Poglavlje 11

Golom ljudskom oku se čini da nema promene u Božjim izjavama tokom ovog perioda, a to je stoga što ljudi nisu u stanju da dokuče zakone po kojima Bog govori i ne shvataju kontekst Njegovih reči. Nakon što pročitaju reči Božje, ljudi ne veruju da u ovim rečima ima ikakvih novih tajni; stoga su nesposobni da vode živote koji su izuzetno sveži, već umesto toga žive životima koji su ustajali i ugasli. Međutim, vidimo da u Božjim izjavama postoji dublji nivo značenja, onaj koji je čoveku i nedokučiv i nedostižan. Za čoveka je danas najveći blagoslov da ima dovoljno sreće da pročita te reči Božje. Da nema nikoga da pročita ove reči, čovek bi zauvek ostao nadmen, samopravedan, bez znanja o sebi i nesvestan toga koliko nedostataka zapravo ima. Nakon što pročitaju duboke, nedokučive reči Božje, ljudi im se potajno dive, i u njihovim srcima je istinsko uverenje, neokaljano lažima; njihova srca postaju originalan proizvod, a ne krivotvorena roba. Upravo se ovo dešava u ljudskim srcima. Svako u svom srcu ima svoju priču. Kao da sami sebi poručuju: „Ovo je najverovatnije rekao Sȃm Bog – ako nije Bog, ko bi drugi mogao da izjavi takve reči? Zašto ja ne mogu da ih izgovorim? Zašto nisam u stanju da obavim takav posao? Čini se da je ovaploćeni Bog o kome Bog govori zaista stvaran i da je Sȃm Bog! Više neću sumnjati. U suprotnom, moguće je da će, kada bude stigla ruka Božja, biti prekasno za kajanje!“ Ovako u svojim srcima razmišlja većina ljudi. Pošteno je reći da bi, od dana kada je Bog počeo da govori, pa sve do danas, svi ljudi propali da nije bilo podrške Božjih reči. Zašto se kaže da celo ovo delo obavlja Sȃm Bog, a ne čovek? Da Bog nije koristio reči da podrži život crkve, svi bi nestali bez traga. Nije li ovo sila Božja? Da li je ovo zaista čovekova rečitost? Jesu li ovo jedinstveni čovekovi talenti? Nipošto nisu! Da nema seciranja, niko ne bi znao koja krvna grupa teče njegovim venama, ne bi znao koliko srca ili koliko mozgova ima, i svi bi mislili da poznaju Boga. Zar ne znaju da u njihovom znanju i dalje postoji protivljenje? Nije ni čudo što Bog kaže: „Svaki pojedinac u ljudskom rodu treba da prihvati da ga prouči Moj Duh, treba pažljivo da proveri svaku svoju reč i postupak i, povrh toga, treba da posmatra Moja čudesna dela.“ Iz ovoga se može videti da Božje reči nisu besciljne i neosnovane. Bog se ni prema jednom čoveku nije nikada nepravedno ophodio; čak ni Jov, uz svu svoju veru, nije bio izuzet – i on je bio seciran i nije mu ostavljeno da se od svoje sramote igde sakrije. O današnjim ljudima da i ne govorimo. Stoga, Bog nakon toga odmah pita: „Kako se osećate u trenutku dolaska carstva na zemlju?“ Božje pitanje je malo važno, ali su ljudi pred njim zbunjeni: „Šta osećamo? Još uvek ne znamo kada će carstvo doći, pa kako bismo onda mogli da govorimo o osećanjima? Štaviše, nemamo pojma. Ako bi išta trebalo da osećam, onda bi to bila ’začuđenost’ i ništa drugo.“ Ovo pitanje zapravo nije cilj Božjih reči. Iznad svega, u ovoj jednoj rečenici – „Kada Moji sinovi i Moj narod pohrle prema Mom prestolu, Ja zvanično započinjem sud pred velikim belim prestolom“ – rezimiran je razvoj čitavog duhovnog carstva. Nikome nije poznato šta tokom ovog vremena Bog želi da radi u duhovnom carstvu i, tek nakon što Bog izjavi ove reči, u ljudima nastupa blago buđenje. Pošto postoje različiti koraci u Božjem delu, razlikuje se i Božje delo u celoj vaseljeni. Tokom ovog vremena, Bog uglavnom spasava sinove i narod Božji, što će reći, pastirski usmeravani od strane anđela, sinovi i narod Božji počinju da prihvataju da se lome i da prolaze kroz obračunavanje, zvanično počinju da raspršuju svoje misli i predstave i rastaju se sa svakim tragom ovog sveta; drugim rečima, zvanično započinje „sud pred velikim belim prestolom“ o kome Bog govori. Pošto je to sud Božji, Bog mora da pusti Svoj glas – i, premda se sadržaj razlikuje, cilj je uvek isti. Danas, sudeći po tonu kojim Bog govori, čini se da su Njegove reči upućene određenoj grupi ljudi. Pre svega, ove se reči zapravo odnose na prirodu celog ljudskog roda. One direktno zasecaju čovekovu kičmenu moždinu, ne štede ljudska osećanja i otkrivaju celinu njegove suštine, ne izostavljajući ništa i ne propuštajući ništa. Počevši od danas, Bog zvanično otkriva pravo lice čoveka i tako „pušta glas Svoga Duha po celoj vaseljeni“. Na kraju se postiže sledeći efekat: „Svojim rečima ću oprati sve ljude i stvari, među svime što je na nebu i na zemlji, tako da zemlja više ne bude prljava i razvratna, već da bude sveto carstvo.“ Ove reči predstavljaju budućnost carstva, koje je u potpunosti Hristovo carstvo, baš kao što je Bog rekao: „Sve je dobar plod, svi su vredni zemljoradnici.“ Naravno, ovo će se dogoditi u celoj vaseljeni i neće biti ograničeno samo na Kinu.

Tek kada Bog počne da govori i da deluje, ljudi u svoji predstavama stiču malo znanja o Njemu. U početku, ovo znanje postoji samo u njihovim predstavama, međutim, kako vreme prolazi, ljudske misli su sve beskorisnije i sve nepodobnije za ljudsku upotrebu; prema tome, oni počinju da veruju u sve što Bog kaže, u toj meri da „stvaraju mesto za praktičnog Boga u svojoj svesti“. Ljudi jedino u svojoj svesti imaju mesto za praktičnog Boga. U stvarnosti, međutim, oni ne poznaju Boga i izgovaraju jedino prazne reči. Ipak, u poređenju sa prošlošću, ostvarili su ogroman napredak, iako i dalje postoji velika razlika u odnosu na Samog praktičnog Boga. Zašto Bog uvek kaže: „Svaki dan hodam usred neprekidnog toka ljudi i svaki dan delujem u svakoj osobi“? Što više Bog govori takve stvari, ljudi sve više mogu da ih uporede sa postupcima Samog praktičnog Boga današnjice, i tako mogu bolje da spoznaju praktičnog Boga u stvarnosti. Pošto se Božje reči izgovaraju iz perspektive tela i kazuju jezikom ljudskog roda, ljudi mogu u potpunosti da shvate reči Božje kada ih odmere prema materijalnim stvarima i time se postiže veći efekat. Pored toga, Bog svaki put iznova govori o liku „Sebe“ u ljudskim srcima i o „Sebi“ u stvarnosti, zbog čega su ljudi spremniji da očiste lik Božji u svojim srcima, a time i spremniji da spoznaju Samog praktičnog Boga i Njime se bave. U tome je mudrost Božjih reči. Što više Bog govori takve stvari, veća je korist za ljudsko bogopoznanje, pa otud Bog kaže: „Da se nisam ovaplotio, čovek Me nikada ne bi spoznao, a čak i da Me je spoznao, ne bi li takvo znanje i dalje bilo predstava?“ I zaista, ako bi se od ljudi tražilo da Boga spoznaju prema svojim predstavama, njima bi to bilo lako; bili bi opušteni i srećni, a time bi Bog zauvek bio nejasan i nepraktičan u ljudskim srcima, što bi dokazalo da Sotona, a ne Bog, ima vrhovnu vlast nad celom vaseljenom; prema tome, Božje reči „povratio sam Svoju silu“ zauvek bi ostale prazne.

Kada božanstvo počne neposredno da deluje, to je trenutak kada se carstvo zvanično spušta u svet čoveka. Međutim, ovde se upravo kaže da se carstvo spušta među ljude, a ne da se carstvo oblikuje među ljudima – i stoga se danas govori o izgradnji carstva, a ne o načinu na koji se ono oblikuje. Zašto Bog uvek kaže: „Sve stvari su utihnule“? Da li je moguće da su se sve stvari zaustavile i stoje nepomično? Da li je moguće da velike planine zaista utihnu? Zašto onda ljudi nemaju nikakav osećaj za to? Da li je moguće da je Božja reč pogrešna? Ili Bog preteruje? Budući da se sve što Bog čini odvija u određenom okruženju, niko toga nije svestan, niti je u stanju da to zapazi svojim očima, pa ljudi mogu samo da slušaju Boga kako govori. Zbog veličanstva kojim Bog deluje, kada Bog stigne, kao da nastupi ogromna promena na nebu i na zemlji; a Bogu se čini da svi posmatraju ovaj trenutak. Danas, činjenice tek treba da stignu. Ljudi su naučili vrlo malo iz segmenta doslovnog značenja Božjih reči. Pravo značenje čeka na vreme kada sebe budu pročistili od svojih predstava; tek tada će postati svesni šta ovaploćeni Bog danas radi na zemlji i na nebu. Nije da u narodu Božjem u Kini postoji samo otrov velike crvene aždaje, već se u njima i priroda velike crvene aždaje izdašnije i jasnije otkriva. Međutim, Bog o tome ne govori neposredno, već tek ponešto pomene o otrovu velike crvene aždaje. Na ovaj način, On ne razotkriva neposredno čovekove ožiljke, što je korisnije za čovekov napredak. Mladunčad velike crvene aždaje ne voli da se pred drugima naziva potomstvom velike crvene aždaje. Kao da se stide reči „velika crvena aždaja“; niko od njih nije spreman da govori o ovim rečima, pa stoga Bog jedino kaže: „Ova etapa Mog dela prvenstveno je usredsređena na vas, i ovo je jedan aspekt važnosti Mog ovaploćenja u Kini.“ Tačnije, Bog je uglavnom došao da osvoji arhetipske predstavnike mladunaca velike crvene aždaje, i u tome je značaj Božjeg ovaploćenja u Kini.

„Kada lično dođem među ljude, anđeli istovremeno započinju delo pastirskog usmeravanja.“ U stvari, nije bukvalno reč o tome da Božji Duh stiže u svet čoveka tek kada anđeli započnu svoj rad među narodima. Već o tome da se ova dva dela – delo božanstva i anđeosko usmeravanje – obavljaju istovremeno. Zatim Bog govori ponešto o anđeoskom usmeravanju. Kada On kaže da „svi sinovi i ceo narod ne dobijaju samo kušnje i usmeravanje, već su u stanju da svojim očima gledaju pojavljivanje svakojakih vizija“, većini ljudi se od reči „vizije“ rasplamsa mašta. U ljudskoj mašti, vizije se odnose na natprirodna zbivanja. Međutim, sadržaj tog dela ostaje poznat Samome praktičnom Bogu. Vizije su sredstva posredstvom kojih anđeli deluju. Ljudima mogu da pruže osećanja ili snove, i time im omoguće da primete postojanje anđela. Ipak, anđeli za čoveka ostaju nevidljivi. Metod kojim oni deluju među sinovima i narodom Božjim sastoji se u tome da ih neposredno prosvete i prosvetle, čemu se pridodaje obračunavanje sa njima i njihovo lomljenje. Retko drže propovedi. Naravno, izuzetak predstavlja zajedništvo među ljudima; ovo se događa u zemljama izvan Kine. U Božjim rečima je sadržano otkrivenje životnih okolnosti celog ljudskog roda – naravno, ovo je prvenstveno usmereno na mladunčad velike crvene aždaje. Iz najrazličitijih stanja celog ljudskog roda, Bog bira ona koja su reprezentativna da posluže kao uzorci. Prema tome, Božje reči obnažuju ljude, a oni ne znaju za stid ili, pak, nemaju vremena da se sakriju od jarke svetlosti i bivaju potučeni u sopstvenoj igri. Brojna čovekova ponašanja grade čitavu lepezu slika, koje je Bog oslikavao od davnina do danas, i koje On oslikava od danas do sutra. On zapravo samo oslikava ruglo čoveka: neki jecaju u tami, naizgled tugujući za izgubljenim očnim vidom, neki se smeju, u neke udaraju veliki talasi, neki hodaju po valovitim planinskim putevima, neki traže usred ogromne divljine, drhteći od straha, poput ptice koju je preplašio i sam zvuk zapetog luka, duboko uplašeni da ih ne pojedu divlje životinje u planinama. U Božjim rukama, ova brojna ružna ponašanja postaju dirljivi, realistični prizori, od kojih je većina previše užasna i da se pogleda ili, pak, dovoljna da se ljudima digne kosa na glavi, ostavljajući ih unezverenima i zbunjenima. U Božjim očima, u čoveku se ne ispoljava ništa osim rugla, i premda ono može da izazove saosećanje, svejedno je ruglo. Pozicija u kojoj se čovek razlikuje od Boga sastoji se u tome što čovekova slabost leži u njegovoj sklonosti da pokazuje ljubaznost prema drugima. Međutim, Bog je oduvek bio isti prema čoveku, što znači da je On oduvek imao isti stav. Nije uvek onoliko ljubazan koliko to ljudi zamišljaju, poput iskusne majke kojoj su deca uvek u prvom planu. U stvarnosti, da Bog nije želeo da upotrebi čitav niz metoda da bi pobedio veliku crvenu aždaju, nipošto se ne bi izložio takvom poniženju, niti dozvolio Sebi da bude podvrgnut ograničenjima čoveka. Prema Božjoj naravi, ljudi izazivaju Božji gnev svime što čine i govore, i treba da dobiju grdnju. U Božjim očima, nijedan od njih nije dorastao merilima, i njih će sve oboriti Bog. Zbog načela Božjeg dela u Kini i, povrh toga, zbog prirode velike crvene aždaje, a čemu se pridodaje činjenica da je Kina zemlja velike crvene aždaje i zemlja u kojoj boravi ovaploćeni Bog, Bog mora da proguta Svoj bes i da osvoji svu mladunčad velike crvene aždaje; ipak, On će uvek prezirati mladunčad velike crvene aždaje – odnosno, uvek će prezirati sve što potiče od velike crvene aždaje – i to se nikada neće promeniti.

Niko nikada nije bio svestan nijednog Božjeg postupka, niti je išta ikada posmatralo Njegove postupke. Recimo, kada se Bog vratio na Sion, ko je toga bio svestan? Prema tome, reči kao što su „Među ljude tiho dolazim, a zatim odlutam. Da li Me je iko ikada video?“ pokazuju da čoveku zaista nedostaju sposobnosti da prihvati zbivanja u duhovnom carstvu. U prošlosti, Bog je rekao da kada se On vrati na Sion, „sunce je ognjeno, a mesec sjajan“. Pošto su ljudi i dalje zaokupljeni Božjim povratkom na Sion – jer tek treba da Ga puste da ode – Bog neposredno izgovara reči „sunce je ognjeno, a mesec sjajan“ da bi se uskladio sa ljudskim predstavama. Shodno tome, kada na ljudske predstave udare Božje reči, ljudi vide da su Božji postupci tako čudesni i vide da su Njegove reči duboke, nedokučive i da ih niko ne može rastumačiti; stoga, oni ovu stvar ostavljaju sasvim po strani i osećaju ponešto od jasnoće u svojim duhovima, kao da se Bog već vratio na Sion, pa ljudi ovoj stvari ne pridaju veliku pažnju. Nadalje, oni jedinstvenoga srca i uma prihvataju Božje reči i više se ne uzrujavaju oko toga da će ih zadesiti katastrofa nakon što se Bog vrati na Sion. Tek tada je ljudima lako da prihvate Božje reči, jer usmeravaju celokupnu pažnju na Božje reči, a to ih ostavlja bez želje da o ičemu drugom razmišljaju.

Prethodno: Poglavlje 10

Sledeće: Dodatak: Poglavlje 2

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera