Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o tri konkretna ispoljavanja izopačenosti onih koji su reinkarnirani iz đavola: o razvratnosti, seksualnoj provokativnosti i razuzdanosti – odnosno, o izopačenim ispoljavanjima koja ljudi imaju u vezi sa seksualnom željom. Glavni problem takvih ljudi je u tome što je njihov stav prema seksualnoj želji naročito raskalašan; oni prelaze granice savesti i razuma normalne ljudskosti i, ni pod kakvim okolnostima, ne obuzdavaju niti kontrolišu svoje seksualne želje, nego im u potpunosti daju oduška. Postoji i jedan deo ljudi koji su posebno raskalašni; odnosno, na temelju činjenice da su raskalašni, oni postaju beskrupulozni, postaju još gori nego što su ranije bili. Neki od njih čak traže i smišljaju svakakve prilike ne bi li, dok propovedaju jevanđelje, zadovoljili svoje seksualne želje. Oni posebno propovedaju jevanđelje pripadnicima suprotnog pola i, čim pronađu odgovarajuću metu, daju se u napad, koristeći se raznim metodama i sredstvima da drugu stranu namame da zagrize mamac, posežući čak za ogavnim trikovima kako bi ostvarili svoje ciljeve. Dok propovedaju jevanđelje, ti ljudi ne samo da se ovako ponašaju, već i čine stvari koje nanose ogromnu sramotu Božjem imenu. Nije reč samo o tome da gaje pohotne misli, već i da priliku propovedanja jevanđelja koriste kao izgovor da zadovolje svoje seksualne želje. Štaviše, oni svaki put iznova prave istu grešku, čineći iste stvari ljudima različite starosti, kao i u različitim okolnostima. Recite Mi, nakon što takvi ljudi budu otkriveni, kako sa njima treba postupiti? Treba li im dozvoliti da nastave da izvršavaju dužnost propovedanja jevanđelja ili treba da budu oterani i budu sprečeni da izvršavaju ovu dužnost? (Treba da budu oterani.) Da li je šteta da budu oterani? Šta ako bi mogli da zadobiju još jednu osobu? (Budu li zadržani i bude li im se dozvolilo da nastave da propovedaju jevanđelje, posledice će biti još ozbiljnije. Čim se oni prepuste razuzdanim aktivnostima, Božjem imenu je naneta sramota.) Recite Mi, mogu li takvi ljudi čiji je um neprekidno zaokupljen seksualnom željom da zadobiju ljude kad propovedaju jevanđelje? (Ne, ne mogu.) Čak i ako propovedanjem jevanđelja povremeno zadobiju nekoliko ljudi, oni su takođe u stanju da čine stvari koje nanose sramotu Božjem imenu. Zar korišćenje takvih ljudi ne donosi više štete nego koristi? (Da.) Pa, je li u tom slučaju i dalje šteta da budu oterani? (Nije.) Može li ovaj tip čoveka da se promeni? Je li njegov problem lako rešiti? (Nije. Ovo je problem njegove priroda-suštine; ona ne može da se promeni.) Ljudi ispunjeni požudom nisu ljudi; u njima prebiva đavo, koristeći njihovo telo da kaže ono što želi da kaže i da radi ono što želi da radi. Ako drugi upotrebe podsticanja i upozorenja koja su u skladu sa savešću i razumom, mogu li te stvari da promene priroda-suštinu tih ljudi? (Ne mogu.) Dakle, može li se taj njihov problem rešiti besedom o istini kako bi im se pomoglo? (Ne može.) Čak i ako budu orezani, pa neko bude zadužen da ih nadzire ili budu prebačeni u drugačije okruženje kako ne bi imali priliku da se prepuštaju svojim seksualnim željama, može li se đavolska priroda u njima rešiti? (Ne može.) U svemu što rade, ljudi koji su reinkarnirani iz đavola su lišeni ljudskosti. To je određeno njihovom priroda-suštinom. Prema tome, koliko god da besediš o istini da bi ih podsticao ili im pomogao, to ne može da reši problem njihove priroda-suštine. Kao prvo, to je zato što je priroda-suština đavola takva da mrze istinu i ne mogu nimalo da prihvate istinu. Kao drugo, onima koji su reinkarnirani iz đavola nedostaju savest i razum i oni nemaju ni trunčicu svesti o zlu koje čine i nikad ne osećaju stid, kajanje ili uznemirenost. Stoga, oni ne poseduju osećaj neprijatnosti niti osećaj stida koje normalni ljudi treba da imaju. Oni ne razumeju ljudski moral i etiku ili dostojanstvo i osećaj stida koje čovek u svom vladanju treba da poseduje. Ništa od toga ne shvataju. Čak i ako mogu da izgovore neke doktrine koje lepo zvuče, to ne dokazuje da poseduju normalnu ljudskost; naprosto su licemerni i lažljivi ljudi. Prema tome, kakve god istine da se besede takvim ljudima, njihova se priroda-suština ne može promeniti. U tom slučaju postoji samo jedno rešenje: za izvršavanje dužnosti nemojte koristiti takve ljude. Odstranite ih. Time se problem rešava. Neki ljudi kažu: „Ako oni budu uklonjeni i izbačeni i više se ne prepuštaju svojoj seksualnoj želji i ne ometaju rad unutar Božje kuće, neće li i dalje škoditi ljudima budu li te stvari radili među nevernicima? Zar ne bi trebalo da budu zadržani u Božjoj kući, uz nekog zaduženog da ih nadzire, kako bi se sprečilo da ljudima u društvu nanose štetu?” Da li je ova izjava tačna? (Nije.) Zašto nije tačna? (Njihovim zadržavanjem u Božjoj kući nanosi se šteta braći i sestrama, ometa se crkveni rad i prekida se Božje delo. To nije primereno. Neka se vrate u svet. U svetu ima toliko đavola i Sotona, i kakva god ometanja da oni izazivaju, to se ne može smatrati nanošenjem štete đavolima. Budući da su svi oni đavoli, to što rade ne može se smatrati nanošenjem štete.) Zar ovo gledište nije u skladu sa stvarnošću? (Jeste.) To gledište je ispravno. Oni koji se prepuštaju seksualnim željama jesu đavoli i ne može im se dozvoliti da ostanu u Božjoj kući da nanose štetu braći i sestrama. Šta god da rade napolju u društvu to nema nikakve veze s Božjom kućom, jer onima koji ne veruju u Boga nedostaje ljudskost i svi su đavoli. Kako god da se među sobom đavoli bore, to neće ometati posao Božje kuće. Svi oni su od Sotone i njegovi su saveznici. Već hiljadama godina se međusobno bore i jedni drugima nanose štetu. Šta se to nas tiče? Jedni drugima nanose štetu i to je nešto u šta se dobrovoljno upuštaju. Svi su od iste prljave vrste; pripadaju istom jatu. Ukratko, Božja kuća ne želi ovaj tip čoveka. Budući da se ljudi koji su đavoli ne posvećuju pravim zadacima i nemaju savest ni razum, gde god da se nađu, oni samo izazivaju ometanja i jedino se prepuštaju sabotaži i uništenju. Za ljude ne mogu da urade ništa korisno. Ljudima mogu jedino da nanose štetu. Čak i ako mogu da pruže neku uslugu, nju uveliko nadmašuju gubici koje oni izazivaju. Možda deluje da se takvi ljudi pristojno ponašaju i može izgledati da nisu učinili ništa loše, međutim, čim im se ukaže prilika, u stanju su da učine zaista loše stvari. Stoga se takvim ljudima treba odmah pozabaviti tako što će biti uklonjeni. Iako mogu da pruže neku uslugu i da učine neke ispravne stvari, to ne znači da su se zaista pokajali, a još manje znači da im se promenila priroda-suština. Bez obzira na njihovo trenutno stanje, čoveka ne sme da zavara njihov lažni izgled, a još manje sme da im poveruje ili da veruje da oni mogu da izvršavaju bilo kakav posao. Budući da im je priroda-suština đavolska, gde god da žive crkvenim životom, oni su poput tempirane bombe i za sve ljude predstavljaju pretnju. Čak i ako se privremeno uzdržavaju od činjenja loših stvari, svaka njihova reč i svaki postupak, svaki njihov potez, i dalje će uticati na tvoje raspoloženje i emocije, a mogli bi čak da pokolebaju i tvoje stavove. To je posledica kad je đavo u tvojoj blizini. Na primer, pretpostavimo da si u poslednje vreme u lošem stanju ili si pomalo negativan odnosno da si čuo nekakvu negativnu propagandu i neosnovane glasine, koji su doveli do toga da imaš predstave o Bogu. Ako ti je đavo u blizini, u snovima ćeš možda imati košmare. Moglo bi čak da se dogodi da nakon obavljenog razgovora sa njima, ne samo da tvoje stanje ne postane pozitivno i uzdignuto, već da se u svom duhu sve više osećaš potišteno i mračno. Što im se više približiš, sve manje možeš da osetiš Božje prisustvo. Što duže si u kontaktu sa njima, srce ti se sve više udaljava od Boga, sve više osećaš da je vera u Boga besmislena, a čak će se i svaka njihova reč i postupak odraziti na tvoje misli i uticaće na tvoja gledišta i stavove prema ljudima, događajima i stvarima oko tebe. Međutim, kad dolaziš u dodir sa običnim iskvarenim ljudima i sa njima se družiš, stvari su drugačije i nećeš imati ove štetne reakcije. Prema tome, čak i ako ljudi ne mogu jasno da osete štetu koju izazivaju takvi ljudi koji su đavoli kad im se oni nađu u blizini, šteta koju nanose drugima je stalna, baš kao i opasnost koju oni predstavljaju. Čak i ako izgleda da su prema tebi prilično prijateljski nastrojeni, ne deluje kao da te mrze, nisu te osuđivali niti napadali, dokle god su oni đavoli i nisu ljudi, njihove reči i postupci, govor i ponašanje i dalje će imati uticaj na tebe. Taj uticaj će se javiti neprimetno, a oni koji ne shvataju istinu možda ga ne zapaze. Prema tome, ako ljudi koji su reinkarnirani iz đavola budu otkriveni unutar timova za jevanđelje, posebno ljudi koji se bezobzirno prepuštaju svojim seksualnim željama, njima se mora odmah pozabaviti i moraju biti uklonjeni. Zlim ljudima se ne sme popuštati niti se smeju tolerisati. Ljudi uvek smatraju da jedan čovek više u timovima za jevanđelje doprinosi snazi u nastojanjima da se širi jevanđelje. Prihvatljivo je imati jednog čoveka više, ali imati đavola označava nevolju. Ako je to jedan dodatni čovek, čak i ako mu je kov pomalo loš i može da izvršava samo proste zadatke, on makar neće ometati crkveni rad i neće mu nanositi štetu kao što bi to činio đavo. Ali s đavolom stvari stoje drugačije. Gledano spolja, on možda jeste razložan i rečit i, na osnovu svog kova, mogao bi da bude kompetentan kao nadzornik za određeno područje posla. Međutim, imajući u vidu njegovu priroda-suštinu, potpuno je nemoguće da on dobro obavlja posao. Od tog posla može da napravi jedino potpuni haos, jer šta god đavoli radili, to donosi samo prekid, ometanje i štetu. Dakle, zla dela takvih ljudi treba odmah razotkriti i raspoznati, kako bi Božji izabrani narod mogao da prepozna i raspozna zla dela đavola. Osim ako nisi otkrio ili uvideo da su to đavoli, pa smatraš da su to normalni ljudi koji tek povremeno otkrivaju određenu rđavu požudu – to bi tek donekle moglo da opravda njihov ostanak radi dodatnog posmatranja. Otkriješ li to da oni ne samo da povremeno otkrivaju rđavu požudu, već i da u njoj uživaju, poput onih razuzdanih ljudi koji, kud god da odu, za svoj prioritet imaju potragu za pripadnicima suprotnog pola koji im se dopadaju ne bi li se prepuštali svojim seksualnim željama – poput đavola koji tragaju za dušama koje mogu da proždru, koji ljude svuda zaluđuju, hvataju ih u klopku i povređuju – i da s kim god da dođu u kontakt taj trpi njihovo uznemiravanje, dok oni za sobom stalno ostavljaju ove probleme, onda to nije ljudsko ponašanje; očito je ponašanje đavola. Kako bi se sprečile buduće nevolje, đavole što pre treba ukloniti. Svako može povremeno da pogreši, da izgubi kontrolu, pa čak i da radi stvari kojima prelazi granice ljudskosti, ali to se ne dešava stalno, on u tome ne uživa i, nakon što počini nedelo i prestupi, on oseća kajanje, krivicu i stid. Kad se sa tom istom situacijom ili stvari ponovo susretne, on može da izbegne iskušenje i da pokaže znakove uzmicanja i pokajanja. Međutim, đavoli nikada ne uzmiču, jer ne mogu da se pokaju, niti se kaju. Da li si ikad video da se menja priroda đavola da se opiru Bogu, da hule na Boga i Boga napadaju? Ne menja se. Koliko god dugo da Bog ima suverenost nad ljudskim rodom i njime upravlja, koliko god Svoje svemoći, mudrosti i autoriteta da je Bog otkrio, Sotona ostaje prkosan i nastavlja da galami na Boga. Iako je oduvek bio neprijatelj kojeg Bog pobeđuje, on i dalje na Boga galami, još uvek Ga napada i Njemu se opire. Prema tome, ako je priroda-suština nekog čoveka đavolska, njegova izopačena priroda-suština ne može baš nikad da se promeni. Izopačenost je njegovo pravo lice, izopačenost je ono što on najviše voli i ujedno je njegova priroda, pa se on neće promeniti. U kojoj god crkvi da vidiš takvog čoveka, treba što pre da ga razotkriješ, raspoznaš, a zatim ukloniš. Nemoj đavolima da pružaš priliku da se pokaju. Ovakav pristup koristi crkvenom radu i Božjem izabranom narodu. Kakvom onda tipu čoveka treba pružiti priliku da se pokaje? Moraš da budeš siguran da je takav čovek normalna osoba, a ne đavo, te da je napravio prestup samo zbog privremene slabosti ili pod posebnim okolnostima, ali da je nakon toga osetio kajanje, pa je sebe čak mrzeo i samoga sebe šamarao. Moraš da budeš siguran da njegova savest može da funkcioniše. Takvim ljudima se može pružiti prilika da se pokaju. Međutim, đavoli se prepuštaju svojim seksualnim željama kad god im se za to ukaže prilika. To je određeno njihovom prirodom. Stoga se đavolima ne može pružiti prilika da se pokaju i njima se što pre treba pozabaviti, treba ih ukloniti ili izbaciti. Ovo je načelo za postupanje s takvim čovekom i najbolji način ophođenja prema njemu. Da li je ta stvar sada jasna? (Jeste.)

Neki ljudi ne mogu da prozru stvari. Oni vide da su među onima koji su đavoli neki u poodmaklim godinama, a da se ipak neprekidno prepuštaju igri seksualne želje. Koliko god da drugi besede o istini, oni se na to ne osvrću. Čak i ako licem u lice priznaju da su uradili nešto pogrešno, nakon toga i dalje rade ono što im se prohte. Ljudi koji ne mogu da prozru stvari su pred tim zbunjeni: „Kako đavoli mogu da imaju tako snažnu seksualnu želju? Kako i u tako poodmaklim godinama mogu i dalje da budu tako izopačeni? Taj čovek u tim stvarima po navici pravi prekršaje, dosledno se tako ponaša. Kako može da nema nikakav osećaj stida? Kako ne ume da se obuzda?” Zar to nije nemogućnost da se stvari prozru? Ni nakon tolikih godina vere u Boga, oni još uvek ne znaju kako da se prema ljudima ophode na osnovu njihove priroda-suštine, niti razumeju da se priroda-suština đavola nikada ne menja. Zar ovo nisu prava glupost i neznanje? Đavoli su takvi rođeni; bili oni muškarci ili žene, koliko god godina da imaju, upravo su takva vrsta stvorenja. Njihova priroda-suština je đavolska. Jedno od ispoljavanja razvratnosti, seksualne provokativnosti i razuzdanosti đavola je naročito u prepuštanju igri seksualne požude i prepuštanje tome sve dok im telo ne propadne. Prema tome, koliko god duboku starost da dožive, oni ostaju ovaj tip čoveka i neće se promeniti – to nije ništa čudno. Vidiš da nisu mladi i, gledano spolja, ne izgledaju kao tip čoveka koji će se prepuštati igri seksualne želje, no budući da u njima prebiva đavo, oni se prepuštaju igri seksualne želje nesputani sopstvenim godinama ili polom sopstvenog tela, kao ni okruženjem u kome se nalaze. To nije nužno povezano ni s njihovom porodicom ni sa roditeljima; nije stvar genetike, već problem njihove unutrašnje priroda-suštine. Oni imaju izopačenu priroda-suštinu i ona određuje to njihovo đavolsko svojstvo. Pošto je njihova priroda-suština već razotkrivena, a njihova priroda-suština određuje njihovo svojstvo, za ljude ovoga tipa, bez obzira na zanimanje kojim su se prethodno bavili, bez obzira na to koliko godina sada imaju i bez obzira na to kakva im je veština govora ili kakva su njihova urođena stanja – ništa od toga ne utiče na njihovo svojstvo. Posmatraš li samo njihov spoljašnji izgled, on će te lako zaludeti, pa ćeš reći: „Taj čovek deluje vrlo profinjeno i kulturno, i govori prilično lepo; zasigurno je neko ko shvata pristojnost, pravednost, integritet i stid. Kako bi mogao da radi takve rđave stvari? Ne izgleda kao tip koji bi se prepuštao igri seksualne želje!” Tu stvar ne možeš da prozreš; ona ti je donekle nepojmljiva i pomalo ti je teško da u nju poveruješ. Veoma je glupo da se držiš takvog gledišta! Bez obzira na telo u kome se nalazi, đavo može da radi đavolske stvari. Kako god da taj čovek izgleda spolja, ma koliko godina da ima odnosno kakva god da mu je ličnost, on će raditi sve ono što odgovara njegovoj prirodi. To nema nikakve veze s njegovim izgledom, godinama ili obrazovanjem, niti sa njegovim verskim poreklom, a još manje sa njegovom etničkom pripadnošću i, naravno, to ujedno nema nikakve veze sa njegovim porodičnim okruženjem. Njegovom suštinom i prirodom je određeno da te stvari može da radi i da ima ta ispoljavanja. Prema tome, kao prvo, neka ti to ne bude čudno ili nepojmljivo; a kao drugo, nemoj da praviš gluposti. Nemoj uvek da imaš želju da mu tolerišeš, da prema njemu budeš strpljiv i da mu pružaš priliku da se pokaje, želeći da ga spaseš kako bi se promenio, nastojeći da ga nateraš da zavoli istinu kako bi mogao da se vrati na kolosek normalne ljudskosti. Ako i dalje nameravaš da pomogneš tim ljudima koji su đavoli i da ih spaseš, u tom slučaju si previše glup – ne shvataš suštinu ovog tipa čoveka, ne shvataš načela za postupanje s njim, ne shvataš istinu i ne shvataš Božje namere. Vidiš li da on ima izopačenu priroda-suštinu, a i dalje nameravaš da mu pomogneš kako bi se on pokajao, to pokazuje da Božjim rečima ne veruješ; ne posmatraš ljude, događaje i stvari niti o njima sudiš na osnovu Božjih reči, i nemaš istinsku pokornost prema Božjim rečima niti ih istinski prihvataš. Razne ljude, događaje i stvari želiš samo da posmatraš i da o njima sudiš na osnovu onoga što vidiš i na osnovu spoljašnjih pojava, i želiš jedino da postupaš shodno sopstvenom elanu i dobrim namerama. To je pogrešna misao i pogrešno gledište i ujedno je ispoljavanje buntovništva. Rešenje za bavljenje ovim tipom čoveka koji se prepušta igri seksualne požude sasvim je jednostavno: prema njemu postupaj shodno njegovoj suštini. Dokle god si siguran da je on taj tip čoveka, s njim postupaj tako što ćeš ga ukloniti; nema potrebe da mu se pruža još jedna prilika da se pokaje. Neka te ne sputava čak ni to ako drugi ne shvataju. Suština đavola neće se promeniti. Takva su stvorenja u svojoj mladosti, takvi ostaju u srednjim godinama, a u poznom dobu – uprkos svojim poodmaklim godinama – i dalje su takva stvorenja; neće se promeniti. Recite Mi, postoje li sedamdesetogodišnji ili osamdesetogodišnji muškarci koji namamljuju mlade devojke odnosno šezdesetogodišnje ili sedamdesetogodišnje žene koje traže mlade muškarce? (Da.) U društvu postoji mnogo takvih bizarnih i izopačenih stvari. Jesu li oni počeli da se prepuštaju igri seksualne želje tek kad su ostarili? (Ne.) Takvi su bili u mladosti; takva su stvorenja tokom celog svog života. Kojim rečima nevernici to opisuju? Oni za to kažu da „juri piletinu”, nazivaju to zaljubljenošću. Pogledajte samo koliko je eufemistički njihov izbor reči. Koriste reči ili izreke poput „zaljubljiv”, „slobodnog duha”, „zna kako da živi” ili „u stanju je da ruši svetovne norme” da bi opisali ovaj tip stvari i ovaj tip čoveka. Ove reči i izreke koje nevernici koriste za definisanje takvih stvari su odvratne. Ne mogu da upotrebe ispravnu terminologiju kako bi ove stvari okarakterisali u samom korenu, u njihovoj suštini, jer su, s jedne strane, svet nevernika i ovaj ljudski rod izopačeni, a s druge, niko ne može da prozre koren takvih problema. Stoga su njihova gledišta u definisanju tih stvari veoma plitka, a ujedno su i krajnje apsurdna i rđava; odvojena su od suštine tih stvari.

Nakon razgovora u zajedništvu o ispoljavanjima razvratnosti, razuzdanosti i seksualne provokativnosti u sklopu izopačenosti onih koji su reinkarnirani iz đavola, hajde da porazgovaramo o još jednom ispoljavanju izopačenosti – bizarnosti. Rečju „bizarno” obuhvaćen je veliki sadržaj, koji je svakako na određeni način povezan sa konkretnim ispoljavanjima bizarnosti. Osim toga da je neko bizaran, postoje i druga ispoljavanja poput toga da je natprirodan, ekstreman i nenormalan; sve ovo su izopačena ispoljavanja onih koji su Sotone i đavoli. Ovi aspekti – biti bizaran, natprirodan, ekstreman i nenormalan – jesu stvari koje ljudi povremeno viđaju u svakodnevnom životu ili u svojim interakcijama s drugim ljudima. Krenimo od najozbiljnijih slučajeva, a zatim ćemo razmatrati one umerene. U svakom slučaju, kako god da se ispoljava, sve to uključuje priroda-suštinu izopačenosti. Najozbiljniji slučaj jeste kad neko govori nerazumljivim jezikom. To je naročito slučaj tokom molitve na okupljanjima, kad takvi ljudi mogu da govore nekim bizarnim jezicima koji nisu jezik nijednog naroda i koje niko ne može da razume. Kad se to dogodi, to više ne govori sama ta osoba, već njome gospodari neki drugi duh. Ona sama čak ni ne zna šta govori; nije to naučila niti ju je tome iko naučio, a opet u određenoj situaciji naprosto tako govori. Nekada aktivno govori nerazumljivim jezikom, nekad pasivno; ponekad to čini svesno, a ponekad nesvesno. Nije li to vrlo čudno? Pošto završi s govorom, ako je zamoliš da to ponovi, ona ne ume. Ako je pitaš šta je to rekla, ni ona sama ne zna. To je jedan slučaj. Postoje i ljudi koji često čuju glasove koje normalni ljudi ne mogu da čuju. Na primer, mogu da čuju kako im se neko u blizini obraća, ali drugi ne mogu ni da vide ni da čuju nikoga. Zapravo, oni vode konverzaciju i razgovaraju s nepoznatim bićima. Govore s velikim poletom i ne možeš da ih prekineš niti da im se ubaciš u reč. Povrh toga, sadržaj njihovog govora je rasplinut; reči iznenada i bez ikakvog razloga nepovezano naviru. Kao posmatrač, kad ovo vidiš, osećaš se uplašeno i podilazi te jeza. Nisu li takva ispoljavanja veoma bizarna? (Jesu.) Ovaj tip čoveka takođe često viđa neobične stvari, stvari koje su u materijalnom svetu golom oku nevidljive. Na primer, neki vide preminule rođake kako im mašu, osmehuju im se ili klimaju glavom, ili ih čak pozdravljaju. Naročito se uzbude nakon što to vide. Ima čak i nekih ljudi koji često viđaju figure u crnom kako im prilaze i vezuju ih; oni se bore i uzvikuju: „Pusti me! Ne idem! Ne idem nikuda!” Ljudi oko njih ih pitaju šta nije u redu, ali oni ne osećaju da im se iko obraća i naprosto nastavljaju da se bore, vičući: „Bože, spasi me! …” Te figure u crnom se od straha razbeže, a oni se zatim vraćaju u normalu. Nakon što dođu sebi, pitaju one oko sebe jesu li videli te figure u crnom. Normalni ljudi ne mogu da ih vide; da mogu, bio bi to ozbiljan problem. Ali ovi pojedinci mogu da ih vide i osete. A tu je još jedan slučaj: neki ljudi su obično tihi, ne vole da se zavitlavaju niti da prave galamu, ali najednom nekako počnu da se vrte u mestu, da plaču, smeju se, prave dar-mar i obilno se znoje. Postoje čak i neki koji najednom gmižu po zemlji poput zmija ili neki koji hodaju kao patke. Najednom se živo ljudsko biće pretvori u životinju; njegovo držanje i postupci postanu upravo kao kod neke životinje, sasvim drugačiji od ljudskih. Povremeno pokazuje ova ispoljavanja. Nije li ovo bizarno? (Jeste.) Nisu li ova bizarna ispoljavanja natprirodna? (Jesu.) Ova ispoljavanja su vrlo natprirodna. Natprirodno označava nenormalno, nešto izvan okvira prirodnih ili normalnih okolnosti – to nazivamo natprirodnim. To je neuobičajeno, drugačije od normalnih ispoljavanja običnih ljudi; to je nenormalno. Takve stvari nazivamo bizarnim, natprirodnim, nenormalnim. Naravno, ova ispoljavanja nemaju nikakve veze sa ekstremnošću, ali sudeći prema prirodi bizarnosti, natprirodnosti i nenormalnosti, ova ispoljavanja imaju izopačenu suštinu i neusklađena su sa ispoljavanjima normalnih iskvarenih ljudi u telu. Normalne ljude u telu ograničavaju, sputavaju i kontrolišu ljudski instinkti, slobodna volja, normalno razmišljanje, razum i razne normalne ljudske sposobnosti. Međutim, ova bizarna, natprirodna, nenormalna ispoljavanja kod onih koji su đavoli već su prevazišla okvire normalnih ljudskih instinkata, slobodne volje, sposobnosti, normalnog razmišljanja i normalnog razuma. Odnosno, njih više ne kontroliše normalna ljudskost; otrgli su se kontroli. Biti van kontrole znači ponašati se nenormalno. Kod njih se vide neka neobična ispoljavanja i postupci koje normalni ljudi ne treba da pokazuju. To znači da takvi ljudi nisu pod kontrolom normalnog razuma, normalnog razmišljanja ili slobodne volje, već da su pod kontrolom nečeg spoljašnjeg ili nekog zlog duha i da su njime vođeni, što izaziva da čine stvari koje nadilaze normalnu ljudskost, stvari koje su drugima nedokučive, zbunjujuće, pa čak i jezive. To nazivamo bizarnošću, natprirodnošću i nenormalnošću. Recite Mi, zar ova ispoljavanja nisu izopačena? (Jesu.) Ta bizarna ispoljavanja zasigurno se mogu nazvati izopačenim. Oni koji su reinkarnirani iz đavola imaju brojna bizarna ispoljavanja. Na primer, neki ljudi često čuju da im se neko neobjašnjivo obraća, ali drugi to ne mogu da čuju. Oni u svom umu takođe često čuju glas koji s njima razgovara, navodeći ih da učine ovo ili ono. Neki uvek mogu da vide stvari koje normalni ljudi ne mogu da vide niti da osete. Oni kažu: „Video sam četu vojnika kako prolazi drumom, a ona broji njih tri stotine do pet stotina, ako ne i jednu ili dve hiljade, sa topovima i tenkovima – nastala je ogromna pometnja!” Drugi ne mogu da vide te stvari, ali oni mogu. Nas ne interesuje da li je to što oni vide faktička stvar ili je to pojava iz duhovnog sveta; sama činjenica da te stvari oni mogu da vide krajnje je neobična. Zašto kažem da je neobična? Zašto kažem da je to ispoljavanje izopačenosti? Zato što svaki čulni organ normalne osobe koji je stvorio Bog ima određene granice onoga što može da zapazi, bilo da je to okolno okruženje ili su to ljudi, događaji i stvari oko nje. Sve to se zapaža unutar opsega koji je instinktima tela dostižan; kad je reč o onome što telo može da vidi, čuje, pomiriše ili oseti, postoje granice. Na šta se te granice odnose? Odnose se na ograničenje unutar domašaja materijalnog sveta. Zašto je onda Bog ljudima dao takve čulne organe? Da ništa što ne pripada materijalnom svetu, bila to pozitivna ili negativna stvar iz duhovnog sveta, ne bi ometalo ljudski život, ne bi ometalo nijedan od ljudskih čulnih organa i da ne bi uticalo na red i životne obrasce ljudi u materijalnom svetu. Prema tome, ljudi žive u ovom materijalnom svetu i, bez obzira na to šta još postoji izvan materijalnog sveta, Bog ti neće dozvoliti da vidiš, čuješ ili osetiš te stvari koje su van okvira tvojih telesnih čulnih organa. To je radi toga da bi se tvoj um i razum zaštitili od uplitanja bilo kakvih bića van materijalnog sveta, a to ti omogućava da živiš normalno. Sve dok su um i razum nekog čoveka normalni, njegova slobodna volja će normalno funkcionisati, njegovo rasuđivanje će biti normalno i svi aspekti njegovih urođenih ljudskih stanja će ostati u svom izvornom obliku, neoštećeni. Na šta se odnosi reč neoštećeni? Ona znači da su tvoj nervni sistem, tvoji čulni organi, tvoj kov i svi drugi aspekti tvojih urođenih stanja normalni i zdravi u okviru telesnog života. Kad su um i razum normalni, svi ti aspekti čoveka biće normalni i moći će da očuvaju svoje izvorno stanje. Ako ono što čulni organi nekog čoveka mogu da zapaze prevazilazi okvir dostižan telu i više nije vezano tim ograničenjem, onda će u njegovom umu i razumu nastati problemi; na njega će uticati, nanosiće mu štetu i ometaće ga stvari koje su van okvira materijalnog sveta. Tada će u njegovim nervima nastati problemi, a njegov um će postati poremećen. Do kakve situacije će to dovesti? On će mentalno oboleti; poludeće, pričaće besmislice, bestidno će trčati unaokolo, plačući i praveći dar-mar. Takav čovek je tada potpuno upropašten. Na šta se odnosi to da je upropašten? To znači da je nešto drugo ušlo u srce tog čoveka, da ometa i oštećuje njegov um i razum, dovodeći do toga da njegovo srce nije pod kontrolom normalnog razuma, već pod kontrolom nekakve druge stvari. Kad ta druga stvar kontroliše nekog čoveka, u medicinskom smislu reči, to spoljašnje ponašanje jeste šizofrenija. Kad neki čovek ima šizofreniju, da li je on i dalje normalna osoba? (Nije.) On više nije normalna osoba i Bog na takvim ljudima neće delovati. Je li to jasno? (Jasno je.)

Kakvu ulogu igraju slobodna volja, normalno razmišljanje i savest i razum koje Bog daje ljudima? Zar nemaju ulogu da zaštite ljudski um i razum? (Da.) Obavljanje uloge zaštite ljudskog uma i razuma isto je što i obavljanje uloge zaštite ljudi; oni se staraju o tome da ljudsko mentalno stanje i razum budu normalni, da ih ne uznemiravaju stvari van materijalnog sveta niti ometaju bilo kakvi zvuci ili slike izvan materijalnog sveta. To ljudima omogućava da u Boga veruju spokojno i da žive normalno, i osigurava njihovu ličnu bezbednost. To je dobra stvar. Međutim, oni koji su ispunjeni bizarnim, natprirodnim i nenormalnim ispoljavanjima ne poseduju slobodnu volju, normalno razmišljanje i savest i razum normalnih ljudi. Bilo kada i bilo gde, oni mogu da vide bizarne stvari ili prizore koji su običnim ljudima nevidljivi, da čuju zvukove koje obični ljudi ne mogu da čuju odnosno da rade stvari koje obični ljudi ne mogu da urade, ispoljavajući bizarna ponašanja. Ljudi u njihovom okruženju to ne mogu da shvate i nisu u stanju da prozru suštinu takvih stvari. Taj tip čoveka je reinkarniran iz đavola; on nije deo ljudskog roda. Ne radi se o tome da ga je Sotona zarobio kasnije u životu, već je ovaj tip čoveka u osnovi đavo. Jednostavno rečeno, um i razum nekoga ko je đavo od rođenja nisu normalni; odnosno, njegova slobodna volja, razmišljanje i razum svi redom su nezdravi. Čak i ako se obrazuje, taj čovek ne poseduje ove stvari normalne ljudskosti. Kad nema epizodu, vidiš ga kako u uobičajenim okolnostima relativno normalno govori, ali to ne znači da je normalan čovek. To što ima ova bizarna ispoljavanja pokazuje da nije normalan čovek, već da je neljudsko biće – đavo. Ta svoja neobična, natprirodna i nenormalna ispoljavanja ni od koga nije naučio, niti mu ih je iko preneo. Kako su onda ona nastala? Ona su urođena; svojstvo takvog čoveka je đavolsko. Šta znači kad poseduješ đavolsko svojstvo? Postoje dva značenja. Prvo je da je ovaj tip čoveka reinkarniran iz đavola. Drugo je da je rođen bez ljudskog duha i da ga je kasnije zaposeo đavo. Ukratko, priroda-suština takvih ljudi je đavolska, a ne ljudska. I baš zato što nije čovek, njegovi čulni organi i svi aspekti njegovih urođenih stanja razlikuju se i izdvajaju od onih kod normalnih ljudi. Kad je reč o čulnim organima, ti pojedinci često mogu da osete stvari koje normalni ljudi ne mogu da osete, vide ili čuju. Kad je reč o instinktima tela, stvari koje čine ili kažu, neka od njihovih ispoljavanja, u ljudima često izazivaju osećaj da oni nadilaze okvire instinkata normalnog čoveka; veoma su natprirodni. Šta znači natprirodan? Znači prevazilaženje instinkata tela. Normalni ljudi ne mogu da izađu van okvira onoga što je dostižno instinktima tela, ali ovi pojedinci to čine s lakoćom; njih ne kontrolišu niti ograničavaju instinkti tela, pa stoga oni prirodno često pokazuju bizarna, natprirodna i nenormalna ponašanja ili postupke. Da li vam je sada jasna suština ovog tipa čoveka? (Da.) Da li tom tipu čoveka zavidite? (Ne.) Zavideti mu, da li je to dobra stvar? (Nije.) Neki ljudi kažu: „Vidi, on tokom molitve može da govori nerazumljivim jezikom; mi to ne možemo da razumemo niti možemo tako da govorimo. I zna nekoliko jezika, a da ih nije naučio. Nikad se ne razboleva, ni posle više dana bez hrane ne oseća glad i ne oseća umor nakon više dana nespavanja.” Neki drugi kažu: „Ovaj tip je sposoban; može da vidi prošlost i da predvidi budućnost, zna sve od astronomije do geografije, sa lica ljudi može da im čita sudbinu i može da proriče sudbinu. Kako god da neka osoba izgleda, on u trenutku zna njenu sudbinu. Pravi je majstor! Noću ga vidiš kako spava, dok je on zapravo otišao u Ad da radi kao sluga.” Neki ljudi zavide ovom tipu čoveka zbog njegovih sposobnosti. Nije li glupo zavideti takvim ljudima? (Jeste.) Da li ste ikada zavideli ovim natprirodnim ljudima koji imaju posebne moći, govoreći: „Ja nemam nikakve posebne moći. Da barem znam malo magije; kad bi bilo vruće i poželim sladoled, mogao bih da mahnem rukom i prizovem nekoliko štapića sladoleda – od čokolade, jagode, kakvog god ukusa da poželim”? Da li ste ikada imali takve misli? Svi imaju detinjaste misli; kad ljudi jasno uvide da su te misli pogrešne, oni prirodno mogu da ih otpuste. Bog samo želi da normalni ljudi dožive život, iskuse život, iskuse životne radosti i tuge, njegove razne muke i osujećenja, te da tokom tog doživljavanja spoznaju Božju suverenost, prepoznaju razne pogrešne stavove koje stvorena bića imaju prema Stvoritelju, a onda se vrate na pravi put, postižući obožavanje Boga i pokornost Božjoj suverenosti i uređenjima. Kad ljudi imaju ta iskustva o životu, oni će početi da uviđaju činjenicu da Stvoritelj ima suverenost nad ljudskom sudbinom, a zatim će priznati činjenicu da Stvoritelj ima suverenost nad ljudskom sudbinom, u nju će poverovati i pokoriti joj se. Nakon toga, oni mogu da se vrate na pravi put i da budu ispravna stvorena bića. Nemojte živeti prema nikakvim nerealnim mislima; te stvari se nikada neće obistiniti. Te natprirodne, bizarne i nenormalne stvari zauvek su u isključivom domenu Sotona i đavola; one nemaju nikakve veze sa normalnim ljudima. Stoga, bez obzira na okolnosti, nikada ne pomišljajte da postanete natprirodna osoba, osoba prepuna posebnih moći, niti razmišljajte o tome da prevaziđete svoje instinkte ili sopstvene granice. Samo budite obična osoba sa obe noge na zemlji, držite se svog pravog mesta i izvršavajte svoju dužnost. To je ono što ljudi treba da rade.

Da li su ispoljavanja bizarnosti onih koji su đavoli u osnovi sada jasna? Ovo su neka najozbiljnija ispoljavanja. Zbog njih ljudi jasno osećaju i uviđaju da takvi ljudi nisu od iste vrste kao normalni ljudi. Među normalnim ljudima, oni deluju krajnje neobično. Zbog te neobičnosti ljudi osećaju da su njihovo ponašanje i držanje, kao i razna ispoljavanja u svakodnevnom životu, naročito bizarni, natprirodni i nenormalni – naprosto se razlikuju od onih kod običnih ljudi. Njih ne ograničavaju instinkti tela i oni ne mogu da obuzdaju svoja iracionalna ponašanja, pa deluje kao da su bez ikakve svesti, kao da su zaposednuti zlim duhovima. To bi trebalo okarakterisati kao jedan aspekt izopačene priroda-suštine đavola, nešto što ljudi treba da odbace. Na tim natprirodnim i nenormalnim stvarima ne treba zavideti, a još manje im treba stremiti. Ako si nekad nameravao da težiš tome da budeš natprirodna osoba ili da činiš ove natprirodne stvari, onda prikoči. Okreni se, kopno je u blizini. Ne planiraj da budeš takva osoba. Kad jednom kreneš tim putem i đavo ti se prišunja u um, Bog te više neće želeti i bićeš upropašten. Zašto kažem da ćeš biti upropašten? Zato što kad te đavo jednom zaposedne i kontroliše tvoj um, nećeš imati dobar kraj. Jednom kad te đavo zaposedne, on počinje da te remeti, ometajući tvoje misli i um. Učestvuje u tvom svakodnevnom životu i uzima učešće u tvom misaonom procesu kad razmišljaš o ljudima, događajima i stvarima. Ako njegovo uplitanje ne možeš da odbiješ, postepeno ćeš izgubiti svoju volju i na kraju ćeš se krotko pokoriti. Kad te đavo u potpunosti kontroliše, u medicinskom smislu, biće ti ustanovljena dijagnoza šizofreničara, a u Božjoj kući ćeš biti osuđen na smrt. S tobom će biti završeno. Bićeš upropašten. Da li je neko kome je ustanovljena dijagnoza šizofreničara normalna osoba? (Nije.) Da li Bog i dalje želi takvu osobu? U Božjim očima, kakva je ovo osoba? (Neljudsko biće.) U Božjim očima, tebe je zarobio Sotona. To možda zvuči pomalo apstraktno. Jednostavno rečeno, to označava da Sotona kontroliše tvoje srce. To znači da Sotona vlada tvojim srcem i da u njemu ima moć, te da si postao Sotonina marioneta. To znači da te je Sotona zarobio. Kad Sotona jednom nekoga zarobi, on postaje isti kao i oni koji su đavoli, i ubrzo postaje bizaran, natprirodan i nenormalan. Za takve ljude nema spasa. Šta ovim hoću da kažem? Kažem ti da u odnosu na bizarna ispoljavanja onih koji su đavoli treba da imaš sposobnost raspoznavanja. Nakon što stekneš sposobnost raspoznavanja, tih ljudi moraš da se kloniš i da im se ne približavaš. Ma šta oni govorili ili radili, u to se ne uključuj. Ne shvataj ih ozbiljno. Na primer, pretpostavimo da govore o nečemu što nikako ne možeš da vidiš niti da osetiš. To ti govore s ciljem da ti se približe i da te namame. Ako si radoznao i grozničavo im zavidiš i slediš ih, tada si u ogromnoj opasnosti. Zašto kažem da si u opasnosti? Zato što je to Sotona koji zaluđuje i namamljuje ljude i koji traži duše koje može da proždre. Ako u odnosu na Sotonu nemaš nikakvu sposobnost raspoznavanja i još uvek osećaš radoznalost i zavist, već si podlegao iskušenju i vrlo je verovatno da će Sotona dograbiti ovu priliku da deluje na tebi. Stoga si u ogromnoj opasnosti. Sotoni pristupaš bez imalo opreza – nije li to glupo? (Da.) Kad Sotona vidi da prema njemu uopšte nisi oprezan, neprestano će, poput nevaljca, pokušavati da te zadirkuje i mami. Ako to ne odbiješ, on pretpostavlja da na to prećutno pristaješ, pa će s tim nastaviti još više. Ako si uvek radoznao prema bizarnim, natprirodnim i nenormalnim stvarima koje govore oni koji su Sotone, pa za njih čak i pitaš i raspituješ se, zar to ne dokazuje da si za te stvari zainteresovan i da te one ne odbijaju? To što si zainteresovan za te stvari nije dobar znak. Ako si za te stvari zainteresovan, u Sotoninim očima, to znači da nisi zainteresovan za Boga, za istinu niti za pozitivne stvari. Njega to oduševljava i on će ti, prirodno, rado pružiti „prijateljsku” ruku, nameravajući da počne da deluje na tebi. Na ovaj način, dospevaš u opasnost. Prema tome, kad naiđeš na takve ljude, nemoj nemarno da im se približavaš i da se za njih zanimaš. Umesto toga, treba da imaš sposobnost raspoznavanja, prema njima budi na oprezu i od njih se drži podalje. Neki ljudi kažu: „Ako im se ne približimo niti se za njih zainteresujemo, kako možemo da ih raspoznamo? Kao što poručuje izreka: ’Upoznaj sebe i upoznaj svog neprijatelja, pa nikad nećeš biti poražen.’ Ako se ne ubacimo u neprijateljske redove, kako sebe možemo da upoznamo i da upoznamo svog neprijatelja?” Da li je ova izjava tačna? To je kao u slučaju kad izbije pandemija, pa su neki naučnici i istraživači uporni u tome da se dokopaju virusa i da ga proučavaju, te se posledično neki od njih na kraju tim virusom zaraze i umru. Dakle, moraš strogo da se čuvaš tih đavola koji pokazuju bizarna i natprirodna ispoljavanja. Bolje je da si previše oprezan, nego da im pružiš priliku da ti naude. Ovo je mudar način postupanja. Kao prvo, nemoj za njih da se interesuješ, sa njima ne uspostavljaj kontakt niti im se približavaj. Kao drugo, nemoj da stremiš tim njihovim bizarnim, natprirodnim ispoljavanjima niti ih oponašaj. I na ovaj način treba da postupaš. Ako često dolaziš u kontakt sa ovim natprirodnim, bizarnim i nenormalnim ljudima, pa usled sopstvenog neopreza potpadneš pod njihov uticaj i neprekidno slušaš o njihovim ispoljavanjima i gledaš ih, njihova bizarna ispoljavanja nesvesno će se usaditi u tvom srcu i sećanju. Tada ćeš, a da toga nisi ni svestan, poželeti da ih slediš i oponašaš. To je još opasniji signal. Čim poželiš da ih slediš i oponašaš, to znači da su odbrambeni mehanizmi tvog srca u potpunosti otkazali. To je isto kao da pristaneš da Sotoni dozvoliš da uđe u tvoje srce da te kontroliše i zaposedne. Na ovaj način, sebe predaješ Sotoni i, na ovaj način, Sotona može brzo da uspostavi kontrolu nad tobom. Pa, zar onda nisi upropašten? Ljudima je zaista teško da svoje srce predaju Bogu. Bogu nije lako da u ljudskom srcu ima moć. Bog lako ne preuzima kontrolu i ne drži moć u ljudskom srcu. Delo koje Bog obavlja na ljudima obuhvata njihovo zalivanje, pastirsko čuvanje, prosvećenje, prosvetljenje, usmeravanje i zaštitu na osnovu njihovih urođenih stanja. Osim toga, Bog ih disciplinuje, prekoreva, grdi i sudi im, dok ujedno za ljude udešava svakakve situacije. Kako stare, to ljudima omogućava da u objektivnim situacijama postepeno stiču znanje o Božjem delu i raznim aspektima istine. Zatim, postepeno – shodno razmišljanju normalne ljudskosti – Božje reči i istina puštaju koren u njihovom srcu i postaju njihov život, a time te ljude Bog počinje da zadobija. Za sve ovo postoji proces. Međutim, Sotonino zaluđivanje ljudi i njihovo kvarenje su drugačiji. Zašto kažemo da je Sotonina suština izopačena? On nasilno zaposeda i kontroliše ljude. Ovaj aspekt je dovoljan da dokaže da je Sotonina suština izopačena. To je konkretan dokaz. Kad poželiš da težiš tome da budeš tip čoveka koji je đavo i kad stremiš tim bizarnim, natprirodnim i nenormalnim ispoljavanjima, ponašanjima i sposobnostima, svoje srce otvaraš prema Sotoni. To je kao da, u svom srcu, Sotoni poručuješ: „Uđi, imam sačuvano mesto za tebe. Možeš da kontrolišeš celo moje biće.” Šta će ti Sotona reći? „Ako me slušaš i dozvoliš mi da imam moć u tvom srcu, možeš da naučiš sve što poželiš da poseduješ. Imaćeš sve bizarne, natprirodne stvari, nadmašićeš uobičajene ljude i prevazići ćeš obične ljude.” Ljudsko stremljenje tim bizarnim, natprirodnim i nenormalnim ponašanjima i ispoljavanjima ili sposobnostima isto je kao da ljudi razgovaraju sa Sotonom, a takođe je isto i kao da Sotonu prihvataju u svom srcu. Budeš li stremio tim bizarnim, natprirodnim stvarima, Sotona će ubrzo početi da deluje u tvom srcu. U tom trenutku, kad budeš ponovo slušao Božje reči, više nećeš imati misli, gledišta i stavove normalne osobe, već ćeš napraviti zaokret od 180 stepeni. Tvoj stav prema istini potpuno će se razlikovati od onog kod normalne osobe. Ispoljavaćeš odbojnost i neprijateljstvo prema istini. Tako stoje stvari. Ako prema istini imaš odbojnost i prema njoj si neprijateljski nastrojen, možeš li i dalje da zadobiješ istinu? Ne možeš. Zarobio te je Sotona. Prema tome, kad je reč o bizarnim, natprirodnim i nenormalnim ispoljavanjima onih koji su reinkarnirani iz đavola, od njih ljudi moraju strogo da se čuvaju, da se prema njima odnose uz oprez i promišljenost, te da ih ne odbacuju kao nevažne. Drugim rečima, moraš da raspoznaš ova ispoljavanja. Za ta ispoljavanja nemoj da se interesuješ niti se zbližavaj s takvim ljudima, a još manje im potajno zavidi, divi im se ili ih u svom srcu sledi i oponašaj. Umesto toga, moraš da se kloniš takvih osoba, da ih raspoznaš, da imaš jasan stav i da povučeš jasnu granicu između njih i sebe. Da li je to jasno? (Jasno je.)

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o najozbiljnijim ispoljavanjima bizarnosti onih koji su đavoli. Ta ispoljavanja je ljudima donekle lakše da raspoznaju. Postoje i neka ispoljavanja koja su tek nešto manje ozbiljna. Odnosno, u svakodnevnom životu, takvi ljudi često imaju neke ekstremne misli i gledišta i ekstremna ponašanja i postupke; njihovi postupci često izlaze van okvira onoga što normalna ljudskost može da toleriše. Na primer, ako kažu ili urade nešto pogrešno, oni sebe mrze, sami se šamaraju, pa sami sebe čak i kažnjavaju time što ne jedu preko dana i noću ne spavaju. Ekstremne metode oni često koriste da bi kaznili svoje telo, koristeći to kao način da pokažu svoju rešenost da isprave sopstvene greške. Neko bi mogao da ih posavetuje: „To što radiš neće rešiti problem. Moraš prvo da razmisliš o sebi i da sebe spoznaš na osnovu Božjih reči, zatim da pronađeš načela i put primene, pa tek onda može da dođe do postepene promene. Promena bilo koje vrste iskvarene naravi nije nešto što može da se dogodi za dan-dva; za to je potrebno određeno vreme, mora da postoji proces.” Ovo je tačna izjava, ali je oni ne prihvataju niti primenjuju. Raznim problemima oni ne pristupaju na osnovu istina-načela, već posežu za ekstremnim merama. U kojoj meri su ekstremni? Da bi rešili probleme, oni često koriste metode kojima povređuju sopstveno telo i metode kojima sebe muče. Zar to nije ekstremno? (Jeste.) I prema drugima se tako ophode, koristeći prema njima ekstremne metode. I za rešavanje raznih stvari oni takođe koriste ekstremne metode. Na primer, pretpostavimo da neka žena često oseća kako je vrlo zauzeta svojom dužnošću, te smatra da je vreme utrošeno na šišanje i pranje kose prevelika gnjavaža, pa odluči da se ošiša do glave. Kako često ne bi morala da brije glavu, ona čak nanosi neke hemijske preparate koji usporavaju normalan rast kose. Zar ovo nije ekstremno? Videvši da je ćelava, ljudi pretpostavljaju da je ona muškarac, ali sudeći prema njenom glasu i figuri, misle da bi mogla da bude žena – naprosto ne mogu da zaključe da li je ona muškarac ili žena. Tek nakon što pitaju drugu braću i sestre, oni saznaju da je ona žensko i da se ošišala do glave kako bi sebe poštedela muka. Neki ljudi bez sposobnosti raspoznavanja to čak pozdravljaju, diveći se takvoj osobi: „Vidiš, njena rešenost da se pobuni protiv tela zaista nadilazi granice običnih ljudi. Njena mržnja prema telu je prava mržnja; kad je reč o uskraćivanju ljubavi prema telu, ona s reči zaista prelazi na dela! Jednoga dana i ja ću se poput nje ošišati do glave.” Neki je čak oponašaju! Zar nisu od iste vrste? Upoznali su srodnu dušu; ne samo da povodom ove stvari nemaju sposobnost raspoznavanja, već to u velikoj meri i veličaju i žele da oponašaju. Zar ovo nisu ekstremni ljudi? (Jesu.) Recite Mi, zar ekstremne ljude u svemu ne pokreće izopačen poriv? (Da.) Odakle dolazi taj izopačeni poriv? Da li ovaj izopačeni poriv postoji u normalnoj ljudskosti? (Ne.) Pa, zašto onda ovog izopačenog poriva nema u normalnoj ljudskosti? Zato što će ljudi, ako imaju razmišljanje, savest i razum normalne ljudskosti, stvari razmatrati na relativno normalan, pozitivan i praktičan način; dakle, oni se nipošto neće prepuštati ovim ekstremnim ponašanjima. Drugim rečima, šta god da rade, bilo da je to nešto što im se dopada ili ne, oni će se ponašati normalno i racionalno i neće odlaziti u krajnosti. Može li se onda reći da nešto nije u redu s razmišljanjem ovog tipa čoveka koji odlazi u krajnost? (Da.) Postoji određeni problem u njegovom shvatanju, zar ne? (Da.) Na primer, Bog zahteva od ljudi da budu odani u vršenju svoje dužnosti. Ti ljudi razmišljaju kako da postignu odanost i dolaze do zaključka da moraju da trpe patnju, pa stoga u praksi sprovode to trpljenje: poštuju propise za svaki obrok, jedu utvrđen broj zrna pirinča i komada povrća; kad im se odeća pohaba, oni je zakrpe i nastave da je nose, delujući drugima poput isposnika; dok drugi dnevno spavaju od šest do osam sati, oni spavaju samo jedan ili dva sata. Smatraju da imaju rešenost da trpe patnju i da su od svakog drugog odaniji. Uvek razmišljaju o ovim ekstremnim mislima i ponašanjima, koje normalni ljudi ne mogu da shvate. Na primer, ako u razgovoru s nekim kažu nešto pogrešno ili upotrebe neku pogrešnu reč, pa im se taj nasmeje, osećaju se osramoćeno i razmišljaju: „Više nikada u svom životu neću ponovo upotrebiti tu reč, i ne samo to – više nikad u svom životu tu osobu neću pogledati i neću s njom razgovarati, tako da neće moći da mi pronađe nikakvu manu!” I oni to mogu da urade – mogu toga da se pridržavaju. Celog života mogu da se pridržavaju svakog ekstremnog ponašanja ili misli i gledišta i da odbijaju da ih iko ubedi u suprotno. Naprosto se toga pridržavaju, pa za to svoje pridržavanje čak imaju razloge i osnove, verujući da je to ispoljavanje pokoravanja istini, ispoljavanje ljubavi prema Bogu i ispoljavanje odanosti. Recite Mi, zar takvi ljudi nisu problematični? (Jesu.) Da li je s njima lako slagati se? (Nije.) Kako onda nastaje njihovo ponašanje? Zar ono nije izazvano nekakvim ekstremnim razmišljanjem? Ta ekstremna ponašanja i ispoljavanja oni smatraju primenom istine i u tome su istrajni. Nisu li ove ekstremne misli i gledišta osnovni uzrok ovih ponašanja kod tog tipa čoveka? Oni smatraju da je takav način obavljanja stvari primena istine i izražavanje odanosti Bogu i, povrh toga, u sebi osuđuju i diskriminišu svakoga ko ne radi to isto, iskazujući prezir. Na primer, uzmimo u obzir prethodno pomenutu ženu koja se ošišala do glave; uvidevši da se ostali nisu ošišali do glave, ona pomišlja: „Hm, imate tako dugu kosu, pa je još i doterujete na razne načine. Svi vi ste tako sujetni; ne volite boga! Pogledajte mene, već godinama sam ćelava i nikad se nisam plašila da će mi se smejati; nisam sujetna. Vi imate dugu kosu i morate često da je perete – kakvo gubljenje vremena! Za sve to vreme, zar ne bi bilo sjajno čitati više božjih reči i izvršavati malo više dužnosti?” Druge čak i osuđuje! Ovaj tip čoveka tolike godine sluša toliko Božjih reči i sluša propovedi, a ipak još uvek ne shvata šta je istina. I dalje ima brojne ekstremne misli i vođen tim brojnim ekstremnim mislima pokazuje brojna ekstremna ponašanja, postupke i stilove, a zatim sebe određuje kao nekoga ko najviše voli Boga i ko je najodaniji. Zar ovo nije još jedno ispoljavanje izopačenosti? (Jeste.) Odlaziti u krajnost u svemu predstavlja izopačenost. Recite Mi, ovim ekstremnim ispoljavanjima se drugi ne povređuju, pa zašto onda kažemo da su ona izopačena? (Ta ispoljavanja ne odgovaraju razmišljanju normalnih ljudi; to nisu ponašanja i postupci koje normalni ljudi treba da imaju.) Ta ekstremna ispoljavanja nemaju nikakve veze sa razmišljanjem i ispoljavanjima normalnih ljudi; odvojena su od stvarnosti, odvojena od objektivnog, praktičnog života kakav ljudi s normalnom ljudskošću treba da imaju. Ti ljudi usvajaju radikalan pristup prema raznim stvarima, a zatim te ekstremne, radikalne misli, gledišta i ponašanja određuju kao pozitivne stvari, dok istinu određuju kao negativnu stvar. Zar se ovim ne mešaju ispravno i pogrešno i crno ne pretvara u belo? (Da.) Mešanje ispravnog i pogrešnog, pretvaranje crnog u belo, obmanjujuća zamena teza – to je izopačenost. Ma koliko ti besedio o normalnoj ljudskosti, savesti i razumu, o razmišljanju normalnih ljudi odnosno o mislima i gledištima koje normalni ljudi prema raznim stvarima treba da imaju, oni to ne mogu da shvate i u sebi to naprosto ne prihvataju. Osim što to ne prihvataju, oni čak smišljaju neke besmislene i bizarne postupke, ponašanja, pa čak i misli i gledišta koji su odvojeni od koloseka normalne ljudskosti, primenjuju ih u sebi i to istovremeno koriste kao merilo za procenjivanje svih ljudi, događaja i stvari, smatrajući pogrešnim sve ono što se ne podudara s njihovim ekstremnim mislima, gledištima i ponašanjima, a ispravnim i u skladu s istinom sve ono što se poklapa sa njihovim ekstremnim mislima, gledištima i ponašanjima. Zar ovo nije mešanje ispravnog i pogrešnog? Zar ovo nije pretvaranje crnog u belo, zar nije obmanjujuća zamena teza? Ovo je još jedno ispoljavanje izopačenosti onih koji su reinkarnirani iz đavola. Odnosno, oni nikad ne prihvataju pozitivne stvari, već stvari koje nisu pozitivne ili su negativne umesto toga predstavljaju kao pozitivne da bi ih ljudi oponašali i imitirali, postižući time cilj da ljude udalje od Boga. I ovo je vrsta ekstremnog ponašanja.

Oni koji su đavoli poseduju još jedno ispoljavanje izopačenosti: oni ni najmanje ne vole istinu. Oni vole da streme nenormalnim, natprirodnim stvarima, uvek u želji da formulišu skup potpuno duhovnih teorija i izreka, želeći čak da istraže osnovu ovih natprirodnih stvari. Te stvari posmatraju kao istinu, kao vodič, smernice i ciljeve za postupke u svakodnevnom životu, koristeći ih da bi se bavili svakakvim ljudima, događajima i stvarima i donosili sudove o njima. Na primer, kad im se stvari glatko ne odvijaju, oni se prisećaju šta su sanjali prethodne noći, da li se oko njih dogodila neka nenormalna pojava odnosno da li je bilo nekih zlokobnih znakova, nastojeći da u tome potraže osnov kako bi odredili svoju sudbinu; to su vrste stvari kojima uvek teže. Posebno kad naiđu na ljude s ozbiljnom bolešću, oni ih smatraju zlokobnim, verujući da će kontakt s takvim ljudima iscrpeti njihovu pozitivnu energiju i doneti im lošu sreću. Stoga, nakon kontakta s takvim ljudima, često gledaju u ogledalo da vide da li im je čelo potamnelo odnosno da li oko njih postoji aura nesreće. Oni uobičajeno uvek razmišljaju o tome kakva će im tačno biti sudbina. U svakom trenutku dokolice, prevrću stranice starog kineskog almanaha ili na internetu traže izreke koje proriču sudbinu. Nešto što su sanjali ili praznoverna izreka koju su čuli od drugih – sve to mogu uzeti kao osnovu da bi procenili hoće li im sudbina biti dobra ili loša. Iako veruju u Boga, Božje reči nikada ne koriste kao osnovu za ophođenje prema ljudima, događajima i stvarima oko sebe, niti istinu koriste kao osnovu za posmatranje bilo kog događaja koji se oko njih odvija. Umesto toga, oni uvek traže neka neobična osećanja. Na primer, ako se, dok pevaju, jednog dana osećaju pomalo loše, oni pomišljaju: „Da li me bog sprečava? Da li bog ne želi da pevam?” Ako jednog dana treba da izađu iz kuće da propovedaju jevanđelje, iako su s nekom osobom jasno dogovorili i vreme i mesto, oni ipak moraju da se pomole ne bi li dokučili osećaj u svom duhu. Nakon molitve pričekaju koji minut, ali ništa ne osećaju. Zatim traže da provere da li tog dana ima nekih nenormalnih pojava sa Suncem odnosno da li napolju svrake cvrkuću ili vrane grakću, koristeći to za procenu kakva će im tog dana biti sudbina, da li će odlazak na propovedanje jevanđelja proteći glatko i da li će zadobiti ljude. Ako te metode ne deluju, oni će čak baciti novčić da odluče da li da idu ili ne. Ako novčić pokaže glavu, za njih to znači da će stvari proteći glatko i da će moći da zadobiju ljude; ako pokaže pismo, to znači da stvari neće ići glatko i da neće zadobiti ljude. O tome hoće li ići, oni odlučuju na osnovu ovih stvari. Koliko god da veruju u Boga, takvi ljudi nikad ne koriste istinu kao svoju osnovu odnosno kao svoje načelo primene. Umesto toga se uvek oslanjaju na te sujeverne izreke ili nenormalna osećanja i pojave da bi procenjivali ljude, događaje i stvari, da bi se bavili raznim stvarima koje se oko njih odvijaju odnosno da bi odredili načela prema kojima treba praktično da postupaju. Oni su uvek u potrazi za ovim neutemeljenim, bizarnim, uvrnutim, natprirodnim osećanjima, i uvek na temelju njih postupaju i žive. Kad po izlasku iz kuće vide crnu mačku, neki ljudi smatraju da ona predstavlja lošu sreću i stvari bi radije odložili nego što bi izašli napolje. Na putu da nešto obave nekim ljudima se možda pokvari automobil i oni veruju da ih Bog zaustavlja, da im je sreća tog dana loša i da nije trebalo da izađu. Neki koji po izlasku iz kuće vide mrtvački kovčeg veruju da će im se tog dana posrećiti kad je u pitanju novac. Šta god da radi, ovaj tip čoveka uvek traži osnovu u nekakvoj sujevernoj izreci; on nema tačna načela primene koja su utemeljena na istini. Koliko god da drugi besede odnosno koliko god da Božja kuća obavlja posao, on nikad ne nauči da živi i radi prema istina-načelima. Ako se kod kuće ponekad dogodi nešto neobično, na primer, iznenada pukne i procuri slavina, on posumnja da je to loš predznak. Ako nalet vetra povremeno naglo otvori prozor i pukne staklo, on smatra: „Ovaj nalet vetra nije normalan; deluje kao znak nesreće. Da li me to bog sprečava da izađem napolje?” Ako pri izlasku iz kuće pada sneg, on kaže: „Vidi, čim sam ja izašao počeo je da pada sneg. Ljudi često kažu: ’Kad izađu iz kuće, ugledni ljudi privlače vetar i sneg.’ Izgleda da sam ugledna osoba!” Zar ovo nije besmislica? On koristi ove uvrnute i čudne izreke kao osnovu za procenjivanje svega i za odlučivanje o svemu. Na primer, ako se pri izlasku iz kuće kaiš njegovog ranca zakači za kvaku, on veruje da za to postoji neka izreka i neko značenje. Brzo pogleda u almanah i ustanovi da je to izreka za izlazak napolje i obavljanje stvari u tom trenutku: „Sve stvari su nepovoljne; nije pogodno za izlazak napolje.” Razmišlja: „Sve stvari su nepovoljne – to znači da ne mogu ništa da uradim, moram da ostanem kod kuće. Ovim mi Bog dozvoljava da uživam u lagodnosti i udobnosti; to je Božja zaštita!” Čak i za ovo pronalazi obrazloženje. Zar to nije besmisleno? Bez obzira na konkretnu situaciju, on smatra da za nju postoji neka izreka. Nije li to bizarno? Sve što se oko njega dešava posmatra se kao bizarna pojava, a temelj njegovog rešavanja tih „bizarnih pojava” jesu svakakve bizarne izreke. On koristi te razne bizarne izreke da bi se nosio sa svim što se oko njega događa. Prema tome, ako živiš sa ovakvim tipom čoveka, često osećaš da je on naročito bizaran. Mogao bi iznenada da kaže nešto zbog čega će srce početi ubrzano da ti lupa, od čega će te podići jeza. Na primer, sasvim je normalno čuti da kasno uveče pas laje, ali je za njega to krupan događaj. On mora da potraži informacije, da se okrene proricanju sudbine i gatanju, da otkrije koja izreka objašnjava to što pas u to doba laje. Nakon što s njim neko vreme dolaziš u kontakt i družiš se, kako ćeš se osećati? Zasigurno će te često ometati neke apsurdne izreke. Da li ćeš u svom srcu osećati spokoj i radost? (Ne.) Bez spokoja i radosti, počećeš poput njega da se osećaš nelagodno, osećajući potrebu da za sve pronađeš izreku. I dok budeš tražio i tražio, Bog će nestati iz tvog srca i u tvom srcu će preostati samo te sujeverne izreke. To znači da te ometaju zli duhovi, đavoli i Sotone, do te mere da su ti misli uznemirene, u srcu ne osećaš nikakav spokoj niti radost, razmišljanje ti je haotično i gubiš ispoljavanja normalne ljudskosti. Ovim haotičnim mislima i haotičnim izrekama normalan red i obrasci ljudskog života dovedeni su u potpuni nered. Ma šta da se desi, ovaj tip čoveka to može da objasni nekom bizarnom izrekom i na kraju se prema tome odnosi na besmislen, uvrnut način. To je izopačenost. Postoje čak i neki ljudi koji, nakon što ih starešina oreže, razmišljaju: „Jutros sam osetio da nešto nije u redu s mojim telom. Dok sam se umivao, primetio sam da mi je čelo tamno. I naravno, danas sam bio orezan. Vidiš, znakovi postoje. Zato, kad god ugrabim slobodan trenutak, svakoga dana moram da se pogledam u ogledalo. Ako ustanovim da mi je čelo tamno, moram da budem oprezan – možda ću biti orezan, možda ću naleteti na zid ili ću u nečemu biti osujećen.” Kad odu da propovedaju jevanđelje i vide da je mogući primalac jevanđelja prilično dobra osoba sa srcem koje žudi i traži, te da može da prihvati istinu o kojoj mu se besedi, neki ljudi, osim što se zahvale Bogu, takođe razmišljaju: „Juče sam sanjao da u potoku perem noge. Taj potok predstavlja bogatstvo, a sticanje bogatstva predstavlja zadobijanje nekoga propovedanjem jevanđelja. Dakle, moram takođe da se zahvalim bogu što sam danas zadobio ovu osobu; bog je već dao znak!” Sa čim god da se susreću odnosno šta god da osećaju, oni uvek žele da pronađu glavni uzrok i uvek im je potrebno da pronađu osnovu. Neki ljudi veruju u ovu sujevernu izreku: „Poigravanje levog oka je predznak sreće, a poigravanje desnog oka predznak nesreće”, pa to koriste kao osnovu da bi procenili stvari koje im se dešavaju. Nikada ne ulažu trud u istinu, ne tragaju za istinom niti je koriste kao osnovu za procenu raznih stvari. Srce im je u potpunosti ispunjeno raznim bizarnim, besmislenim, uvrnutim, pa čak i natprirodnim izrekama, mislima i gledištima, kao i jeresima i lažima; obuzeti su tim stvarima.

Gledano spolja, neki ljudi deluju sasvim normalno; u njihovom životu, poslu i interakcijama s ljudima nema nikakvih ekstremnih, natprirodnih ili bizarnih ispoljavanja. Međutim, nakon druženja s njima u dužem periodu, čovek otkriva da su im um i srce u potpunosti ispunjeni svakakvim besmislenim, uvrnutim i izobličenim sujevernim izrekama koje potiču iz zlih trendova, a oni te izreke koriste kao temelj za procenjivanje raznih stvari koje se oko njih događaju. Čak i kad prepoznaju da su stvari pod Božjom suverenošću, uređenjima i zaštitom, oni ipak traže nekakve sujeverne izreke kao osnovu da objasne takve stvari, tumačeći Božju suverenost i uređenja sujevernim izrekama. Zar to nije izopačenost? (Jeste.) Nakon što su čuli tako mnogo istine, kako je moguće da i dalje ne mogu da shvate istinu, ne mogu da posmatraju probleme pomoću istine i ne mogu da kažu ni jednu jedinu stvar koja odgovara istini? Kako njihovo srce može da bude lišeno istine i da umesto toga bude zaposednuto i ispunjeno tim jeresima, lažima i sujeverjem? Nije li to izopačenost? (Jeste.) Neki ljudi čak kažu: „Ne smeš da zgaziš mrava! I mrav je živo biće. Ako na njega nagaziš i ubiješ ga, pa se on vrati u duhovni svet i prijavi te starcu na nebu, istrpećeš odmazdu.” „Ako ubiješ ribu i ona razjapljenih usta gleda prema tebi, to znači da te optužuje! Tu ribu ne smeš da pojedeš; pojedeš li je, istrpećeš odmazdu! Ubijanje kokošaka, pasa, volova, svinja – sve to je oduzimanje života; za to ćeš istrpeti odmazdu!” Odakle im ove jeresi i laži? Zar za njih ne čuju od ovog zlog ljudskog roda? Jednu izreku pokupe ovde, neku drugu pokupe onde, prihvatajući ih sve, pa ove izreke čak posmatraju kao vrhovne komande, pridržavajući ih se kao da su Božja volja. Nakon što u Boga veruju nekoliko godina, neki ljudi i dalje govore stvari poput: „Ne smeš da ubijaš kokoške. Ubijaš li kokoške u ovom životu, u sledećem životu ćeš postati kokoška i neko će te ubiti. Dakle, ne smeš da oduzimaš život; za oduzimanje života istrpećeš odmazdu!” Ovo govore, ali kad je reč o tome da pojedu kokošku, mogu sami da smažu celu u samo jednom obroku. Zar to nije izopačenost? Neki drugi kažu: „Ne smeš da nosiš životinjsko krzno. Nakon što životinje umru, njihova duša i dalje može da oseća. Ako nosiš životinjsko krzno, to je kao da se zaodeneš životinjskom dušom. Ako je ta životinja umrla nepravedno, mogla bi da te pronađe i progoni, a kad počne da te progoni, nećeš imati mira.” Recite Mi, nisu li ove izreke bizarne? (Jesu.) Ipak, neki treći, kad vide da neko drugi nosi periku, takođe imaju nešto da kažu: „Prvobitni vlasnik kose iz te perike koju imaš je možda umro nepravedno; njegova duša je i dalje u toj kosi. Ako nosiš njegovu kosu, njegova će te duša pratiti.” Svakakve bizarne, uvrnute i apsurdne izreke postaju stvari koje taj tip čoveka čuva u svom srcu; to su njegove vrhovne direktive. Pridržava se tih apsurdnih i besmislenih izreka kao da su istina, a ipak veruje da sledi Božji put. Ne samo da ih se on sâm pridržava, već i drugima govori da to rade. Ako se drugi toga ne pridržavaju, on čak koristi zastrašujuće izreke od kojih se čoveku diže kosa na glavi da im zapreti i zastraši ih, primoravajući ih da se povinuju. I zastrašuje one ljude koji ne shvataju istinu. Te uvrnute i besmislene izreke su nekakve neosnovane glasine i laži koje đavoli i Sotona šire u ljudskom svetu. Kao prvo, one remete i kontrolišu ljudsko normalno razmišljanje i slobodnu volju; kao drugo, đavoli i Sotona te jeresi i laži koriste da neke ljude zaposednu, navodeći te ljude da im služe u ovom ljudskom svetu i da postanu njihove ispostave, oni koji sprovode razne njihove uvrnute i bizarne misli. Prema tome, sudeći prema svim ispoljavanjima tih bizarnih ljudi, njihova priroda-suština je rđava. Oni nimalo ne prihvataju istinu; najviše poštuju izopačene stvari. Upravo u tome i jeste problem. Kad ljudi ne shvataju istinu i nemaju sposobnost raspoznavanja, oni često nenamerno potpadaju pod uticaj tih bizarnih i uvrnutih izreka i one ih zaluđuju. Međutim, nakon što shvate istinu, ljudi znaju da odrede šta treba a šta ne treba da rade na osnovu rasuđivanja normalnog razuma i normalnog razmišljanja, kao i kako da postupaju, šta da podržavaju i šta da napuste kad ih stvari zadese. To je ono što ljudi s normalnom ljudskošću treba da shvate i da podržavaju, umesto što koriste te uvrnute i besmislene izreke da bi raspoznavali, donosili sudove i odlučivali kako da se ophode prema ljudima, događajima i stvarima. Nakon što ste raspoznali ovaj tip bizarne osobe, da li jasno uviđate njenu suštinu? Kakva je njena suština? Ona je izopačena. Takva osoba ne poštuje Boga kao najvećeg, već kao najvećeg poštuje Sotonu. Čak i kad želi da govori o nekom aspektu istine, da se Bogu zahvali ili da prihvati okruženja koja Bog postavlja, ona za svoju osnovu traži neku bizarnu, uvrnutu, besmislenu ili apsurdnu izreku. Za nju su te uvrnute i besmislene izreke i gledišta iznad istine i iznad Božje suverenosti. Prema tome, priroda-suština tog tipa čoveka je neupitno izopačena suština. Budući da je to prema čemu živi život Sotone, ono što on uzdiže, zagovara i čemu se divi nije istina, već su to Sotonine jeresi i laži. Čak i ako je to što vidiš njegovo lično ponašanje, pokretačka sila u pozadini tih ličnih ponašanja jesu različite misli i gledišta đavola i Sotone. Iako, gledano spolja, deluje kao čovek, on je ispostava za razne jeresi i laži đavola i Sotone, njihov naslednik i svedok. To o čemu svedoči i što zagovara jesu Sotonine jeresi i laži, a ne istina. To je ispoljavanje njegove izopačene priroda-suštine.

Recite Mi, da li je za čoveka dobro da može da vidi anđele? Ako neko zaista može da vidi anđele, onda je to naravno dobra stvar. Međutim, ako taj anđeo nije pravi anđeo, već je to Sotona koji se predstavlja kao anđeo, onda je veoma opasno videti ga. Ako se Sotona predstavlja kao anđeo i dozvoli ti da ga vidiš, da li je to za tebe dobra ili loša stvar? (To je loša stvar.) Zašto kažeš da je to loša stvar? Pod normalnim okolnostima, da li telo smrtnika može da vidi anđele? (Ne.) Imaju li ljudi ovu moć? (Nemamo je.) Da budem precizan, ljudi nemaju moć da vide Sotonu ili anđele, koji pripadaju duhovnom svetu. Ipak, ako ih zaista vidiš, šta se zapravo dešava? Zar to ne znači da se moć tvog tela donekle promenila? (Da.) Upravo je o tome reč. Kad u vezi sa telesnom sposobnošću nastupi natprirodna pojava, da li je uzrok te promene Bog, nešto drugo ili si to ti sâm? (Uzrok te promene je verovatno nešto drugo.) Da li bi onda Bog to promenio za tebe? (Ne, Bog ne obavlja takvo delo.) Da li bi Bog, dok su ljudi živi, promenio ljudske sposobnosti kako bi ojačao ljudsku veru, omogućavajući im da vide anđele ili neke stvari iz duhovnog sveta? Da li bi Bog takve stvari uradio? (Ne.) Možemo sa sigurnošću da kažemo da On to ne bi učinio. Pre nego što čovek postigne spasenje, Bog ove stvari nipošto neće činiti; to je van svake sumnje. Dakle, ako se sposobnost vašeg tela iznenada promeni i nastupi natprirodna pojava – a to nije promenio Bog niti si ti sâm to mogao da promeniš – šta je onda u pitanju? Bog takvu stvar ne bi uradio, a ni ti sâm to ne bi mogao da promeniš. Jedina mogućnost jeste da Sotona i zli duhovi deluju na tebi; odnosno, Sotona i zli duhovi su te zaludeli i kontrolišu te, čineći da se prepuštaš natprirodnim postupcima, omogućavajući ti da vidiš stvari koje normalni ljudi ne mogu da vide i da čuješ reči koje normalni ljudi ne mogu da čuju. To nipošto nije dobra stvar. Ako ti Sotona dozvoljava da vidiš stvari koje drugi ne mogu da vide, koji je njegov cilj? Da ti proširi vidike kako bi te naveo da poveruješ u postojanje duhovnog sveta ili da ti pruži veru u Boga? (Ne.) Kad ti Sotona to radi, ima li on dobre namere ili dobre motive? (Ne.) Zasigurno ih nema. Ovu tvoju natprirodnu sposobnost Sotona koristi da ti dozvoli da vidiš neke stvari koje inače ne možeš da vidiš, čime te mami i čini zainteresovanijim za stvari duhovnog sveta. On ti daje ovu sitnu korist, daje ti da to malo okusiš, a zatim te namamljuje da prihvatiš ono što će uraditi sledeće. A šta će to biti? Hoće li ti Sotona darovati istinu? Hoće li te opskrbiti životom? Ne, on će te nagrizati, uništiće razne urođene sposobnosti tvog tela, a zatim će te zaposesti, oteće te od Boga i nateraće te da napustiš Boga. Bilo da Sotona dozvoljava čoveku da vidi anđele ili bilo koju drugu pojavu iz duhovnog sveta, recite Mi, da li je to dobra stvar? (Nije.) Ako neko može često da vidi stvari koje drugi ne mogu da vide odnosno ako kaže da često vidi anđele kako lete oko njegovog krova i kaže da su anđeli beli i čisti i da s njim često razgovaraju, šta treba da uradiš kad naiđeš na takvog čoveka? (Da se od njega što pre udaljim.) Od takvog čoveka moraš što pre da se udaljiš; ne raspravljaj s njim ni o čemu. Budeš li zainteresovan za tu stvar i s njim o tome razgovaraš, to je opasno. Nemoj mu govoriti: „U opasnosti si; ti uvek možeš da vidiš stvari koje drugi ne mogu. Izopačen si i više neću da se družim s tobom.” Ne moraš da kažeš te stvari; samo budi svestan u svom srcu – to je dovoljno. Đavoli i Sotona su se na njega već ustremili ili je taj čovek prirodno đavo, nije čovek. Ljudi ne mogu da se druže s đavolima. Za ljude koji se druže s đavolima postoji samo jedan krajnji ishod: da ih đavoli proždru. Kad naiđeš na ovaj tip čoveka koji doživljava natprirodne pojave, kakve god uvrnute ili bizarne stvari da govori, nipošto ne smeš da budeš radoznao. Odmah se takvih ljudi kloni; nemoj da ih posmatraš, da ih proučavaš niti da pokušavaš da ih promeniš, a kamoli da im propovedaš jevanđelje i navodiš ih da poveruju u Boga. Radiš li to, previše si glup. Čak ni Bog ne želi ljude koji su đavoli; a ti bi ipak da đavola dovedeš u Božju kuću i poveriš mu da izvršava dužnost. Može li to da koristi crkvenom radu? Ne samo da to neće doneti nikakvu korist, već će doneti i ometanje i prekid crkvenom radu. Iako to radiš s dobrim namerama, Bog to neće zapamtiti, nego će te čak i osuditi; to je zlo delo. Stoga takve stvari ne smeš nikada da radiš. Bilo da je to neko ko ti je blizak ili nije, bilo da je reč o tvojoj porodici, bliskim rođacima ili prijateljima, odnosno braći i sestrama s kojima sarađuješ – ako oni često viđaju da se neko šeta u njihovom dvorištu ili nekoga ko u njih uvek zuri kroz pukotinu u vratima, a ujedno često kažu da mogu da razgovaraju sa anđelima, da mogu da čuju šta im Bog govori, da već osećaju da su pobednički sinovi, da su prvorođeni sinovi, neko ko će biti uznesen na nebo – možeš li takvu osobu da i dalje posmatraš kao brata ili sestru? (Ne.) U tvom srcu mora da ti bude jasno; takve ljude nemoj da brkaš s braćom i sestrama, ne budi blesav. Ako si blesav i, videvši takve ljude, pomisliš: „Oni su pobednici, prvorođeni sinovi, ljudi koji su usavršeni; oni imaju istinu i s njima moram da se zbližim”, tada ne samo da si u opasnosti, nego će te ti ljudi i lako zaludeti, a to će biti problematično. Ne možeš da raspoznaš ljude niti da prozreš njihovu priroda-suštinu. Da li bi Bog izvršavao takvo delo? Bog ne spasava đavole i Sotone. Delo koje Bog izvršava jeste u tome da ljude opskrbljuje istinom, da im omogućava da, shvatanjem i primenjivanjem istine i pokoravanjem istini, postignu to da istinu imaju za svoj život i da steknu istinsko znanje i istinski strah od Boga, čime se u potpunosti oslobađaju od Sotoninog uticaja i postižu spasenje. To je delo koje Bog izvršava. Jedino istina može da spase ljude, a ne nikakve neobične izreke, jeresi ili laži. Te jeresi i laži nemaju nikakve veze s istinom; one mogu samo da zaluđuju i kvare ljude i nipošto ljudima ne mogu da omoguće da postignu spasenje. Da bi ljudi postigli spasenje, postigli pokornost Bogu i klonili se zla, jedini put jeste da prihvate istinu i da primenjuju istinu; drugi put ne postoji. Ne pokušavajte da neke ekstremne metode ili izreke odnosno besmislene i uvrnute izreke predstavite kao istinu ili da njima zamenite istinu kako biste postigli spasenje. Nijedan od tih puteva nije delotvoran; oni nisu od Boga.

Nakon što smo završili razgovor u zajedništvu o ispoljavanjima izopačenosti onih koji su reinkarnirani iz đavola, hajde da sad porazgovaramo o još jednom njihovom ispoljavanju – zlu. Ispoljavanja zla su slična ispoljavanjima izopačenosti, ali postoje i razlike. Ispoljavanja izopačenosti ne odgovaraju razmišljanju, savesti, razumu ili instinktima normalne ljudskosti, niti odgovaraju raznim urođenim stanjima normalne ljudskosti koje je odredio Bog za stvorena ljudska bića; naprotiv, ona prevazilaze ta razna urođena stanja normalne ljudskosti. Sveukupno ispoljavanje je u nenormalnosti, natprirodnosti, ekstremnosti i bizarnosti. Drugim rečima, ljudi sa razumom i savešću normalne ljudskosti takve pojedince smatraju veoma neobičnim, kako u smislu njihovih ispoljavanja i ponašanja, tako i u smislu njihovih misli i gledišta. Naprosto ne možeš da dokučiš zašto bi oni razmišljali ili postupali na taj način. Sada, kroz razgovor u zajedništvu, to razumete. Dakle, u čemu je osnovni uzrok? Uzrok je u njihovoj priroda-suštini i u tome da su po svom svojstvu đavoli. To su u osnovi ispoljavanja izopačenosti. Međutim, zlo đavola ne obuhvata samo neka spoljašnja ispoljavanja koja se uobičajeno viđaju, već neposredno obuhvata stav ovog tipa čoveka prema istini. On je još podliji i ozbiljniji od izopačenosti. Ispoljavanja zla se, naravno, odlikuju i načinom na koji se takvi ljudi odnose prema istini. Kao prvo, oni koji su đavoli su neprijateljski nastrojeni prema istini; to je prvo ispoljavanje zla. Drugo ispoljavanje zla, osim posedovanja neprijateljskog stava prema istini, jeste u tome da đavoli aktivno napadaju istinu. Treće ispoljavanje zla je u tome da, osim što su neprijateljski nastrojeni prema istini i napadaju je, đavoli odlaze i korak dalje i žele da zamene istinu. Njihova ispoljavanja zla se nikada neće naprosto zaustaviti na nivou neprijateljstva prema istini i napadanja istine; naprotiv, na temelju ova dva ispoljavanja, oni ujedno žele da zamene istinu. To im je suština. Mnoga ispoljavanja zla kod đavola su istovetna ispoljavanjima onih sa suštinom antihrista, o kojima smo prethodno razgovarali, pa nema potrebe da dublje zalazimo u te aspekte. Danas ćemo uglavnom raščlanjivati ova tri ispoljavanja zla kod đavola: neprijateljstvo prema istini, napadanje istine i nastojanje da se istina zameni.

Hajde da u zajedništvu prvo porazgovaramo o ispoljavanju neprijateljstva prema istini kod onih koji su đavoli. O temi neprijateljstva prema istini smo ranije već prilično razgovarali; ovo nije vaš prvi susret sa takvom temom. Ispoljavanje neprijateljstva prema istini veoma je očigledno kod onih koji su đavoli. Odnosno, oni ne mogu da prihvate nijednu pozitivnu stvar, ništa što je ispravno i u skladu sa savešću i razumom ljudskosti. Posebno kad je reč o nečemu što obuhvata istina-načela, oni su još manje u stanju da to prihvate. Njihova nesposobnost prihvatanja nije naprosto stvar toga da oni odmahuju glavom i odbijaju; naprotiv, u svom srcu oni osećaju odbojnost i gnušanje, baš kao i mržnju. Koliko je duboka njihova mržnja? Ako o istini bilo ko besedi konkretno i sa stvarnošću, njima se ta osoba ne dopada. To nije samo tek nešto ljubomore – to je neprijateljstvo. Šta je neprijateljstvo? To znači da se prema tebi ophode kao da si im ubio oca. U stvari, s njima možda nisi imao nikakve dublje interakcije, niti te oni nužno poznaju, ali ako shvataš istinu i o istini besediš, oni u svom srcu osećaju odbojnost. Odbojnost ne osećaju prema nekome ko izgovara reči i doktrine, ali imaju žestoku odbojnost prema svakome ko s njima besedi o istini, osećajući se kao da ih to ubija – njihova mržnja dostiže te razmere. Koja su njihova konkretna ispoljavanja? Kad drugi besede o istina-načelima ili o Božjim namerama, kad to čuju, oni počinju da osećaju odbojnost i ne mogu da sede mirno. Neki pronalaze izgovor da odu, dok drugi čak ustaju i bez ikakvog premišljanja odlaze. S druge strane, ljudi sa savešću i razumom normalne ljudskosti, čak i ako ne žude za ispravnim rečima niti ih odobravaju – posebno onim koje odgovaraju istini – u najgorem slučaju ih u svom srcu neće prihvatiti, ali i dalje mogu da odsede i to saslušaju kako bi sačuvali obraz. Međutim, oni koji su Sotone ne mogu da sede mirno. Čim čuju istinu, u svom srcu osećaju odbojnost i iznerviranost, a kad su u toj meri iznervirani oni ne mogu da ostanu na tom mestu, već odlaze. Ako to ne mogu da učine, na internetu gledaju video-priloge, dopuštaju svojim mislima da odlutaju i bave se nekim radnjama koje im odvraćaju pažnju, menjaju temu i prepuštaju se praznim razgovorima ili uzdižu svoju „slavnu” prošlost i o njoj svedoče, pri čemu druge omalovažavaju i drže im pridike. Ukratko, ako besediš o istini, oni osećaju odbojnost; njihov stav prema istini je izrazito neprijateljski. Ako ne besediš o istini, već besediš samo o nekim administrativnim ili opštim poslovima, pričaš neke dogodovštine sa propovedanja jevanđelja ili ćaskaš o spoljašnjim stvarima, oni mogu da sede mirno i da sa svima drugima ćaskaju, delujući prilično usklađeno. Međutim, čim se besedi o istini, posebno kad se čitaju Božje reči, na svetlo dana izlaze njihova suština i njihovo pravo lice. Iznerviraju se i ako to budu slušali još koji sekund duže, osećaju se kao da će im glava eksplodirati. Što više čitaš Božje reči, oni sve više osećaju kao da im se sudi, sve više osećaju da će biti osuđeni i uklonjeni, i da im je život u opasnosti. Što više čitaš Božje reči, oni u svom srcu osećaju sve veću odbojnost i gnušanje, kao da su se zarazili nekom bolešću. Recite Mi, nije li ovaj problem veoma ozbiljan? Mogu li takvi ljudi da i dalje budu spaseni? Posebno kad je reč o primeni istine i o tome da budu pošteni ljudi, oni koji streme ka istini, budući da žele da budu pošteni, obučavaju sebe da govore istinu, da se otvore i sebe ogole. Kad đavoli to čuju, oni u svom srcu osećaju odbojnost, preziru te i mrze. Smatraju da si nizak jer primenjuješ istinu, dok su oni časni – i plemenitiji i veći od tebe – zato što ne primenjuju istinu. Kakvo je ovo gledište? Zar se time crno ne pretvara u belo? Upravo takvi jesu oni koji su neprijateljski nastrojeni prema istini. Ako besediš o istini ili o nekom načelu primene, ne samo da te oni u svom srcu preziru, već i prema tebi osećaju odbojnost; neće te čak pogledati u oči. Ako sa njima želiš da razgovaraš o crkvenom radu, uvek te izbegavaju; ne žele s tobom da razgovaraju i osećaju da vi nemate ništa zajedničko. S njima možeš da razgovaraš o bilo kojoj temi osim o temama koje obuhvataju istinu odnosno Božje delo spasavanja čoveka; o tim temama ne žele da razgovaraju. Na primer, ako im kažeš: „Hajde da u zajedništvu razgovaramo o tome kako da odano izvršavamo svoju dužnost, da raspravimo o tome koji problemi u ovoj fazi i dalje postoje u vršenju naše dužnosti i kako da ih rešimo”, čim to čuju, oni se osećaju kao da će im glava eksplodirati, u svom srcu osećaju izuzetnu odbojnost, a oči čak mogu da im sevaju od besa dok prema tebi počinju da osećaju neprijateljstvo. Oni su spremni da istrpe svaku patnju kako bi bili odani Sotoni, ali ih Bog i istina naročito odbijaju, ni najmanje ne prihvataju istinu. Ko god da s njima besedi o istini, oni to ne mogu da slušaju. Ako od njih zatražiš da proučavaju nauku ili čuvena književna dela, izrazito su spremni, osećajući da su vrlo plemeniti. Ali kad slušaju propovedi ili druge ljude kako besede o istini, to im je kao da ih neko zlostavlja ili kao da im se sudi u sudnici. Najveću odbojnost imaju prema čitanju Božjih reči i besedi o istini. Prema tome, iako će u svom svakodnevnom životu obavljati neke opšte poslove i stvari koje koriste njihovom statusu, ugledu i izgledima za dobijanje blagoslova, takvi ljudi nikada ne čitaju Božje reči niti se bave duhovnom posvećenošću. Tokom okupljanja, oni takođe nikada ne besede o istini i nikad sa drugima ne dele svoje lično iskustveno znanje; njihovo prisustvo na okupljanjima puka je formalnost. Ako od njih zatražiš da besede o svom poznavanju Božjih reči ili o istini, oni ne mogu da izgovore ni jednu jedinu reč i u svom srcu osećaju odbojnost, pomišljajući: „Beseda o božjim rečima i o istini je stvar za domaćice i za ljude iz nižih društvenih slojeva. Kako bi velika ličnost poput mene mogla da radi takve stvari? Ja sam neko ko radi velike stvari i obavlja veliki posao, neko ko će dobiti velike blagoslove. Kad uđem u carstvo, biću stub i oslonac u božjem carstvu. Neko sam ko preuzima ogromnu odgovornost. Šta mislite, ko ste vi? Za mene je poniženje čak i da prisustvujem okupljanjima u istoj crkvi kao i vi!” Pogledajte koliko su samo oholi! Njihovo neprijateljstvo prema istini jeste neprijateljstvo prema svim ljudima i stvarima povezanim sa istinom, kao i prema postupcima i izrekama povezanim sa istinom; čak su neprijateljski nastrojeni i prema pozitivnim stvarima. Na primer, pomeneš li da braća i sestre u crkvi treba da imaju pristojnost sveca, da kontakti među polovima – bilo na poslu ili u svakodnevnom životu – treba da se odvijaju unutar određenih granica, da svi treba da budu dostojanstveni i pristojni, da se ne prepuštaju nepromišljenom očijukanju i da poštuju odnose između muškaraca i žena i da poštuju brak, da u tom smislu čovek mora da postupa prema Božjim rečima, te da Božja kuća ne zagovara seksualnu slobodu, šta će oni pomisliti kad to čuju? „To je prevaziđena izreka, običan kliše. U kom smo mi veku sada, pa da i dalje govorimo o pristojnosti sveca i o granicama između muškaraca i žena! Carevi su u prošlosti u svojim palatama imali čitave hareme za sebe – kako je to samo bilo veličanstveno! Da imam sposobnost i sredstva, čak i da ne mogu da imam harem, makar bih imao njih desetak s kojima bih se spanđao!” Nikad ne prihvataju nijednu pozitivnu stvar, nijednu ispravnu izreku, posebno reči istine, čak su im one u velikoj meri odbojne i mrze ih. Prema tome, na temelju svog neprijateljstva prema istini, ti ljudi neprekidno napadaju istinu i pozitivne stvari. O kojem god aspektu istine ili konkretnom Božjem zahtevu da se besedi, oni uvek imaju mnoštvo jeresi i laži kojima to kritikuju i osuđuju. Zar ta kritika i osuda nisu napad? (Jesu.) Ma koliko ljudi da prihvata istinu i pozitivne stvari, oni to nikada neće prihvatiti. Oni smatraju da su to što Božja kuća zagovara i to što istina ljudima nalaže da praktično sprovode sve redom krilatice i formalnosti, a da su svetovni trendovi ono što zaista ispunjava ljudske potrebe; šta god da svetovni trendovi sad zagovaraju, to je najviša istina. Zar ovo nije veličanje zla? Dakle, o kojem god aspektu istine da besediš, oni su prema tome subjektivno neprijateljski nastrojeni i, osim toga, to će osuđivati, napadati i na to će huliti. Na primer, Bog od ljudi zahteva da budu pošteni. Kako oni definišu poštenog čoveka? „Biti pošten čovek je stvar za budale; jedino budale praktično sprovode poštenje. Jedino budale drugima govore šta misle u svom srcu, o svojim privatnim stvarima. Jedino budale govore istinito. Jedino budale svoju sudbinu stavljaju pod tuđu kontrolu. Ja nisam budala; moja je sudbina u mojim rukama i drugi nemaju pravo da se u to upliću! Drugi nemaju pravo da se upliću u to da li želim da kažem šta mislim u svom srcu ili ne želim. Ako je to nešto što ljudima ne želim da kažem, možeš samo da sanjaš o tome da ćeš to i saznati!” Zar to nije odbojnost prema istini i mržnja prema istini? (Jeste.) Ljudi koji su đavoli ne prihvataju istinu i ne primenjuju je. Osim što su prema istini neprijateljski nastrojeni i napadaju je, oni odlaze i korak dalje i koriste razne sotonske otrove, kao i gledišta i postupke od Sotone, da bi zamenili istinu. Na primer, koriste spletke, laži, razna sredstva ili masku trpljenja teškoća i plaćanja cene da bi druge zaludeli, kao uslove za zadobijanje blagoslova i za pogađanje sa Bogom. Smatraju da u svojoj veri u Boga, čovek ne mora da bude poštena osoba, ne mora da bude odan svojoj dužnosti i da ne mora da prihvati istinu i da je primenjuje; dokle god čovek istrpi malo više patnje, plati veću cenu, obavi više posla, obavi više dobrih stvari i nakupi više zasluga, učini više stvari koje zavređuju ljudsko odobravanje i veliko poštovanje, pa na ovaj način zadobije poverenje braće i sestara, kao i uzdizanje i podršku od njih, u tom slučaju on može da postigne cilj da sve to razmeni za blagoslove nebeskog carstva. Nije li ovo gledište neverovatno apsurdno? (Jeste.)

Bilo da je reč o donošenju sudova o istini i njenom osuđivanju, neprijateljstvu prema istini i njenom napadanju ili o večitoj želji da se koriste Sotonine jeresi i laži da bi se zamenila istina, sve ovo su konkretna ispoljavanja načina na koji se đavoli ophode prema istini. Kakva god da su konkretna ispoljavanja, sva ona u potpunosti razotkrivaju zlu suštinu đavola. Neprijateljstvo prema istini, napadanje istine i nastojanje da se zameni istina – to su postupci koje jedino đavoli mogu da učine. Jedino se đavoli prema istini i Bogu ophode uz takvu mržnju, sud i osudu i u stanju su da posegnu za bilo kojim sredstvom da bi ljude zaluđivali, obmanjivali i namamljivali što dalje od istine i što dalje od Boga. Jedino će đavoli smišljati svaki mogući način da na prevaru pridobiju ljudsko poverenje, podršku i veličanje, kako bi postigli svoj cilj da osvoje ljudsko srce i kontrolišu ga, u pokušaju da u srcu ljudi zamene Božje mesto. Ukratko, činjenicom da đavoli usvajaju takav stav prema istini i prema onima koji streme ka istini razotkriva se da je njihova suština zla. Pozitivne stvari i istina jesu ono za čim žude i što vole sva stvorena ljudska bića, a pozitivne stvari i istina su dostojni i da ih ljudi cene. Naravno, oni su takođe ono što je ljudskim bićima najpotrebnije. Ovo je stoga što je istina osnovna stvar kako bi se ljudski rod oslobodio Sotoninog uticaja, išao pravim putem i bio u stanju da se boji Boga i kloni zla. Da bi normalni ljudi postigli spasenje, neophodan je proces stremljenja ka istini, prihvatanja istine i primenjivanja istine; drugi način ne postoji. Čak i ako im je zbog posedovanja iskvarenih naravi teško da prihvate i primenjuju istinu, iz ugla njihovog najdubljeg bića i njihove subjektivne volje, normalni ljudi nisu neprijateljski nastrojeni prema istini; njihov subjektivni stav neće odražavati neprijateljstvo prema istini, niti namerno napadanje istine ili pokušaje da na sve moguće načine jeresima i lažima zamene istinu. Jedino Sotona može to da učini; njegova suština neprijateljstva prema istini istovetna je onoj kod velike crvene aždaje. Koja god da je pozitivna stvar, šta god da obuhvata istinu, Sotona to poriče, osuđuje i odbacuje. Čak i ako mu te istine ne predstavljaju nikakvu pretnju, on je prema njima svejedno neprijateljski nastrojen i mrzi ih; to mu nalaže njegova priroda. Budući da đavoli imaju zlu prirodu, za njih je istina njihov neprijatelj. Šta podrazumeva reč „neprijatelj”? Ona podrazumeva da neprijatelji ne mogu nikada da budu kompatibilni, nikada ne mogu da budu prijatelji, nikada ne mogu da budu istomišljenici. Baš kao u slučaju velike crvene aždaje. Prema onima koji veruju u Boga ona se ophodi s naročitom mržnjom i neprijateljstvom. Ukoliko prestaneš da veruješ u Boga i Boga vređaš, u društvu možeš da počiniš bilo koje zlo – nije je briga da li kradeš, pljačkaš ili se baviš razuzdanim aktivnostima; možeš s njom da se udružiš i da učiniš bilo koju lošu stvar. Međutim, ako veruješ u Boga i ideš pravim putem, ona to neće dozvoliti; uhapsiće te, progoniće te, pa ćete čak i ubiti. Naprosto ti neće dozvoliti da postojiš. Sve dok postojiš, ti si joj trn u oku; svakog dana dok postojiš, ona se u sebi oseća uznemireno i nelagodno. Tek kad te uništi, kad prestaneš da postojiš, ona se oseća pobednički, opušteno i spokojno. Stav prema istini onih koji su đavoli po svojoj prirodi je isti kao i mržnja velike crvene aždaje prema istini. Ako stremiš ka istini, primenjuješ istinu, radiš sve prema načelima, imaš stav i podržavaš načela, nećeš im se dopadati i mrzeće te. Ako postanu starešine i steknu moć, smišljaće svaki mogući način da pronađu nekakvo preimućstvo da te muče, pa čak i da ti smeste neki prestup ne bi li te odstranili. Kad izopšte sve one koji streme ka istini, pa u crkvi preostanu samo smetenjaci i oni koji istinu ni najmanje ne shvataju, takvi ljudi se osećaju sigurno, osećaju da im ništa ne predstavlja pretnju i da im dani prolaze glatko. Prema tome, oni koji su đavoli nisu samo neprijateljski nastrojeni prema istini, već su neprijateljski nastrojeni i prema onima koji vole istinu i ka njoj streme. Zar to ne pokazuje da imaju zlu prirodu? (Da.) Nakon što su ih đavoli osuđivali, izopštavali i mučili, neki ljudi kažu: „Nisam ih uvredio, pa zašto im se ne dopadam?” Nije li ovo smeten govor? Nije li ovo neuspeh da se stvari prozru i nesposobnost da se ljudi raspoznaju? Da li velika crvena aždaja hapsi i progoni hrišćane zato što hrišćani krše zakone i čine krivična dela? Ili zato što hrišćani učestvuju u političkim aktivnostima da bi je srušili i oduzeli joj političku moć? (Ni jedno ni drugo.) Pa, zašto to radi? Mi ne učestvujemo u politici, ne protivimo se velikoj crvenoj aždaji niti je razotkrivamo, a ponajmanje se bavimo političkim aktivnostima kako bismo joj oduzeli moć. Pa, zašto ona na ovaj način potiskuje i hapsi one među nama koji veruju u Boga? Ona te mrzi naprosto zato što slediš Boga, prihvataš istinu, poštuješ Boga kao velikog i obožavaš Ga. Ona smatra da si je izdao; ne slediš je, ne obožavaš je i ne pokoravaš joj se, pa te mrzi. Stoga želi da te potisne i ukloni, s ciljem da učini da nestaneš. Naprosto zato što je zli đavo i ima priroda-suštinu koja je neprijateljski nastrojena prema istini, ukoliko slediš Boga, ona će prema tebi biti neprijatelj, mrzeće te i isprobaće svaki mogući način da te muči, ukloni i otme od Boga. To joj je cilj. Prestaneš li da slediš Boga, prema tebi neće biti toliko neprijateljski nastrojena. Naravno, i dalje će nastojati da te upropasti, iskvari, da se tobom poigrava i kontroliše te. Ako možeš da je obožavaš i slediš, onda će biti zadovoljna i neće te mučiti, ali, na kraju, s njom možeš jedino da budeš sahranjen. Niko ko obožava Sotonu nikad nema dobar kraj!

Sotonina priroda protivljenja Bogu nikada se neće promeniti. Zašto su oni koji su od Sotone, a koji su antihristi, toliko neprijateljski nastrojeni prema istini i prema Bogu? Recite Mi, koliko je samo zla njihova priroda-suština? Oni, bez izuzetka, ne prihvataju istinu, Božje delo, nijednu pozitivnu stvar niti ispravnu izreku i postupak. Ne samo da u svom srcu osećaju odbojnost i odbijaju da ih prihvate, već ujedno aktivno čine zlo kako bi se opirali Bogu i šire razne neosnovane glasine i laži kako bi osudili istinu i pozitivne stvari. Takvi zli ljudi takođe žele da verom u Boga zadobiju blagoslove; uvlače se u Božju kuću, ali budući da ni najmanje ne prihvataju istinu, bivaju otkriveni i uklonjeni. Na primer, prihvatanje orezivanja je pozitivna stvar. Kad normalni ljudi učine nešto pogrešno i budu orezani, oni će o sebi razmisliti. Ako je njihovo nedelo izazvano pogrešnim namerama ili iskvarenom naravi, oni će tragati za istinom da to razreše. Ako je njihovo nedelo nastalo zbog toga što im je kov loš i stvari nisu jasno videli, oni će takođe aktivno tražiti put da to reše, pronalazeći ljude dobrog kova koji shvataju istinu da im pomognu i usmeravaju ih. Ukratko, pod vođstvom i usmeravanjem svoje savesti i razuma, oni će se ispravno odnositi prema tome što ih orezuju. Međutim, kako se oni koji su đavoli odnose prema tome što ih orezuju? Sami đavoli su neprijateljski nastrojeni prema istini, ali se uz svoju zlu prirodu oni nipošto neće zaustaviti samo na neprijateljstvu; oni će istinu takođe osuđivati, opiraće joj se i na nju će huliti. Dakle, kad ih orezuju, oni energično pokušavaju da se raspravljaju i da sebe uzimaju u odbranu. Ne samo da istinu poriču, već ujedno napadaju i osuđuju one koji ih orezuju, pa čak raspredaju i ovakve priče: „Previše je teško verovati u boga! Oni među nama koji su lošeg kova i koji ne shvataju istinu naprosto će završiti tako što će biti izbačeni. Nije lako nastojati da živiš od božje kuće! Za ljude lošeg kova ne postoji put napred; ne možemo ništa da učinimo, osim da nas drugi muče. Koliko god da nas drugi gnjave, to naprosto moramo da istrpimo. Na šta, osim na sopstveni loš kov, možemo da svalimo krivicu? Ako ti je kov loš, u odnosu na druge si niži!” Ne samo da oni ne prihvataju orezivanje niti da o sebi razmišljaju i sebe spoznaju, već ne tragaju ni za načelima primene ili putem primene kako bi ovaj problem razrešili. Ako im je kov zaista loš, kako oni mogu da, na temelju svojih urođenih stanja, daju sve od sebe da dobro izvršavaju svoju dužnost i ponude svoju odanost? Da li bi na ovaj način razmišljali? Oni su neprijateljski nastrojeni prema istini, pa na ovaj način nipošto ne bi razmišljali. I ne samo to, intenziviraće stvari i prepuštaće se osudi i kleveti, pa će u svom srcu čak potajno proklinjati one koji ih orezuju: „Uf! Danas mi je zbog tebe neprijatno. Jednoga dana ću ti pokazati! Misliš li da mi je kov loš? Već godinama verujem u boga, dok ti veruješ tek nekoliko godina! Ne dopadam ti se? Jednoga dana ćeš snositi posledice, ima da umreš užasnom smrću!” Vidiš, kad ih orezuju, iako ništa ne govore, pa se čak i osmehuju, srce im kipti od ogorčenosti, mržnje i kleveta. Neki ljudi pokazuju svoju nespremnost da prihvate orezivanje, povremeno izgovarajući pritužbe, napadačke ili osuđujuće reči. Ne samo da su oni neprijateljski nastrojeni prema orezivanju, već takođe preuzimaju inicijativu da napadnu one koji ih orezuju, odbijajući da popuste pred onima koji to čine. Neke žene mogu biti sitne građe i, gledano spolja, mogu delovati prilično krhko, ali kad ih neko zaista orezuje, one se razbesne: „Verujući u boga sve ove godine tako mnogo sam istrpela – je li to bilo lako? Ne dopadam ti se? Pa, ja sam propovedala jevanđelje i pre nego što si ti rođen! Pokušavaš li da me maltretiraš samo zato što sam starija? Da ti kažem, to se neće dogoditi! Idi i raspitaj se – kome sam u celom svom životu ikada popustila?” Mogu li ljudi sa ovakvom naravi da prihvate istinu? Sasvim sigurno ne mogu. Ne samo da oni ne prihvataju da budu orezani, već i proklinju one koji ih orezuju. Zar nisu previše zlonamerni? Ljudi koji su đavoli i Sotone su prepredeni, ljigavi, varljivi i lukavi. Pošto se njihov stav prema istini ogleda u neprijateljstvu i napadanju, nakon što njihova zla dela budu razotkrivena i oni se suoče s uklanjanjem ili izbacivanjem, bez nade da će dobiti blagoslove, nipošto se neće tako lepo ponašati niti će biti pitomi, već će posegnuti za raznim sredstvima da pruže otpor. Neki izmišljaju laži, govoreći kako ih starešine i delatnici muče, podstičući druge da im stanu u odbranu, namerno ometajući crkveni rad. Drugi se pretvaraju da su pokorni, govoreći: „Kako god da se božja kuća prema meni ophodi, čak i ako budem poslat u grupu B ili uklonjen, svejedno ću i dalje izvršavati svoju dužnost. Odan sam bogu i nikada neću poreći ovaj put niti ću odustati od svoje dužnosti.” Ovaj čovek navlači masku kako bi ljude prevario, da bi delovalo kao da se pokajao, kao da može da prihvati i pokori se bez obzira na to kako se Božja kuća prema njemu odnosi, te da neće odustati od svoje dužnosti. Zapravo te obmanjuje i s tobom se poigrava. U sebi razmišlja: „Hm! Ti bi da me koristiš da pružam uslugu? Nema šanse! Kad ti izrazim svoju rešenost i kažem da sam spreman da izvršavam svoju dužnost, to je samo formalnost, samo vas zamajavam!” Gledano spolja, on deluje naročito pitomo i poslušno, navodeći ljude da pomisle da je spreman da izvršava dužnost. Ali, kad mu zaista organizuješ da vrši dužnost, on je površan, poseže za smicalicama i obmanjuje te, pa još nestane bez traga. Može proći i više od deset dana otkako mu je dodeljen zadatak, a neće biti nikakvog napretka. Neki ljudi su neuki i nemaju sposobnost raspoznavanja, pa će se pred ovim zbuniti, razmišljajući: „Bio je prilično iskren kad je to prihvatio, govoreći da je spreman da vrši svoju dužnost. Nije delovalo kao da laže. Kako to da ga sada nigde nema?” Dozvoli Mi da ti kažem istinu: on je samo jedan veliki prevarant, on je đavo. Kako oni koji su đavoli posmatraju vršenje dužnosti? Oni dužnost posmatraju tako kao da ih Božja kuća koristi da pružaju uslugu, kao da se njima poigrava. Ovo je mentalni stav onih koji su đavoli prema vršenju dužnosti. Šta je u tebi vredno da se iskoristi? U najboljem slučaju razumeš ponešto u određenoj profesiji. Ako Božja kuća ima potrebu za radom u toj oblasti, to u najboljem slučaju znači da si prikladan da vršiš tu dužnost. Činjenica da tvoje izvršavanje dužnosti služi za to da budeš procenjen i da ti se postave zahtevi predstavlja tvoje uzdizanje. Ako odbiješ i ne prihvatiš, ti onda ne ceniš dobrotu. Razum u toj meri ne dopire do onih koji su đavoli. Oni traže da izvršavaju dužnost, a kad im crkva uredi posao, oni su mišljenja da Božja kuća hoće da ih iskoristi. Ako zaista imaš određenu vrednost koja se u crkvi može iskoristiti, je li to za tebe srećna ili nesrećna okolnost? (Srećna okolnost.) Je li to za tebe loša sreća ili je blagoslov? (Blagoslov.) Zašto kažete da je blagoslov? (Mogućnost da se Bogu pružaju usluge jeste uzdizanje od Boga, pa je to, dakle, blagoslov.) Ovo moraš da shvatiš: pružanje usluga Bogu jeste uzdizanje od Boga. Šta označava uzdizanje? To znači da imaš to nešto profesionalne vrline koja se u radu Božje kuće može iskoristiti, što je prilika koju ti Bog pruža; to znači da ti je Bog pružio priliku da Mu pružaš usluge, priliku da postigneš spasenje i da je to osnovni uslov da bi bio blagosloven. Tek kad poseduješ ovaj osnovni uslov možeš da imaš priliku da prihvatiš istinu i da istinu primenjuješ korak po korak, i postigneš spasenje. Ako nemaš nikakva svojstva kojima možeš da se iskupiš, tada si u Božjoj kući beskoristan. Hoće li Božja kuća i dalje besplatno da brine o tebi? Ako u Božjoj kući za tebe nema dužnosti, u tom slučaju ti nedostaju odgovarajuće i opravdano sredstvo i osnovni uslov da očuvaš normalan odnos sa Bogom. Ako ni za jedan konkretan posao u Božjoj kući ne možeš da budeš iskorišćen, to znači da s Bogom nisi uspostavio nikakav odnos, a time da nemaš priliku da dođeš pred Boga, nikakvu priliku da prihvatiš bilo koji korak ili bilo koji period dela koje Bog obavlja kako bi spasao ljudski rod. Da li onda i dalje imaš priliku i uslove da postigneš spasenje? Dakle, ako se kaže da imaš vrednost koja se može iskoristiti, u svetu nevernika to možda zvuči neprijatno i možda reč „iskoristiti” tamo označava negativan pojam – međutim, u Božjoj kući moraš da pogledaš ko te iskorišćava. Kako ovo „korišćenje” treba tumačiti? Ako te Bog koristi, to dokazuje da još uvek imaš određenu vrednost i da i dalje Bogu možeš da pružaš usluge. Kad Bogu pružaš usluge, zar te Bog time ne uzdiže? (Da.) Ovim ti Bog pruža priliku, Bog te uzdiže. To je dobra stvar; to dokazuje da Bog prema tebi ima određeno poštovanje i da još uvek želi da ti pruži priliku. Dakle, da li je sramno da te Bog koristi? Je li to gubitak? Trpiš li gubitak jer si iskorišćen? Da li zbog toga gubiš svoj integritet ili dostojanstvo? Ne, zadobijaš znatno više. Ovim ti se pruža prilika da dođeš pred Boga da prihvatiš istinu i Božje spasenje. Ne trpiš nikakav gubitak; stičeš veliku prednost. Međutim, oni koji su reinkarnirani iz đavola to na ovaj način ne vide. Oni imaju zlu prirodu. Koliko god da ih Sotona iskorišćava i kvari, tome ne prigovaraju; time su prilično zadovoljni. Ako ih državni službenici iskorišćavaju, to smatraju srećnom okolnošću, uspehom. To ne raspoznaju, tome se ne protive, ne pružaju otpor niti to odbijaju. Ali u crkvi, ako budu unapređeni da vrše dužnost, oni to smatraju pružanjem usluge, smatraju da sebe prodaju i da ih crkva iskorišćava. Na primer, izvesna žena shvata ponešto o određenoj profesionalnoj veštini, pa crkva za nju uredi da obavi posao u ovoj oblasti. Ne samo da ona to ne može da prihvati od Boga, već u svom srcu oseća naročitu odbojnost: „Nastojiš da me iskoristiš? Dobro razmisli! Nisam toliko glupa! Već sam dovoljno proživela i niko me nikada nije iskoristio. Nije se još uvek rodila osoba koja bi mogla da me iskoristi!” Nema potrebe da se toliko uzbuđuješ. Ako si spreman da izvršavaš svoju dužnost, onda to prihvati od Boga i dobro izvršavaj svoju dužnost. Ako nisi spreman da izvršavaš svoju dužnost, onda napusti Božju kuću. Vrata Božje kuće su otvorena; u svakom trenutku možeš da je napustiš i da odeš kud god poželiš. Bog ljudima besplatno daruje istinu. Božje darovanje istine i Njegovo opskrbljivanje ljudi životom su svi besplatni. Da li ti je On zatražio ijedan dinar? (Ne.) Obavljaš tek neku sitnu dužnost, a ipak to doživljavaš kao da te Bog iskorišćava. Nije li ovo odsustvo savesti, znak da ne ceniš dobrotu koja ti je ukazana? Pa šta ako te Bog iskorišćava? Je li to pogrešno? Taj tvoj život ti je dao Bog. Zar Bog nije dostojan da te iskoristi? Zar nije podoban? Možeš li da se ponašaš umišljeno i moćno samo zato što razumeš ponešto o nekoj profesiji? Mora li Bog da ti podilazi, da te s poštovanjem preklinje, da ti stvari obećava, da te podržava i postavlja na presto – da li bi te to usrećilo? Ljudi bez normalne ljudskosti ne mogu ispravno da shvate pitanje izvršavanja dužnosti. Oni uvek govore: „Božja kuća me iskorišćava. Nisam budala; samo su budale spremne da ih bog iskorišćava!” Vidiš, ova misao je ujedno i izopačena i zla, i krajnje nerazumna! Kako se treba odnositi prema takvim ljudima? Lako je: ili ih uklonite ili ih rasporedite u grupu B, samo ih odstranite. Ako se toliko plašiš da ne budeš iskorišćen, zašto se i dalje čvrsto držiš Božje kuće i govoriš da želiš da vršiš dužnost? Zar to nije licemerje i obmanjivanje ljudi? Ako se plašiš da ne budeš iskorišćen, Božja kuća te neće nikad koristiti za vršenje dužnosti; Božja kuća ljudima ne nameće stvari. Sada je trenutak kad se svako raspoređuje prema svojoj vrsti. Ostaće svako ko je spreman da izvršava svoju dužnost; onaj koji nije voljan da vrši svoju dužnost treba što pre da ode iz crkve i da se više ne vraća. Božja kuća nikoga ne prisiljava. Božji izabrani narod jesu samo oni koji svojevoljno izvršavaju svoju dužnost. Oni koji nisu voljni da vrše svoju dužnost svi su Sotonine sluge, ovde su da ometaju crkveni rad. Neki ljudi bi želeli da vršenjem dužnosti zadobiju blagoslove, ali se istovremeno plaše da ne budu iskorišćeni. Jesu li to ljudi sa savešću i razumom? (Nisu.) Oni se uvek plaše da ne istrpe gubitke, uvek osećaju da ih Božja kuća iskorišćava, da trpe ogroman gubitak. Zar ovo nije neuspeh da prepoznaju šta je za njih dobro? Kakav si gubitak istrpeo? Ako nastojiš da svoje tehničke veštine razmeniš za istinu i za spasenje, kažem ti da tu razmenu ne možeš da obaviš; nisi dostojan, nisi podoban. Božje reči su život; one su najmoćnije oružje kako bi ljudski rod odbacio iskvarene naravi i oslobodio se Sotoninog uticaja. Jedino Božje reči, jedino istina, mogu da iskorene stari ljudski rod koji poseduje priroda-suštinu Sotone. Jedino Božji život, jedino istina, mogu ovom ljudskom rodu da omoguće da nastavi da opstaje i da okonča Sotoninu sudbinu. Božji život i istina su neprocenjiva blaga; nijedna materijalna stvar na svetu i ništa što ljudi smatraju dragocenim ne mogu se za njih razmeniti. Čak i ako ljudi ponude svoj život, on se za njih ne može razmeniti, a kamoli njihova oskudna tehnička veština. Istina nije na prodaju; Božja kuća ne prodaje istinu, ne prodaje život. Pa, šta ljudi treba da urade kako bi zadobili život? Samo prihvatanjem istine, pokoravanjem istini, nudeći svoju odanost i iskrenost Bogu i ispunjavanjem dužnosti stvorenog bića, oni mogu da zadobiju život.

Ljudi sa zlom suštinom Sotone imaju naročito zlonamerne naravi. Ne samo da oni ispoljavaju neprijateljstvo prema istini i istinu napadaju, već ujedno žele da korišćenjem sopstvenih jeresi i laži zamene istinu. Glavno ispoljavanje im je da mrze i napadaju svakoga ko ih orezuje ili razotkriva, zagorčavajući toj osobi život. Ova narav-suština je previše zla, zlonamernija od one kod bilo koje svirepe životinje. Iako tigrovi i lavovi imaju svirepu narav, kad nisu gladni odnosno kad im ne predstavljaš pretnju, oni te ignorišu i ne žele da ti naude. Međutim, đavoli su drugačiji. Čak i ako ih ignorišeš, dokle god predstavljaš opasnost po njihov status, oni te neće ostaviti na miru; preuzeće inicijativu da te napadnu – a tim pre će to učiniti ako ih razotkrivaš i orezuješ. Ne samo da oni nikad ne prihvataju da budu orezani, već odbijaju i da slušaju bilo kakve ispravne izreke ili predloge. Umesto toga smišljaju razne načine da se drugoj strani osvete kako bi poraz pretvorili u pobedu, stičući preimućstvo u svakoj borbi i nadmetanju, pretvarajući pasivnost u inicijativu. Pretpostavimo da u crkvi vidiš nekoga ko ne poštuje pravila, koga ne vezuju nikakva ograničenja, ko ne može da podnese da ga iko kritikuje ili naljuti, ne prihvata kad iko besedi o istini, opire se i raspravlja kad ga orezuju i mrzi i napada svakoga ko ga razotkriva – to je đavo. Pojedini ljudi u svom poslu naprave nekoliko grešaka, pa i pre nego što drugi uopšte počnu da ih zbog bilo čega kritikuju ili razotkrivaju, oni napadaju preventivno, iznalazeći svaki mogući način da smisle razloge ne bi li sebe opravdali i odbranili, navodeći da postoje razlozi i objašnjenja za njihov loš rad i da ga je neko sabotirao, nastojeći na sve načine da odgovornost svale na druge i da skinu sramotu sa svog imena. Naročito su osetljivi kad god neko besedi o svojim sopstvenim iskvarenim naravima i analizira ih, smatrajući da se to zapravo odnosi na njih same, pa nastoje da na svaki mogući način zaštite sopstveni ego i prikriju sopstvene greške, čak kritikujući i osuđujući one koji besede o istini. Takvi ljudi neće nipošto nikada priznati sopstvene greške niti će o sebi razmišljati, a još manje će se pokajati. Naprotiv, oni smišljaju svaki mogući način da sebe prikriju, da u tuđim očima budu savršeni ljudi i besprekorni pojedinci, ljudi koje drugi vide kao nepogrešive. Bilo da izgovore neki pogrešan izraz, upotrebe neku pogrešnu reč ili da u svom radu imaju neka odstupanja ili mane odnosno da razotkriju određene iskvarene naravi i namere koje drugi otkriju, oni osećaju da je to loš predznak, kao da će se nešto užasno dogoditi, da im život visi o koncu ili da se bliži kraj sveta. Zatim smišljaju razne načine da sebe opravdaju i odbrane; to im je instinktivna reakcija. Na sebe čak navlače određene maske, govoreći stvari koje odgovaraju ljudskim predstavama i uobraziljama, reči koje osvajaju ljudsko srce, kako bi ljude oko sebe prevarili. Naročito se plaše da će ljudi videti njihovo pravo lice, njihove nedostatke i mane i posebno se pribojavaju da će njihovo pravo stanje biti razotkriveno. Nikad ne priznaju da im je kov loš niti da imaju probleme u svojoj ljudskosti i, naravno, još manje priznaju greške koje su napravili ili iskvarene naravi koje su otkrili. Sve to dobro skrivaju u sebi, starajući se o tome da im ništa ne promakne. Njihov je cilj da zaštite sopstveni status i ugled, da u ljudskom srcu zauvek održe slavnu, besprekornu sliku o sebi samima, navodeći ljude na pomisao da u svojoj ljudskosti oni nemaju nikakve nedostatke, da vole istinu i ka njoj streme, da mogu da primenjuju istinu, da mogu da istrpe patnju i plate cenu, te da nemaju nikakve iskvarene naravi. Takvi ljudi su đavoli, a ne ljudi. Đavoli naprosto ne prihvataju istinu, pa još i smišljaju svaki mogući način da sebe predstave kao samo oličenje istine, pravi uzor savršenstva. Ovo je u isto vreme izopačeno i zlo, zar ne? Koliko god godina da veruju u Boga, sebe uvek predstavljaju kao savršene ljude, bez ikakvih nedostataka. Čak i ako su negativni, slabi ili imaju predstave, nikad se ne usuđuju da ih razotkriju, već ih drže u tajnosti. Kad ih neko razotkrije, tu osobu mrze i smišljaju razne načine da bi je mučili, istovremeno koristeći razne metode i načine da sliku o sebi poprave. Na primer, neki ljudi se uvek brane, govoreći neke zaluđujuće đavolske reči, namerno pretvarajući crno u belo i mešajući ispravno i pogrešno, kako bi zaludeli određene ljude bez sposobnosti raspoznavanja, čime menjaju ljudsku percepciju o sebi i ljude navode da preispitaju način na koji su ih okarakterisali. Takvi ljudi su pravi đavoli, bez trunčice ljudskosti. Koliko god da se đavoli lepo ponašaju, kakva god da su im gledišta o raznim stvarima, ukratko, budući da imaju zlu prirodu, oni će prema istini biti neprijateljski nastrojeni. Odnosno, iz dubine svog srca, oni nikada ne prihvataju istinu niti pozitivne stvari. Ne slušaju Božje reči niti Božje reči prihvataju; njihova priroda-suština je u tome da mrze Boga. Ma šta Bog rekao, oni osećaju odbojnost. Njihovu odbojnost možda ne možeš da otkriješ; gledano spolja, oni takođe prisustvuju okupljanjima i čitaju Božje reči, i ne iskazuju stav neprijateljstva prema svakoj istini. Ipak, kad se dogodi nešto što ne odgovara njihovim predstavama ili nešto što se tiče njihovih interesa, oni će osuđivati Boga, Božju kuću i istinu, osuđivaće i napadaće one koji streme ka istini, i osuđivaće svaku pozitivnu stvar – razotkriće svoju zlu prirodu. U tom trenutku ćeš otkriti da je njihova tvrdnja da su voljni da prihvate istinu samo obična maska; duboko u svom srcu, oni istinu preziru, gade je se i nimalo je ne prihvataju. Međutim, pošto su dobri u prerušavanju, polazi im za rukom da neke ljude obmanu, baš poput fariseja.

U onima koji su reinkarnirani iz đavola ne postoji ništa osim neprijateljstva prema istini, osude istine i napadanja istine; uz takav mentalni stav, njima je nemoguće da prihvate istinu. Kad je reč o radnim aranžmanima Božje kuće, oni ih samo ovlaš naglas pročitaju kako bi ih drugi čuli, a zatim tu stvar smatraju završenom. Kad je reč o izvršavanju stvarnog posla, oni uopšte ne postupaju shodno načelima koja se zahtevaju u radnim aranžmanima, već naprotiv prema sopstvenoj volji, prema sopstvenim predstavama i uobraziljama. Čak će sprovoditi samo one radne aranžmane koji idu u prilog njihovom statusu i ugledu; ako ti radni aranžmani ne koriste njihovoj slavi, dobitku i statusu, oni ih neće sprovoditi makar i da poseduju kov da to učine. Zašto je to tako? Zato što kad radni aranžmani budu sprovedeni, ljudi će znati da je to učinila Božja kuća i zahvaljivaće jedino Bogu, a ne njima; ljudi će smatrati da Bog voli čoveka, a neće smatrati da ovi pojedinci imaju ikakve zasluge, što znači da oni neće zadobiti nikakav ugled, status niti ikakve povlastice. Ovo je jedan razlog. Drugi razlog je u tome što, budući da imaju prirodu koja je neprijateljski nastrojena prema istini, đavoli neće činiti ništa što je u skladu sa istina-načelima, već će radije postupati shodno sopstvenim ambicijama, željama i instinktima. Koji su Sotonini instinkti? Da čini zlo i opire se Bogu, da prekida Božje delo i da ljude navodi da se od Boga udalje, da Boga izdaju, a da njega obožavaju. Cilj Sotoninog dolaska u crkvu je u tome da ometa i uništava crkveni rad. On će učiniti bilo šta što u crkveni rad može da unese haos i ometanje. Čak i ako u tome nema nikakve koristi za njegov status ili ugled, sve dok time može da se prekida crkveni rad, da se on ometa i nanosi mu se šteta, njegov cilj je ostvaren. Na primer, Božja kuća nalaže crkvama na svim lokacijama da svakog meseca tačno i istinito prijavljuju broj ljudi koji su zadobijeni propovedanjem jevanđelja. Mogu li oni to pošteno da urade? Ne, oni će smišljati svaki mogući način da varaju i prijavljuju lažne brojeve, prijavljujući ovog meseca dodatnih stotinu ljudi, sledećeg meseca dodatnih dvesta ljudi, pa ako to niko ne otkrije, prijaviće još nekoliko stotina ljudi više. Oni nikada ne postupaju u skladu sa radnim aranžmanima i sa kakvim god problemima da se suoče, ne tragaju za istina-načelima; u načinu na koji se vladaju ili postupaju nemaju nikakvih moralnih granica. Oni su đavoli. Kako god da se besedi o istini, oni je neće prihvatiti. Savest im je lišena svakog osećanja; oni su stvorenja bez savesti. Radnim aranžmanima Božje kuće se propisuju načela za raspodelu knjiga Božjih reči – ko treba da ih dobije, a ko ne. Mogu li oni da postupaju prema ovim načelima? (Ne.) Radnim aranžmanima se propisuje koliko je ljudi neophodno za osnivanje crkve, koliko crkava sačinjava okrug, koliko okruga sačinjava region i koji su uslovi i načela za postavljanje starešina na svim nivoima. Mogu li oni da postupaju prema ovim načelima? (Ne.) Oni neće uraditi nijedan posao koji je od koristi radu Božje kuće odnosno život-ulasku braće i sestara. U sebi razmišljaju: „Ako ovaj posao za tebe uradim dobro, pa sva braća i sestre ostvare rast u životu i raspoznaju me, hoću li i dalje moći da održim svoje uporište i da zadržim svoj status? Zbog tebe se zasigurno neću zamarati! Radiću stvari nasumično. Božja kuća nalaže da pedeset ljudi oformi crkvu, ali ću ja insistirati na osamdeset ili devedeset ljudi. A kad je reč o tome kako se biraju starešine, to će zavisiti od toga šta meni ide u prilog. Ako mi izabrani crkveni starešina nije po ukusu, u tom slučaju ću imenovati nekog ko me sluša i ko mi se povinuje.” Uz njih koji rade na ovaj način, može li da nastane normalan crkveni život? Biće potrebna večnost. Bez normalnog crkvenog života, mogu li braća i sestre da ostvare brz rast u život-ulasku? Mogu li novi vernici da brzo uspostave temelj? (Ne.) Drugim rečima, te lažne starešine i antihristi koji su đavoli neće uraditi ništa što je od koristi život-ulasku braće i sestara. Vidiš ih kako se nečim prilično energično bave, međutim, šta oni rade? Rade jedino stvari zarad sopstvene slave, dobiti i statusa. Rade sve ono što požele dokle god im je to od koristi, dajući sebi odrešene ruke. Kakve god ambicije i želje da imaju, ostvariće ih u punom obimu kad sebi obezbede vlast; tu priliku neće nipošto ispustiti. A kad je reč o crkvenom životu, život-ulasku braće i sestara, crkvenom poretku i o tome da li rad na jevanđelju Božje kuće i rad u drugim oblastima napreduje ili se glatko odvija – ništa od toga ih se ne tiče. Na primer, ako im se kaže kako i kome crkva treba da raspodeljuje knjige, oni razmišljaju: „Nema potrebe za ovolikom strogoćom. Naprosto ću ih raspodeljivati onako kako ja hoću i to je to.” Kad ih upitaju da li je bezbedno mesto na kome crkva čuva knjige, oni kažu: „Koga je briga je li bezbedno ili nije? U svakom slučaju imamo mesto za čuvanje knjiga, pa je to u redu.” Vidiš, u odnosu na politike koje dolaze sa viših instanci oni imaju svoje protivmere. Ne sprovode nikakve radne aranžmane niti konkretna načela primene koje su dobili od Božje kuće; umesto toga, postupaju shodno sopstvenim zamislima i metodama. Nije li ovo nastojanje da istinu zamene sopstvenim postupcima? Padnu li u ruke takvih đavola, pripadnici Božjeg izabranog naroda će patiti – đavoli će raditi šta im se prohte i svi će morati da ih slušaju, baš kao da su oni razbojnički poglavari, lokalni tirani, gospodari ili carevi. Pripadnicima Božjeg izabranog naroda biće nemoguće da imaju normalan crkveni život, biće im nemoguće da brzo uspostave temelj na istinitom putu i nemoguće da u raznim istinama ostvare brz napredak. Ti đavoli neće učiniti ni jednu jedinu dobru stvar. Gde god da crkva trpi ometanja od strane zlih ljudi i antihrista i u njoj nastaje haos, to dokazuje da su starešine te crkve nesposobne da izvršavaju stvarni posao i da su obične marionete. I pre nego što uspostave temelj, braću i sestre koji su novi u veri antihristi zaluđuju, a crkveni život takođe dospeva u stanje haosa. Sve to je izazvano činjenicom da lažne starešine ne rade stvarni posao. Da li je moguće da lažne starešine nemaju vremena da obavljaju stvarni posao? (Ne.) Da žele da obavljaju ovaj suštinski važan posao, imali bi i više nego dovoljno vremena, ali ga oni naprosto ne obavljaju. Ovim se razotkriva zla priroda đavola. Za đavole nema većeg straha od činjenice da se crkva ne nalazi u stanju haosa, dok priželjkuju da ona postane krajnje haotična, dok žude da crkveni rad dospe u stanje haosa i stagnacije i dok se nadaju da će svi pripadnici crkve biti poslušni zlim ljudima i antihristima i da će ih antihristi, zli ljudi i đavoli zaluđivati, te da ovi neće slediti Boga. Upravo bi to oni želeli i bili bi srećni i zadovoljni. Kad braća i sestre imaju normalan crkveni život, kad mogu normalno da jedu i piju Božje reči i da u zajedništvu razgovaraju o istini, i kad pri svakom učešću u crvenom životu mogu nešto da zadobiju, ovi pojedinci se zbog toga osećaju neprijatno. Jer ako stalno nešto zadobijaju i u životu postepeno rastu, ljudi će te pojedince raspoznati i odbaciti, pa će ovi izgubiti svoj status, a to je ishod koji ne žele da vide. Oni smatraju da što je crkva u većem haosu, veće su im mogućnosti da pokažu svoje talente, imaju više prostora da svoje talente iskoriste, da mogu više da budu u svom elementu i da u haosu traže pobedu. Ovo je zaista đavolja smicalica! Tamo gde su đavoli prisutni, ne mogu se sprovesti nijedno istina-načelo ni konkretan radni aranžman. Braća i sestre ne mogu da čitaju radne aranžmane i nemaju put u izvršavanju svoje dužnosti. Kad u crkvi nastane haos, ove lažne starešine i antihristi koji su đavoli to naprosto ne rešavaju, nego se čak potajno raduju. Čak smišljaju svaki mogući način da izazovu neku nevolju, imenujući kao starešinu još jednog đavola ili antihrista, što u crkvi dovodi do još većeg haosa; zbog toga su još srećniji. Nije li ovo istovetno načinu na koji velika crvena aždaja radi stvari? Velika crvena aždaja ljudima ne dozvoljava da veruju u Boga, da Boga slede ili da izvršavaju svoju dužnost; ljudima dozvoljava jedino da slušaju Partiju i da slede Partiju. Mogu da jedu, piju, vesele se i počine bilo koji zločin; kakav god zločin da počine, ona ih ne ograničava. U društvu ima mnogo lokalnih siledžija, huligana i prostitutki; ljudi žive u grehu i prepuštaju se zadovoljstvima greha, pa stoga nikoga nije briga za nacionalne poslove i niko ne istražuje koliko zla je iza kulisa KPK učinila. To nazivamo skretanjem pažnje. Tokom mnogih godina svoje vladavine u Kini, najdelotvornija taktika velike crvene aždaje bila je u tome da iz raznih zemalja u Kinu uvede razne zle trendove i zle misli i gledišta. Nakon toga, Kinezi su se u pogledu seksa potpuno oslobodili, um im se otvorio, a otvorio se i način na koji o seksu razgovaraju. Po ceo dan razmišljaju o ovim stvarima. U šta se pretvorio život običnih ljudi? Vrti se oko hrane i seksa, njihovih prirodnih želja. Svi obični ljudi su zarobljeni u takvom začaranom krugu, pa im opada budnost prema politici i vladarima, neosetljivi su na politiku i na vladare i više ih za njih nije briga. Kao i kod zavisnika od opijuma, moć njihove volje opada. Muškarci više nemaju ambiciju da grade karijeru, a žene više nemaju želju da budu dobre supruge ili brižne majke. Ljudi ne idu pravim putem niti se bave poštenim poslom. Niko ne učestvuje u politici i svi su potpuno potčinjeni velikoj crvenoj aždaji. Na taj način se režim velike crvene aždaje učvršćuje, jer je takvim ljudima lako vladati. Šta znači izraz „lako je vladati”? On znači da koliko god da velika crvena aždaja tlači obične ljude, oni nemaju nikakve primedbe i to moraju da istrpe. Nije li to upravo efekat koji je sada postignut? (Jeste.) Pogledajte kineske filmove ili video-priloge na internetu; osamdeset ili devedeset odsto njih je o seksualnoj želji ili o odnosima između muškaraca i žena. To na ljude užasno utiče; ne štite se deca ni maloletnici. Zapadnjaci u tom smislu imaju stroge propise; oni štite decu i maloletnike i za njih imaju uspostavljene preventivne mere. Kineska omladina danas odrasta u takvom društvenom okruženju. U najranijem uzrastu, um im je zatrpan stvarima poput romantike, ljubavi, seksa i braka. To je zastrašujuće! Bude li ljudski rod živeo u takvom društvenom kontekstu, pa kroz uslovljavanje i obrazovanje od strane društvenog okruženja Sotona do izopačenosti iskvari normalne fiziološke potrebe ljudskog roda, onda će ljudsko srce biti rđavo i izopačeno. Jedno od ispoljavanja rđavosti i izopačenosti jeste u tome da ljudi povodom toga nemaju osećaj stida odnosno da je u tom smislu opalo njihovo merilo za osećaj stida. Budući da imaju savest i razum, neki ljudi u svom srcu imaju granicu koju neće preći; to je maleni osećaj stida koji njihova oskudna savest i razum mogu da postignu. Međutim, nakon što počnu da veruju u Boga, ti ljudi i dalje nose senke i belege odrastanja u tom društvenom kontekstu. Sve do danas, neki ih se postepeno oslobađaju, dok drugi u toj senci i dalje žive i iz nje nisu izašli. Kad su u pitanju ljudi koji odrastaju u takvom društvenom okruženju i sredini, njihova unutrašnja želja za pozitivnim stvarima, za pravdom, kao i njihova odlučnost, rešenost ili čežnja da idu ispravnim putem bivaju u određenoj meri razoreni. Šta znači „razoreni”? To znači da su, budući da su uslovljavani i obrazovani od strane takvog društvenog okruženja, rešenost, istrajnost i snaga volje takvih ljudi da žude za pozitivnim stvarima i da streme ka svetlosti i pravdi veoma slabi; oni ne mogu da izdrže nikakve oluje, nikakve prepreke niti ikakve poraze. Nalik ljudima koji su pušili opijum; čak i ako prestanu, šteta od te droge se tu ne zaustavlja. Kad se suoče sa preprekama ili neuspesima, kad se osećaju obeshrabreno ili negativno, mogu tome da se vrate i da ponovo koriste opijum kako bi umrtvili svoj um i pobegli od raznih teškoća u životu. Odnosno, nemoguće im je da jednom zasvagda prekinu svoju zavisnost od droge; na svom putu će se tome vraćati, vraćaće se svojim starim navikama i koristiće isti metod za rešavanje raznih problema u životu. Ti ljudi koji su odrasli u tako zlom društvenom okruženju i sredini primili su brojne jeresi i laži od Sotone, i one su se duboko ukorenile u njihovom srcu. Njihova je volja da streme ka istini i dalje veoma krhka i ne mogu da izdrže zaluđivanje i namamljivanje sotonskih zlih sila, kao ni njihovih raznih iskušenja. Drugim rečima, iako ovi ljudi slede Boga, njihov pogled na život, njihov sistem vrednosti, njihov pogled na ljubav i njihov pogled na sreću svi redom su pod dubokim uticajem i uslovljavanjem zlih trendova, pa su tim stvarima čak vezani i okovani. Neki i dalje žele da teže srećnom braku, svetu udvoje i da se vrate svetovnim zlim trendovima kako bi se prepustili seksualnoj želji. Vrlo lako će se desiti da ovi ljudi nanovo budu prožeti tim zlim mislima i gledištima ili da dospeju pod njihovu kontrolu. Posebno kad vide neke filmove o ljubavi i braku, ljudima srce oslabi, zavide nevernicima koji žive u braku i ljubavi i uživaju u životu, pa gube želju da streme ka istini i da izvršavaju svoju dužnost. Ovo je vrlo zastrašujuća stvar. Iz ovih stvarnih situacija može se videti da nijedan čovek, iako je prošao kroz brojne teškoće kako bi sve do danas sledio Boga, i dalje nije bezbedan. Možda osećaš da si u stremljenje ka istini, u prihvatanje istine i primenu istine već uložio svu svoju snagu, ali posledice Sotoninog pustošenja čoveka u tebi i dalje nisu iskorenjene, pa si još uvek u velikoj opasnosti.

Hajde da nastavimo razgovor u zajedništvu o zlim ispoljavanjima đavola. Zla ispoljavanja đavola su previše brojna; moglo bi se reći da su sveprisutna – pronaći ćete ih u svakoj grupi ljudi. Razna zla ispoljavanja đavola mi procenjujemo prvenstveno shodno istini kako bismo okarakterisali njihovu zlu suštinu. To je najprecizniji način. Sudeći prema raznim stavovima koje đavoli imaju prema istini – da su prema njoj neprijateljski nastrojeni, da je napadaju i da nastoje da je zamene – priroda-suština ovog tipa čoveka jeste zla suština, suština đavola. Oni se nikada neće promeniti, jer nikada ne prihvataju istinu i istinu nikada ne posmatraju kao pozitivnu stvar. Zašto istinu ne posmatraju kao pozitivnu stvar? Zato što nemaju ljudskost i zato što su đavoli; oni ne mogu da prihvate istinu i nemaju sposobnost za prihvatanje istine, niti imaju ikakvu potrebu da prihvate istinu. Pa, koja je onda njihova potreba? Da rade zle stvari, stvari koje su antagonističke prema Bogu i prema istini, i stvari kojima se napada i zamenjuje istina. To je njihova misija i to im nalaže njihova priroda-suština. Prema tome, takvi ljudi se na kraju mogu jedino ukloniti iz crkve. U Božjoj kući za njih nema mesta, niti ikakvih dužnosti koje bi oni izvršavali. Božja kuća za njima nema nikakvu potrebu. Oni koji u Božjoj kući iskreno izvršavaju svoju dužnost, bez obzira na to da li istinu vole ili je ne vole, makar su subjektivno spremni da prihvate istinu, nisu neprijateljski nastrojeni prema istini, nikada neće poricati istinu i nikada Boga neće osuđivati, neće Ga napadati niti će na Njega huliti. Naravno, oni takođe neće namerno izgovarati nikakve izjave niti se prepuštati ikakvim ponašanjima ili postupcima kojima se zamenjuje istina. Zla ispoljavanja Sotone i đavola – neprijateljstvo prema istini, napadanje istine i zamena istine – dovoljna su da dokažu da Sotona ima zlu suštinu; oni ne mogu da ostanu u crkvi. Kako pripadnici Božjeg izabranog naroda sve više budu shvatali istinu i kako većina ljudi bude zadobijala sposobnost raspoznavanja raznih vrsta ljudi koji imaju odbojnost i neprijateljstvo prema istini, priroda-suština onih koji su đavoli sve jasnije će se razotkrivati i ljudi će je sve jasnije i tačnije prepoznavati i raspoznavati. Stoga će ostali sve više odbijati ove ljude, a oni će sve manje biti u stanju da se sa drugima prijateljski slažu i skladno sarađuju. U tom slučaju, na kraju, oni mogu samo da budu postupno uklonjeni. Da li ste spremni da vidite uklanjanje takvih ljudi? (Da.) Njihovo postupno uklanjanje je dobra stvar. Kao prvo, to dokazuje da je većina pripadnika Božjeg izabranog naroda stekla veći rast i da raspoznaje one koji su đavoli, da ih više ne smatra Božjim vernicima niti braćom i sestrama. Kao drugo, sve više se razotkrivaju stvari koje čine oni koji su đavoli. Ljudi razotkrivaju njihovu priroda-suštinu i svi vide da nisu podobni čak ni da pružaju usluge; u crkvi jedino izazivaju prekide i ometanja i nemaju nikakvo pozitivno dejstvo. Kad jednom budu uklonjeni i izbačeni, crkveni rad normalno napreduje. Oni koji su đavoli nemaju ljudskost; gori su od zveri. Pojedine zveri umeju da slušaju svoje gospodare, marljivo rade i svojim gospodarima ne prave probleme. Zveri imaju nekakav razum, ali đavoli to ne mogu da postignu. Ako ih koristiš da vrše dužnost, svejedno moraš da organizuješ da ih nekoliko ljudi nadzire. Kad bi mogli poslušno da pružaju usluge, to bi bilo prihvatljivo, ali oni neće pružati uslugu kako treba. Čak i ako ih nadzireš, uvek će biti trenutaka kad nećeš moći da ih posmatraš. Ako i na trenutak s njih skreneš pogled ili neku stvar previdiš, đavoli će taj propust iskoristiti i izazvaće haos i nevolju crkvenom radu. Da bi njih nadgledao koristiš nekoliko ljudi, a na kraju ti je potrebno još nekoliko ljudi da počisti nered koji su oni napravili. Osetićeš da to što ih koristiš za izvršavanje dužnosti izaziva prevelik gubitak, da toga nije vredno, te da je previše zamorno i izluđujuće da ih koristiš. Posmatrati njih kako rade isto je kao da posmatraš zveri kako rade; nikada ne mogu da urade ono što normalni ljudi mogu. Na kraju ćeš ih prozreti: takvi ljudi su zveri, oni su đavoli; nikada se neće promeniti. Zveri i đavoli neće nikada prihvatiti istinu. Tu stvar konačno jasno uviđaš i naposletku odlučuješ da đavole više nećeš koristiti i odstranjuješ ih. Mogu li zveri i đavoli da postanu ljudi? To je nemoguće. Nemoguće je naterati veliku crvenu aždaju da odloži mesarski nož; njena priroda je priroda đavola – ona ubija ljude a da ni okom ne trepne. Đavoli i Sotona su od iste sorte. Način na koji posmatraš veliku crvenu aždaju je isti onaj na koji treba da posmatraš ove zveri i đavole; to je ispravno. Ako đavole posmatraš drugačije od načina na koji posmatraš Sotonu i veliku crvenu aždaju, to dokazuje da i dalje temeljno ne razumeš suštinu đavola; ako se prema njima i dalje ophodiš kao da su ljudi, veruješ da imaju ljudskost, da imaju neke osobine vredne pohvale i da i dalje mogu da se iskupe, pa im još uvek pružaš prilike, u tom slučaju si neuk, ponovo si naseo na njihovu prevaru i za to ćeš morati da platiš cenu. Kako bi izbegao da nasedneš na njihovu prevaru, moraš temeljno da ukloniš đavole. Bez imalo milosti! U redu, to bi bilo sve u današnjem razgovoru u zajedništvu o zlim ispoljavanjima đavola. Doviđenja!

17. februar 2024. godine