Kada ljudi gledaju praktičnog Boga, kada svoje živote lično žive sa Samim Bogom, kada sa Njim hodaju rame uz rame i sa Njim obitavaju, oni ostavljaju po strani radoznalost koja je toliko godina prisutna u njihovim srcima. Bogopoznanje o kome je prethodno bilo reči samo je prvi korak; iako ljudi imaju bogopoznanje, u srcu im ostaje mnoštvo upornih sumnji. Odakle je Bog došao? Da li Bog jede? Da li se Bog mnogo razlikuje od običnih ljudi? Da li je za Boga obračunavanje sa svim ljudima lako, običan mačji kašalj? Da li se iz Božjih usta izgovaraju samo tajne neba? Da li je sve što On govori veće od onoga što govore sva stvorena bića? Da li svetlost isijava iz Božjih očiju? I tako dalje. Ljudske predstave su jedino za to sposobne. Ove stvari bi trebalo da razumete i da u njih uđete pre svega ostalog. U ljudskim predstavama, ovaploćeni Bog je i dalje nejasan Bog. Da nema praktičnog znanja, ljudi nikada ne bi mogli da Me razumeju i nikada u svojim iskustvima ne bi videli Moja dela. Samo zato što sam se ovaplotio, ljudi „ne mogu da dokuče“ Moje namere. Da se nisam ovaplotio i da sam još uvek na nebu, i dalje u duhovnom carstvu, ljudi bi Me tada „poznavali“; poklonili bi se, obožavali Me i kroz svoja iskustva bi govorili o svom „znanju“ o Meni. No, koja bi bila korist od takvog znanja? Koliko bi ono bilo vredno kao polazna osnova? Da li bi znanje koje dolazi iz ljudskih predstava moglo biti stvarno? Ja ne želim znanje iz ljudskih mozgova – Ja želim praktično znanje.

Moje namere se u svakom trenutku među vama otkrivaju i u svakom trenutku su prisutni Moje prosvetljenje i prosvećenje. Kada delujem neposredno u božanstvu, to se ne filtrira kroz mozak i nema potrebe da se dodaju „začini“ – to je neposredan čin božanstva. Za šta su ljudi sposobni? Zar od vremena stvaranja, pa sve do danas, nisam sve lično izvršio? U prošlosti sam govorio o sedmostruko pojačanom Duhu, ali niko nije mogao da razume Njegovu suštinu – čak i kada su ljudi toga bili svesni, ipak nisu mogli u potpunosti da razumeju. Kada delujem u ljudskosti kojom upravlja božanstvo, budući da se ovo delo obavlja u okolnostima koje ljudi ne smatraju natprirodnim, već normalnim, to se naziva delom Svetog Duha. Kada delujem neposredno u božanstvu, pošto nisam sputan ljudskim predstavama i pošto za Mene ne važe ograničenja „natprirodnog“ karakteristična za te predstave, ovo delo ima trenutno dejstvo; pogađa u srž stvari i dopire do same suštine. Shodno tome, ovaj korak dela je čistiji, dvaput se brže odvija, a ljudsko razumevanje se ubrzava i Moje reči se uvećavaju, navodeći sve ljude da požure da uhvate korak. Pošto je efekat drugačiji, pošto sredstva, priroda i sadržaj Moga dela nisu isti i pošto sam, povrh toga, zvanično započeo da delujem u telu – s obzirom na sve navedeno, ovaj korak dela se naziva „delo sedmostruko pojačanog Duha“. To nije nešto apstraktno. Nakon što su se razvili načini na koje delujem u vama i nakon dolaska carstva, sedmostruko pojačani Duh počinje da deluje, a ovo delo se neprestano produbljuje i intenzivira. Kada svi ljudi vide Boga i kada svi oni vide da je Duh Božji među njima, pun značaj Mog ovaploćenja postaje jasan. Nema potrebe da to rezimiramo – ljudi to prirodno znaju.

Uzimajući u obzir mnoge aspekte – metode kojima delujem, korake Moga dela, ton Mojih današnjih reči, i tako dalje – „izjave sedam Duhova“ u pravom smislu su samo ono što ovoga časa dolazi iz Mojih usta. Iako sam govorio i u prošlosti, to je bilo u fazi izgradnje crkve. To je više nalikovalo predgovoru i listi sadržaja nekog romana – bilo je lišeno suštine. Zato se jedino današnje izjave po svojoj suštini mogu nazvati izjavama sedam Duhova. „Izjave sedam Duhova“ odnose se na izjave koje dolaze sa prestola, što će reći, izgovaraju se neposredno u božanstvu. Trenutak u kome su se Moje izjave okrenule otkrivanju tajni neba bio je trenutak kada sam govorio neposredno u božanstvu. Drugim rečima, nesputan ljudskošću, neposredno sam otkrio sve tajne i okolnosti duhovnog carstva. Zašto kažem da su se na Mene prethodno primenjivala ograničenja ljudskosti? Ovo zahteva objašnjenje. U očima ljudi, niko nije u stanju da otkrije tajne neba; da nije Samog Boga, niko na zemlji ne bi mogao da sazna za ove tajne. Stoga se obraćam ljudskim predstavama i kažem da je razlog zbog koga u prošlosti nisam otkrio nijednu tajnu bio u tome što su se na Mene primenjivala ograničenja ljudskosti. Preciznije govoreći, međutim, to nije slučaj: sadržaj Mojih reči se razlikuje kao što ima razlika i unutar Mog dela, pa prema tome, kada sam Svoju službu počeo da obavljam u božanstvu, otkrio sam tajne; u prošlosti sam morao da delujem u okolnostima koje su svi ljudi smatrali normalnim, pa su i reči koje sam govorio delovale ostvarivo u ljudskim predstavama. Kada sam počeo da otkrivam tajne, ništa od toga nije bilo ostvarivo prema ljudskim predstavama – nije bilo nalik ljudskom razmišljanju. Prema tome, zvanično sam počeo da se okrećem govoru u božanstvu i ovo su bile izjave sedam Duhova u pravom smislu. Iako su reči iz prošlosti bile izjave sa prestola, one su izgovarane na osnovu onoga što je ljudima bilo dostižno, pa zato nisu izgovarane neposredno u božanstvu. Shodno tome, one nisu bile izjave sedam Duhova u pravom smislu.