U zajedništvu smo prvenstveno razgovarali o raznim izrekama koje se tiču moralnog postupanja i detaljno analizirali njihovu suštinu, kao i uticaj tih izreka na ljude. Razne izreke koje se odnose na moralno postupanje uglavnom predstavljaju različite stepene uticaja tradicionalne kineske kulture na ljude, uticaja koji traje do dan-danas. O kojoj smo izreci u vezi sa moralnim postupanjem razgovarali i razotkrili je na našem poslednjem okupljanju? (Bog je prošli put besedio o izreci „Za pravog gospodina, data reč je svetinja” i razotkrio nam njeno značenje.) Kad razgovaramo o izrekama koje se tiču moralnog postupanja, dotičemo se pitanja opšteg okruženja: bez obzira na to kako se vremena menjaju i kako se menja naše društveno okruženje i politička situacija u bilo kojoj zemlji, sve je očiglednija iskvarenost koju Sotona, putem raznih jeresi i zabluda o moralnom postupanju koje se mogu naći u tradicionalnoj kulturi, izaziva u ljudima, njihovim mislima, njihovom moralnom postupanju i u najskrivenijim dubinama njihovog srca. Poguban uticaj tradicionalne kulture na čovečanstvo nije se smanjio usled toga što su se vremena promenila i što se životno okruženje menja, a mnogi ljudi i dalje citiraju i promovišu razne izreke koje su proizašle iz tradicionalne kulture, poštujući ih kao tradicionalna kineska učenja i svete spise. Očigledno je da je Sotona duboko u ljudska srca usadio razne izreke o moralnom postupanju i da je ljude do krajnosti iskvario. Zašto Sotona kvari ljude? Koji je krajnji cilj njegovog kvarenja ljudi? Je li ono usmereno ka ljudima ili ka Bogu? (Ka Bogu.) To je nešto što morate razumeti da biste spoznali Sotoninu suštinu i da biste spoznali osnovni uzrok i proces kvarenja ljudi od strane Sotone. Kako Sotona kvari čovekove misli? Zašto ljudi u najskrivenijim dubinama svog srca gaje nešto što je tako protivno Bogu? Zašto u sebi gaje te stvari koje su u suprotnosti sa istinom? Kako su ljudi uopšte postali takvi? Ako je Bog stvorio čovečanstvo, zašto se onda ljudi, baš kao i Sotona, na svakom koraku opiru Bogu i bune se protiv Njega? Šta je osnovni uzrok tome? Može li se na ta pitanja odgovoriti na osnovu naše prethodne diskusije? (Može.) Prisetite se i porazmislite o onome o čemu smo prošli put razgovarali. (Bog je najpre besedio o našem trenutnom stanju. Iako jedemo i pijemo Božje reči, u osnovi smo nesposobni da razaznamo sve jeresi i zablude, misli i gledišta koje nam Sotona usađuje, tako da u svakom trenutku i na svakom mestu možemo postati Sotonini glasnogovornici i lakeji. Bog je takođe besedio o razlozima zbog kojih Sotona koristi te jeresi i zablude da bi ljude kvario i navodio ih na stranputicu. Mada on kvari i povređuje ljude, pravi Sotonin cilj usmeren je ka Bogu. On želi da sruši i da uništi Božji plan upravljanja. Pošto Božji plan upravljanja ima za cilj da na kraju spase i usavrši jednu grupu ljudi, kako bi oni bili jednog srca i uma s Bogom, Sotona pokušava da te ljude omete i spreči ih da slede Boga, da ih Bog upotpuni i da ih Bog zadobije. Iako jasno uviđa Sotonine lukave spletke, Bog ga u tome ne zaustavlja. Umesto toga, Bog Sotonu koristi kao uslužni predmet i kao kontrast, zato što je Božja mudrost izgrađena na Sotoninim lukavim spletkama i zato što On na tim ljudima koje je Sotona iskvario obavlja delo pročišćenja i spasenja. Bog razotkriva i detaljno analizira razne izreke tradicionalne kulture da bi nam omogućio da jasno vidimo kako Sotona te jeresi i zablude koristi da bi ljude kvario i navodio na stranputicu. Bog to čini zato da bismo naučili kako da budemo razboritiji i da ne bismo samo doktrinarno razumeli da su te jeresi i zablude negativne, već da bismo jasno shvatili koje se Sotonine lukave spletke kriju u tim izrekama. Nakon što smo ih jasno razumeli, možemo da se uporedimo s njima, da preispitamo sebe u svetlu Božjih reči, te da analiziramo koje sotonske misli i ideje posedujemo, koje su Sotonine lukave spletke sadržane u namerama naših postupaka i koje sotonske naravi pokazujemo. To je ono što znači istinski spoznati sebe, a ne zadržavati se samo na nivou doktrinarnog razumevanja i prostog rasuđivanja.) Jedan od načina na koje Sotona kvari ljude sastoji se u kvarenju njihovih misli i njihovog srca; on u ljudska srca i umove ubrizgava svakojake sotonske misli, ideje, jeresi i zablude. Među njima su i razne izreke u vezi s moralnim postupanjem, koje predstavljaju šlag na torti tradicionalne kineske kulture – te izreke su klasični predstavnici tradicionalne kineske kulture. Ove misli i gledišta tradicionalne kulture u osnovi predstavljaju Sotonine misli, njegovu suštinu, kao i sve ono što pripada Sotoninoj prirodi, a što prkosi Bogu. Koja je krajnja posledica činjenice da Sotona te stvari koristi da bi iskvario ljude? (On ljude huška protiv Boga.) Posledica je da su ljudi nahuškani protiv Boga. I u šta se onda ljudi pretvaraju? (Pretvaraju se u Sotonine glasnogovornike i lakeje. Postaju živo otelovljenje Sotone.) Ljudi postaju glasnogovornici i otelovljenje Sotone, a iskvareno čovečanstvo postaje Sotonin predstavnik. Namere, ciljevi, misli i ideje sadržani u rečima koje iskvarena ljudska bića izgovaraju, kao i iskvarene naravi koje pokazuju, identični su onima koje izražava i pokazuje Sotona. Time se u potpunosti potvrđuje da pravila po kojima ljudi žive, kao i razne njihove misli i gledišta na osnovu kojih se vladaju i komuniciraju s drugima, u celosti potiču od Sotone i da sve to predstavlja Sotoninu priroda-suštinu; time se u potpunosti potvrđuje da su ljudi živo otelovljenje Sotone, da su njegovi potomci i da pripadaju njegovoj sorti; time se u potpunosti potvrđuje da je živo iskvareno čovečanstvo isto što i živi Sotona, živi đavo, kao i da su ljudi, koji su postali otelovljenje Sotone, zapravo njegovi predstavnici. Bilo da su Sotonini potomci ili njegovo otelovljenje, ljudi su, u svakom slučaju, od iste sorte kao i Sotona, a takvo čovečanstvo je, što se Boga tiče, čovečanstvo koje poriče i izdaje Boga; ono je Božji neprijatelj i sila koja se Bogu suprotstavlja. Takvo čovečanstvo ne čine više ljudi čiji je um neispisana tabla, ono više nije skup neukih stvorenih ljudskih bića kakvo je bilo u početku. Čovečanstvo živi pod uticajem Sotone i ispunjeno je iskvarenim sotonskim naravima; pa šta je onda to što je potrebno čovečanstvu koje živi pod tim uslovima i u takvom stanju? Potrebno mu je Božje spasenje. Sada je vreme kada Bog koristi reči da bi spasao ljude. Koji je to kontekst u kojem Bog spasava ljude? Radi se o tome da je Sotona ljude iskvario do najdubljeg i najozbiljnijeg nivoa; on je ljude u celosti pretvorio u svoje glasnogovornike i otelovljenje Sotone, tako da su se ljudi svrstali među Božje neprijatelje i postali opozicija Bogu. U tom kontekstu je Bog započeo Svoje delo spasavanja čovečanstva. To je realna situacija u vezi sa Sotoninim kvarenjem ljudi i to je stvarni kontekst u kojem Bog izražava istinu i obavlja delo suda kako bi u poslednjim danima spasao čoveka. Kakva je korist od spoznaje ovih stvarnosti? Ona ljudima omogućava da spoznaju svoju i Sotoninu suštinu, da spoznaju sredstva pomoću kojih Sotona kvari ljude i da spoznaju Sotoninu rđavost; ona im takođe omogućava da spoznaju svrhu Božjeg plana upravljanja, kao i Božju svemogućnost, autoritet, mudrost i silu, koje on razotkriva u Svom delu, čiji je cilj spas čovečanstva. Osim što moraju da shvate kako izgledaju Sotonina suština i rđavost, kao i priroda-suština iskvarenog čovečanstva, ono što je važno jeste da ljudi spoznaju Božje delo, Božju narav i Božju suštinu. Spoznaja Božje suštine tiče se prvenstveno poznavanja Božje svemogućnosti, autoriteta, mudrosti i sile – ta se spoznaja uglavnom sastoji od poznavanja ovih aspekata Njegove suštine.

Iz perspektive konteksta Božjeg delovanja na spasenju čovečanstva, ovo čovečanstvo koje On želi da spase nije čovečanstvo koje je On tek stvorio, nego je to čovečanstvo koje Sotona već nekoliko hiljada godina kvari. Najskrivenije dubine čovekovog srca, kao ni njegove misli i naravi, nisu neispisane table, već je to nešto što je Sotona još poodavno duboko iskvario. Oni koje Bog spasava jesu stvorena bića koja je Sotona duboko iskvario i zaveo, bića kojima Sotona upravlja, manipuliše i gazi po njima. Što se ljudi tiče, neverovatno je teško, pa čak i nemoguće, ukloniti ili promeniti ono što potiče od Sotone i sve te sotonske naravi unutar stvorenog čovečanstva. Drugim rečima, što se ljudi tiče, prosto je nemoguće izmeniti njihove misli i gledišta, očistiti iz dubine ljudskog srca sve što pripada Sotoni i promeniti njihove iskvarene naravi; baš kao što kaže ona izreka: „Vuk dlaku menja, ali ćud nikada”. Pa ipak, upravo u tom kontekstu i sa ovim stvorenim ljudskim rodom Bog želi da obavi svoje delo spasavanja čovečanstva. Tokom obavljanja Svog dela, Bog ne prikazuje nikakva znamenja ni čuda, niti otvoreno pokazuje Svoju stvarnu ličnost, a još manje radi išta što bi ljudima moglo izgledati autoritativno i silovito. To praktično znači da u poslednjim danima, za vreme tokom kojeg ovaploćeni Bog spasava čoveka, On ne prikazuje nikakva znamenja ni čuda, ne radi ništa što bi izlazilo iz okvira praktičnosti ili stvarnosti, niti preduzima ikakva dela koja bi prevazilazila telesnu ljudskost. Bog ne obavlja takva natprirodna dela, već koristi reči kako bi njima snabdevao ljudske živote i kako bi ljude razotkrio i očistio od njihove iskvarenosti. Budući da On to radi služeći se isključivo rečima, čoveku se još više čini da se radi o nemogućem zadatku, dok u očima većine ljudi to čak nalikuje dečjoj igri. Ljudi veruju da se Bog latio nemogućeg zadatka time što želi da ih snabde i omogući im da dostignu spasenje oslanjajući se na izjave, iskaze izrečene na razne načine, sa različitih stanovišta i o raznim stvarima. Naročito je Sotona još manje uveren da je to nešto za šta je Bog u potpunosti sposoban, odnosno da Bog poseduje moć, autoritet i mudrost da izvrši to delo. Očigledno je da to što Bog izgovara Svoje izjave i obavlja delo spasavanja čoveka, u očima stvorenih ljudskih bića predstavlja nemogući zadatak. Pa ipak, bez obzira na to kako će se stvari ubuduće odvijati, ono što je u Božjim rečima izgovoreno, „Bog misli ono što govori, ono što govori biće učinjeno, a ono što On učini trajaće večno”, već se ostvarilo u ljudima koji Ga slede; drugim rečima, većina ljudi je to već osetila. Sudeći po načinu na koji Bog radi, po tome što Svoje delo spasavanja čovečanstva obavlja isključivo tako što ljude, između ostalog, snabdeva rečima, hranljivim sastojcima tih reči, otkrovenjem sadržanom u rečima, grdnjom i sudom koje te reči nose, kao i prekorom, upozorenjem i ohrabrenjem koji su u tim rečima sadržani, očigledno je da Božje reči ne nose u sebi samo prosta značenja koja se mogu razumeti pomoću ljudskih predstava. Pored temeljne izreke da su Božje reči istina, ono što ljudi mogu još jasnije da vide i što je faktički očigledno jeste da Božje reči u sebi nose život i da one zaista jesu život, kao i da iskvareno čovečanstvo mogu da snabdevaju i da mu obezbede sve što mu je potrebno za život. U smislu moći i autoriteta, Božje reči mogu da izmene uslove u kojima ljudi žive, mogu da izmene njihove misli i gledišta, kao i srce čovekovo koje je Sotona duboko iskvario, a još više mogu da izmene put i životni pravac koji je čovečanstvo odabralo, pa čak i čovekov pogled na život i na životne vrednosti. Sve dok prihvataš i pokoravaš se Božjim rečima i, možemo čak reći, sve dok voliš Božje reči i dok stremiš ka njima, onda, bez obzira kakvog si kova, koji je cilj tvog stremljenja, koliko si čvrsto rešen da ka tome stremiš i koliko je tvoja vera velika, Božje reči definitivno mogu da te promene, mogu da izmene tvoj pogled na život i tvoje vrednosti, mogu da izmene tvoje misli i način na koji posmatraš ljude i stvari i da konačno promene tvoju život-narav. Mada je većina ljudi slabog kova i krajnje neodlučna da stremi ka istini, pa čak nije ni voljna da to čini, ti ljudi će, bez obzira na okolnosti u kojima žive i pod uslovom da su čuli Božje reči, u manjoj ili većoj meri podsvesno doći do nekih ispravnih gledišta i percepcija na osnovu Božjih učenja o Sotoni, svetu i ljudskom rodu. Oni su, u svojoj podsvesti, stekli različite stepene žudnje i žeđi u vezi sa pozitivnim stvarima, sa istina-načelima i sa ispravnim životnim smerom i ciljevima koje Bog zahteva od ljudi. Ovi fenomeni koji se javljaju u ljudima i među ljudima – bilo da ih oni priželjkuju ili ne, bilo da su ti fenomeni u skladu s ljudskim predstavama ili ne, bilo da ispunjavaju Božja merila i zahteve ili ne, i tome slično – svi ti efekti na ljude i svi ti fenomeni pokazuju da Božje reči ne samo što mogu da snabdevaju ljudske živote i da ljudima pruže sve što im je potrebno, nego i to da, što je još važnije, nikakva sila ne može da izmeni Božje reči. Zašto to kažem? Zato što Božje reči nose autoritet i što autoritet Božjih reči ne mogu da prevaziđu nikakve svetske teorije ni filozofije, kao ni bilo koje znanje, argument, misao ili gledište – to je praktično značenje činjenice da Božje reči nose autoritet, što se jasno pokazuje u svima koji slede Boga. Božje reči nose autoritet i mogu da promene ljudska srca i njihove misli. Što je još važnije, one mogu da očiste i da rasprše iskvarene naravi koje je Sotona posadio u najskrivenijim dubinama ljudskog srca – u tome se ogleda moć Božjih reči. Postoji, naravno, još nešto, a to je da ljudi treba da spoznaju mudrost Božju. Božja mudrost kipti iz svakog delića Njegovog dela. Ne samo između redova i unutar reči koje Bog izgovara, već i u načinu na koji govori, u stvarima koje kazuje, u stanovištima koje zauzima u Svojim izjavama, pa čak i u tonu kojim Bog govori – u svemu tome se može videti Božja mudrost. U kojim se aspektima Božja mudrost ispoljava? Jedan od aspekata jeste da je Božja mudrost vidljiva u svakoj reči koju izgovara, kao i da se Njegova mudrost pokazuje u mnogostrukim načinima na koje govori; drugi aspekt je da se Božja mudrost može videti u raznim načinima na koje on deluje u ljudima, kao što se može videti i u ljudima koji slede Boga i koje On predvodi. Prema tome, svakako možemo reći da se Božja mudrost izliva iz Njegovih reči, kao i da se izliva iz Njegovog dela. Osim što Božju mudrost mogu da vide u Njegovim rečima, ljudi takođe mogu da prema njoj steknu duboko poštovanje u različitim okruženjima i u situacijama kada su suočeni sa raznim problemima. Božje reči ljudima omogućavaju da u svako vreme i na svakom mestu budu na odgovarajući način snabdeveni. Bog može u svako vreme i na svakom mestu da ti pomogne, da te podrži i da te uvek i svuda snabdeva, može da ti omogući da ostaviš iza sebe svoje negativno stanje i može da učini da budeš snažan i da više ne budeš slab. U svako vreme i na svakom mestu Bog može da promeni tvoje ideje i način razmišljanja, može da ti omogući da otpustiš stvari za koje veruješ da su ispravne a koje potiču od Sotone, da odbaciš svoje iskvarene naravi, da se pokaješ pred Bogom, kao i da postupaš i da deluješ u skladu s Božjim zahtevima i Božjim rečima. To je jedan od aspekata. Nadalje, Bog na mnogo različitih načina deluje u svima onima koji Ga slede, koji vole Božje reči i koji vole istinu. On im ponekad daje blagodat, a ponekad ih daruje svetlošću i otkrovenjem. Naravno, Bog će ljude ponekad prekoriti i disciplinovati kako bi ih naterao da poprave svoje ponašanje, da duboko u srcu osete samoprekor, da osete da uistinu duguju Bogu, da osete kajanje i da se pokaju, te da se na taj način odreknu zla koje čine i da prestanu da se bune protiv Boga, da se više ne ponašaju kao da žele i da slede Sotonu, nego da postupaju u skladu sa putem koji im je Bog pokazao. Božje delo ostvaruje se u čoveku. Tačnije, u čoveku se ostvaruje delo Svetog Duha, a Sveti Duh u većini ljudi deluje na različite načine. Naravno, bez obzira na način na koji Sveti Duh deluje, svako može u većoj ili manjoj meri da iskusi različite načine delovanja Svetog Duha. Iz toga možemo da vidimo da i delo Svetog Duha i Božje delo, bilo da se obavljaju na jedan te isti ili na različite načine, mogu ljudima da omoguće da shvate da Božje delo pomaže čoveku i da je to upravo ono što je čoveku uvek i svuda potrebno. Sveti Duh može uvek i na svakom mestu da deluje i da snabdeva ljude. On nije ograničen prostorom, geografskim položajem ni vremenom, ne stvara nered i ne ometa normalne životne navike ljudi, a još manje uništava bilo koje pravilo koje je Bog propisao čovečanstvu. Sveti Duh naprosto tiho deluje u svakoj pojedinačnoj osobi, koristeći reči kojima je jasno obaveštava, podučava, prosvećuje i vodi, dok ujedno primenjuje različite metode rada na njoj i omogućava joj da prirodno i nesvesno počne da živi prema odredbama Božjih reči. Naravno, kao posledica delovanja Boga i Duha Svetoga, ljudske naravi se menjaju i njihove se misli transformišu a da oni toga nisu ni svesni, dok njihova vera u Boga postepeno raste. U vezi sa svim tim efektima koji se postižu u ljudima, mora se reći da su za to zaslužni moć Božjih reči i mudrost Božjeg dela. Što se tiče onih koji sada slede Boga, On Svoje reči koristi da bi radio na ljudima, da bi ih vodio i snabdevao, pri čemu svako ima pravo i mogućnost da u tim stvarima uživa. Kada bi broj onih koji slede Boga porastao toliko da bude deset, dvadeset ili čak sto puta veći od broja onih koji Ga sada slede, Bog bi i dalje mogao da se na isti način stara o njima i još uvek bi bio u stanju da dovrši ovo delo. Efekti koji se time postižu nikada se ne mogu promeniti i to je Božja mudrost.

Božje reči izražavaju sve aspekte istine i snabdevaju celokupno čovečanstvo onim što mu je potrebno. Bog koristi najrazličitije metode rada na ljudima, sa različitih stanovišta, u različitim vremenima i različitim okruženjima, kako bi ljude usmeravao a da oni toga nisu ni svesni i kako bi u svakoj osobi ostvario različite rezultate. Čak i ako ti sada misliš: „Ne razumem mnogo toga o Božjem delu i za sada sam još uvek veoma slab. Još uvek imam tako malo vere u Boga, a ni moje znanje o Bogu se nije uvećalo. Čini se da je moj stav prema obavljanju dužnosti i dalje mlak kao i ranije i osećam kako nisam baš mnogo uznapredovao”, jedna stvar je sigurna: ma koliko da si slab i ma koliko da ti se čini da si daleko od ispunjenja Božjih zahteva, Božje reči i delo već su ovladali tvojim srcem. Čak i ako nisi previše zainteresovan da stremiš ka istini, čak i ako dostizanje spasenja i dalje ne smatraš naročito važnim, istina Božjih reči i sadržaj reči koje Bog izgovara daju ti nadu, a u najskrivenijim dubinama tvog srca rađaju se očekivanja u vezi s Božjim delom i sa činjenicama koje Bog želi da postigne. Bez obzira na to koliko je tvoja vera sada velika i koliki ti je rast, sigurno je da za tebe ima nade. Šta nam to pokazuje? Božje reči su ono što je ljudima potrebno, one zadovoljavaju potrebe čovečanstva, već su ovladale tvojim srcem i ti si nesvesno došao dotle da su u najskrivenijim dubinama tvog srca Božje reči postale donekle prihvatljive. Naravno, ove činjenice su usmerene ka onima koji nisu naročito zainteresovani za istinu i koji imaju relativno mutno i nejasno razumevanje Božjeg dela i spasenja. Što se tiče onih koji zaista veruju u Boga i mogu da streme ka istini, ovo nije jedini rezultat koji se postiže, jer ti ljudi takođe mogu da spoznaju Boga i da svedoče o Bogu. Iz ovih činjenica i pokazatelja možemo videti da su Božje izjave i Njegovo delo prožeti snagom, autoritetom i mudrošću Boga. Time se ujedno potvrđuje još nešto: čovečanstvo je stvorio Bog i, mada ljudi mogu da žive bez sunčeve svetlosti, bez vode i vazduha, oni ne mogu bez Boga, ne mogu bez Božjih reči i ne mogu bez onoga čime ih Bog snabdeva. Samo Božje usmeravanje, snabdevanje i pastirska briga, kao i sve istine koje Bog izražava, mogu ljudima da pruže nadu i svetlost i ponude im ciljeve i smer njihovog opstanka – to je nešto što su ljudi videli. Razotkrivanjem i detaljnom analizom pravog stanja stvari u vezi sa tim kako Sotona kvari ljude u smislu moralnog postupanja, ljudi bi trebalo da vide u kakvom kontekstu Bog radi na njihovom spasavanju. Osim sagledavanja pravog stanja stvari u vezi sa kontekstom u kojem Bog deluje, ljudi još više treba da shvate težinu Božjeg dela za spas čovečanstva i da, shvativši koliko je taj posao težak, dođu do spoznaje o Božjoj moći, autoritetu i mudrosti. Obavljajući Svoje delo spasavanja čovečanstva, Bog nije požurio da ljude spase odmah nakon što je Sotona počeo da ih kvari. On nije žurio da čovečanstvo spase pre četiri hiljade ili pre šest hiljada godina. Umesto toga, radio je onako kako je trebalo da se radi: nakon što je ljude zavela zmija i nakon što ih je Sotona iskvario, ljudi su ogrezli u grehu, pa je stoga zemlja uništena potopom. Bog je zatim, uz pomoć zakona, postepeno vodio ljude, da bi onda, dok je Sotona ljude postepeno i sve dublje kvario, Bog obavio delo iskupljenja čovečanstva, tako što je preuzeo na Sebe obličje grešnog tela i bio razapet. Sada, u poslednjim danima, kad je Sotona ljude toliko iskvario da su oni time strašno opustošeni i da su u celosti postali Sotonini predstavnici, Bog ljudima zvanično i otvoreno izražava Svoje reči i ono što Mu leži na srcu, izražava Svoja gledišta i stavove o svim vrstama ljudi, događaja i stvari, kao i sve istine koje su ljudima potrebne. U takvom kontekstu, Bog čovečanstvo počinje zvanično da snabdeva onim što mu je potrebno – u situaciji kad je celokupno čovečanstvo potpuno neuko, On ljudima ne pruža sve istine. Baš u vreme kad je čovečanstvo duboko iskvareno od strane Sotone i kad ljudi misle kako nema nikakve šanse da budu spaseni, Bog dolazi, izgovara Svoje reči, obavlja Svoje delo, hoda među ljudima i izražava reči koje želi da izrazi, koristeći se pritom isključivo rečima da bi ostvario činjenice koje On želi da ostvari. Niko se, od relativno sposobnih osoba među stvorenim ljudskim bićima, ne usuđuje da prihvati izazov i da obavi to delo, jer ljudi smatraju da se radi o veoma teškom zadatku, o zadatku koji je nemoguće izvršiti. Pa ipak, upravo u tom kontekstu Bog započinje ovo delo iz Svog plana upravljanja od šest hiljada godina, delo u kojem se sve postiže uz pomoć reči. Radi se o ogromnom poduhvatu, delu bez presedana i, pre svega, epohalnom i dugotrajnom delu. Ma koliko da neko govori, ma šta da govori i ma kakva da je suština njegovih reči, niko nije u stanju da ostvari ono što njegove reči imaju za cilj da postignu. Jedino Božje reči mogu da se ispune i jedino Božje reči mogu da se ostvare u skladu sa onim što Bog zahteva i sa planovima koje je On osmislio – u tome se takođe ogleda Božji autoritet. Zar ljudi ne bi trebalo da razumeju ove stvari? (Da, trebalo bi.) U čemu je, dakle, značaj razumevanja tih stvari? Ko se javlja za reč? (S jedne strane, značaj je u tome da ljudi mogu donekle da razumeju mudrost Božjeg dela i da shvate da se Božje delo ne obavlja na onim neukim ljudima koji su još uvek neiskvareni od strane Sotone. Umesto toga, Bog koristi Sotonu za Svoje potrebe i obavlja delo spasenja na onim ljudima koje je Sotona duboko iskvario. Iako ljudi misle da je to veoma težak posao, činjenica je da Božje reči zaista utiču na njih. Štaviše, dok na uobičajeni način stičemo iskustva, često smo sputani svojim iskvarenim naravima i ne možemo a da tu iskvarenost ne pokažemo, postajemo nesposobni da praktikujemo istinu i ponekad smo čak toliko negativni da počinjemo da gubimo veru. Pa ipak, nakon što saslušamo Božju besedu, počinjemo da verujemo u Božje reči i da shvatamo da se naše iskvarene naravi mogu promeniti, odnosno da one nisu nepromenljive, pod uslovom da volimo i da prihvatamo istinu. Ako neko, po svojoj suštini, ne voli istinu i ne prihvata je, takva osoba neće moći da promeni svoje iskvarene naravi.) Sve što si rekao u celosti je prikladno i tačno.

Božje reči mogu sve da postignu i sve da promene. U isto vreme, trebalo bi da ljudi mogu da vide kako Božje reči ostvaruju još jedan efekat u njima – sve stvari su prolazne, samo Božje reči nikada ne umiru i, baš kao i Sȃm Bog, Njegove će reči živeti doveka. Šta iz toga vidimo? (Vidimo Božji autoritet.) Vidimo Božji autoritet, Božju mudrost i snagu koja se pokazuje u Njegovim rečima. Pošto Božje reči predstavljaju Njegov život, suštinu i narav, one će, baš kao i Bog, živeti večno. Šta vam to govori? To vam govori da su Božje reči veoma važne za čovečanstvo. Ma šta da zadobiješ, to nije pravo blago. Bilo da od nekoga dobiješ zlatnu polugu ili neki redak i dragocen dragulj, ništa od toga nije pravo blago. Čak i ako nabaviš eliksir života, ni to ne vredi prebijene pare. Čak i ako uspeš da se, kultivišući samog sebe, vineš u nebo, ne mora da znači da ćeš živeti večno, a to je zato što si ti stvoreno biće, zato što je sve predodređeno od Boga i zato što niko ne može pobeći od Božje suverenosti. Sve stvari su prolazne, samo Božje reči nikada ne umiru i, baš kao i Sȃm Bog, Njegove će reči živeti doveka. Kakva je korist od spoznaje ovih reči? Ako ne težiš za istinom i ako nemaš nimalo ljubavi prema istini ni prema Božjoj pravičnosti i pravednosti, možda te ove reči i ova činjenica neće ni zanimati. Ukoliko, pak, voliš Božju pravičnost i pravednost, ako voliš istinu i pozitivne stvari, razvićeš duboko interesovanje prema ovim rečima, pa ćeš ovu činjenicu i ove reči uklesati duboko u svom srcu. Koje su to reči? Sve stvari su prolazne, samo Božje reči nikada ne umiru i, baš kao i Sȃm Bog, Njegove će reči živeti doveka. Te reči morate držati u srcu i morate razmišljati o njima u slobodno vreme. Te su reči izuzetno važne. Recite Mi, šta iz njih dobijate? (Bože, ja sam nešto razumeo. Božje reči kažu: „Sve stvari su prolazne, samo Božje reči nikada ne umiru.” Stvari se ponekad menjaju u spoljašnjem svetu, a kad se nađemo u takvim okolnostima, promeniće se i naše stanje, kao i naša rešenost da sledimo Boga. Postaje nam teško da izbegnemo osećaj slabosti i negativnosti, ali kad pomislimo na ove Božje reči i na obećanja koja nam je Bog na početku dao, kad se prisetimo da je Bog rekao kako želi da zadobije grupu ljudi koji su jednog srca i uma sa Njim, snaga i vera nam ponovo naviru u srce. Nismo više pod uticajem okolnosti koje vladaju u spoljašnjem svetu i imamo veru da sledimo Boga i da obavljamo svoje dužnosti.) Te reči vam daju put praktičnog delovanja – a kakav je to put? To nije put ljubavi ili težnje prema bilo čemu iz materijalnog sveta; sve te stvari su prazne. Stvari poput slave, bogatstva, položaja, materijalnih uživanja koja vam stoje pred nosom, ženske lepote, te muškog identiteta i statusa, prolaznog su karaktera i nestaju za tren oka, pa je stoga besmisleno ceniti takve stvari. Šta zapravo hoću da kažem time da je to besmisleno? Hoću da kažem da te stvari mogu da zadovolje samo tvoje trenutne telesne potrebe, sklonosti i želje, tvoju ćud, nešto čemu si privržen i tome slično, ali ne mogu da udovolje tvojim duhovnim potrebama. Kad tvoj duh oseti glad, žeđ i prazninu, ništa što pripada materijalnom svetu ne može da zadovolji tvoje duhovne potrebe ni da ispuni prazninu u najskrivenijim dubinama tvog srca, pa je zato težnja za tim stvarima besmislena. A šta je to što može da zadovolji i da ispuni prazninu u najskrivenijim dubinama tvog srca? Kad čitaš Božje reči i kad razumeš istinu, najskrivenije dubine tvog srca opet se pune i uživaju u radosti i spokoju, a srce ti je zadovoljno i opušteno. Ako nastaviš tako da stremiš, kad Božje reči postanu tvoj život, niko više ne može da ti taj život oduzme, niti iko može da ga uništi. A kad niko ne bude mogao da ti oduzme život ni da ga uništi, kako ćeš se tada osećati? Nećeš više osećati prazninu, nećeš se više osećati izgubljeno, uplašeno ni nelagodno u ovom svetu, jer ćeš u sebi imati Božje reči koje te usmeravaju, snabdevaju i omogućavaju ti da živiš svestan svoje svrhe i smera. Svaki dan tvog života imaće svoj smisao i svoju vrednost. To je ono što ljudi zaista osećaju. Kako se, dakle, postiže taj pozitivan rezultat koji ljudi zaista osećaju? (Taj rezultat se u ljudima postiže tako što oni Božje reči sprovode u delo.) Upravo tako – čim ljudi Božje reči prihvate kao svoj život, u njima se postiže taj rezultat; njihov život se menja, menja se način na koji žive, njihovi stavovi o ljudima i stvarima postaju drugačiji, oni drugačije posmatraju druge ljude i stvari, pa su im zato i stremljenja drugačija. Više ne streme ka svim onim telesnim užicima, materijalnim nagradama, slavom, bogatstvom i položajem. Zbog stremljenja ka onome što udovoljava njegovim telesnim sklonostima, čovek samo može osećati sve veću tupost, prazninu, nelagodu i bol. Ali, kad Božje reči ovladaju čovekovim srcem, istina u njemu postaje njegov život, menja se njegova unutrašnja suština i njegov život i stoga se on oseća drugačije. Njegove sklonosti i osećanja, razne njegove emocije, životni ciljevi, smer njegovog stremljenja i njegova životna pravila, potpuno su drugačija. Njegovo stremljenje se promenilo, on može da stremi ka istini i da traga za spoznajom Boga, pa je sada sposoban da živi u skladu s putem kojim Bog od njega zahteva da živi. Ljudi koji to postignu nisu suočeni sa smrću, raspadom i uništenjem, već počinju istinski da žive, životom koji nije podložan raspadu. Šta hoću da kažem time da njihov život nije podložan raspadu? Hoću da kažem da ovaj život unutar tih ljudi neće nestati, neće uvenuti, neće izbledeti, niti će se pokvariti, a ti ljudi se neće suočiti sa uništenjem kao nekada. Zar se na taj način neće promeniti trenutno stanje njihove egzistencije i njihovi izgledi za opstanak? Jasno je da se njihovi izgledi za opstanak menjaju. Koji je razlog zbog kojeg ljudski život bledi, vene, raspada se, ima svoj kraj i biva uništen? Ovo se dešava zbog toga što ljudi nemaju Božje reči kao svoj život, tako da se pravila po kojima čovek živi, njegov pogled na život i smisao njegovog života neće promeniti, pa makar on živeo stotinu, dvesta, trista ili celih hiljadu godina. Zbog čega zapravo žive ljudi koji ovako žive? Oni žive isključivo u svrhu telesnog udovoljavanja. Za čime teži čovekovo telo? Za stvarima poput bogatstva, slave, dobitka i materijalnih užitaka, a upravo su to stvari koje su, u Božjim očima, protivne istini i kojih se Bog gnuša. Stoga postoji vremensko ograničenje unutar kojeg Bog dopušta ljudima da streme ka tim stvarima i da uživaju u njima. Čovekov život može da potraje šezdesetak, sedamdesetak, osamdesetak ili devedesetak godina, nakon čega se završava, a sa svakim krajem započinje nova runda ponovnog rođenja i tako nastaje čovekov životni vek. Da Bog nije predodredio ovo vremensko ograničenje, zar ljudima ne bi dozlogrdio život nakon što prožive tolike godine? Kad čovek navrši dvadesetu, svakog dana mu se čini da je sve oko njega sveže, lepo i srećno; kad zađe u četrdesete, misli da bi mu bilo dosadno ako bi mu se život sveo na tri obroka dnevno i odlazak na spavanje; kad zađe u šezdesete, čini mu se da sve razume, da je uživao u ponekom blagoslovu, da je propatio poneku nedaću i ništa mu više nije zanimljivo. Svakodnevno kreće da se bavi svojim poslom čim sunce izađe i odlazi u krevet sa zalaskom sunca, tako da mu svaki dan proleti za tren oka. Sve telesne funkcije počinju da mu opadaju, što je potpuno drugačije u odnosu na vreme kad je imao dvadeset i kusur – to je znak da mu se bliži kraj. Kad se nekome bliži kraj, to ne znači da je sa njegovom dušom sve svršeno. To samo znači da će njegovom telu doći kraj. Ljudi obično umiru kad zađu u šezdesete, sedamdesete ili osamdesete, dok oni najdugovečniji mogu u najbolju ruku da dožive nešto preko sto godina. Ima jedna izreka koja kaže: „Osoba koja predugo živi postaje umorna od življenja – dosta joj je života.” Kad neko predugo živi, smuči mu se život, pa ne želi više da živi i život mu postaje besmislen. Zašto se takvim ljudima život čini besmislenim? Ovde imamo jednu realnu situaciju, a to je da ljudi žive u svom telu od krvi i mesa, jedu tri obroka dnevno, obavljaju svakodnevne poslove i svaki dan im je identičan prethodnom, jer rade iste stvari, žive istim životom, a kad dođu u određenu fazu, sve te stvari su im skroz-naskroz poznate. Misle da su videli sve što je trebalo da vide, da su okusili sve što je trebalo da okuse i da su doživeli sve što je trebalo da dožive. Misle da je život naprosto takav i da nemaju više čemu da se nadaju ni čemu da se raduju, da im je život postao isprazan i da će im uskoro doći kraj. Zar nije tako? (Tako je.) Stvari stoje upravo tako.

Maločas smo govorili o rečima: „Sve stvari su prolazne, samo Božje reči nikada ne umiru i, baš kao i Sȃm Bog, Njegove će reči živeti doveka.” Te reči ljudima saopštavaju da su Božje reči izuzetno važne za čovečanstvo, ukazuju im na ciljeve i smer praktičnog delovanja i govore im da nikakva težnja ka bilo čemu ne može da zameni ono što čovek može da zadobije od jednog jedinog retka Božjih reči. To je zato što su sve stvari prolazne i što sve stvari vremenom blede, venu i slabe, dok jedino Božje reči nikada ne umiru. Prema tome, ukoliko zadobiješ Božje reči i zakoračiš u njihovu stvarnost, što znači da razumeš istinu i da si ušao u istina-stvarnost, ti si time stekao vrednost zahvaljujući Božjim rečima i istini, a tvoja suština postaje drugačija u odnosu na pređašnju. Neki će reći: „Pa šta ako mi je suština drugačija?” Ne mislim da je ona u običnom smislu drugačija, nego da je u ogromnoj meri drugačija, jer ti sada imaš Božje reči kao svoj život i stoga, baš kao ni Božje reči, nećeš umreti, nego ćeš, baš kao i Bog, živeti večno, imati večnu postojanost, budućnost i odredište. Prema tome, ako sada razmotrimo šta će se u budućnosti dešavati, zar Božje reči nisu važne za čoveka? (Jesu.) One su od ključne važnosti! Kako treba da stremite sada, nakon što ste shvatili koliko su Božje reči važne? Šta je to vredno i smisleno ka čemu treba da stremite? Treba li da stremite ka tome da ulažete veći napor, da više patite, da plaćate veću cenu i da se više trudite oko obavljanja svojih dužnosti? Ili treba marljivije da stičete profesionalne veštine, da se što bolje naoružate doktrinom i da što više propovedate? (Ništa od toga.) Šta je onda ono najkorisnije čemu treba da težite? Odgovor je jasan kao dan i svima vam je poznat: najvrednija i najsmislenija je težnja ka dostizanju Božjih reči. „Sve stvari su prolazne, samo Božje reči nikada ne umiru i, baš kao i Sȃm Bog, Njegove će reči živeti doveka.” Upamtite ove reči u svom srcu i nemojte ih nikada zaboraviti ni odbaciti. Kad osetiš slabost i negativnost, kad ti se učini da za tebe nema nade, kad te zadese nedaće, kad te smene sa dužnosti, kad te podvrgnu orezivanju, kad se suočiš sa preprekama i neuspesima, kad te prekorevaju i osuđuju, ali i kad jašeš na talasu uspeha, kad te ljudi poštuju i hvale kud god da kreneš i tome slično – u svakom trenutku i u svakoj situaciji moraš da razmišljaš o ovim rečima i moraš da im dopustiš da te dovedu pred Boga kako bi zatražio da te istog trenutka snabde Božjim rečima, a Božjim rečima moraš da dopustiš da te oslobode nedaća, da te reše poteškoća, da razreše konfuziju koja vlada duboko u tvom srcu, da te vrate sa pogrešnog puta koji slediš i da te razreše prestupe koje si počinio, da razreše tvoju nepopustljivost, tvoje buntovništvo i tome slično – jednom rečju, moraš da dopustiš Božjim rečima da reše svaki problem sa kojim se suočavaš. Ove reči su za vas toliko korisne! Kad zaboraviš koje su tvoje obaveze i dužnosti, kad zaboraviš kojih načela treba da se pridržavaš, kad zaboraviš koju perspektivu i stanovište treba da zauzmeš i koji je tvoj lični identitet i status, seti se ovih reči. Ove reči će te dovesti pred Boga, uvešće te u Božje reči, pomoći će ti da shvatiš kakvu nameru Bog ima baš u ovom trenutku i dovešće te do ispravnog stanovišta, stava i perspektive iz koje treba da posmatraš samoga sebe, druge ljude, kao i događaje i okruženja s kojima se susrećeš. Na taj način, dok od Boga dobijaš smernice i dok te Božje reči snabdevaju, prosvećuju i pružaju ti pomoć, nema tog problema koji može da te zbuni i nema tog problema koji može da spreči tvoje stremljenje ka istini i da zaustavi tvoje napredovanje. Zar to nije put praktičnog delovanja? (Jeste.) Pouka koju iz svega ovoga treba izvući jeste da ne treba da gunđate, da se žalite, da se držite pravila, niti da iznalazite ljudske pristupe pri suočavanju s problemima, nego da stupite pred Boga i zatražite istinu, da od Boga zatražite pomoć i da Božjim rečima dopustite da vas snabdeju i da reše svaku vašu poteškoću – to je lekcija koju treba da naučite. Ovde ćemo završiti naš razgovor na temu razumevanja načina na koji Bog započinje najvažnije delo iz Svog plana upravljanja u kontekstu čovečanstva koje je Sotona temeljno iskvario; na kraju se sve svodi na Božje reči. Kakvi god da su ovi naši razgovori u zajedništvu, nadam se da će ljudi na kraju moći da zakorače u istina-stvarnost Božjih reči i da se neće zadovoljiti samo time da nauče da propovedaju reči i doktrine, da proučavaju teološke teorije ili da se po čitav dan bave religijskim obredima. Ulazak u stvarnost Božjih reči je najhitnija lekcija o život-ulasku koju ljudi moraju da nauče.

Sada ćemo u zajedništvu razgovarati o jednom drugom praktičnom problemu u vezi sa raznim izrekama o moralnom postupanju. Razne izreke o moralnom postupanju o kojima smo ranije razgovarali u osnovi smo razotkrili na primerima preuzetim iz tradicionalne kineske kulture, čime smo raskrinkali brojne sotonske izreke koje iskvareno čovečanstvo skriva duboko u svojim srcima. Neki će upitati: „Budući da se za prikaz izreka o moralnom postupanju koristi tradicionalna kineska kultura, a imajući u vidu da mi nismo Kinezi, zar ne možemo prosto da odbacimo reči o kojima Ti besediš? Zar stvarno treba da znamo sve te izreke o moralnom postupanju kojima Sotona kvari ljude?” Da li je ispravno tako nešto reći? (Nije.) Sasvim je očigledno da je to pogrešno. Dok kvari ljude, Sotona ne pravi razliku u pogledu rase kojoj ti ljudi pripadaju ili vremena u kojem deluje, već kvari čitavo čovečanstvo, bez obzira na vreme, rasu ili versku pripadnost. Prema tome, ako pripadaš kineskoj rasi, bilo da spadaš u grupu Han Kineza ili si član neke manjinske etničke grupe, kao što su Mongoli, Hueji, Mjao ili Ji Kinezi i tome slično, onda si i ti, bez izuzetka, bio izložen indoktrinaciji i usađivanju u glavu svakojakih izreka o moralnom postupanju koje potiču od Sotone. Drugim rečima, i ti si, kao i svi drugi, bez sumnje bio podvrgnut Sotoninom kvarenju čovečanstva u smislu načina razmišljanja. Da budem još precizniji, tvoje razmišljanje, tvoja najskrivenija duša i tvoje najskrivenije srce takođe su bili podvrgnuti temeljnom kvarenju i obradi od strane Sotone. Čak i ako nisi Kinez – ako si Japanac, Korejac, Nemac ili bilo koje druge nacionalnosti – bilo da si iz Azije, Evrope, Afrike ili Amerike, bez obzira na to da li ti je koža žuta, crna, smeđa ili bela i bez obzira na to kojem narodu ili rasi pripadaš, ukoliko si stvoreno ljudsko biće, Sotona je i tebe, bez razlike, duboko iskvario. Osim što poseduješ sotonske iskvarene naravi, tebi je Sotona, bez izuzetka, ubrizgao sotonske misli i gledišta, a Sotona je, naravno, duboko iskvario i tvoje srce. Stvar je samo u tome što Sotona, u različitim zemljama i među različitim rasama, koristi različite metode da bi ljudima u glavu usađivao iste stvari. Te stvari se možda razlikuju po izrekama koje se na njih odnose, tu može biti nekih razlika, ali je zato krajnji rezultat kvarenja ljudi uvek isti i u velikoj meri identičan, uz jedva neznatne razlike. Sve te stvari dovode do toga da ljudi svojim ponašanjem skrivaju svoju pojavu i, kroz niz lažnih, nerealnih, pa čak i nemoralnih izreka koje su suprotne ljudskosti, zahtevaju od ljudi da, u smislu svog moralnog karaktera, postupaju i ponašaju se na određeni način i ujedno im govore kako treba da se vladaju i kako da rade određene stvari. Mada među tim izrekama postoje razlike, mada one nastaju u različitim vremenima i potiču iz različitih krajeva, različitih regiona i različitih oblasti i mada svoje poreklo vuku od različitih ljudi, konačna posledica se uvek ogleda u tome da te izreke upravljaju ljudskim srcem i mislima, ograničavaju ih i u njegove glave upumpavaju gledišta i predstave koji u sebi nose Sotonine otrove i njegovu priroda-suštinu. Zbog njih se najskrivenije dubine ljudskog srca ispunjavaju Sotoninim gledištima, njegovom rđavom suštinom i njegovim rđavim predstavama. Konačno, Sotona je sve ljude, bez obzira na njihovu etničku, rasnu i plemensku pripadnost i bez obzira na vremenski period u kojem žive, naveo na pogrešan put i zgazio, a njihove je misli i najskrivenije dubine njihovog srca u različitoj meri iskvario. Na kraju, ma u kom delu sveta da se nalaze ljudi na kojima Sotona obavlja to svoje delo, ma kojoj rasi da pripadaju i ma u kom vremenskom periodu da žive, posledica je uvek takva da oni postaju preispoljni potomci, glasnogovornici i otelovljenja Sotone i da je svaki čovek preispoljni živi Sotona, bio on veliki ili mali, nevidljiv ili opipljiv. Naravno, jedno takvo čovečanstvo takođe postaje preispoljni neprijatelj Božji i sušta suprotnost Bogu. Prema tome, bez obzira na to kakvi su ljudi koji sada slušaju propovedi i koliko ih ima, postoji jedna nepobitna činjenica: svekoliko čovečanstvo leži u kandžama zlikovca – to je nesporno. Ako ovo preformulišemo, to znači da, osim što temeljno kvari celo čovečanstvo, Sotona je takođe zatočio i u potpunosti drži pod svojom kontrolom misli i srce svakog čoveka – to niko ne može da porekne. Prema tome, Sotona je, bez izuzetka, duboko iskvario sve plemenite rase i sve ljude koji po nacionalnosti pripadaju moćnim državama, i svi su oni temeljno izmanipulisani, kontrolisani i zatočeni od strane Sotone. Ako si, dakle, pripadnik ljudske rase, ako živiš pod ovom kapom nebeskom i ako si ljudsko biće koje udiše vazduh, pije vodu i jede žitarice, onda si neizbežno iskvaren od strane Sotone i on je, bez izuzetka, iskvario i tvoje misli, tvoje srce, tvoje naravi i tvoju suštinu. Preciznije govoreći, ako si ti jedno stvoreno ljudsko biće i ako te je Sotona iskvario, onda si neprijatelj Božji. Ako te je Sotona iskvario i ako si u prošlosti bio ili si još uvek pod kontrolom i u zatočeništvu Sotone, onda si ti, van svake sumnje, predmet Božjeg spasenja. Ako si ljudsko biće koje je Sotona iskvario, onda i ti, bez izuzetka, poseduješ Sotoninu narav i način razmišljanja i imaš srce koje je ispunjeno i okupirano Sotoninim otrovima. Prema tome, zadatak prepoznavanja i sagledavanja raznih misli, gledišta i brojnih izreka o moralnom postupanju koji potiču od Sotone nije rezervisan isključivo za Kineze, niti je to nešto u čemu Kinezi drže monopol. Naprotiv, to je lekcija koju treba da savladaju i to je stvarnost u koju treba da zakorače svi pripadnici izabranog Božjeg naroda koje je On odabrao. Svaki pripadnik izabranog Božjeg naroda, bez izuzetka, treba da prepozna i da sagleda sve te bezbrojne lažne i zle misli i gledišta koji potiču od Sotone. Nemoj misliti da, samo zato što si rođen u bogatoj porodici sa istaknutim položajem u društvu, možeš da se osećaš nadmoćno, da veruješ da tebe Sotona nije iskvario i da, samo zato što ti je identitet častan, tvoja duša takođe mora da je plemenita – to je iskrivljeno shvatanje. Ili možda misliš da imaš plemenito poreklo i da boja tvoje kože ukazuje na to da poseduješ častan identitet, položaj i vrednost, usled čega si došao do pogrešnog uverenja da su tvoja suština, tvoj način razmišljanja i tvoje srce plemenitiji i uzvišeniji nego kod drugih ljudi. U tom slučaju, kažem ti da je to tvoje shvatanje glupo i nerealno, jer se čovečanstvo o kojem Bog govori ne deli prema nacionalnosti, rasi ili religiji. Bez obzira na vrstu društvenog okruženja ili religijsku situaciju u kojoj živiš, bez obzira na rasu kojoj po rođenju pripadaš, bez obzira na to da li je tvoj položaj u društvu nizak ili plemenit, da li među ljudima uživaš visok prestiž ili ne i tome slično, ti ništa od toga ne možeš da koristiš kao izgovor za neprihvatanje ovih Božjih reči ili činjenice da Sotona kvari čovečanstvo. Dokle god si ljudsko biće, ispred sintagme „ljudsko biće” trebalo bi da, kao atribut, stoji reč „iskvareno”. Preciznije rečeno, ako si ljudsko biće, ti onda naprosto moraš da budeš iskvareno ljudsko biće i to je van svake sumnje. Nadalje, ako si ti jedno iskvareno ljudsko biće, onda možemo reći da sve ono o čemu prirodno razmišljaš i što duboko u srcu nosiš potiče od Sotone, kao i da je Sotona sve to temeljno obradio i iskvario – tu činjenicu takođe treba da prihvatiš. Ti u sebi nemaš apsolutno ništa što ima bilo kakve veze sa istinom, ništa što ima bilo kakve veze s Božjim rečima ili sa životom Božjim; naprotiv, tebe je Sotona naveo na stranputicu, iskvario te i upravlja tobom. Um ti je ispunjen Sotoninim mislima, filozofijama, logikom i životnim pravilima, tako da apsolutno sve što imaš u glavi potiče od Sotone. Šta ova činjenica govori ljudima? Niko ne treba da koristi nikakve izgovore da bi odbacio Božje spasenje ili da bi selektivno prihvatao Božje reči. Kao iskvareno ljudsko biće, ne treba da budeš probirljiv u vezi sa prihvatanjem Božjih reči. To je tvoja obaveza i to je ujedno ono što ti je potrebno. Ako je neko rođen u bogatoj i moćnoj naciji i ako je živeo u superiornim društvenim okolnostima ili je, pak, rođen u prestižnoj porodici i stekao visoko obrazovanje, te stoga misli da se razlikuje od svih ostalih i da je plemenitiji od drugih pripadnika izabranog Božjeg naroda, pa bi zato da sebe postavi iznad svih njih, treba da zna da je takvo razmišljanje apsurdno, budalasto, a moglo bi se čak reći i da je takvo razmišljanje ekstremno glupo. Ma koliko da su tvoj identitet, položaj i vrednost posebni i ma koliko da si po svom identitetu, položaju i društvenim okolnostima uzvišeniji od običnih ljudi, pred Bogom ćeš uvek biti stvoreno biće. Boga ne zanima odakle si ni u kakvim si se okolnostima rodio, Njega ne zanima koje si rase i nacionalnosti, niti Ga interesuje tvoja vrednost, tvoj prestiž ili tvoja postignuća u društvu ili u svetu. Boga jedino zanima da li ti prihvataš Njegove reči, da li Njegove reči uzimaš kao istinu i da li možeš da posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ u skladu s Njegovim rečima. Ako sebe uistinu smatraš jednim od običnih stvorenih bića pod vrhovnom vlašću Boga, onda treba da otpustiš svoje društvene okolnosti, svoje rasno, nacionalno i versko poreklo i da pred Boga stupiš kao obično stvoreno biće, da Njegove reči prihvatiš bez ikakvog etiketiranja i traženja konteksta, čime će ujedno tvoj identitet i status biti postavljeni na mesto koje im pripada. Ako želiš da Božje reči prihvatiš sa tako popravljenim identitetom i statusom, najpre treba da shvatiš šta je čovekova suština, a prva stvar koju treba da prihvatiš jeste da je čovekovu suštinu Sotona duboko iskvario, kao i da sve ono što ispunjava i okupira čovekove misli i najskrivenije dubine njegovog srca potiče od Sotone. Pošto ljudi žele da prihvate Božje reči i da prihvate istinu kao svoj život, oni najpre treba da iz svojih misli i iz najskrivenijih dubina svog srca iskopaju, preispitaju i spoznaju sve ono što nije u skladu sa istinom i što je prema istini neprijateljski nastrojeno. Tek kad sve te stvari jasno prepoznaju, temeljno shvate i detaljno analiziraju, ljudi će moći da ih se pravovremeno i u pravom okruženju odreknu, čime će omogućiti da u najskrivenijim dubinama njihovog srca dođe do potpune promene. Kad iz sebe izbace sve ono što potiče od Sotone i kad prihvate Božje reči i istinu, oni će postati novi ljudi. Tek kad perspektive, gledišta i stanovišta sa kojih posmatraju druge ljude i stvari pretrpe kompletnu promenu, oni će uistinu moći da posmatraju ljude i stvari u skladu s Božjim rečima. Tada oni postaju relativno čisti, neokaljani ljudi. U ovom trenutku, ljudi još uvek nisu u stanju da to postignu. Mada u svom srcu možda i razumeju ponešto od istine, oni su još uvek okaljani svakojakim apsurdnim gledištima i pogrešnim i besmislenim stvarima. Prihvataju samo polovinu Božjih reči i istine, dok drugu polovinu odbacuju; čak i ono malo što prihvataju, oni prihvataju selektivno i u različitoj meri, dok, sa druge strane, u svom srcu uvek ostavljaju mesta za Sotonine misli i logiku, ka i za sve lažne stvari koje im Sotona usađuje i koje brižno čuvaju u srcu. Te stvari deluju na njihov um, na njihovo rasuđivanje, kao i na gledišta i perspektive iz kojih posmatraju ljude i stvari, što ima ogroman uticaj na stepen njihovog prihvatanja istine.

Čovečanstvo je u velikoj meri iskvareno i navedeno na stranputicu raznim izrekama o moralnom postupanju koje Sotona ljudima usađuje koristeći se tradicionalnom kulturom. To nije ograničeno samo na pripadnike kineskog naroda, već je to nešto što se proteže na čitavo čovečanstvo, na sve delove sveta i na sve vremenske periode. To je nešto što deluje na ljude i što iz generacije u generaciju upravlja njima, što deluje i upravlja ljudima različitih rasa, nacionalnosti i religija. Kad ljudi to shvate, kao atribut uz sintagmu „tradicionalna kultura” prestaje da se koristi isključivo reč „kineska”; može se reći da u svakoj naciji i rasi ljudi tradicionalna kultura potiče od Sotone i nastaje kao posledica kvarenja ljudi od strane Sotone. Tako, na primer, postoji tradicionalna japanska kultura, tradicionalna korejska kultura, tradicionalna indijska kultura, tradicionalna filipinska kultura, tradicionalna vijetnamska kultura, tradicionalna afrička kultura, tradicionalna kultura belaca, zatim tradicionalne kulture judaizma, hrišćanstva, katoličanstva i druge tradicionalne kulture koje su nastale iz raznih religija. Sve su te tradicionalne kulture suprotne istini i snažno utiču na ljudska gledišta, stanovišta i perspektive u pogledu načina na koje oni posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju. One ostavljaju duboke tragove u čovekovim najskrivenijim mislima i u njegovom srcu, baš kao da je žigosan njima. One presudno utiču na živote ljudi, na njihova životna pravila, na puteve koje u svom životu slede, na pravce i ciljeve njihovog postupanja, pa čak i na ciljeve ka kojima streme. Tradicionalne kulture ozbiljno ometaju ljude i utiču na njihove stavove prema pozitivnim stvarima, Božjim rečima, istini i Bogu. Naravno, one takođe ometaju i ozbiljno utiču na ljudska gledišta i stanovišta u smislu načina na koji oni posmatraju druge ljude i stvari, kako se ponašaju i kako delaju, što znači da one ozbiljno utiču na čovekovo prihvatanje i praktikovanje istine. A kakve to posledice naposletku ima? (Ljudi gube šansu da dostignu spasenje.) Tako je, najveću štetu na kraju trpi ključno pitanje dostizanja spasenja. Zar to nije ozbiljna posledica? (Jeste.) To je strašno ozbiljna posledica! Način na koji čovek posmatra stvari, iz koje perspektive ih posmatra, koja gledišta zauzima i koje predstave gaji u sebi dok posmatra stvari – sve se to zasniva na njegovim iskvarenim naravima i na stvarima koje su prisutne u njegovim mislima. Ako su mu u mislima prisutne pozitivne stvari, on će na druge ljude i stvari gledati iz pravilne perspektive; ako su u njegovim mislima prisutne stvari koje su negativne, pasivne i koje potiču od Sotone, on će na ljude i stvari nužno gledati iz pogrešnih i apsurdnih perspektiva, stanovišta i gledišta, što će na kraju neumitno uticati na put koji takav čovek sledi. Ako su stanovišta, gledišta i perspektive iz kojih posmatraš druge ljude i stvari pogrešne, onda su pravci i ciljevi tvog stremljenja takođe pogrešni, kao što je pogrešan i put koji slediš u svom postupanju. Ako se i dalje budeš držao tih pogrešnih stvari, nećeš imati apsolutno nikakve šanse da dostigneš spasenje, jer je put koji slediš pogrešan. Ako, pak, druge ljude i stvari posmatraš iz ispravnih perspektiva, stanovišta i gledišta, onda će i rezultati koje time postižeš biti ispravni, odnosiće se na pozitivne stvari i neće se suprotstavljati istini. Kad čovek na druge ljude i stvari gleda iz perspektive koja je u skladu sa istinom, onda će i put koji bira, kao i njegovi pravci i ciljevi, takođe biti ispravni, pa se onda može nadati da će na kraju dostići spasenje. Međutim, pošto su ljudi sada zaokupljeni Sotonom, koji upravlja njima, to su i gledišta, stanovišta i perspektive iz kojih posmatraju druge ljude i stvari pogrešni, pa su stoga i njihova stremljenja, kao i put koji slede, takođe pogrešni. Primera radi, kad ljudi rade i plaćaju cenu zarad slave i bogatstva, zarad svog obraza i statusa, da li je taj put pogrešan? (Jeste.) Kako dolazi do toga da ljudi krenu tako pogrešnim putem? Zar to nije zato što su perspektive, gledišta i polazišta sa kojih oni razmatraju ove stvari pogrešni? (Jeste.) Zbog toga ljudi kreću pogrešnim putem. A ukoliko nastave da slede takav pogrešan put, da li će na kraju moći da dostignu spasenje? Neće. Ako druge ljude i stvari posmatraš, ponašaš se i deluješ u skladu s nekakvim mislima i gledištima koje ti je Sotona usadio, onda će put kojim ideš nužno biti put uništenja. To nipošto neće biti put spasenja, jer je taj put upravo obrnut i suprotan putu koji vodi do spasenja. Ako ljudi idu tim pogrešnim putem, oni sami sebi upropaštavaju priliku da budu spaseni, jer ta prilika u potpunosti nestaje, tako da oni nikada neće moći da idu putem spasenja. Međutim, ako stremiš sa ispravnim gledištem, ako ljude i stvari posmatraš, ponašaš se i deluješ u skladu s Božjim rečima, praktična načela koja iz toga budu nastala biće pozitivna i tvoj će put biti pozitivan, a pošto krećeš sa ispravnog mesta, to će i put koji ćeš naposletku slediti takođe biti ispravan. Ako budeš sledio takav put, sigurno ćeš moći da dostigneš spasenje. Ovaj aspekt istine je u izvesnoj meri dubok, tako da ga većina vas verovatno ne razume. Vi uopšte ne cenite taj aspekt istina-stvarnosti i zapravo ga još uvek ne posedujete. Vi ne znate da li druge ljude i stvari posmatrate, da li se ponašate i delujete na osnovu pogrešnih ili ispravnih gledišta – još uvek nemate to iskustvo. Jedino što u ovom trenutku znate jeste da delujete, da naprežete svoju snagu, da se trudite i da plaćate cenu, a pritom još niste ni počeli da analizirate šta je to što utiče na misli i gledišta u najskrivenijim delovima vašeg srca i što upravlja njima. Stoga vam je ova tema donekle strana i zato ćemo na ovom mestu završiti priču o tome.

Malopre smo razgovarali o suštini izreka o moralnom postupanju i o tome kako se one ne odnose samo na ljude iz kontinentalnog dela Kine, već na celo čovečanstvo. To je zato što svekoliko čovečanstvo leži u kandžama zlikovca i što je svako ljudsko biće duboko iskvareno od strane Sotone i pod njegovom je kontrolom. Ta se tvrdnja zasniva na činjenicama. Sotona nije iskvario samo ljude koji žive u kontinentalnom delu Kine, već je iskvario celokupno čovečanstvo, tako da sva ljudska bića leže u kandžama zlikovca. Svi mogu u izvesnoj meri da vide da je Sotona ljude duboko iskvario. U zajedništvu već neko vreme razgovaramo o tome kako Sotona u ljudske misli usađuje razne izreke o moralnom postupanju i kako taj metod koristi da bi ljude naveo na pogrešan put, da bi upravljao njima i držao ih u zatočeništvu, čime ostvaruje svoj cilj da ljude iskvari. Ta činjenica se ne odnosi samo na pripadnike kineskog naroda, već je prisutna u svim ljudima različite rase, nacionalnosti i etničke pripadnosti. Sotona je duboko iskvario sva ljudska bića, bez obzira na rasu ili narod kojem pripadaju; sve one teško uočljive laži koje Sotona ljudima usađuje koristeći se tradicionalnom kulturom, pa čak i one izreke za koje ljudi misle da su relativno pozitivne i u skladu s njihovim moralom, načinom razmišljanja i ukusom, sve je to zapravo sastavni deo procesa kvarenja ljudi od strane Sotone. Drugim rečima, Sotona je na taj način iskvario sva ljudska bića, tako da su ljudska bića svih narodnosti, rasa i nacionalnosti, bez obzira na mesto, državu i region planete zemlje u kojem su rođeni, srcem i umom navedeni na pogrešan put, kontrolisani i iskvareni od strane Sotone. Bez obzira na to gde i kada si se rodio i bez obzira kojem narodu ili naciji pripadaš, Sotona je i tebe, bez izuzetka, naveo na stranputicu i iskvario, koristeći se izrekama tradicionalne kulture koje je usadio u tebe. Stoga ne bi trebalo da, samo zbog toga što ovde detaljno analiziramo isključivo kinesku tradicionalnu kulturu, misliš da tvoj narod ili nacija nemaju nimalo sotonskog kulturnog porekla ili da si ti po nečemu bolji od pripadnika kineskog naroda, niti bi trebalo da se osećaš superiornije zato što si umislio da si zbog nečega časniji i plemenitiji od njih. Taj osećaj superiornosti je čista zabluda, pogrešan je i apsurdan, a možemo čak otići korak dalje i kazati da je glup. Kad god se pomene iskvareno čovečanstvo, ne smeš sebe izuzimati iz toga; kad god se pomene iskvareno čovečanstvo, znaj da mu i ti pripadaš. Naravno, kad god se i za tebe kaže da si iskvareno ljudsko biće, to zapravo znači da su najskrivenije dubine tvog srca ispunjene mislima kojima preovlađuje tradicionalna kultura koju ti usađuje Sotona, jer to je nesporna i zauvek nepromenljiva činjenica. Tu činjenicu moraš jasno da razumeš – ona je neupitna i ti ne smeš u nju da posumnjaš. Ovim ćemo završiti naš razgovor na ovu temu.

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali na temu „Za pravog gospodina, data reč je svetinja”. To je izreka koju Sotona koristi da bi ljude iskvario u smislu moralnog postupanja. Zagovaranje ove izreke značajno utiče na ljudsko mišljenje, jer ona je, poput ostalih izreka o moralnom postupanju, apsurdna i u neskladu sa činjenicama. Ma šta da neka osoba govori, dokle god zagovara tu izreku, drugi za nju misle da ima plemenitu moralnost i častan karakter, što je u isto vreme besmisleno i smešno. Ova izreka je identična ostalim izrekama o moralnom postupanju zato što sve te izreke zapravo predstavljaju besmislene i smešne jeresi i zablude. To se može reći za sve takve izreke, a one se takođe mogu definisati kao nešto što je krajnje apsurdno i dokazano kao pogrešno. Hajde da danas razmotrimo izreku o moralnom postupanju koja kaže: „Izdigni se iz blata neukaljan, kupaj se u čistoj vodi neupadljiv.” Pre no što o njoj i formalno porazgovaramo, jeste li ikada razmišljali o tome kako da tu izreku objasnite? Kako se može raščlaniti njena suština? Koje otrove ona čuva u sebi? Koje misli Sotona želi da ljudima usadi tom izrekom? Koja je Sotonina zla namera? Koji aspekt ljudskih bića Sotona kvari uz pomoć te izreke? Jeste li ikada razmišljali o tim stvarima? Može se jednostavno objasniti da izreka „Izdigni se iz blata neukaljan, kupaj se u čistoj vodi neupadljiv” zapravo kaže kako čovek ne treba da se dobro slaže sa lošim ljudima i da treba da se zaštiti od loših uticaja. Bilo da čovek nekog drugog analizira kao osobu koja se „izdiže iz blata neukaljana” ili bi i sȃm hteo da bude otelovljenje te izreke, o kakvim se tu ljudima, uopšteno govoreći, radi? Iako za sebe tvrde da su veoma nepotkupljivi, čestiti, otvoreni i prostodušni, da su gospoda plemenitog moralnog karaktera, oni ne misle da bi se išta slično moglo reći za ovo doba, ovaj svet, ovo čovečanstvo, pa čak ni za ovu zemlju, njen carski dvor i njene činovnike. Zar vam se ne čini da takvi ljudi obično cinički gledaju na stvari i da su nezadovoljni stvarnošću? Često osećaju da su im ambicije visoke, ali da su rođeni u pogrešno vreme, da imaju talenta ali da ne mogu da ga iskoriste. Oni veruju da, kako među činovnicima tako i u društvu uopšte, uvek ima onih, prezira dostojnih ljudi koji im stoje na putu, dok sebe smatraju velikim, strateškim misliocima i zvezdanim ličnostima, čije talente, međutim, niko ne prepoznaje i kojima niko ne dopušta da se bave važnim poslovima. Nezadovoljni stvarnošću, oni postaju cinični, pa sebe opisuju ovom izrekom – „Izdigni se iz blata neukaljan, kupaj se u čistoj vodi neupadljiv” – kojom žele da kažu da će se zaštititi od loših uticaja i da će biti besprekorni. Prosto rečeno, takvi ljudi sebe smatraju čistim i uzvišenim i nezadovoljni su stvarnošću. Pritom oni uopšte ne moraju imati nikakve istinske talente ni stvarne sposobnosti, kao što ni perspektive iz kojih oni posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju, ne moraju nužno biti ispravne ili praktične iako što ni oni, naravno, ne moraju nužno biti u stanju da išta postignu. Uprkos tome, za sebe smatraju da ne spadaju među obične ljude i stalno uzdišu: „Čitav svet je mutan, jedino sam ja čist; svi ljudi su pijani, samo ja sam trezan”, kao da su razočarani ovim smrtnim svetom i da su često svedoci sveg zla i mraka na ovome svetu. Da budemo precizni, takvi ljudi su cinici. Oni se gnušaju političkog i komercijalnog sektora i preziru književne, umetničke i obrazovne krugove. Gnušaju se stavova intelektualaca o njihovim težnjama i s visine gledaju na seljake i ljude sa religijskim uverenjima. Kakvi su to ljudi? Zar oni ne pripadaju posebnoj vrsti? Zar nisu u izvesnom smislu nenormalni? Ti ljudi nemaju ni stvarnih sposobnosti ni znanja. Ako od njih zatražiš da urade nešto praktično, sasvim je moguće da neće biti sposobni za to. Uživaju da gunđaju, a u svoje slobodno vreme objavljuju zbirke poezije i razne članke u kojima razglabaju o pitanjima u vezi sa politikom, državom i društvom, kao i o pojedincima unutar određene grupe u nekom vremenskom periodu. Danas kritikuju ovo, sutra ono i pritom su vrlo elokventni, ali zato prave brljotine kad god nešto treba stvarno da urade. Na kraju, ni sa kim ne mogu da se slože, nisu u stanju da ikad išta postignu i nisu dorasli poslu koji obavljaju. Pritom pogrešno smatraju: „Tako sam nadaren! Obični ljudi ne mogu da dopru do carstva mojih misli!” U srcu se osećaju potišteno, uznemireno i depresivno. U svoje slobodno vreme lutaju unaokolo i, kad god se nađu na nekom mestu od istorijskog značaja, zapomažu: „Ja sam neshvaćeni genije! Ja sam zvezdana ličnost, ali je malo onih koji mogu da prepoznaju istinski talenat! Imam visoke ambicije i prava je šteta što sam rođen u pogrešno vreme i što me je sreća napustila!” Za sebe oduvek smatraju da su ambiciozni i puni znanja, ali da nikako ne mogu da se izdvoje iz gomile, niti da budu postavljani na visok položaj od strane nekoga ko je na vlasti, pa zato postaju cinični i nezadovoljni i na sve ljude gledaju s visine, sve dok naposletku ne ostanu potpuno sami. Zar to nije žalosno? Prosto rečeno, takvi ljudi pripadaju gomili ludaka koji su nadobudni, krajnje povučeni i nezadovoljni stvarnošću, a pritom uvek misle da su neuspešni. U stvari, takvi ljudi su jedno obično ništa, nisu u stanju da išta postignu i sve čega se late urade loše, a kad steknu nešto malo znanja, prave se važni i beskrajno pričaju o tome. U drevna vremena, takvi ljudi su recitovali poeziju, pisali hvalospeve i ponosno prikazivali svoje književne veštine, misleći za sebe da su čistunci. Danas takvi ljudi imaju neuporedivo više mogućnosti da se prave važnim. Mogu da osnivaju vlastite medijske kuće, da objavljuju svoje komentare na blogovima, i tome slično. U pojedinim zemljama sa relativno slobodnim društvenim sistemima, oni često razotkrivaju mračnu stranu raznih oblasti čovekovog delovanja, poput mračnih i zlih aspekata književnosti ili umetnosti, kao i komercijalnog, političkog i kulturnog sektora. Po čitav dan kritikuju ovo i omalovažavaju ono, smatrajući sebe veoma talentovanim. Sve to što rade izvire iz njihovog uverenja da je sve u vezi s njima dobro i ispravno, odnosno da su dostigli veličinu, slavu i korektnost. Preciznije rečeno, oni sebe štite od loših uticaja, „izdižu se iz blata neukaljani i kupaju se u čistoj vodi neupadljivi”. Misle da sve jasno sagledavaju i da su stanju sve da razumeju. Prikriveno su kritički nastrojeni prema svakome ko išta radi i gledaju na te ljude s prezirom i nipodaštavanjem. O bilo čemu što neko radi uvek imaju nešto da kažu i da te ljude kritikuju i omalovažavaju. U stvarnosti, međutim, oni ni za sebe same pojma nemaju šta su, niti su ikada spoznali ispravne i pravilne perspektive i stanovišta koje treba da zauzmu kad nešto hoće da kažu. Jedino znaju da puste jezičinu i da se prave pametni. Da li u društvu ima mnogo takvih ljudi? (Ima.) Šta su ti ljudi? Precizno govoreći, radi se o gomili nadobudnih ludaka koji sebe smatraju čistim i uzvišenim. Bilo je mnogo takvih ljudi kroz istoriju, zar ne? (Jeste.) Kako bi trebalo opisati i definisati takve ljude? Zar oni nisu idealisti? Ako želimo da budemo precizni, takvi ljudi su idealisti. Oni ne žele da žive u svom stvarnom trenutnom okruženju, pa stoga neprestano žive u oblacima, a glava im je puna eteričnih, ispraznih, nevidljivih i neopipljivih stvari. To su ljudi koji žive u nepostojećem, eteričnom svetu – nazivamo ih idealistima. Dakle, iz koje perspektive oni ocenjuju druge ljude? Oni stoje na stanovištu da su visoko moralni, a njihova polazna tačka prilikom ocenjivanja drugih ljudi glasi: „Jasno vidim vašu zlu i mračnu stranu i razotkrivam je. To što sam u stanju da razotkrijem sve vaše loše i zle postupke, dokaz je da nisam isti kao vi.” Time oni zapravo žele da kažu: „Izreka ’Izdigni se iz blata neukaljan, kupaj se u čistoj vodi neupadljiv’ odnosi se upravo na mene. Svi ste vi kontaminirani tim zlim trendom i niste dobri ljudi.” Zar se iz toga ne vidi da oni sebe smatraju čistim i uzvišenim? Zar se ne vidi koliko precenjuju sami sebe i kako su nadobudni? Zar to nije prikriveni pokušaj samouzdizanja pod maskom kritikovanja stvarnosti, razotkrivanja mračne strane društva i nezadovoljstva stvarnošću? (Jeste.) Kako onda da definišemo takve ljude? Ima jedna narodna izreka, koja kaže: „I ranije sam nailazio na bestidnike, ali nikada nisam sreo nikoga ko je bestidan kao ti.” Zar to nije adekvatan opis za takve ljude? (Jeste.) Oni su bestidni. Njihova usta pričaju samo o tome šta je ispravno a šta pogrešno, a njihove oči vide isključivo mane i nedostatke kod drugih ljudi. Budući da su veoma elokventni, oni javno razotkrivaju mane i nedostatke drugih, čime ujedno izražavaju vlastita gledišta i drugima pokazuju kako se štite od loših uticaja i kako su jedinstveni i plemeniti. Ali, jesu li oni zaista plemeniti? Jesu li zaista jedinstveni? Potpuno su isti kao i svi drugi ljudi. Bez obzira koje metode drugi ljudi koriste u svojim stremljenjima ka slavi i bogatstvu, te njihove metode su očigledne. Sa druge strane, ljudi o kojima ovde govorimo uvek se drže dostojanstveno, a razotkrivanje i kritikovanje drugih služe im samo kao zgodne teme i odskočna daska za samopromociju, pa ih koriste kao pomoćna sredstva za sticanje slave i uticaja. Zar to onda ne znači da i oni streme ka slavi i bogatstvu? Zar im ciljevi nisu isti kao kod drugih ljudi? Zar im onda i rezultati neće biti isti? Oni samo koriste različita sredstva i metode, i to je sve. Baš kao kad biste se pitali da li je bolje vređati nekoga učtivim jezikom ili je bolje ako se pritom služite grubim rečima – priroda uvrede u oba slučaja ostaje ista. Drugi ljudi postaju slavni na jedan način, dok ljudi o kojima ovde govorimo slavu stiču na drugi način – krajnji rezultat je isti, kao što su im iste i namere, ciljevi i motivi, tako da među njima nema ama baš nikakve razlike.

Što se tiče onih ljudi u društvu koji za sebe tvrde da se „izdižu iz blata neukaljani i kupaju u čistoj vodi neupadljivi”, već smo ih definisali kao idealiste. Takvi ljudi su karakteristični po tome što su krajnje povučeni, smatraju da su bolji od ostalih, za sve druge misle da su nezadovoljavajući i na kraju zaključuju: „Svi ste vi uprljani blatom i ogrezli ste u zle trendove. Ja sam vas nadmašio, ’izdižem se iz blata neukaljan i kupam se u čistoj vodi neupadljiv’”. Eto koliko su nadobudni i nezadovoljni stvarnošću, kao da su oni sami baš toliko sveti i čisti. U stvari, budući da su manje sposobni od drugih i pošto nemaju sredstava kojima drugi ljudi raspolažu, pošto stalno nastoje da se izdvoje iz gomile ali im to nikako ne polazi za rukom, pošto stalno streme ka idealnim, eteričnim i ispraznim stvarima ali su uvek nezadovoljni zbog toga što nikako ne uspevaju da ih ostvare i pošto nemaju nikakvu želju da se suoče sa stvarnošću i da otpuste svoje ideale, to ovim ljudima ne preostaje ništa drugo do da se, u formalnom smislu, drže podalje od zvaničnih, političkih, umetničkih, književnih i kulturnih krugova. Pošto oni u tim krugovima nisu dobrodošli, pošto tu ne mogu da budu prihvaćeni, niti mogu da ispune svoje ambicije i pošto njihove želje i ideali ne mogu da se ostvare, oni na kraju počinju za sebe da tvrde kako se „izdižu iz blata neukaljani i kupaju se u čistoj vodi neupadljivi”, kažu da plivaju protiv matice i da su plemenitog moralnog karaktera i koriste takve izreke da bi sebe utešili. Da li vi sada, zahvaljujući tome što smo u zajedništvu na ovaj način razgovarali o njima, znate kako da prepoznate takve ljude? Šta su tačno ti ljudi, po svojoj suštini? Oni su niko i ništa, ali su ipak i dalje nadobudni. Da li je ovo tačna procena? (Jeste.) Takvi ljudi imaju mnogo ideala, ali nijedan od njih ne može da se ostvari i svi su u neskladu sa stvarnošću. Sve stvari o kojima razmišljaju isprazne su i nerealne. Ti ljudi po vasceli dan ništa ne rade, već znaju samo da recituju poeziju i da sriču hvalospeve, da kritikuju ovo i omalovažavaju ono – a ništa od toga ne predstavlja pravi posao, zar ne? Njihova suština se može videti iz njihovog ponašanja: oni nemaju nikakvog stvarnog talenta ni znanja, sve njihove misli i gledišta o stvarnosti i životu su isprazni, nejasni i nerealni, pa oni upravo zbog toga mogu da slede zabludu da se „izdižu iz blata neukaljani i kupaju u čistoj vodi neupadljivi”. Nastoje da budu takvi i nadaju se da će sve veći broj ljudi biti takav – a to je zabluda. Da su ljudi takvi, šta bi mogli da postignu? Precizno govoreći, takvi ljudi nemaju pravi cilj ni smer u životu, lišeni su istinske vere, nemaju pravi izbor u životu i nemaju ispravan put praktičnog delovanja. Misli su im po čitav dan divlje i neobuzdane, na pamet im padaju svakojake čudne ideje, glava im je puna haotičnih, ispraznih i nerealnih stvari, od kojih nijedna nije stvarna, tako da su ti ljudi na neki način razdvojeni od ostatka čovečanstva. Razmišljanje im je isprazno i, u isto vreme, neverovatno apsurdno i ekstremno. Bez obzira na to u kojoj grupi ljudi se nalaze i da li pripadaju višoj, srednjoj ili nižoj klasi društva, oni se nikada ni sa kim ne slažu i nikada ne mogu da budu prihvaćeni od strane drugih ljudi. Zašto je to tako? Zato što su njihova razmišljanja, njihova stremljenja i perspektive iz kojih posmatraju ljude i stvari ekstremna i drugačija. Ako smo učtivi, kazaćemo da su idealisti, ali, ako želimo da budemo precizni, to su mentalno oboleli i umno poremećeni ljudi. Recite Mi, mogu li mentalno oboleli ljudi da se lepo slažu s normalnim ljudima? Oni ne samo da ne mogu lepo da se slažu s prijateljima i kolegama s posla, već ne mogu da se slože ni sa članovima vlastite porodice. Kad god takvi ljudi iznose svoja gledišta i tvrdnje, drugi ljudi osećaju nelagodu i odbojnost i uopšte ne žele da ih slušaju. Te njihove tvrdnje ne drže vodu i ne funkcionišu u stvarnom životu. U stvarnom životu, poteškoće s kojima se ljudi suočavaju mogu proizlaziti iz njih samih, iz objektivnih okruženja u kojima žive ili se, pak, mogu odnositi na najvažnije potrebe njihovog svakodnevnog života – a kako se s tim stvarima treba suočavati, baviti se njima i rešavati ih? Kada je reč o manjim poteškoćama, tu spadaju one koje se tiču glavnih svakodnevnih životnih potreba, a ako govorimo o velikim poteškoćama, to su one koje se odnose na čovekov pogled na život, na njegova životna pravila, na put koji sledi i na njegova uverenja, a to su ujedno problemi koji su najrealniji. Pa ipak, ovi idealisti uvek nastoje da se distanciraju od tih problema i nikad ne žele da žive u situacijama iz stvarnog života. Njihova gledišta, perspektive i polazišta sa kojih posmatraju ljude i stvari ne zasnivaju se na tim realnim problemima, nego su više divlji i neobuzdani. Ti nikada nisi načisto o čemu takvi ljudi razmišljaju, kao da im se po glavi vrzmaju misli nekog vanzemaljca, stvari za koje ovde na zemlji niko nikada ranije nije čuo, stvari koje drugim ljudima zvuče nenormalno. A ko želi da sluša kad neko priča nenormalne stvari? Kad ljudi prvi put sretnu takvu osobu i čuju šta govori, možda im se učini da je to nešto zaista sveže i novo, nešto što je pronicljivije i pametnije od onoga što pričaju obični ljudi. Posle nekog vremena, međutim, ljudi shvataju da su sve to čiste besmislice, pa više niko ne obraća pažnju na tu osobu, niko se ne obazire na nju i ništa od onoga što govori ne dopire im do ušiju ni do srca. Da li je takva osoba u stanju da primeti kad drugi ljudi zauzmu takav stav prema njoj? Kako vreme prolazi, ona postaje toga svesna, pa u svom srcu razmišlja: „Niko me ne voli, o čemu se tu radi? Zašto me niko ne voli? Avaj, prava sam zvezda, ali je malo onih koji mogu da prepoznaju istinski talenat!” Kao što vidiš, takve osobe su uvek nadobudne, stalno za sebe misle da su talentovane, pametne i sposobne, a u stvari su niko i ništa. Ma u kojoj grupi ljudi da se nađu, njihov konačni rezultat i svršetak uvek je odbacivanje. To je zato što slede izreku: „Izdigni se iz blata neukaljan, kupaj se u čistoj vodi neupadljiv.” Ako si ikada želeo da budeš takav, kažem ti da se istog trenutka zaustaviš, jer ti ljudi nisu normalni. Ako su načini razmišljanja i rezonovanja tvoje ljudskosti normalni, onda treba da radiš sve ono što možeš i što moraš da uradiš, umesto da nastojiš da budeš jedan od onih koji se „izdižu iz blata neukaljani i kupaju se u čistoj vodi neupadljivi”. Ti ljudi su izrodi, oni pripadaju drugačijoj vrsti ljudskih bića i nisu normalni.

Pošto ovim završavamo s detaljnom analizom suštine ljudi koji se „izdižu iz blata neukaljani i kupaju se u čistoj vodi neupadljivi”, hajde da sada popričamo malo o cinizmu i nezadovoljstvu stvarnošću, koje smo pomenuli prilikom razotkrivanja tih ljudi. Neki ljudi ovako razmišljaju: „Pošto verujemo u Boga, treba da razumemo mračnu stranu društva i zle trendove u njemu i ne treba da ih sledimo. Pored toga, moramo razumeti politiku, rđavost čovečanstva, razne ljudske običaje i sve ono mračno i zlo što je u čovečanstvu prisutno u različitim vremenima, u različitim delovima sveta i među različitim rasama i grupama ljudi. Na taj način ćemo razviti pronicljivost.” Je li to ono što Bog zahteva od čoveka? Pre našeg razgovora o ovoj temi, neki od vas su možda upravo to uzimali kao cilj svojih stremljenja, ali sada ti jasno i glasno kažem da to nije nešto što moraš da radiš, niti je to ono što Bog od tebe zahteva. Od tebe se ne traži da razumeš ovaj svet, ovo društvo i ljudski rod, kao ni politički, komercijalni, književni ili religijski sektor, niti običaje koji potiču iz društva ili metode rada bilo koje društvene grupe ili sile – nije to lekcija koju moraš da naučiš. Ne moraš da budeš nezadovoljan stvarnošću i ne moraš da se štitiš od loših uticaja. To nije stanovište ili perspektiva koju treba da zauzmeš, niti je to gledište koje treba da usvojiš. Bog je tebe odabrao i omogućio ti da veruješ u Njega i da Ga slediš; On ne traži od tebe da budeš protiv čovečanstva, protiv društva, protiv politike ili države, niti traži da se suprotstavljaš bilo kojoj grupi, rasi ili religiji. On naprosto od tebe traži samo da Ga slediš i da odbaciš Sotonu, da dođeš pred Njega, da prihvatiš Njegove reči i da im se pokoriš, da slediš Njegov put, da Ga se bojiš i da se kloniš zla. Bog nikada nije tražio da budeš protiv čovečanstva, protiv društva ili protiv države. Da budem precizniji, Bog nije nikada tražio da se suprotstaviš nekoj konkretnoj vladi, određenom društvenom ili političkom sistemu ili nekoj konkretnoj politici – Bog od tebe nikada nije tražio ništa slično. Neki ljudi kažu: „Svi ljudi nas odbacuju, suprotstavljaju nam se i progone nas. Da li je pogrešno ako ustanemo, usprotivimo se i borimo se protiv njih? Kad su već svi protiv nas, zašto da i mi ne budemo protiv njih?” Šta god da ti lično misliš, ma kako da postupaš i ma kakva da su tvoja lična gledišta u vezi sa društvom, svetom i državno-političkim sistemima, sve je to samo tvoja stvar, koja nema nikakve veze sa putem koji Bog zahteva da slediš, niti sa Božjim učenjima i zahtevima. Neki kažu: „Pošto kažeš da te stvari nemaju nikakve veze s Božjim učenjima, da one nisu ono što Bog od nas traži, ni ono što Bog zahteva da uradimo, zašto onda Bog uopšte razotkriva Sotonu, društvene trendove, mračnu stranu društva, pa čak i religiju?” Bog te stvari razotkriva samo da bi ti mogao da ih razumeš, zato što se stvari koje Bog razotkriva odnose na iskvarene naravi ljudi, kao i na ljudska gledišta i predstave kojima se Bog poriče. Stoga mi, u jednoj takvoj situaciji, moramo u zajedništvu da razgovaramo o tim temama i da koristimo takve primere, jer nam je cilj da ljudima omogućimo da tačnije i praktičnije spoznaju sotonske naravi koje iskvareno čovečanstvo pokazuje, kao i da prepoznaju sve te pogrešne i Bogu suprotstavljene misli, gledišta i predstave koje im Sotona usađuje, i to je sve. To ne radimo zato da bi ljudi mogli da se lično suprotstavljaju politici, društvu i čovečanstvu. Bog nije nikada tražio da ljudi budu nezadovoljni stvarnošću, da budu cinični, niti da se štite od loših uticaja. Neki ljudi kažu: „Iako Bog od mene nikada nije tražio da budem ovakav, ja u Boga verujem samo zato što sam ciničan i nezadovoljan stvarnošću, zato što verujem da u Božjoj kući ima pravičnosti i pravednosti i da ovde vlada istina, kao i zato što ovde prema meni postupaju pravično.” To je tvoja stvar i to nema nikakve veze sa onim što Bog zahteva. Naravno, svako u Boga veruje iz različitih razloga: neki veruju u Boga da bi dobili blagoslove, neki da bi izbegli katastrofe, neki da bi se izlečili od bolesti, a neki da bi u budućnosti imali dobro odredište; tu su, zatim, i oni koji su nezadovoljni stvarnošću, nezadovoljni svetom, nezadovoljni društvom, kao i oni prema kojima se društvo ponelo nepravično, pa su u Božju kuću došli da potraže utehu i sklonište. Svi imaju različita gledišta o veri u Boga i različite prvobitne namere i motive zbog kojih su poverovali u Boga. Tu su takođe i ljudi koji u srcu nemaju te stvari, koji naprosto žele da veruju u Boga i koji osećaju da je dobro verovati u Boga. U svakom slučaju, kad u Boga poveruju ljudi koji su cinični i nezadovoljni stvarnošću, Bog ih ne pohvaljuje i ne ponaša se ljubazno prema njima samo zato što su pomalo nadareni ili poseduju neke tričave talente. To je zato što oni ne prihvataju istinu, zato što su izuzetno nadmeni, samopravedni i što preziru druge, a takvim ljudima je neverovatno teško da prihvate istinu. Ne treba da gajite nadu u vezi s takvim ljudima, niti treba i sami da budete takvi. Kažem vam samo da budete pošteni, da stremite ka istini, da se pokorite Božjim rečima, da se bojite Boga i klonite se zla. Stoga nemoj nikada pomisliti da u svojoj veri u Boga poseduješ kapital i rast, da te Bog voli, da ispunjavaš standarde koje Bog zahteva ili da si dostojno stvoreno biće samo zato što si nezadovoljan društvom i što ga jasno razumeš ili zato što si se ranije bavio nekom specifičnom oblašću i što si razumeo mračnu stranu te oblasti. Ako veruješ u tako nešto, kažem ti da grešiš, da su gledišta sa kojih odmeravaš situaciju pogrešna, da je perspektiva iz koje posmatraš stvari pogrešna i da je stanovište na kojem stojiš pogrešno. Zašto ti to kažem? Zato što se stanovište na kojem stojiš, kao i perspektive i gledišta sa kojih posmatraš ljude i stvari, ne zasnivaju na Božjim rečima i nemaju istinu kao kriterijum. Ako stalno usvajaš perspektivu svetovnih ljudi i osećaš nezadovoljstvo stvarnošću i cinizam, ti ćeš ih onda prezirati, želećeš da se boriš i da ratuješ protiv njih, pokušavaćeš da ih urazumiš i da s njima raspravljaš o tome šta je ispravno a šta pogrešno; želećeš da promeniš ljudski rod, društvo, pa čak i politički sistem neke zemlje. Ima čak ljudi koji će poželeti da razotkriju mračnu stranu političke elite svoje nacije, verujući da na taj način odbacuju Sotonu i sprovode istinu u delo. Sve je to pogrešno. Bez obzira na to koliko se stvari dešava u sferama političke elite, u poslovnim, umetničkim ili književnim krugovima, ništa od toga nema nikakve veze s tvojim stremljenjem ka istini. Bez obzira na to koliko znaš o takvim stvarima, sve je to beskorisno i ne pokazuje da poznaješ suštinu Sotone niti da možeš da u najskrivenijim dubinama svog srca odbaciš Sotonu. Ma koliko da poznaješ ili razumeš takve stvari i ma koliko da je tvoje razumevanje konkretno, istinito ili tačno, to ne pokazuje da upražnjavaš istinu, da poznaješ sebe ili da unutar sebe detaljno analiziraš sotonske misli i gledišta, to ne pokazuje da voliš Božje reči i istinu, a još manje pokazuje da se plašiš Boga. Nemojte misliti da ste plemeniti i časni, da ste za klasu viši od ostalih i da se „izdižete iz blata neukaljani i kupate se u čistoj vodi neupadljivi” samo zato što razumete ponešto o društvu, što poznajete unutrašnja pravila u određenoj oblasti ili ste saznali za neke glasine za koje većina ljudi ne zna, što ste cinični i nezadovoljni društvom i što imate hrabrosti da razotkrijete njegovu mračnu stranu. Bog ne želi takve ljude.

Pre no što su počeli da veruju u Boga, neki ljudi su bili plašljivi i neodlučni, nisu se usuđivali da razotkriju tamnu stranu društva, niti su imali hrabrosti da to učine. Sada, kad veruju u Boga, oni osećaju da ih Bog ohrabruje i podržava, pa se više ne plaše da razotkriju takve stvari. Ima čak i onih koji odlaze u inostranstvo, u demokratske zemlje, pa se usuđuju da razotkriju neka zlodela demona oličenog u KPK. Tim ljudima se tada čini da razumeju istinu, da su stekli rast i veru u Boga. Sve te misli i gledišta su pogrešni i besmisleno je da ljudi streme ka takvim stvarima. Bez obzira na to da li si ciničan i nezadovoljan stvarnošću, da li si za klasu viši od ostatka društva i da li si neko ko se „izdiže iz blata neukaljan i kupa se u čistoj vodi neupadljiv”, za Boga je sve to nebitno; On takve stvari ne razmatra. A koje to stvari Bog razmatra? Bog najpre razmatra da li u najskrivenijim dubinama svog srca prepoznaješ misli i gledišta koja potiču od Sotone i da li ih, nakon što ih prepoznaš, razotkrivaš i o njima otvoreno razgovaraš s drugim ljudima, te da li ih odbacuješ nakon što si ih jasno razumeo. Nadalje, Bog razmatra da li ti u stvarnom životu svesno stremiš ka istini, da li svesno tragaš za istina-načelima u načinu na koji posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ i razmatra kakav je tačno tvoj stav prema istini. To je nešto oko čega moraš biti potpuno načisto u srcu. Neki ljudi uživaju u raspravama o prošlosti i sadašnjosti, vole da izdašno i energično govore o dvorskim intrigama iz prošlosti, da detaljno opisuju koje su se velike stvari desile u kom periodu dešavalo u sferi politike, koja su pitanja bila od suštinske važnosti, ko je odigrao ključnu ulogu u važnim trenucima i tako dalje i tome slično. Za sebe misle da poseduju rast, da su ljudi na svom mestu i sa snažnim osećajem za pravdu, pa kažu: „Vidiš, ja sam užasno nezadovoljan društvom. Moj se pogled probija kroz tamu činovništva, koje ja tako duboko i temeljno razumem!” Koja je svrha govoriti takve stvari? Kome se to ulizuješ? Bogu? Hvališ li se da si veliki intelektualac i da su ti mnoge stvari poznate? Beskorisno je govoriti takve stvari. Nikada nisam gledao nikakvo bezvredno smeće po internetu, niti su me ikada interesovale bilo kakve vesti ili novine. Zašto ne gledam takve stvari? Zato što su iritantne i odvratne. Neki ljudi misle da, kada poveruju u Boga, moraju imati osećaj za pravdu, pa često komentarišu i šire prazne priče o poznatim ljudima, slavnim ličnostima i političarima, iznose na svetlost dana njihove privatne živote i nadaju se da će tako svima otvoriti oči. Misle da su tatamate, pametnjakovići koji znaju sve tajne i da su strašno mudri, upućeni i moralno ispravni. Kakva je korist od poznavanja takvih stvari? Da li to znači da praktikuješ istinu? Da li to znači da si istinu razumeo? Znači li to da poseduješ rast? (Ne znači.) Ne prestaješ da pričaš o stvarima koje se dešavaju u društvu, ali možeš li išta da kažeš o tome kako ispravno uraditi nešto što ti je pred nosom ili o dužnosti koju treba da obavljaš u skladu sa istina-načelima? Ne možeš; nemaš ništa da kažeš o tome. Ma koliko da znaš o tim stvarima u društvu, to ne pokazuje da razumeš istinu niti da poseduješ pravi rast. Nemoj misliti da, samo zato što možeš da prozreš lažne vesti i zablude, poseduješ rast, da si se odrekao sveta i odbacio Sotonu, da više ne ideš za Sotonom, da veruješ u Boga i da si Mu odan – sva ta gledišta su pogrešna i nijedno od njih uopšte ne predstavlja život. Grešiš ako misliš: „Zar nije tačno da, što sam ja nezadovoljniji stvarnošću, što više razotkrivam i mrzim veliku crvenu aždaju, što više mrzim svet i što sam ciničniji, da je Bog utoliko srećniji i da me više voli?” Što više težiš ka tim stvarima i što duže slediš taj put, to te Bog sve manje voli i sve više oseća odbojnost prema tebi. Kako to da te Bog sve manje voli ukoliko ti sve više stremiš ka tim svetovnim stvarima? To je zato što ne slediš pravi put i ne radiš ispravne stvari. Prema tome, kad god imaš vremena, možeš više da čitaš Božje reči, možeš da slušaš himne i iskustvena svedočenja iz života tvoje braće i sestara, i možete svi zajedno da kontemplirate i da razgovarate o Božjim rečima. Nemoj da se raspituješ oko tračeva koji nemaju nikakve veze s tvojim ulaskom u život ni sa tvojom težnjom ka spasenju. Tako postupaju ljudi koji nemaju ništa pametnije da rade. Način na koji se društvo razvija, kojim putem će svet krenuti, koliko je čovečanstvo prljavo i zlo i koliko je politika mračna – imaju li te stvari ikakve veze s tobom? Da li bi ti dostigao spasenje ako društvo i svet ne bi bili mračni, zli i prljavi? (Ne bih.) Te stvari nemaju ama baš nikakve veze s tobom. Tvoje dostizanje spasenja zavisi samo od toga koliko od istine prihvataš i razumeš, u koliko istina-stvarnosti ulaziš i koliko dobro obavljaš svoju dužnost – to zavisi samo od tih nekoliko stvari. Nemoj često da komentarišeš poznate ljude i slavne ličnosti, nemoj da prekraćuješ vreme iznoseći njihove sramotne i prljave postupke i nemoj da pokazuješ koliko si pametan i kako si za klasu viši od ostalih. To su glupe stvari koje ne treba da radiš; nemoj da budeš takva osoba. Takve osobe ništa ne rade ispravno i ne idu pravim putem.

Što se tiče suštine izreke o moralnom postupanju koja kaže: „Izdigni se iz blata neukaljan, kupaj se u čistoj vodi neupadljiv”, o njoj smo već dovoljno razgovarali i detaljno je analizirali. Osim toga, zar do sada već nismo u zajedništvu potpuno razjasnili stavove i gledišta o čovekovom ponašanju koje ta izreka zagovara, kao i Božje zahteve i stavove? (Jesmo.) Da li vi sada takođe razumete i put koji ljudi treba da slede? (Razumemo.) Da li je cinizam o kojem ovde govorimo pozitivna stvar? Da li je nezadovoljstvo stvarnošću pozitivna stvar? Da li je pozitivno to što se štitite od loših uticaja? (Nije.) Ništa od toga nije pozitivno. Možemo sa sigurnošću reći da to nisu temelji na kojima treba da zasnivaš svoje ponašanje i delovanje, niti bi trebalo to da postanu, a još manje bi trebalo da postanu načela tvog ponašanja i delovanja. To su, dakle, stvari koje treba da otpustiš i odbaciš. Treba jasno da raspoznate i da se potpuno odreknete tih izreka i teorija koje potiču iz tradicionalne kulture i ne treba da te lažne stvari uzimate kao istinu, niti da ih mešate sa istinom. To je zato što te stvari, ma koliko da dugo kruže među ljudima i ma koliko da su duboko ukorenjene među njima, ne mogu ni na trenutak da opstanu pred istinom. To, jednostavno, nisu pozitivne stvari i one naprosto ne zaslužuju da se pominju istovremeno sa istinom. Te stvari nemaju nikakav pozitivan uticaj na ljude; one ne samo što ljude ne mogu da vode ni da ih izvedu na pravi put, već ih, naprotiv, navode s jednog pogrešnog puta na drugi, usled čega ljudi postaju sve hladniji i bestidniji, sve manje samosvesni i razumni, pa ih Bog sve više prezire i sve su Mu odvratniji. Ako otpustiš sve te stvari, ako otpustiš sve te predstave, sve te misli i gledišta, sve te metode i osnove na kojima posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ, a koje zapravo potiču od Sotone, i ako dođeš pred Boga i počneš da posmatraš ljude i stvari, da se ponašaš i da deluješ potpuno u skladu s Božjim rečima, onda te stvari neće više imati nikakav uticaj na tebe. A što se tiče nezadovoljstva stvarnošću i osećaja cinizma, Bogu uopšte nije potrebno da se trudiš oko spoznaje i razumevanja mraka koji vreba na ljude u društvu. Ti samo treba u potpunosti i suštinski da spoznaš da su svet i čovečanstvo iskvareni od strane Sotone i da se nalaze u kandžama tog zlikovca. Bilo da se radi o društvenim trendovima, običajima, tradicionalnoj kulturi, znanju, obrazovanju – na svim nivoima, po svim aspektima i u svim oblastima – sve je to ispunjeno Sotoninim mislima i gledištima, njegovim jeresima i zabludama. Bez obzira na to o kojoj se zemlji, narodu, grupi ljudi ili društvenoj organizaciji radi, na njih nimalo ne utiču ni istina ni Božje reči; naravno, još je manje verovatno da među njima bude bilo kakve pravičnosti ili pravednosti. To je sigurno i sasvim je dovoljno da to, jednostavno, spoznaš. Pored toga, najvažnije je da umiriš svoje srce i da se dodatno naoružaš Božjim rečima, kao i da u sebi prepoznaš jeresi i zablude, misli i gledišta koji potiču od Sotone. Samo uz istinsko razumevanje tih stvari moći ćeš zaista da ih prozreš; tek kad ih zaista prozreš, moći ćeš uistinu da ih odbaciš i otpustiš; a tek kad ih zaista otpustiš, istinu ćeš moći bezuslovno da prihvatiš i da joj se pokoriš. Na taj način, put koji slediš biće ispravan i prosvetljen. Tvoj cilj će takođe biti ispravan, a tvoje dostizanje spasenja na kraju će postati neosporna činjenica. Upravo zbog toga, nikako ne smeš da dopustiš da jeresi, zablude, misli i gledišta koje ti Sotona usađuje pomute tvoje misli i zamagle tvoj pogled; ne smeš da budeš ciničan i nezadovoljan stvarnošću, te da na taj način postaneš tup i lažljiv, kako prema drugima tako i prema sebi samom. Umesto toga, moraš da stremiš ka istini, moraš istinu da zadobiješ kao svoj život, moraš da proživiš u ljudskom obličju i da dobro obaviš svoju dužnost. To je tvoj pravi posao i to je put koji odsad treba da slediš. A što se tiče stanja u društvu, državi ili u bilo kojoj drugoj oblasti, te stvari nemaju nikakve veze s tobom. Zašto je tako? Zato što one nemaju nikakav uticaj na tvoju težnju ka istini, niti imaju ikakve veze s njom, sa tvojim svršetkom ni s tvojim dostizanjem spasenja. Razumeš li? (Razumem.) Kada to budeš razumeo, trebalo bi da ti bude jasno kako da stremiš ka istini i kako da zadobiješ život.

14. jul 2022. godine