Poglavlje 10

Za vreme izgradnje crkve, Bog gotovo da nije pominjao izgradnju carstva. Čak i kad ga je spominjao, činio je to na jeziku tadašnjeg vremena. Kada je nastupilo Doba carstva, Bog je jednim potezom otpisao određene metode i brige tog vremena izgradnje crkve i nikada više nije prozborio ni jednu jedinu reč o njima. Upravo je to osnovno značenje „Samog Boga“ koji je uvek nov i nikada star. Ma koliko dobro da su stvari bile učinjene u prošlosti, one su, na kraju krajeva, deo minule ere, tako da Bog te prošle događaje svrstava u ono što se dogodilo u vreme pre Hrista, dok je današnje vreme poznato kao vreme posle Hrista. Iz toga se vidi da je izgradnja crkve bila preduslov za izgradnju carstva; ona je postavila temelje Božjoj primeni Svoje suverene moći u carstvu. Izgradnja crkve je slika današnjice; Božje delo na zemlji je prvenstveno usmereno na deo koji se tiče izgradnje carstva. Pre nego što je završio izgradnju crkve, On se već bio pripremio za čitavo delo koje je trebalo da se obavi, a kada je došlo vreme, zvanično je započeo Svoje delo. Zato je Bog rekao: „Doba carstva je, ipak, drugačije od prošlih vremena. Ne tiče ga se kako se čovek ponaša; Ja sam se radije spustio na zemlju da bih lično izvršio Svoje delo, što je nešto što ljudska bića ne mogu ni da pojme ni da ostvare“. Zaista, ovo delo mora da izvrši Bog lično – nijedan čovek nije sposoban da obavi takvo delo; ljudi naprosto nisu dorasli tome. Ko bi, osim Boga, mogao da obavlja tako veliko delo među ljudima? Ko je još sposoban da „kinji“ čitavo čovečanstvo skoro do smrti? Da li bi ljudi ikada mogli da organizuju takav posao? Zašto On kaže: „Spustio sam se na zemlju da bih lično izvršio Svoje delo“? Da li je Duh Božji zaista mogao da nestane iz celog svemira? Rečenica „Spustio sam se na zemlju da bih lično izvršio Svoje delo“ odnosi se kako na činjenicu da je Duh Božji ovaploćen u telu da bi sproveo delo, tako i na činjenicu da Duh Božji očigledno deluje kroz ljudski rod. Lično vršeći Svoje delo, On omogućava mnogim ljudima da svojim očima vide Samog Boga; nije im potrebno da Ga pažljivo traže u sopstvenom duhu. Štaviše, On omogućava svim ljudima da delovanje Duha vide sopstvenim očima, pokazujući im da postoji suštinska razlika između tela čoveka i tela Boga. Istovremeno, širom svemira, sveta vaseljene, Duh Božji je na delu. Svi Božji ljudi koji su prosvećeni, koji su prihvatili Božje ime, vide kako Duh Božji deluje i time se još bolje upoznaju sa ovaploćenim Bogom. Stoga, samo ako božanstvo Boga deluje neposredno – to jest, samo kada je Božji Duh u stanju da deluje bez i najmanjeg ometanja – čovečanstvo može da se upozna sa Samim praktičnim Bogom. Ovo je suština izgradnje carstva.

Koliko puta je Bog bio ovaploćen u telu? Možda nekoliko puta? Zašto je Bog više puta primetio: „Jednom sam sišao u svet ljudi i doživeo i posmatrao njihovu patnju, ali to sam učinio ne ispunivši svrhu Svog ovaploćenja“? Da li se Bog ovaplotio nekoliko puta, ali ga čovečanstvo ni jedan jedini put nije poznalo? To nije smisao ove izjave. Kada se Bog prvi put ovaplotio, Njegov cilj zapravo nije bio da Ga ljudi upoznaju; On je zapravo izvršio svoje delo i potom nestao, a da niko to nije primetio, niti čak imao priliku da Ga upozna. On nije dozvolio ljudima da Ga u potpunosti upoznaju, niti je u potpunosti posedovao značaj ovaploćenja; zato se nije moglo reći da je On u potpunosti bio ovaploćen. Prilikom prvog ovaploćenja, Bog je samo koristio fizičko telo oslobođeno grešne prirode da bi izvršio to delo; kada ga je završio, nije bilo potrebe za daljim pominjanjem. Što se tiče onih ljudi koje je Bog koristio tokom vekova, takvi slučajevi još manje zaslužuju da se nazivaju „ovaploćenjima“. Jedino Sâm praktični Bog, koji je pod okriljem normalne ljudskosti i koji ima unutrašnje, potpuno božanstvo, i čiji je cilj da omogući čovečanstvu da Ga upozna, danas može u potpunosti da se nazove „ovaploćenjem“. Značaj prve Božje posete ovom svetu čini jedan aspekt značaja onoga što se danas naziva ovaploćenjem – ali, ova poseta nikako ne obuhvata puno značenje onoga što je sada poznato kao ovaploćenje. Zato je Bog rekao, „ne ispunivši značaj Svog ovaploćenja.“ Doživljavanje i posmatranje ljudske patnje, kako kažu Božje reči, odnose se na Božji Duh i na dva ovaploćenja. Zato je Bog rekao: „Kada je izgradnja carstva već počela, Moje ovaploćeno telo je zvanično počelo da obavlja Moju službu; to jest, Car carstva je zvanično preuzeo Svoju suverenu vlast.“ Iako je izgradnja crkve bila svedočanstvo Božjem imenu, delo još nije bilo zvanično započelo; tek se danas može reći da se gradi carstvo. Sve što je ranije urađeno bilo je samo uzorak; to nije bila prava stvar. Iako je rečeno da je carstvo počelo, u njemu se još nije bilo radilo. Tek danas, sada kada se posao obavlja unutar Božjeg božanstva i kada je Bog zvanično započeo Svoje delo, čovečanstvo je konačno ušlo u carstvo. Prema tome, „silazak carstva u ljudski svet – daleko od pukog doslovnog ispoljavanja – jeste stvarni silazak; to je jedan aspekt značenja ’stvarnosti primene’“. Ovaj citat je prikladan sažetak gornjeg izlaganja. Nakon što je dao ovaj opis, Bog nastavlja da oslikava opšte stanje čovečanstva, držeći ljude u stanju stalne zauzetosti. „Širom sveta, svi postoje unutar Moje milosti i blagosti, ali isto tako je i celo čovečanstvo izloženo Mom sudu i takođe je izloženo Mojim kušnjama.“ Ljudskim životom upravljaju određena načela i pravila, onako kako ih je Bog uredio, i oni uključuju sledeće: postojaće vreme sreće, trenuci frustracije i, povrh svega, postojaće vreme oplemenjivanja kroz teškoće koje se moraju istrpeti. Tako niko neće živeti život čiste sreće ili čiste patnje; svaki život će imati svoje uspone i padove. U celom čovečanstvu, ne samo da su Božja milost i blagost očigledne, već su očigledni i Njegov sud i celokupna Njegova narav. Može se reći da svi ljudi postoje usred Božjih iskušenja, zar ne? Diljem ovog prostranog sveta, ljudi su zauzeti pronalaženjem izlaza za sebe. Oni nisu sigurni kakvu ulogu igraju, a neki čak, usuda radi, narušavaju ili gube svoje živote. Čak ni Jov nije bio izuzetak od tog pravila: premda je i on istrajavao u Božjim kušnjama, ipak je tražio izlaz za sebe. Niko nikada nije bio kadar da ostane čvrst kroz Božje kušnje. Zbog ljudske pohlepe i prirode, niko nije u potpunosti zadovoljan svojim trenutnim stanjem, i niko ne stoji čvrsto kroz kušnje; svi se raspadaju pod Božjim sudom. Kada bi Bog bio ozbiljan prema čoveku, i kada bi On i dalje imao tako stroge zahteve od ljudi, onda bi bilo baš kao što je rekao: „Cela ljudska rasa bi se srušila pod Mojim plamenim pogledom.“

Uprkos činjenici da je izgradnja carstva zvanično počela, pozdrav carstvu tek treba zvanično da se oglasi; sada je to samo proročanstvo onoga što će doći. Kada svi ljudi budu upotpunjeni i sve nacije na zemlji postanu Hristovo carstvo, to će biti vreme kada će sedam gromova zatutnjati. Današnji dan je korak ka toj etapi; juriš je pokrenut prema tom danu. To je Božji plan i on će se u bliskoj budućnosti ostvariti. Međutim, Bog je već postigao sve što je izgovorio. Dakle, jasno je da su nacije na zemlji samo zamkovi od peska, koji podrhtavaju dok se podiže plima: poslednji dan je neizbežan, i velika crvena aždaja će se srušiti pod Božjom rečju. Da bi se obezbedilo uspešno sprovođenje Njegovog plana, anđeli sa neba spustili su se na zemlju, čineći sve što mogu da udovolje Bogu. Sam ovaploćeni Bog zauzeo je položaj na bojnom polju da bi vodio rat protiv neprijatelja. Gde god da se ovaploćenje pojavi, to je mesto na kojem je neprijatelj istrebljen. Kina će biti prva koja će biti uništena; biće potpuno uništena rukom Božjom. Bog tamo neće imati ni trunku milosti. Dokaz progresivnog kolapsa velike crvene aždaje može se videti u stalnom sazrevanju ljudi; to je očigledno i svakome vidljivo. Sazrevanje naroda znak je smrti neprijatelja. Ovo je deo objašnjenja onoga što se podrazumeva pod „odmeravati snage“. Dakle, Bog je u više navrata podsetio ljude da Mu daju lepa svedočanstva kako bi se poništio status koji predstave podržavaju u srcima ljudi, a to je ružnoća velike crvene aždaje. Bog koristi takve podsetnike da oživi veru ljudi i na taj način ostvaruje dostignuća u Svom delu. To je zato što je Bog rekao: „Šta su, tačno, ljudi sposobni da urade? Zar nije bolje da to uradim sam?“ Svi ljudi su takvi; ne samo da su nesposobni, već se i lako obeshrabre i razočaraju. Iz tog razloga, oni ne mogu da upoznaju Boga. Bog ne oživljava samo veru u čoveku; On takođe potajno i stalno uliva ljudima snagu.

Zatim je Bog počeo da se obraća čitavoj vaseljeni. Ne samo da je Bog započeo svoje novo delo u Kini, već je širom vaseljene počeo da obavlja novo delo današnjice. Budući da Bog želi da otkrije sve Svoje postupke širom sveta da bi svi ljudi koji su Ga izdali ponovo došli da se pokore pred Njegovim prestolom, u ovoj etapi dela Božji sud će i dalje sadržati Njegovu milost i blagost. Bog koristi tekuće događaje širom sveta kao prilike da izazove paniku kod ljudi, čime ih podstiče da traže Boga da bi se mogli vratiti i biti pred Njim. Zato Bog kaže: „To je jedan od načina na koji radim i bez sumnje je čin spasenja za čovečanstvo, a ono što im pružam i dalje je vrsta ljubavi.“ Ovde Bog izlaže istinsku prirodu čovečanstva sa tačnošću koja je prodorna, bez premca i bez napora. Zbog toga ljudi od sramote kriju svoja lica, potpuno poniženi. Svaki put kada Bog govori, On nekako uvek uspe da ukaže na neki aspekt sramotnog učinka ljudi, tako da, dok su opušteni, ljudi ne zaboravljaju da upoznaju sami sebe i ne smatraju upoznavanje sebe nekim starim zadatkom. Shodno ljudskoj prirodi, ako bi Bog prestao da ukazuje na njihove greške samo na trenutak, oni bi vrlo lako postali razvratni i nadmeni. Zato Bog danas ponovo kaže: „Ljudska bića – daleko od toga da cene zvanja koja sam im dodelio – mnoga od njih, zbog zvanja ’uslužitelj’, nose gorčinu u svojim srcima, dok mnoga druga, zbog zvanja ’Moj narod’, gaje ljubav prema Meni u svojim srcima. Niko ne treba da pokušava da Me prevari; Moje oči su svevideće!“ Čim ljudi pročitaju ovu izjavu, odmah se osećaju neprijatno. Oni osećaju da su njihovi nekadašnji postupci bili previše nezreli i da su sadržali baš onu vrstu prljavog posla koja vređa Boga. Nedavno su želeli da udovolje Bogu, ali, iako su više nego voljni, oni nemaju moć da to učine, i ne znaju šta treba da učine. Nesvesno im je ulivena nova odlučnost. To je dejstvo čitanja ovih reči nakon što se čovek opusti.

S jedne strane, Bog kaže da je Sotona do krajnosti bezuman, dok, s druge strane, On ukazuje da se stara priroda, kojom se odlikuje većina ljudi, nije promenila. Iz ovoga postaje jasno da se Sotonine aktivnosti ispoljavaju kroz ljude. Stoga Bog često podseća ljude da ne budu razvratni, da ih Sotona ne bi proždrao. To ne predskazuje samo da će se neki ljudi pobuniti; štaviše, to je alarm koji zvoni da upozori ljude da što pre ostave prošlost po strani i da traže današnji dan. Niko ne želi da bude opsednut demonima, niti da podlegne zlim duhovima, tako da im Božje reči još više služe kao upozorenje i opomena. Međutim, kada većina ljudi pređe u suprotnu krajnost, kada ama baš svakoj Božjoj reči pridaju ogroman značaj, Bog im uzvrati rečima: „Većina ljudi čeka da im Ja otkrijem još više tajni na koje mogu da pare oči. Međutim, čak i kada bi uspeo da shvatiš sve tajne neba, šta bi tačno mogao da učiniš sa tim znanjem? Da li će to povećati tvoju ljubav prema Meni? Da li bi to pokrenulo tvoju ljubav prema Meni?“ Iz ovoga je očigledno da ljudi ne koriste Božju reč da bi upoznali Boga i voleli Boga, već da povećaju zalihe u svom „malom skladištu“. Dakle, Bog koristi frazu „da pare oči“ da bi opisao ljudski ekstremizam, što pokazuje da ljudska ljubav prema Bogu još uvek nije potpuno čista. Da Bog nije otkrio tajne, ljudi ne bi pridavali veliku važnost Njegovim rečima, već bi ih samo ovlaš pogledali, bacajući kratak pogled kao da se dive cveću dok pored njega galopiraju na konju. Oni ne bi odvojili vreme da zaista razmisle o Božjim rečima, niti da ih promisle. Većina ljudi ne ceni Njegovu reč. Ne trude se mnogo da bi jeli i pili Njegove reči; umesto toga, oni ih samo površno pogledaju. Zašto Bog danas govori drugačije nego što je to činio u prošla vremena? Zašto su sve njegove reči tako nedokučive? Neki od primera su reč „krunisati“ u izrazu „nikada ih ne bih tako ležerno krunisao ovakvim nazivima“, „najčistije zlato“ u izrazu „ima li koga da primi najčistije zlato od kojeg su Moje reči sačinjene“, Njegovo prethodno pominjanje „obrade“ u izrazu „bez ikakve obrade od strane Sotone“ i druge slične fraze. Ljudi ne razumeju zašto Bog govori na ovaj način; oni ne mogu da shvate zašto On govori na tako šaljiv, duhovit i provokativan način. Upravo su to ispoljavanja svrhe Božjeg govora. Od samog početka, ljudi su uvek bili nesposobni da shvate Božju reč, i činilo se kao da su Njegove izjave zaista prilično ozbiljne i stroge. Dodajući najmanju dozu humora – dodajući nekoliko dosetki tu i tamo – On je u stanju da razvedri raspoloženje Svojom rečju i da omogući ljudima da donekle opuste mišiće. Na taj način, On je u stanju da postigne još jače dejstvo, primoravajući svakog čoveka da razmišlja o Božjoj reči.

Prethodno: Dodatak: Poglavlje 1

Sledeće: Poglavlje 11

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera