Za vreme izgradnje crkve, Bog uopšte nije pominjao izgradnju carstva. Čak i kad je to spominjao, činio je to na način na koji je govorio za vreme izgradnje crkve. Kad je nastupilo Doba carstva, Bog je jednim potezom otpisao pitanja i određene prakse izgradnje crkve i o njima više nikada nije izustio ni jednu jedinu reč. Upravo je to suštinsko značenje „Samog Boga” koji je uvek nov i nikada star. Ma koliko dobro da su stvari bile učinjene u prošlosti, one su, na kraju krajeva, stvari iz prošlosti, tako da Bog te prošle događaje svrstava u ono što se dogodilo u vreme pre Hrista, dok je današnje vreme poznato kao vreme posle Hrista. Iz toga se vidi da je izgradnja crkve bila preduslov za izgradnju carstva; ona je postavila temelje Božjoj primeni Svoje suverene moći u carstvu. Izgradnja crkve je slika današnjice; Božje delo na zemlji je prvenstveno usmereno na deo koji se tiče izgradnje carstva. Pre nego što je izgradnja crkve dovršena, On se već bio pripremio za čitavo delo koje je trebalo da se obavi, a kada je došlo vreme, zvanično je započeo Svoje delo. Zato je Bog rekao: „Doba carstva je, ipak, drugačije od prošlih vremena. Ne tiče ga se kako se čovek ponaša; Ja sam se radije spustio na zemlju da bih lično izvršio Svoje delo, što je nešto što ljudska bića ne mogu ni da pojme ni da ostvare.” Zaista, ovo delo mora da izvrši Bog lično – nijedan čovek nije sposoban da obavi takvo delo; ljudi naprosto nisu dorasli tome. Ko bi, osim Boga, mogao da obavlja tako veliko delo među ljudima? Ko je još sposoban da „kinji” čitav ljudski rod skoro do smrti? Da li bi ljudi ikada mogli da organizuju takav posao? Zašto On kaže: „Spustio sam se na zemlju da bih lično izvršio Svoje delo”? Da li je Duh Božji zaista mogao da nestane iz celog svemira? Rečenica „Spustio sam se na zemlju da bih lično izvršio Svoje delo” odnosi se kako na činjenicu da je Duh Božji ovaploćen u telu da bi sproveo delo, tako i na činjenicu da Duh Božji očigledno deluje na ljudski rod. Lično vršeći Svoje delo, On omogućava mnogim ljudima da svojim očima vide da je On Sâm Bog; nije im potrebno da pažljivo traže u sopstvenom duhu. Štaviše, On omogućava svim ljudima da delovanje Duha vide sopstvenim očima, te da vide da postoji suštinska razlika između tela čoveka i tela Boga. Istovremeno, širom svemira, sveta vaseljene, Duh Božji i dalje dela. Sav Božji narod koji je prosvećen, koji je prihvatio Božje ime, vidi kako Duh Božji deluje i time još više spoznaje ovaploćenog Boga. Stoga, samo ako božanstvo Boga deluje neposredno – to jest, ako je Božji Duh u stanju da deluje bez i najmanje prepreke – ljudski rod može da spozna Samog praktičnog Boga. Na to se misli pod suštinom izgradnje carstva.

Koliko je tačno puta Bog bio ovaploćen u telu? Da li je moguće da je bio nekoliko puta? Zašto je Bog više puta rekao: „Jednom sam sišao u svet ljudi i doživeo i posmatrao njihovu patnju, ali to sam učinio ne ispunivši svrhu Svog ovaploćenja”? Da li se Bog ovaplotio nekoliko puta, ali ga ljudski rod ni jedan jedini put nije spoznao? To nije smisao ove izjave. Kada se Bog prvi put ovaplotio, Njegov cilj zapravo nije bio da Ga ljudi spoznaju; naprotiv, On je završio Svoje delo i potom neprimetno „nestao”, a ljudi nikada nisu imali priliku da Ga spoznaju. Ljudi nisu mogli u potpunosti da Ga spoznaju, niti je On u potpunosti posedovao značaj ovaploćenja; zato se nije moglo reći da je On u potpunosti bio ovaploćen. Prilikom prvog ovaploćenja, Bog je samo koristio fizičko telo oslobođeno grešne prirode da bi izvršio to delo; kada ga je završio, nije bilo potrebe da se to dalje pominje. Što se tiče onih ljudi koje je Bog koristio tokom vekova, oni se još manje mogu nazvati ovaploćenim Bogom. Jedino Sâm praktični Bog danas, koji je pod okriljem normalne ljudskosti, u kome je potpuno božanstvo i kroz koga je ljudima omogućeno da Ga spoznaju, može se istinski nazvati ovaploćenim Bogom. Značaj prvog Božjeg dolaska na svet jeste jedan deo značaja ovaploćenja o kojem se danas govori; on ne poseduje puno značenje ovaploćenja. Zato je Bog rekao, „ne ispunivši značaj Svog ovaploćenja”. Doživljavanje i posmatranje ljudske patnje, kako kažu Božje reči, odnose se na Božji Duh i na dva ovaploćenja. Zato je Bog rekao: „Kada je izgradnja carstva već počela, Moje ovaploćeno telo je zvanično počelo da obavlja Moju službu; to jest, Car carstva je zvanično preuzeo Svoju suverenu vlast.” Iako je izgradnja crkve bila radi svedočenja o Božjem imenu, delo još nije bilo zvanično započelo; tek se danas može reći da se gradi carstvo. Sve što je ranije urađeno bilo je samo uzorak; to nije bila prava stvar. Iako je rečeno da je carstvo počelo, u njemu se još nije bilo radilo. Tek danas, sada kada se delo zaista obavlja unutar Božjeg božanstva i kada je Sâm Bog zvanično započeo Svoje delo, ljudski rod je konačno ušao u carstvo. Prema tome, izjava „silazak carstva u ljudski svet nema samo doslovni aspekt; još više od toga, ona ima praktični aspekt, što je deo značaja izraza ’stvarnost primene’”, pruža sveobuhvatan sažetak svega onoga o čemu je prethodno bilo reči. Nakon što je dao ovaj opis, Bog nastavlja da rezimira opšte stanje ljudskog roda, držeći ljude u stanju stalne zauzetosti. „Širom sveta, svi postoje unutar Moje milosti i blagosti, ali isto tako je i ceo ljudski rod izložen Mom sudu i takođe je izložen Mojim kušnjama.” Načela i pravila koja upravljaju životom celog ljudskog roda, onako kako ih je Bog uredio, jesu sledeća: postojaće vremena sreće, trenuci frustracije i, još više, vremena oplemenjivanja kroz patnju. Tako niko neće živeti život bez gorčine ili slasti; svaki život će imati svoje uspone i padove. U celom ljudskom rodu, ljudi ne samo da mogu da vide Božju milost i blagost, već mogu da vide i Njegov sud i celokupnu Njegovu narav. Može se reći da svi ljudi postoje usred Božjih kušnji, zar ne? Diljem ovog prostranog sveta, ljudi su zauzeti pronalaženjem izlaza za sebe. Oni nisu sigurni kakvu ulogu igraju, a neki čak, usuda radi, narušavaju ili gube svoje živote. Čak ni Jov nije bio izuzetak: premda je i on istrajavao u Božjim kušnjama, ipak je tražio izlaz za sebe. Niko nikada nije bio kadar da ostane čvrst kroz Božje kušnje. Zbog ljudske pohlepe i prirode, niko nije zadovoljan svojim trenutnim stanjem i niko ne stoji čvrsto kroz kušnje; svi se raspadaju pod Božjim sudom. Kad bi Bog i dalje bio ozbiljan prema čoveku, i kada bi On i dalje imao tako stroge zahteve od ljudi, onda bi bilo baš kao što je rekao: „Cela ljudska rasa bi se srušila pod Mojim plamenim pogledom.”

Uprkos činjenici da je izgradnja carstva zvanično otpočela, pozdrav carstvu tek treba zvanično da se oglasi; sada je to samo proročanstvo onoga što će doći. Kad ceo Božji narod bude upotpunjen i sve države na zemlji postanu Hristovo carstvo, biće to vreme kada će sedam gromova zatutnjati. Današnji dan je korak ka toj etapi; juriš je pokrenut prema tom danu. To je Božji plan i on će se u bliskoj budućnosti ostvariti. Međutim, ono o čemu Bog govori, On je sve već ostvario. Dakle, jasno je da su države na zemlji samo zamkovi od peska, koji su na ivici rušenja – poslednji dan se bliži, i velika crvena aždaja će se srušiti pod Božjom rečju. Da bi se obezbedila potpuna uspešnost Božjeg plana, anđeli su se spustili u ljudski svet i otpočeli su da čine sve što mogu da udovolje Bogu, a Sâm ovaploćeni Bog je prisutan na bojnom polju da bi vodio rat protiv neprijatelja. Tamo gde je ovaploćenje, to je mesto gde se neprijatelj istrebljuje. Kina će biti prva koja će biti razorena; biće potpuno uništena rukom Božjom. Bog je neće nimalo poštedeti. Kako Božji narod sve više sazreva, to dokazuje da se velika crvena aždaja sve više raspada; čoveku je to jasno vidljivo. Sazrevanje Božjeg naroda je predznak propasti neprijatelja. Ovo je deo objašnjenja onoga što se podrazumeva pod „nadmetanjem”. Dakle, Bog je u više navrata podsetio Svoj narod da o Njemu daju lepa svedočanstva kako bi se poništio status koji predstave podržavaju u srcu ljudi, a to je ružnoća velike crvene aždaje. Bog koristi takve podsetnike da oživi veru ljudi i time postiže rezultate u Svom delu. To je zato što je Bog rekao: „Šta su, tačno, ljudi sposobni da urade? Zar nije bolje da to uradim Sâm?” Svi ljudi su takvi; ne samo da su nesposobni, već se i često obeshrabre i razočaraju. Iz tog razloga, oni ne mogu da spoznaju Boga. Bog ne oživljava samo veru u čoveku; svaki put iznova On potajno ljudima uliva snagu.

Zatim je Bog počeo da se obraća čitavoj vaseljeni. Ne samo da je Bog započeo Svoje novo delo u Kini, već je unutar čitave vaseljene počeo da obavlja novo delo današnjice. U ovoj etapi dela, pošto Bog namerava da otkrije sve Svoje postupke širom sveta pre nego što konačno navede čitav ljudski rod koji Ga je izdao da se ponovo preda pred Njegovim prestolom, Božji sud će i dalje sadržati Njegovu milost i blagost. Kako se širom sveta odvijaju razni događaji, izazivajući uzbunu kod ljudi, javljaju se prilike da oni tragaju za Bogom kako bi mogli da se vrate i da budu pred Njim. Zato Bog kaže: „To je jedan od načina na koji radim i bez sumnje je čin spasenja za ljudski rod, a ono što mu pružam i dalje je vrsta blagosti.” U razotkrivanju pravog lica ljudskog roda, Bogu je uspeh zagarantovan, u tome Mu nema ravnog i On ne nailazi ni na kakve poteškoće. Zbog toga ljudi od sramote skrivaju svoje lice, potpuno poniženi. Svaki put kada Bog govori, On u određenoj meri ukazuje na ružno stanje ljudi, tako da, dok su opušteni, ljudi ne zaborave da spoznaju sebe i da spoznavanje sebe ne smatraju nekom starom temom. Shodno ljudskoj prirodi, ako bi Bog, makar i na trenutak, prestao da ukazuje na njihove nedostatke, ljudi bi vrlo lako postali razvratni i nadmeni. Zato danas Bog takođe kaže: „Ljudi ne cene zvanja koja im dodeljujem. U srcu tolikog broja ljudi, zbog zvanja ’služitelj’, nastaju pritužbe i toliko njih, zbog zvanja ’Moj narod’, u svom srcu razvija ljubav prema Meni. Niko ne treba da pokušava da Me obmane; Svojim očima Ja ispitujem sve stvari!” Čim ljudi pročitaju ovu izjavu, odmah se osećaju neprijatno. Oni osećaju da su njihovi nekadašnji postupci bili previše nezreli i da su sadržali baš onu vrstu prljavog posla koja vređa Boga. Sada oni žele da udovolje Bogu, ali, iako su više nego voljni, nedostaje im moć da to učine. Zaista, oni ne znaju šta bi trebalo da urade. A da toga nisu ni svesni, polet u njihovom srcu se donekle budi. To je dejstvo čitanja ovih reči nakon što se čovek opusti.

S jedne strane, Bog kaže da je Sotona do krajnosti bezuman, dok s druge strane, On ukazuje na to da se stara priroda većine ljudi nije promenila. Iz ovoga je jasno da se Sotonini postupci i dalje ispoljavaju kroz ljude. Stoga Bog često podseća ljude da ne budu razvratni, da ih Sotona ne bi proždrao. To ne predskazuje samo da će se neki ljudi pobuniti; štaviše, to je alarm koji zvoni da ljude upozori da prošlost što pre ostave po strani i da streme današnjem danu. Niko ne želi da bude opsednut demonima niti da ga preuzmu zli duhovi, pa utoliko više Božje reči shvata kao upozorenje. Međutim, kada većina ljudi uloži svaki napor da se usredsredi na Božje reči i pređe u ovu krajnost, Bog im uzvraća rečima: „Većina ljudi čeka da im Ja otkrijem još više tajni na koje mogu da pare oči. Međutim, čak i kada bi uspeo da shvatiš sve tajne neba, šta onda? Da li bi to povećalo tvoju ljubav prema Meni? Da li bi to probudilo tvoju ljubav prema Meni?” Iz ovoga je očigledno da ljudsko stanje nije takvo da koriste Božju reč da bi spoznali Boga i voleli Boga, već pre da bi popunili zalihe svog „malog skladišta”. Stoga, kao odgovor na ovu krajnost kod ljudi, Bog koristi reči kao što su „da pare oči”, što odražava kako ljudska ljubav prema Bogu još uvek nije potpuno čista. Da Bog nije otkrio tajne, ljudi ne bi pridavali veliku važnost Njegovim rečima, već bi ih samo ovlaš pogledali, bacajući letimičan pogled kao da se dive cveću dok pored njega galopiraju na konju. Oni ne bi odvojili vreme da pažljivo razmisle o Božjim rečima, niti da o njima promisle. Većina ljudi ne ceni Njegove reči. Niko se ne trudi da jede i pije Njegove reči; umesto toga, oni ih samo površno pogledaju. Zašto Bog danas govori drugačije nego što je to činio u prošla vremena? Zašto je ljudima tako teško da sve Njegove reči shvate? Neki od primera su reč „krunisati” u izrazu „Nikada ih ne bih tako ležerno krunisao ovakvim nazivima”, „čisto zlato” u izrazu „Ima li koga da shvati čisto zlato u Mojim rečima”, Njegovo prethodno pominjanje „obrade” u izrazu „bez ikakve obrade od strane Sotone” i druge slične fraze. Ljudi ne razumeju zašto Bog tako govori, zašto On govori na tako šaljiv, duhovit i provokativan način. To je upravo jedno od ispoljavanja svrhe koju Bog nastoji da postigne kroz Svoje reči. Od samog početka, ljudi su uvek bili nesposobni da shvate Božju reč i činilo se kao da su sve Njegove reči prilično ozbiljne. Dodajući najblažu notu humora i ubacujući tu i tamo po nekoliko izraza, On Svojom rečju razvedrava raspoloženje i omogućava ljudima da donekle opuste svoje mišiće. Čineći to, On postiže još veći efekat, omogućavajući svakom čoveku da razmišlja o Božjoj reči.