskom rodu, iskvarenom u meri u kojoj su to bili ondašnji ljudi, bilo bi to isto kao da je sve to obilje bilo predato Sotoni. Posledice bi bile identične i ni po čemu se ne bi međusobno razlikovale. Bog je, dakle, morao da nastavi sa Svojim delom, morao je i dalje da predvodi ljude do sledeće etape dela koje je namerio da uradi. Ta etapa bila je nešto što je Bog već dugo iščekivao, nešto čemu se dugo radovao i nešto za šta je unapred platio Svojim dugotrajnim strpljenjem.

Obrni okreni, ovaj svet i ovi ljudi su sada, pošto su se dobrano nauživali u obilju Božje blagodati, napokon dostigli nivo na kojem će Bog obaviti Svoje istinsko delo spasenja ljudskog roda. Došli su do trenutka u kojem će ih Bog osvojiti, izgrditi i suditi im, u kojem će izraziti mnoge istine kako bi ljudski rod usavršio i kako bi zadobio grupu ljudi koji će među tim stvarima upravljati svim stvarima. Budući da je napokon nastupilo to vreme, Bog više ne mora da bude strpljiv, niti više mora da ljude iz Doba blagodati vodi do života u blagodati. On više ne mora da snabdeva ljude koji žive u blagodati, ne mora da ih kao pastir čuva, da ih nadgleda, niti da ih štiti; ne mora više neumorno i bezuslovno da snabdeva ljude blagodatima i blagoslovima; ne mora više biti bezuslovno strpljiv prema ljudima koji žive u blagodati, dok pohlepno i bestidno kamče Njegovu milost, a pritom Ga nimalo ne obožavaju. Umesto toga, Bog će pred ljudima izraziti Svoje namere, Svoju narav, istinski glas Svog srca i Svoju suštinu. Za sve to vreme, dok ljude bude snabdevao mnogostrukim istinama i rečima koje su im potrebne, Bog će neprekidno ispoljavati i izražavati Svoju istinsku narav – pravednu narav. To izražavanje Njegove pravedne naravi neće se sastojati u nekakvom ispraznom nuđenju pukih fraza suda i osude; umesto toga, On će posredstvom činjenica razotkrivati ljudsku iskvarenost, njihovu suštinu i njihovu sotonsku grozotu. Razotkriće ljudsko buntovništvo, njihov otpor i njihovo odbacivanje Boga, kao i razne njihove predstave o Njemu i njihove izdaje Boga. Veći deo onoga što Bog tokom ovog perioda izražava izlazi van okvira Njegove milosti i dobrote prema ljudima: umesto toga, On ljude uglavnom osuđuje i izražava Svoju mržnju, odvratnost i odbojnost prema njima. Ovaj nagli zaokret za sto osamdeset stepeni, odnosno nagla promena u Božjoj naravi i položaju, zatiče ljude nespremnim i potpuno nesposobnim da sve to prihvate. Svoju narav i Svoje reči Bog izražava iznenadnom silinom groma. Pritom On, naravno, s ogromnim strpljenjem i tolerancijom, ljude i dalje snabdeva svime što im je potrebno. S koje god strane da se to posmatra, Bog Svoje reči i Svoju narav izražava na najprikladniji, najpravilniji, najkonkretniji i najneposredniji mogući način, onako kako se, sa tačke gledišta Boga kao Stvoritelja, treba odnositi prema stvorenim bićima. Upravo za takvim je načinima, kako rada tako i govora, Bog čeznuo, čekajući na njih punih šest hiljada godina. Šest hiljada godina čežnje, šest hiljada godina čekanja – to dovoljno govori o Božjem, šest hiljada godina dugom strpljenju, ispunjenom sa šest hiljada godina iščekivanja. Iako je čovečanstvo još uvek ono čovečanstvo koje je Bog stvorio, preturivši preko glave punih šest hiljada godina neprestanih promena, tokom kojih su se sazvežđa mešala i čitava mora presušivala, čovečanstvo više nije onakvo kakvim ga je Bog na početku stvorio, niti više poseduje istu suštinu. Iako je Bog to i očekivao, činjenica je da se čovečanstvo, onakvo kakvim ga On vidi danas, dok započinje Svoje delo, ujedno i gnuša Boga, što za Njega, naravno, predstavlja tragičan prizor. Ovde sam upravo pomenuo tri stvari; da li ste ih upamtili? Takvog se čovečanstva, iako ono odgovara Božjim očekivanjima, Bog ujedno i gnuša. Koja je treća stvar? (Ono za Boga predstavlja tragičan prizor.) Takođe je i tragičan prizor za Boga. Svaka od te tri stvari se, u isto vreme, nalazi u ljudima. A šta je Bog zapravo očekivao? Očekivao je da će ljudi, nakon što su iskusili zakon, a potom i iskupljenje, do danas napokon prohodati, i to na temelju razumevanja nekih osnovnih zakona i zapovesti kojih bi čovek trebalo da se pridržava, te da više neće biti prosti ljudi s prazninom na dnu srca, kakvi su bili Adam i Eva. Očekivao je da će, umesto toga, u svom srcu posedovati meru novih stvari. To je ono što je Bog očekivao da će ljudi posedovati. Ali istovremeno, čovečanstvo je čovečanstvo kojeg se Bog i gnuša. Šta je onda ono čega se Bog gnuša? Zar među vama ima nekoga ko to ne zna? (Čovekov otpor i buntovništvo.) Ljudi su puni iskvarene Sotonine naravi i žive užasnim životom, ni kao ljudi ni kao demoni. Oni čak nisu više ni toliko prosti da ne bi mogli da se odupru zmijskom mamljenju. Iako ljudi imaju svoja vlastita mišljenja i gledišta, svoje čvrste stavove i sopstvene načine gledanja na mnoštvo stvari i događaja, u njihovim pogledima na druge ljude i stvari, kao ni u njihovom ponašanju i postupcima, nema baš ničega od onog što Bog želi. Ljudi mogu da misle i da se drže vlastitih stavova, svoje postupke mogu da zasnivaju na sopstvenim sredstvima i stavovima, ali sve to što oni poseduju ipak vuče svoje poreklo iz Sotonine iskvarenosti. Sve je to zasnovano na Sotoninim stavovima i filozofijama. Kad čovek stupa pred Boga, u njegovom srcu nema ni tračka pokornosti prema Bogu, ni trunke iskrenosti. Čovek je zasićen Sotoninim otrovima i ispunjen sotonskim mislima i obrazovanjem, prepun iskvarene sotonske naravi. Na šta sve to ukazuje? Na to da Bog mora izgovoriti mnogo reči i obaviti mnogo posla zarad čoveka, kako bi promenio njegov način egzistencije i njegov stav prema Bogu – odnosno kako bi, da budem konkretniji, promenio načine i kriterijume na osnovu kojih čovek posmatra druge ljude i stvari, na osnovu kojih se ponaša i deluje. Dok sve to ne bude dalo efekta, ljudi će u Božjim očima biti predmet gnušanja. Šta je Bogu potrebno dok radi na spasenju predmeta Svog gnušanja? Ima li u Njegovom srcu radosti? Ima li sreće? Ima li utehe? (Nema.) Nema u Njegovom srcu nimalo utehe, niti sreće. Srce Mu je ispunjeno gnušanjem. U takvim okolnostima, jedino što Bog može da uradi, osim što će bez prekida i neumorno govoriti, jeste da bude strpljiv. To je drugi element Božjeg osećanja prema ljudima, onakvim kakve ih On Svojim očima vidi – gnušanje. Treći element je da su ljudi Bogu tragični za gledanje. U svetlu prvobitne Božje namere prilikom stvaranja ljudskog roda, Bog se prema čoveku odnosi kao roditelj prema detetu, kao prema članu porodice. Iako ova dimenzija odnosa možda ne nalikuje krvnom srodstvu kod ljudi, ona, po mišljenju Boga, prevazilazi čovekov odnos prema krvnim srodnicima. Čovečanstvo koje je Bog prvobitno stvorio, po svom se obličju potpuno razlikuje od čovečanstva koje On vidi u poslednjim danima. Ljudi su, na samom početku, imali prosto i mladalačko obličje i, mada su bili neuki, srce im je bilo neukaljano i čisto. U očima im se ogledala jasnoća i transparentnost, koje su nosili duboko u svojim srcima. Nisu imali čitav ovaj asortiman iskvarenih naravi kakvim ljudi danas raspolažu; u njima nije bilo nepopustljivosti, nadmenosti, zlobe ni lažljivosti, a narav im sasvim sigurno nije bila takva da bi osećali odbojnost prema istini. Iz čovekovih reči i postupaka, iz njegovih očiju i izraza lica, moglo se zaključiti da su ljudi bili onakvi kakvim ih je Bog na početku stvorio i kakvi su Njemu omiljeni. Naposletku, međutim, kad je Bog ponovo bacio pogled na čovečanstvo, ispalo je da u dubinama čovekovog srca ne vlada više ona ista čistota i da mu oči nisu više tako bistre. Čovekovo srce ispunjeno je Sotoninom iskvarenom naravi, a pri susretu s čovekom Bog oseća odvratnost prema njegovom licu, njegovim rečima i postupcima. Postoji, međutim, jedna činjenica koju niko ne može da ospori, i upravo zbog te činjenice Bog kaže kako Mu je isuviše tragično da takvo čovečanstvo pogleda Svojim očima. Koja je to činjenica? Ta neosporna činjenica ogleda se u sledećem: Bog je vlastitom rukom stvorio ovo čovečanstvo, koje je sada došlo da još jedanput stupi pred Njega, ali to više nije isto ono čovečanstvo kakvo je bilo na samom početku. Počev od očiju, preko misli, pa sve do najdublje tačke u njegovom srcu, čovek je ispunjen otporom i izdajstvom prema Bogu; od čovekovih očiju i misli, pa sve do samog dna njegovog srca, iz njega se izliva ništa drugo do narav samog Sotone. Čovekove sotonske osobine nepopustljivosti, nadmenosti, lažljivosti, rđavosti i odbojnosti prema istini, neskriveno i sasvim prirodno se izlivaju, kako iz njegovog pogleda tako i iz njegovih izraza. Na isti način se neskriveno izliva čovekova iskvarena sotonska narav, kao i njegova, od Sotone iskvarena suština, čak i onda kad se čovek suoči s Božjim rečima ili se licem u lice susretne s Bogom. Postoji samo jedna fraza kojom se može verno izraziti ono što Bog oseća usled pojave te činjenice, a to je da je takvo čovečanstvo „isuviše tragično za gledanje”. Čovečanstvo koje je doguralo do naših dana i do ove ere dostiglo je nivo Božjih zahteva za treću i poslednju etapu Njegovog dela, etapu spasavanja čovečanstva, kako u pogledu šireg čovekovog okruženja, tako i u pogledu svakog pojedinačnog aspekta situacije i stanja u kojem se ljudi nalaze – pa ipak, iako od ovog čovečanstva mnogo toga očekuje, Bog ga, takođe, iz dna duše mrzi. Pritom Bog, naravno, budući da svakodnevno posmatra primere ljudske iskvarenosti, i dalje smatra da su ljudi isuviše tragični za gledanje. Uprkos tome, ono što vredi slaviti jeste činjenica da Bog više ne mora da, zarad čoveka, bude besmisleno strpljiv, niti da i dalje besmisleno čeka. Ono što mora da obavi jeste delo na koje je čekao čitavih šest hiljada godina, koje je šest hiljada godina iščekivao i kojem se šest hiljada godina radovao – delo koje se sastoji u izražavanju Njegovih reči, Njegove naravi i svih istina. Naravno, to ujedno znači i da će se, među onima koje je Bog izabrao, pojaviti grupa ljudi koje On odavno iščekuje, ljudi koji će upravljati svim stvarima i postati gospodari svih stvari. Ako čitavu ovu situaciju posmatramo kao jednu celinu, uočavamo da se sve toliko udaljilo od očekivanog, da je sve tako bolno i tužno. Ali ono zbog čega je Bog ponajviše srećan jeste to što su, s protokom vremena i različitih doba, dani čovekove podložnosti Sotoninom kvarenju već na izmaku. Čovečanstvo je prošlo kroz krštenje zakonom i kroz Božje iskupljenje; napokon je došlo vreme za poslednji korak Božjeg dela – za etapu u kojoj spasenje ljudskog roda predstavlja krajnji rezultat njihovog prihvatanja Božje grdnje i suda i Njegovog osvajanja. Za ljude je to, bez sumnje, sjajna vest, dok za Boga to zasigurno predstavlja nešto što On već dugo iščekuje. S koje god strane da se posmatra, to označava početak najveličanstvenijeg doba za čitavo čovečanstvo. Bilo da je reč o ljudskoj iskvarenosti, svetskim trendovima, društvenim strukturama, ljudskoj politici, globalnim svetskim resursima, aktuelnim prirodnim katastrofama – obrni okreni, čovečanstvo se bliži neumitnom kraju i ljudi su stigli do kraja puta. Pa ipak, ovo je takođe i trenutak u kojem Božje delo doživljava klimaks, trenutak koji ponajviše zavređuje da ga se čovek seća i da ga slavi i, naravno, trenutak koji označava početak najvažnijeg i najkritičnijeg perioda, perioda u kojem se, u okviru Božjeg dela i Njegovog plana upravljanja od šest hiljada godina, odlučuje o sudbini čovečanstva. Imajući sve ovo u vidu, šta god da se ljudima dešavalo i koliko god da je Bog strpljivo čekao – naposletku se sve to isplatilo.

Vratimo se sada temi o kojoj smo prvobitno nameravali da razgovaramo – „Zašto čovek mora da stremi ka istini?” Božji plan upravljanja podeljen je na tri etape dela među ljudima. On je već obavio prethodne dve etape. Ako posmatramo odvijanje ovih etapa do današnjeg dana, bilo da se radi o zakonu ili zapovestima, korist koju je čovek od njih imao nije se sastojala ni u čemu drugom do u tome da su ljudi taj zakon i te zapovesti poštovali, da su duboko u srcu čuvali veru i ime Božje, da su se donekle lepo ponašali i usvojili nekoliko dobrih načela. Čovek je, međutim, potpuno podbacio u pogledu ispunjenja merila Božjih zahteva, a naročito u ulozi upravitelja svih stvari i gospodara svih stvari. Zar nije tako? Ljudi su u tom pogledu doživeli potpuni neuspeh. Da je čovek, koji je prethodno iskusio vladavinu zakona i Doba blagodati, bio primoran da uradi ono što je Bog od njega zahtevao, on bi svim stvarima mogao da se bavi jedino posredstvom zakona ili pak putem blagodati i blagoslova koje mu je Bog u Doba blagodati podario. Sve je to, međutim, daleko od ispunjenja Božjeg zahteva da čovek bude upravitelj svih stvari, što znači da čovečanstvo nije ni blizu da ostvari ono što Bog od njega zahteva, niti da ispuni dužnosti i obaveze koje mu Bog nameće. Ljudi, naprosto, nisu u stanju da ispune merilo Božjeg zahteva i postanu gospodari svih stvari i gospodari novog doba. Stoga, u završnoj etapi Svog dela, Bog izražava i ljudima saopštava sve neophodne istine, kao i načela praktičnog delovanja koja su im potrebna, u svim njihovim aspektima, kako bi ljudi saznali koja su merila Božjih zahteva, kako treba da pristupaju svim stvarima, kako na sve stvari treba da gledaju, kako da upravljaju svim stvarima, koji način egzistencije treba da usvoje i kako treba da pred Bogom žive, kao stvorena bića pod vrhovnom vlašću Stvoritelja. Kad sve te stvari budu razumeli, ljudi će spoznati koje sve zahteve Bog pred njih postavlja; kad sve to budu ispunili, time će ujedno ispuniti i merila Božjih zahteva prema njima. Imajući u vidu da zakon, zapovesti i jednostavni kriterijumi ponašanja ne mogu da zamene istinu, Bog u poslednjim danima izražava nebrojeno mnogo reči i istina koje se tiču čovekove prakse, njegovog vladanja i postupaka, kao i njegovih gledišta na druge ljude i stvari. Bog čoveku nalaže kako da posmatra druge ljude i stvari, kako da se vlada i kako da deluje. Šta znači to što Bog sve ovo govori ljudima? To znači da Bog od tebe zahteva da posmatraš druge ljude i stvari, da se ponašaš i da deluješ u skladu sa svim tim istinama, i da po njima živiš svoj život na ovom svetu. Kakvu god dužnost da obavljaš i kakav god nalog da prihvatiš od Boga, Njegovi zahtevi prema tebi ostaju nepromenjeni. Nakon što si razumeo Božje zahteve, tvoje je da praktično postupaš, da obavljaš svoju dužnost i ostvaruješ nalog koji ti je Bog dao, u skladu s Njegovim zahtevima, onako kako si ih ti razumeo, bez obzira na to da li se On nalazi kraj tebe ili pažljivo motri na tebe. Jedino na taj način možeš uistinu postati gospodar svih stvari u kojeg Bog ima poverenje, koji je merodavan i koji zavređuje Njegov nalog. Zar se ovo ne dotiče pitanja zašto čovek mora da stremi ka istini? (Dotiče se.) Da li sada razumete? To su činjenice koje će Bog izneti. Stremljenje ka istini se, dakle, ne sastoji samo u odbacivanju vlastite iskvarene naravi i otpora prema Bogu. Stremljenje ka istini, o kojem ovde govorimo, neuporedivo je značajnije i vrednije od toga. Istinu govoreći, ona se tiče čovekovog odredišta i njegove sudbine. Razumete li? (Da.) Zašto čovek mora da stremi ka istini? U užem smislu, tim se pitanjem bave one najosnovnije doktrine koje čovek razume. U najširem smislu, glavni razlog leži u činjenici da, po Bogu, stremljenje ka istini obuhvata Njegovo upravljanje, ono što On očekuje od ljudi, kao i sve nade koje On polaže u čovečanstvo. Ovo je jedan deo Božjeg plana upravljanja. Iz ovoga se može videti da ćeš ti, ma ko da si i ma koliko dugo da veruješ u Boga, ako istinu ne voliš i ako ne stremiš ka njoj, naposletku završiti kao neko ko će biti isključen. To je jasno kao dan. Bog obavlja tri etape dela; Svoj plan upravljanja ima još od vremena kad je stvarao ljudski rod, da bi zatim svaku etapu tog plana, jednu po jednu, sprovodio na ljudima, i čovečanstvo, korak po korak, predvodio do današnjih dana. Koliko su samo veliki Njegov mukotrpan trud i cena koju je platio, i koliko je dugo izdržao na putu ka konačnom cilju da istine koje izražava ljudima i sve aspekte kriterijuma Svojih zahteva koje upućuje čoveku, pretvori u čovekov život i stvarnost. Po Božjem mišljenju, to je veoma važna stvar. Bog tome pridaje veliki značaj. Bog je mnoge reči izgovorio, ali je prethodno takođe obavio i ogroman broj pripremnih radova. Ali ako ti, na kraju, ne stremiš ka tim rečima i ne zakoračiš u njih sada kada ih je On izgovorio, kakav će stav Bog o tebi imati? Kakvu će ti odrednicu Bog dodeliti? To je jasno kao dan. Prema tome, svaka osoba, bez obzira na to kakvog je kova, koliko godina ima ili koliko već dugo veruje u Boga, svoje napore treba da usmeri ka putu stremljenja ka istini. Pritom ne treba da naglašavaš nikakve objektivne razloge, već ka istini treba da stremiš bezuslovno. Nemoj uzalud da trošiš svoje dane. Ako ulažeš napore u stremljenje ka istini i shvataš to kao veoma značajnu stvar u svom životu, moguće je da istina koju ćeš zadobiti i koju možeš da dosegneš u svom stremljenju nije nešto što bi poželeo da imaš. Ali, ako Bog kaže da će ti dodeliti odgovarajuće odredište u zavisnosti od tvog stava prema stremljenju ka istini i od tvoje iskrenosti, kako će to onda biti divno! Za sada se nemoj fokusirati na to kakvo će ti biti odredište ili ishod, ili šta će se dogoditi i kakva te budućnost čeka, i hoćeš li biti u stanju da izbegneš katastrofu i da ne umreš – nemoj da razmišljaš o tim stvarima niti da ih zahtevaš. Usredsredi se samo na stremljenje ka istini u Božjim rečima i Njegovim zahtevima, na to da svoju dužnost dobro obavljaš i da ispunjavaš Božje namere, da se ne bi pokazao nedostojnim onih šest hiljada godina Božjeg čekanja, šest hiljada godina Njegovog iščekivanja. Pruži Bogu nekakvu utehu Bogu; dopusti Mu da vidi tračak nade za tebe i neka se Njegove želje ostvare u tebi. Reci Mi, da li bi te Bog zlostavljao ako bi ti tako postupio? Naravno da ne bi! A čak i kad krajnji rezultati ne bi bili onakvi kakve bi čovek poželeo, kako bi on, kao stvoreno biće, trebalo da gleda na tu činjenicu? Trebalo bi da se u svim stvarima potčini Božjim orkestracijama i uređenjima, bez ikakvog ličnog plana. Zar to nije stanovište koje stvorena bića treba da zauzmu? (Jeste.) To je ispravan način razmišljanja. Time ćemo zaključiti ovaj naš razgovor o glavnom motivu zbog kojeg čovek mora da stremi ka istini.

Tokom ovog našeg razgovora, pitanjem zašto čovek mora da stremi ka istini uglavnom smo se bavili sa aspekta Božjeg plana upravljanja, odnosno iz Božje perspektive. Ako to pitanje posmatramo s druge strane, ono je donekle jednostavnije. Zašto čovek, sa aspekta njega samog, odnosno iz ljudske perspektive, mora da stremi ka istini? Prosto rečeno, ako čovekovo stremljenje, pod uslovom da živi pod zakonom i da ne razume istinu, ne bi podrazumevalo ništa više od poštovanja tog zakona, šta bi na kraju iz toga proizašlo? Jedino što bi iz toga moglo da proizađe bila bi osuda tog čoveka od strane zakona, zbog njegove nesposobnosti da se tog zakona pridržava. Pređimo sada na Doba blagodati: u tom dobu, ljudi su mnogo toga razumeli i od Boga su dobili mnogo novih informacija o čoveku – dobili su smernice i zapovesti u vezi s čovekovim postupanjem. U pogledu doktrine, čovek je u znatnoj meri profitirao. On se, međutim, ipak nadao da će, uprkos tome što nije razumeo istinu, steći više Božje zaštite, naklonosti, blagoslova i blagodati; čovekovo stanovište i dalje se zasnivalo na ispostavljanju zahteva prema Bogu i, dok su ljudi postavljali te zahteve, njihova su stremljenja i dalje bila uperena i usmerena ka životu tela, ka većoj udobnosti i boljem telesnom životu. Cilj njihovog stremljenja bio je i dalje u suprotnosti sa istinom i usmeren protiv nje. Ljudi još uvek nisu bili u stanju da streme ka istini i nisu mogli da zakorače u stvarni život, život u kojem istina predstavlja osnovu čovekove egzistencije. To su realnosti čovekovog života, koji je on živeo na temelju razumevanja svih zakona, zapovesti i ograničenja iz Doba blagodati, ali i na temelju činjenice da još uvek nije razumevao istinu. Ako čovek živi na temelju takvih realnosti, on će, sasvim nesvesno, često gubiti pravac na svom putu. Baš kao kad ljudi kažu: „Zbunjen sam i pogubljen.” U tom stanju neprekidne zbunjenosti, čovek često tone u ništavilo, rastrzan je, ne zna koja je svrha života ni šta mu donosi budućnost, a još manje zna kako da se suoči s raznim ljudima, događajima i stvarima koje mu stvarni život priređuje ili kako da se na pravi način postavi prema njima. Ima čak mnogo Božjih sledbenika, vernika, koji, čak i dok poštuju zapovesti i uživaju mnoge Božje blagodati i blagoslove, neprestano teže bogatstvu, statusu, svetlijoj budućnosti, istaknutom mestu među kolegama, srećnom braku, zadovoljstvu porodičnim životom i sreći – u današnjem društvu, takvi ljudi teže telesnim uživanjima i lakom životu; hteli bi da poseduju skupe vile i luksuzne automobile, da putuju po belom svetu, da istražuju misterije i budućnost čovečanstva. Prihvativši propise i ograničenja nametnuta mnoštvom raznih zakona i kriterijuma ponašanja, ljudi su i dalje nesposobni da odbace svoju sklonost ka istraživanju budućnosti, tajni čovečanstva i svih događaja izvan čovekovog vidokruga. Pritom se oni često osećaju prazno, depresivno, ogorčeno, nervozno, uznemireno i uplašeno, u toj meri da im je, zbog mnogih stvari koje im se dešavaju, teško da kontrolišu svoje usijane glave i emocije. Neki su loše raspoloženi i padaju u depresiju, represiju i slična stanja, kad god se nađu u iole uznemirujućim okolnostima, poput teških uslova za rad, raskola u porodici, porodičnih i bračnih razmirica ili diskriminacije u društvu. Ima čak i ljudi koje u takvim situacijama obuzimaju izuzetno snažne emocije, a pojedini među njima se čak odlučuju da ekstremnim sredstvima oduzmu sebi život. Naravno, ima i onih koji će se u takvim okolnostima radije povući u osamu. A do kakvih je pojava u društvu došlo zbog svega ovoga? Sve je više usamljenih, kako među muškarcima tako i među ženama, raste broj slučajeva kliničke depresije, i tome slično. Ovakvih pojava ima čak i među hrišćanima i prilično su učestale. Kad se sve sabere i oduzme, osnovni uzrok tih pojava, njihova srž, leži u činjenici da ljudi ne razumeju šta je istina, ne znaju odakle čovek potiče i kuda ide, ne znaju zbog čega čovek živi ni kako bi trebalo da živi. Pri suočavanju sa svakojakim vrstama ljudi, događaja i stvari, oni ne umeju da svim tim stvarima upravljaju, ne znaju da ih reše, odbace, da ih sagledaju, niti da u njih proniknu, kako bi mogli srećno i opušteno da žive pod suverenošću i uređenjima Stvoritelja. Ljudi ne poseduju takvu sposobnost. Kada Bog ne izražava istinu i kad ljudima ne govori kako treba da gledaju na druge ljude i stvari, kad im ne kaže kako da se ponašaju i da deluju, ljudi se oslanjaju na vlastiti trud, na stečeno znanje i na životne veštine kojima su ovladali, oslanjaju se na pravila igre koja su razumeli, kao i na pravila ponašanja i filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Oslanjaju se na iskustvo ljudskog života i na svoju izloženost tom životu, pa čak i na ono što su naučili iz knjiga – uprkos tome, kad se suoče sa svim poteškoćama koje im stvarni život priređuje, oni su nemoćni. Ljudima koji žive u takvim okolnostima, čitanje Biblije nije ni od kakve koristi. Uzalud im je čak i da se mole Gospodu Isusu, a pogotovo da se mole Jahveu. Ni čitanje proročanstava drevnih proroka ne može da razreši nijedan od njihovih problema. Stoga pojedini među njima odlučuju da putuju svetom, da se bave istraživanjem Marsa i Meseca, ili se pak daju u potragu za prorocima koji mogu da predvide budućnost i onda razgovaraju sa njima. Međutim, čak i kad sve to obave, ljudska su srca i dalje nemirna, lišena radosti i utehe. Cilj i smer njihovog napredovanja i dalje im izgledaju tako prazno i nedokučivo. U celini gledano, ljudski je život i dalje tako isprazan. Pošto im je životni status kvo takav kakav jeste, ljudi smišljaju raznovrsne načine zabave: moderne video igre, na primer, zatim bandži-skokove, surfovanje, planinarenje ili skakanje padobranom, u kojima Zapadnjaci naročito uživaju, kao i svakojake dramske predstave, pesme i igre, koje vole Kinezi, ili predstave sa travestitima, posebno popularne na jugoistoku Azije. Ljudi čak gledaju stvari koje ispunjavaju njihove duhovne svetove i telesne požude. Pa ipak, ma šta da gledaju i ma čime da se zabavljaju, duboko u svom srcu ljudi i dalje ostaju zbunjeni u pogledu budućnosti. Koliko god da je neko proputovao belim svetom, pa čak i ako je posetio Mesec ili Mars, čim se vrati kući i malo primiri, opet će se osećati isto onako iscrpljeno kao i pre. Ako ništa drugo, biće čak tužniji i uznemireniji nego što bi bio da nikud nije ni išao. Ljudi misle da razlog zbog kojeg se osećaju tako isprazno, tako nemoćno, tako zbunjeno i potreseno, zbog kojeg žele da istražuju nepoznato i ono što će tek doći, leži u tome što ne umeju da se zabavljaju, što ne umeju da žive. Razlog za to nalaze u činjenici da ljudi ne umeju da uživaju u životu ili bar u pojedinim njegovim trenucima; misle da su im interesi i načini razonode pojednostavljeni i nedovoljno široki. Pa ipak, ma koliko da su im brojna interesovanja, u ma koliko zabava da su učestvovali i ma koliko mesta na svetu da su posetili, ljudima se i dalje čini da način na koji žive, kao i pravac i cilj njihovog postojanja, nisu onakvi kakve bi oni želeli. Jednom rečju, ono što ljude generalno muči jeste osećaj ispraznosti i dosade. Neki bi, upravo zbog te ispraznosti i dosade, hteli da probaju sve svetske gurmanluke i poslastice; gde god da odu, najpre sedaju za punu trpezu. Drugi su uvek i na svakom mestu spremni za zabavu, pa se zato do mile volje zabavljaju, jedu i do zore vesele – ali su ipak, nakon što su se najeli, napili i proveselili, još prazniji nego pre. Šta se povodom toga može uraditi? Zašto je nemoguće otresti se tog osećaja? Kad se nađu u ćorsokaku, neki počnu da se drogiraju, da konzumiraju opijum, uzimaju ekstazi ili se, pak, stimulišu svakojakim materijalnim stvarima. A šta je posledica svega toga? Da li ijedan od navedenih metoda ima ikakvog efekta u pogledu eliminisanja osećaja ispraznosti? Može li ijedan od tih metoda u korenu rešiti čovekove probleme? (Ne može.) Zašto ne može? Zato što ljudska bića žive po osećaju. Ljudi ne razumeju istinu, ne znaju zbog čega nastaju problemi poput ispraznosti, nemira, zbunjenosti i tome slično, niti znaju kojim sredstvima da te probleme otklone. Misle da će im osećaj ispraznosti iščileti iz srca ako se pobrinu oko svog telesnog uživanja i ako im je telesni duh zasićen i ispunjen. Da li to zaista tako funkcioniše? Činjenica je da ne funkcioniše. Ako sa ovih propovedi odlaziš prihvatajući ih kao nekakvu doktrinu, ali pritom uopšte ne stremiš ka onom o čemu ovde govorimo, niti te stvari upražnjavaš, ako ove Božje reči ne uzimaš kao osnovu i kriterijum po kojem posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ, onda se tvoj način postojanja i tvoj pogled na život nikada neće promeniti. A ako te stvari ostaju nepromenjene, nikada se neće promeniti ni tvoj život, njegov stil, kao ni vrednost njegovog postojanja. Šta znači to da se stil i vrednost postojanja tvog života nikada neće promeniti? To znači da ćeš jednog dana, pre ili kasnije, doktrine koje razumeš početi da smatraš stubovima duhovnosti; pre ili kasnije, one će za tebe postati mudre izreke i teorije, nešto čime ćeš, kad okolnosti budu to zahtevale, popuniti taj osećaj ispraznosti u svom unutrašnjem svetu. Ako se cilj i smer tvog stremljenja ne promene, bićeš isti kao i oni koji nikad nisu čuli nijednu Božju reč. Cilj i smer tvog stremljenja i dalje će biti potraga za zabavom, za telesnom utehom. I dalje ćeš nastojati da se svoje ispraznosti i zbunjenosti rešavaš putovanjima po belom svetu i istraživanjem tajni. Nema nikakve sumnje u to da ćeš, u tom slučaju, hodati istim onim putem kojim idu pomenuti ljudi. Pošto su isprobali sve svetske đakonije i nauživali se u luksuzu, osećaju se isprazno, a tako ćeš se osećati i ti. Možeš doveka da se držiš istinitog puta i Božjih reči, ali ako ne stremiš ka njima i ne upražnjavaš ih, završićeš kao i oni, tako što ćeš se često osećati isprazno, potreseno, ogorčeno i potlačeno, bez prave sreće, bez istinske radosti, bez prave slobode i, povrh toga, bez pravog spokoja. A onda će, na kraju, tvoj ishod biti identičan njihovom.

Na šta Bog obraća pažnju kad je reč o čovekovom ishodu? Njega ne zanima koliko si Njegovih reči pročitao, niti koliko si propovedi odslušao. Boga te stvari ne zanimaju. Zanima Ga koliko si istina zadobio u svom stremljenju, koliko istina možeš da sprovedeš u delo, zanima Ga da li Njegove reči uzimaš kao osnovu, a istinu kao kriterijum po kojem posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ u svom životu – zanima Ga poseduješ li uopšte takvo iskustvo i svedočanstvo. Ako takvog svedočanstva nema u tvom svakodnevnom životu, niti na putu kojim slediš Boga, ako ništa od toga nije potkrepljeno dokazima, Bog će na tebe gledati isto kao što gleda na nevernike. Da li je, s takvim Njegovim stavom, priča završena? Nije; daleko od toga da će Bog formirati takav stav o tebi i da će se čitava stvar na tome završiti. On će, naime, na osnovu toga odlučiti o tvom ishodu. Bog tvoj ishod određuje na osnovu puta kojim ideš, na osnovu učinka koji ostvaruješ u pogledu svog stremljenja i svojih ciljeva, na osnovu tvog stava prema istini, kao i na osnovu toga da li si se otisnuo na put stremljenja ka istini. Zbog čega On baš tako određuje tvoj ishod? Ako je neko ko naprosto ne stremi ka istini pročitao i odslušao veliki broj Božjih reči, ali još uvek nije u stanju da Njegove reči uzme kao kriterijum po kojem će posmatrati druge ljude i stvari, po kojem će se ponašati i delovati, onda taj neko neće na kraju moći da bude spasen. Sledeća stvar je najvažnija: šta bi ta osoba mogla da postane ukoliko bi opstala? Da li bi mogla da postane gospodar svih stvari? Da li bi mogla da, umesto Boga, upravlja svim stvarima? Je li ona vredna tog Božjeg naloga? Zavređuje li poverenje? Kad bi Bog sve stvari prepustio tebi na upravljanje, da li bi ti, kao što to ljudi danas čine, proizvoljno ubijao živa bića koja je Bog stvorio, da li bi proizvoljno rasipao izobilje koje je On stvorio, da li bi proizvoljno skrnavio bezbrojno mnoštvo stvari koje je On ljudima podario? Naravno da bi! Ako bi ti, dakle, Bog predao u ruke čitav ovaj svet i sve stvari na njemu, sa čime bi se sve te stvari naposletku suočile? Ne bi imale istinskog upravitelja, a ljudi, koje je Sotona iskvario, sve bi te stvari oskrnavili i rasuli u paramparčad. Na kraju bi sve te stvari, živa bića među tim stvarima, kao i od Sotone iskvareno čovečanstvo, doživeli istu sudbinu: sve bi ih Bog uništio. To je nešto što Bog svakako ne priželjkuje da vidi. Prema tome, ako je jedna takva osoba čula mnoge Božje reči i među Njegovim rečima razumela samo veliki broj doktrina, a pritom i dalje nije sposobna da preuzme dužnost gospodara svih stvari, niti da posmatra ljude i stvari, ponaša se i deluje u skladu s Božjim rečima, takvoj osobi Bog zasigurno neće ništa poveravati, jer je ona za to nesposobna. Bog nipošto ne bi želeo da vidi kako sve te stvari, koje je On mukotrpno stvarao, bivaju po drugi put rasute u paramparčad i oskrnavljene od strane ljudi koje je Sotona iskvario, niti bi želeo da vidi kako čovečanstvo, kojim je šest hiljada godina upravljao, biva uništeno rukom takvih ljudi. Jedino što Bog želi da vidi jeste neprekidno postojanje svih tih, Njegovom teškom mukom stvorenih stvari, pod upraviteljstvom grupe ljudi koji su od Njega zadobili spasenje i koji, pod Božjom brigom, zaštitom i vođstvom, žive u skladu s poretkom svih stvari i sa zakonima koje Bog donosi. Kojoj sorti pripadaju ti ljudi, koji su u stanju da ponesu tako teško breme? Jedna jedina sorta je u stanju da sve to iznese, a čine je upravo ljudi o kojima vam govorim, oni koji streme ka istini, oni koji su u stanju da posmatraju druge ljude i stvari, da se ponašaju i da deluju strogo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Takvi ljudi zavređuju poverenje. Njihov način postojanja u celosti je prevazišao načine postojanja onih ljudi koje je Sotona iskvario; po cilju i načinu svog stremljenja, po tome kako posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju, oni su potpuno usklađeni s Božjim rečima i potpuno su sposobni da kao jedini kriterijum koriste istinu. Takvi su ljudi uistinu sposobni da nastave da žive i sposobni su da od Boga preuzmu zadatak upravljanja svim stvarima. Upravo su to ljudi koji mogu da ponesu tako teško breme kao što je Božji nalog. Bog nipošto neće sve stvari prepustiti ljudima koji ne streme ka istini. Nipošto neće sve stvari prepustiti onima koji naprosto ne slušaju Njegove reči, niti će po bilo koju cenu takvim ljudima poveriti bilo kakav zadatak. Takvi nisu u stanju da valjano obave ni vlastite dužnosti, a kamoli Božji nalog. Kad bi Bog sve stvari poverio njima, oni Mu ne bi bili nimalo odani, niti bi postupali u skladu s Njegovim rečima. Raduckali bi ponešto dok su raspoloženi za to, a kad im dosadi otišli bi da jedu, piju i da se vesele. Često bi osećali ispraznost i nelagodu, ne znajući kud bi sa sobom, bez imalo odanosti prema Božjem nalogu. Takvi ljudi zasigurno nisu oni koje Bog želi. Prema tome, ako razumeš Božje namere, ako su ti poznati nedostaci iskvarenog čovečanstva, kao i put kojim bi iskvareno čovečanstvo trebalo da krene, počni da stremiš ka istini. Slušaj Božje reči i kreni u smeru koji će te dovesti do toga da posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ isključivo u skladu s Božjim rečima, uzimajući istinu kao kriterijum. Orijentiši se prema tom cilju, u tom smeru, pa će, pre ili kasnije, doći dan u kojem će te se Bog setiti i prihvatiti sav tvoj trud i cenu koju si platio. Tada će tvoj život dobiti neku vrednost, dobićeš od Boga priznanje i nećeš više biti samo običan čovek. Niko od tebe ne traži da izdržiš onoliko dugo koliko je Noju trebalo da sagradi barku, ali moraš izdržati barem do kraja ovog života. Da li ćeš živeti sto dvadeset godina? To niko ne zna, ali dovoljno je reći da prosečni životni vek savremenog čoveka ne traje toliko. Sada je mnogo lakše stremiti ka istini nego što je nekad bilo sagraditi barku. Zamisli koliko je teško bilo sagraditi barku u ono vreme, kad nije bilo savremenih alata – sve je učinjeno isključivo snagom ljudskih mišića, pod, blago rečeno, nepovoljnim uslovima. Trebalo je mnogo vremena da se posao završi, a pomoći skoro pa niotkuda. Tebi je danas neuporedivo lakše da stremiš ka istini nego što je nekad bilo sagraditi barku. Tvoje najšire okruženje, kao i, u užem smislu, okolnosti u kojima živiš, daju ti ogromnu prednost i pružaju takve pogodnosti, barem što se stremljenja ka istini tiče.

Tokom našeg današnjeg razgovora u zajedništvu o tome „Zašto čovek mora da stremi ka istini” uglavnom smo obrađivali dva aspekta ove teme. Prvi se sastojao od besede iz Božje perspektive o Njegovom planu upravljanja, Njegovim željama i Njegovoj čežnji; drugi aspekt odnosio se na detaljnu analizu problema u samim ljudima, iz njihove perspektive, što nam je poslužilo da objasnimo značaj i neophodnost stremljenja ka istini. Posmatrano iz bilo kojeg od ta dva ugla, stremljenje ka istini je od vrhunske važnosti i kritične hitnosti za čoveka. Stremljenje ka istini, sa bilo kojeg stanovišta, predstavlja životni put i cilj za koje bi svaki Božji sledbenik, svako ko je čuo Njegove reči, trebalo da se opredeli. Stremljenje ka istini ne treba smatrati nekakvim idealom ili pustom željom, niti bi izjave u vezi s tim stremljenjem trebalo uzimati kao neku vrstu duhovne utehe; umesto toga, reči koje Bog izgovara i Njegove zahteve prema ljudima čovek treba da, na sasvim pragmatičan način, pretvori u načela i osnovu svog praktičnog delovanja u stvarnom životu, kako bi mogao da promeni svoj životni cilj i način svog postojanja i da time, naravno, svoj život učini vrednijim. Na taj će način, u užem smislu, put kojim ideš i odluke koje donosiš dok stremiš ka istini biti ispravni – a pritom ćeš, u širem smislu, zahvaljujući stremljenju ka istini, sa sebe konačno zbaciti svoju iskvarenu narav, usled čega će ti život biti spasen. Sa Božjeg stanovišta, ljudi koji će biti spaseni nisu samo zenice Njegovog oka ili blago u Njegovoj ruci, a još manje su samo potporni stubovi Njegovog carstva. Blagoslovi kojima ćeš kao pripadnik budućeg čovečanstva biti darovan, zaista su veličanstveni, takvi kakvi nikad nisu bili, niti će ikad više biti viđeni; predivne stvari će ti se događati jedna za drugom, i to na način koji ne možeš ni da zamisliš. U svakom slučaju, prvo što sada treba uraditi jeste postaviti cilj stremljenja ka istini. Svrha postavljanja tog cilja nije popunjavanje praznine u tvom duhovnom svetu, niti da iz tvog srca ukloni osećaj potlačenosti i ogorčenosti, neizvesnosti ili zbunjenosti. To nije svrha postavljanja cilja. Umesto toga, postavljeni cilj treba da posluži kao pravi i istinski cilj prema kojem čovek može da se vlada i da deluje. Prosto i jednostavno. Slažete li se da je to krajnje jednostavno? Ne usuđujete se da to potvrdite, ali činjenica je da je stvar zaista krajnje jednostavna – sve se svodi na pitanje da li je neka osoba odlučna da stremi ka istini. Ako zaista poseduješ takvu odlučnost, ima li ijedne istine za koju ne postoji konkretan put njenog sprovođenja u delo? Za sve istine postoji takav put, zar ne? (Postoji.) Cilj koji se, u bilo kojoj oblasti, sastoji u posedovanju konkretne osnove za sprovođenje istine u delo, kao i konkretnih načela praktičnog delovanja za bilo koji projekat u radu, može da ostvari svako ko zaista poseduje takvu odlučnost. Neko će možda reći; „Još uvek ne znam kako da praktično delujem kad naiđem na neki problem.” To je zato što nisi tražio. Da si tražio, našao bi put. Ima jedna izreka u vezi s tim, zar ne? Ona kaže: „Tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se” (Matej 7:7). Jesi li tražio? Jesi li pokucao? Promišljaš li o istini dok čitaš Božje reči? Ako u to promišljanje uložiš malo više truda, moći ćeš sve da razumeš. Sva istina je u Božjim rečima; treba samo da je pročitaš i da o njoj duboko razmisliš. Ne budi lenj i dobro obrati pažnju. U vezi s problemima koje ne možeš samostalno da rešiš, moraš se moliti Bogu, moraš neko vreme tražiti istinu i moraš sa Bogom ponekad da budeš strpljiv, da sačekaš Njegovo vreme. Ako Bog uredi nekakvo okruženje za tebe i ako ti u njemu sve razotkrije, ako te prosvetli u vezi s nekim pasusom iz Svojih reči i na taj način ti unese jasnoću u srce, tako da dobiješ konkretna načela praktičnog delovanja, zar onda nećeš to razumeti? Stremljenje ka istini, dakle, nije nešto preterano apstraktno, niti nešto isuviše teško. Bez obzira da li na to gledaš iz ugla svog svakodnevnog života, obavljanja svoje dužnosti, iz ugla crkvenog dela ili iz ugla komunikacije s drugim ljudima, kako god okreneš, ti možeš da tražiš istinu koja će ti ukazati na smer i na kriterijume praktičnog delovanja. To uopšte nije tako teško. Čoveku je danas mnogo lakše da veruje u Boga nego što je to ranije bio slučaj, zato što sada ima toliko Božjih reči, zato što si u prilici da slušaš mnoge propovedi i da u zajedništvu nadugačko razgovaraš o svakom aspektu istine. To su već razumeli svi oni koji imaju duhovno razumevanje i koji su dobroga kova. Jedino ljudi lišeni duhovnog razumevanja i oni užasno lošeg kova stalno se žale kako nisu razumeli ovo ili ono i kako nikad ni u šta ne mogu da proniknu. Načisto se zbune kad god im se nešto desi i, mada im se u glavi donekle razbistri nakon što u zajedništvu porazgovaraju o istini, posle nekog vremena oni su ponovo zbunjeni. Sve je to zbog toga što po vasceli dan potpuno bezbrižno dokoličare. Naprosto su isuviše lenji i ni za čim ne tragaju. Sve ćeš mnogo lakše razumeti ako budeš tražio i čitao što je moguće više relevantnih Božjih reči, zato što su sve te reči izražene prostim i lako razumljivim jezikom. Ako izuzmemo mentalno zaostale osobe, svaki normalan čovek može te reči da razume. Te reči kristalno jasno izlažu mnoge stvari i sve ti saopštavaju. Pod uslovom da na stremljenje ka istini ne gledaš kao na nešto nevažno, ako zaista svim srcem žudiš da zadobiješ istinu i ako stremljenje ka njoj smatraš nečim najvažnijim u životu, onda te baš ništa ne može sprečiti ili ti onemogućiti da razumeš istinu i da je sprovedeš u delo.

Najjednostavnije pravilo u vezi sa stremljenjem ka istini jeste da od Boga moraš sve da prihvatiš i da Mu se u svemu pokoriš. To je prvi deo. Drugi deo se sastoji u tome da, kroz obavljanje dužnosti i svega što ti zapadne da uradiš i, povrh toga, kroz ispunjenje obaveze i naloga koji si dobio od Boga, kao i kroz obavljanje važnih poslova koje moraš da obaviš izvan okvira svoje dužnosti, poslova koji su tebi dodeljeni i za koje si po imenu prozvan da ih obaviš – da kroz sve to, dakle, platiš cenu, ma koliko to bilo teško. Čak i ako pritom treba maksimalno da se angažuješ, čak i ako ti zbog toga sledi progon, pa čak i ako time svoj život stavljaš na kocku, ne smeš zbog toga da se žališ, već moraš da ponudiš svoju pokornost i odanost do smrti. Eto, tako se u stvarnosti manifestuje stremljenje ka istini, njegova stvarna cena i stvarna primena. Je li to teško? (Nije.) Volim ljude koji kažu da to nije teško, zato što znam da im srce žudi za stremljenjem ka istini, da su odlučni i verni – oni imaju veliko srce i, šta god da im se desi, ništa im nije teško. Ali, ako ljudima nedostaje samopouzdanje, ako, što bi se reklo, sumnjaju u sebe, svršeno je s njima. Ukoliko je neka osoba beskorisna kao gomila blata, ako je nemotivisana da išta produktivno uradi, a živne jedino kad dobije priliku da jede, pije i da se veseli, ako postane negativna kad god se suoči s poteškoćama, ako je lišena entuzijazma i u sebi nema ni tračka motivacije kad u zajedništvu razgovara o istini, kakva je onda to osoba? To je osoba koja istinu ne voli. Da se od ljudi tražilo da ka istini streme u Doba blagodati ili u Doba zakona, to bi za njih, u određenom smislu, predstavljalo izazov. Ne bi im bilo lako, budući da su uslovi u kojima su ljudi tada živeli, kao i merila Božjih zahteva prema njima, bili znatno drugačiji. U prošlim vremenima, dakle, ako izuzmemo najistaknutije ljude, poput Noja, Avrȃma, Jova ili Petra, nije bilo mnogo onih koji su mogli da poslušaju Božje reči i da Mu se pokore. Bog, međutim, ljude iz tih dvaju doba nije krivio zbog toga, naprosto zato što ih prethodno nije ni bio podučio kako da ispune merila za dostizanje spasenja. U ovoj etapi dela u poslednjem dobu, Bog ljudima jasno saopštava svaki aspekt istina koje treba da sprovedu u delo. Ako ljudi te istine još uvek ne primenjuju i ako još uvek ne mogu da ispune Božje zahteve, za to nije kriv Bog; problem leži u činjenici da ljudi istinu ne vole i da osećaju odbojnost prema njoj. Danas, dakle, u ovom vremenu koje je kao stvoreno za stremljenje ka istini, to za ljude ne predstavlja neki naročiti izazov – to je stvarno nešto za šta su oni potpuno sposobni. S jedne strane, to je zato što danas sve pogoduje stremljenju ka istini; s druge strane, ljudska stanja i temelji na kojima se zasnivaju njihovi životi sasvim su dovoljni za stremljenje ka istini. Ako neko na kraju ipak ne zadobije istinu, to će biti zato što naprosto ima neki previše ozbiljan problem. Kakvu god kaznu da trpi, kakav god da joj je ishod i kakvom god smrću da umre, takva osoba je sve to zaslužila. Ona ne zavređuje nikakvo sažaljenje. U Božjem vokabularu ne postoje izrazi poput sažaljenja i saosećanja s ljudima. On ishod svakog čoveka određuje na osnovu Svojih zahteva prema ljudima, Svoje naravi, kao i na osnovu poretka i pravila koje je On uspostavio; a pošto od čovekovog vlastitog učinka zavisi njegov ishod, time se ujedno određuje njegov sadašnji život i njegov budući svet. Prosto i jednostavno. Potpuno je nebitno koliko ljudi će na kraju preživeti, a koliko će ih biti kažnjeno. Boga to uopšte ne zanima. Šta ste razumeli iz ovih reči? Koju vam informaciju one prenose? Znate li? Hajde da vidim da li ste dovoljno pametni i snalažljivi da odgovorite na to pitanje. Ako ne budete mogli da odgovorite, oceniću vas jednom jedinom rečju – glupani. Zašto kažem da ste glupi? Reći ću vam. Maločas sam kazao kako Boga uopšte ne zanima koliko ljudi će preživeti, a koliko će ih na kraju biti suočeno s kaznom i uništenjem. Šta vam to govori? To govori da Bog nije odredio neki konkretan broj ljudi. Mada ti niko ne brani da se boriš, ko god da na kraju preživi ili bude kažnjen, bez obzira da li ćeš to biti ti, neki drugi čovek ili neka druga grupa ljudi, ukupan broj preživelih nije nešto što je Bog unapred odredio. Bog radi i govori onako kako to sada čini. Pravedan je prema svakoj osobi i svakome pruža obilje mogućnosti. On i tebi pruža obilje mogućnosti, obilje blagodati i obilnu meru Svojih reči, Svog dela, Svoje milosti i trpeljivosti. Pravedan je prema svakoj osobi. Ako si u stanju da stremiš ka istini, ako na svom putu slediš Boga, ako istinu možeš da prihvatiš bez obzira koliko nedaća pritom budeš morao da izdržiš i s koliko izazova da se suočiš, i ako je tvoja iskvarena narav očišćena, bićeš spasen. Ako možeš da svedočiš za Boga i da postaneš dostojno stvoreno biće i dostojan gospodar svih stvari, preživećeš. A ako budeš preživeo, to neće biti zato što ti se osmehnula sreća; preživećeš zahvaljujući tome što si se trudio i nesebično davao sebe, kao i zahvaljujući svom stremljenju. To će biti isključivo tvoja zasluga i tvoje pravo. Neće Bog ništa morati da ti daje preko toga. Bog ti ne pruža nikakve dodatne smernice ni obuku, ne saopštava ti dopunske reči, niti je posebno tebi naklonjen. On ne čini takve stvari. Radi se naprosto o tome da najjači opstaju, baš kao u prirodi. U skladu s poretkom i pravilima koje postavlja Bog, svaka životinja donosi na svet svoje mladunce, ma koliko da ih već na rođenju, ugine. Oni koji mogu da prežive preživeće, oni koji ne mogu uginuće, a zatim će na svet doći nova generacija mladunaca. Koliko god da ih nakon toga preživi, toliko će ih i biti. Kad naiđe loša godina, nijedno mladunče ne preživi; ako je godina dobra, preživeće ih više. Na kraju, sve se održava u ravnoteži. Kako se, dakle, Bog odnosi prema ljudskom rodu koji je stvorio? Isto kao prema svim ostalim stvorenjima. Tako On svakoj osobi ravnopravno pruža priliku i svakoj se osobi obraća na isti način, javno i bez ikakve nadoknade. Prema svakome je milostiv i svakoga uzdiže; svakog čoveka vodi, brine o njemu i čuva ga. Ako, zahvaljujući stremljenju ka istini, na kraju budeš preživeo i ako budeš ispunio merila Božjih zahteva, to će značiti da si uspeo. Nasuprot tome, ako si povazdan smeten i uludo trošiš dane proklinjući zlu sudbu, ako si sklon preterivanju, ako ne znaš šta bi sa samim sobom i živiš od danas do sutra, onako, po osećaju, ako uopšte ne stremiš ka istini, niti hodaš ispravnim putem, na kraju ćeš ostati praznih ruku. Ako želiš da živiš kao muva bez glave, zanemarujući delo koje Bog obavlja u tebi, ne dajući ni pet para na to što te On vodi, što ti pruža brojne mogućnosti, što te dovodi u red, što te prosvećuje i podržava, Bog će uvideti da si ti jedna tupava budala i potpuno će te ignorisati. Svoje delo će početi da obavlja u tebi tek onda kad počneš da stremiš ka istini. Zaboraviće na sve tvoje ranije prestupe. Ako ne stremiš ka istini, Bog te neće na to primoravati i neće te vući za rukav. Ako stremiš, dobićeš; ako ne stremiš, nećeš ni dobiti. Ljudi mogu svojevoljno da odluče hoće li stremiti ka istini ili neće. O tome isključivo oni sami odlučuju. Kad Svoje delo bude priveo kraju, Bog će od tebe zatražiti odgovore i oceniće te u skladu s merilima istine. Ako ne budeš posedovao nikakvo svedočanstvo, moraćeš da budeš uklonjen i nećeš moći da preživiš. Kazaćeš: „Obavio sam tolike dužnosti i toliko sam dugo službovao. Mnogo sam od sebe dao i platio visoku cenu!” A Bog će te upitati: „Ali, jesi li stremio ka istini?” Kad o tome budeš razmislio, činiće ti se da za svojih dvadeset, trideset, četrdeset ili pedeset godina, koliko veruješ u Boga, nijednom nisi stremio ka istini. Bog će ti na to reći: „Pa ti i sȃm kažeš da nisi stremio ka istini. Gubi se, onda. Idi kud ti je volja.” Ti ćeš na to: „Zar Bog ne misli da bi bilo šteta da spase jednu osobu manje u odnosu na potreban broj, da ostane uskraćen za jednog gospodara svih stvari?” Da li će se Bog, u tom trenutku, sažaliti na tebe? Dovoljno je dugo Bog bio strpljiv, dovoljno je dugo čekao. Njegova očekivanja prema tebi već su iščilela, izgubio je nadu u tebe i stoga na tebe više ni ne obraća pažnju. Neće za tobom ni suzu pustiti, niti će zbog tebe više hteti da trpi bol i da pati. A zašto? Zato što će ishod svih stvari tada već biti određen, Božje će delo biti privedeno kraju, Njegov plan upravljanja biće završen i On će otići na počinak. Bog ni zbog koga neće biti posebno srećan, niti će zbog ikoga trpeti bol, jadovati ili plakati. Neće se, naravno, ni radovati ni biti ushićen zato što je neka konkretna osoba preživela ili što je uspela da postane gospodar svih stvari. Zbog čega je to tako? Bog se isuviše dugo previše trošio zarad ovog ljudskog roda, te stoga mora malo da otpočine. Mora da zaključi knjigu Svog plana upravljanja od šest hiljada godina, tako da više uopšte neće misliti na nju, neće ništa više planirati ni govoriti, niti će išta više raditi na čoveku. Buduće delo i nastupajuće dane prepustiće gospodarima narednog doba. O čemu vam, dakle, sada govorim? Govorim vam o sledećem: pošto sada znate koliko će ljudi moći da preživi i koliko će ih na kraju preostati, svako od vas može da stremi ka tome – a jedini put koji vodi ostvarenju tog cilja jeste stremljenje ka istini. Ne gubite zalud dane – ne možete to postići ako ste smetenjaci. Ako se jednog dana Bog ne bude više sećao da si išta platio, ako više ne bude mario kojim putem ideš, niti kakav će ti biti ishod, upravo će tog dana na tvoj ishod biti stavljena tačka. Šta je to što morate sad odmah da učinite? Morate da iskoristite sadašnji trenutak, dok se Božje srce još uvek silno trudi oko ljudskog roda, dok On još uvek pravi planove za čovečanstvo, dok još uvek tuguje i nervira se zbog svake čovekove kretnje i gesta. Ljudi moraju da, što je moguće pre, donesu odluku. Postavi cilj i smer svog stremljenja; nemoj čekati da Bog ode na počinak, pa da tek onda praviš planove. Ako te dotad ne bude obuzelo osećanje tuge, kajanja, bola i jadikovanja, tada će biti prekasno za sve to. Tebe više niko neće moći da spase, pa te neće spasti ni Bog. To je zato što, kad dođe taj čas, kad nastupi trenutak da se Božji plan uistinu završi, kad u knjigu Svog plana Bog unese Svoju poslednju zabelešku i konačno je zatvori, On nakon toga neće više ništa raditi. Bogu je neophodan počinak; mora malo da uživa u plodovima Svog plana upravljanja od šest hiljada godina, da uživa gledajući preostale ljude kako, u Njegovo ime, upravljaju svim stvarima. Bog želi da uživa posmatrajući preostala ljudska bića kako svim stvarima rukovode u skladu s pravilima i propisima koje je On uspostavio, kako to čine strogo se pridržavajući poretka koji je On stvorio za sva godišnja doba, za sve stvari i sve ljude, kako to čine ne narušavajući Njegovu volju, niti išta od onoga što On želi. Bog želi da uživa u Svom počinku, želi da uživa u Svojoj udobnosti i da uopšte više ne brine o ljudima, niti o bilo kakvom radu za njihovo dobro. Razumete li to? (Da.) Taj će dan uskoro osvanuti. Da o dugovečnosti ljudskog roda razgovaramo u vreme Adama i Eve, ljudi bi pred sobom imali još mnogo vekova, što znači da bi imali vremena napretek. Pogledajte samo koliko je trebalo Noju da sagradi barku. Mislim da danas postoji jedva šačica ljudi koji će doživeti stotu, a znaš li koliko ti je decenija preostalo do smrti, čak i ako zaista budeš živeo devedeset ili sto godina? Ne baš mnogo. Čak i ako si navršio dvadesetu, a moći ćeš da doživiš devedesetu, što znači da imaš još sedamdeset godina života pred sobom, to je i dalje kraće od vremena koje je Noju bilo potrebno da sagradi barku. Za Boga je šest hiljada godina kao treptaj oka, a ono što je za čoveka šezdeset, osamdeset, pa i čitavih sto godina, za Njega je tek par sekundi – neka bude i nekoliko minuta, tek toliko da okom trepne. Čak i oni koji ne idu ispravnim putem i ne streme ka istini, često kažu: „Kratak je život. Dok lupiš dlanom o dlan, starost je već tu; za tren oka, kuća se ispuni decom i unučićima; čitav život prođe za treptaj oka.” A šta se dešava ako stremiš ka istini? U tom slučaju, još si u žešćoj trci s vremenom. Svima onima koji ne streme ka istini i koji žive u svetu praznine dok im dani uzalud prolaze, ipak se čini da vreme prilično brzo teče. A kakav je slučaj ako stremiš ka istini? Za tebe je prikladno da na neko vreme iskusiš svako okruženje, svaku osobu, svaki događaj i svaku stvar koja pripada Božjem uređenju – ali, tek ćeš nakon dužeg vremena steći poneku mrvicu znanja, uvida i iskustva. To nije nimalo lako. Kad budeš zaista stekao to znanje i iskustvo, pašće ti na pamet sledeća misao: „Moj Bože! Čovek ne dobija mnogo ako čitav život posveti stremljenju ka istini!” Mnogi ljudi danas pišu o svom iskustvenom svedočenju i vidim kako neki od njih, koji u Boga veruju već dvadeset ili trideset godina, upravo pišu o svojim greškama i padovima od pre deset ili dvadeset godina. Iako bi hteli da pišu o svom sadašnjem životu ili o nedavnim događajima, nemaju šta o tome da napišu. Iskustvo im je žalosno oskudno. Dok pišu eseje o iskustvenom svedočenju, neki moraju da se prisećaju nekadašnjih grešaka i padova, pa su oni sa slabijim pamćenjem prinuđeni da od drugih traže pomoć kako bi se prisetili nekih stvari. To malo uspomena predstavlja sve što su zadobili za deset, dvadeset, pa čak i trideset godina proživljenih s verom u Boga, pa ih je veoma teško zapisati. Neki eseji su čak sačinjeni od nepovezanih delova, koji kasnije bivaju na volšeban način spojeni u jednu celinu. Takva se štiva uopšte ne mogu svrstati u eseje o životnom iskustvu, jer ona, zapravo, nikakve veze sa životom nemaju. Eto koliko je jadan čovek koji ne stremi ka istini. Zar nije tako? (Tako je.) Stvari stoje upravo tako. Iskreno se nadam da niko od vas neće dočekati da jednoga dana, nakon što Božje delo bude okončano, pokajnički stupi pred Boga, padne na kolena i kaže: „Sada sam spoznao sebe! Sada znam kako da stremim ka istini!” Prekasno! Bog se neće više obazirati na tebe; neće Ga više zanimati jesi li ti neko ko stremi ka istini, ni koju vrstu iskvarene naravi poseduješ, niti kakav stav imaš prema Njemu, neće Ga biti briga koliko te je duboko Sotona iskvario, ni kojoj vrsti ljudi pripadaš. Zar se nećeš do kostiju smrznuti kad ti se to desi? (Hoću.) Zamisli samo: hoćeš li biti tužan ako do toga zaista dođe? (Biću.) A zašto ćeš biti tužan? Zato što se podrazumeva da nikada nećeš dobiti još jednu priliku. Nikada više nećeš čuti Božje reči i Bog se više nikada neće nervirati zbog tebe; nikad više nećeš biti neko ko je Bogu bitan, niti Njegovo stvoreno biće. Nikakve veze s Njim nećeš više imati. Strašno je i pomisliti na tako nešto. Pošto sve to možeš već sada da zamisliš, zar nećeš biti zapanjen ako zaista dođe dan da se nađeš u takvoj situaciji? Biće to baš onako kako je zapisano u Bibliji: kad dođe taj čas, ljudi će se udarati u grudi i leđa, naricaće, škrgutati zubima i jaukati baš kao da umiru. Ali nikakve koristi neće imati od tog jaukanja do smrti – za njih će sve biti prekasno! Bog više neće biti tvoj Bog, a ti više nećeš biti Božje stvoreno biće. Nećeš više imati nikakve veze s Njim i On te neće želeti. Boga se uopšte više neće ticati kako si. Nećeš Mu više biti u srcu i uopšte Ga više nećeš zanimati. Zar tada nećeš stići na kraj svog puta vere u Boga? (Stići ću.) Upravo zbog toga, ako već možeš sebi da predočiš da će možda doći vreme da te se Bog gnuša i da te odbaci, treba da ceniš sadašnjost. Možda će te Bog izgrditi, možda će ti suditi ili će te orezati; možda će te čak i proklinjati ili oštro prekorevati. Sve to vredi ceniti: Bog te barem priznaje kao Svoje stvoreno biće i još uvek očekuje nešto od tebe; barem znaš da te još uvek nosi u srcu i da je još uvek spreman da te prekoreva i proklinje, što znači da se i dalje iskreno brine za tebe. Ta briga nije nešto za šta bi neko mogao da trampi svoj život. Ne budite glupi! Razumete li? (Da.) Ako razumete, onda se samo pravite da ste glupi, je li da? Iskreno se nadam da niste odistinski glupi. Ako ste razumeli ove stvari, nemojte više gubiti vreme. Stremljenje ka isitini je velika stvar u čovekovom životu. Nijedna stvar nije toliko važna kao stremljenje ka istini i nijedna stvar po svojoj vrednosti ne premašuje zadobijanje istine. Je li bilo lako slediti Boga do današnjeg dana? Požuri da svoje stremljenje ka istini učiniš važnim! Ova etapa dela u poslednjim danima najvažnija je etapa koju Bog obavlja na ljudima tokom Svog plana upravljanja od šest hiljada godina. Stremljenje ka istini je ono što Bog najviše očekuje od Svog izabranog naroda. On se nada da će ljudi ići ispravnim putem, a to je put stremljenja ka istini. Nemoj izneveriti Boga, nemoj Ga razočarati i nemoj Ga primoravati da te, u završnom času, ukloni iz Svog srca i da prestane da mari za tebe ili da u Sebi čak zadrži imalo mržnje prema tebi. Nemojte dozvoliti da dođe do toga. Razumete li to? (Da.)

Kako glasi tema o kojoj smo danas razgovarali? (Zašto čovek mora da stremi ka istini.) Zašto čovek mora da stremi ka istini – poteža tema za razgovor, zar ne? A zbog čega je teška? Zbog toga što je važna. Ona je presudno važna za život i budućnost svake osobe, kao i za način na koji će svaka osoba egzistirati u narednom dobu. Stoga se nadam da ćete naš današnji razgovor o toj temi preslušati još nekoliko puta, kako biste dodatno produbili svoj utisak o svemu tome. Bez obzira na to da li ste spremni za stremljenje ka istini i da li ste ranije već stremili ka istini, počev od današnjeg razgovora na temu „Zašto čovek mora da stremi ka istini”, pa ubuduće, nastojte da učvrstite svoju odluku i da se s čeličnom voljom opredelite za stremljenje ka istini. To vam je najbolji mogući izbor. Možete li to da učinite? (Možemo.) Odlično. Danas smo razgovarali o tome zašto čovek mora da stremi ka istini. Tema našeg sledećeg zajedništva biće kako stremiti ka istini. Pošto sam vam već saopštio temu narednog razgovora, razmislite malo o tome i potražite u svom srcu znanje koje o toj temi posedujete. Nije loše da o tome malo unapred razmišljate. Ovim je naše današnje zajedništvo završeno.

3. septembar 2022. godine