Kada svi ljudi obrate pažnju, kada se sve stvari obnove i ožive, kada se svaka osoba bez ustezanja pokori Bogu i spremna je da na sebe preuzme tešku odgovornost Božjeg bremena – tada će sevnuti istočna munja, osvetljavajući sve od Istoka do Zapada, strašeći celu zemlju dolaskom ove svetlosti; i, u ovom trenutku, Bog ponovo započinje novi život. To znači da u ovom trenutku, Bog započinje novo delo na zemlji, objavljujući ljudima cele vaseljene da „kada munja sevne sa Istoka, a to je upravo i trenutak kada Ja počinjem da izgovaram Svoje reči – kada munja sevne, cela vaseljena biva osvetljena i dolazi do preobražaja u svim zvezdama“. Dakle, kada je taj trenutak kada munja sevne sa Istoka? Kada se nebesa pomrače i zemlja zamagli jeste trenutak kada Bog sakriva Svoje lice od sveta, i baš onaj trenutak kada će sve pod nebesima zahvatiti moćna oluja. Ali baš u ovom trenutku, sve ljude obuzima panika, boje se grmljavine, plaše se sjaja munje, a još i više su užasnuti navalom potopa, tako da većina njih zatvara oči i čeka da Bog oslobodi Svoj gnev i pobije ih. S pojavom raznih stanja, istočna munja trenutno seva. To znači da je na Istoku sveta, otkako započne svedočanstvo o Samom Bogu, preko trenutka kad On započinje da deluje, do trenutka kada božanstvo počne da drži suverenost nad zemljom – ovo je užareni snop istočne munje, koji je oduvek sijao nad celom vaseljenom. Cela vaseljena je osvetljena u trenutku kada zemaljske zemlje postanu carstvo Hristovo. Sada je vreme kada seva istočna munja. Ovaploćeni Bog počinje da deluje i, štaviše, govori direktno u božanstvu. Moglo bi se reći da kad Bog počne da govori na zemlji, to je trenutak kada istočna munja seva. Tačnije, kada živa voda poteče sa prestola – kada počnu izjave sa trona – upravo je čas kada zvanično započinju izjave sedam Duhova. U tom trenutku, istočna munja počinje da seva i zbog njenog trajanja varira i stepen osvetljenosti, a postoji i granica u obimu njenog sjaja. Ipak, sa kretanjem Božjeg dela, sa promenama u Njegovom planu – sa varijacijama u delu na sinovima i narodu Božjem – munja sve više obavlja svoju suštinsku ulogu, tako da je cela vaseljena osvetljena, i ne preostaje nimalo taloga i smeća. Ovo je konkretizacija Božjeg 6 hiljada godina dugog plana upravljanja i sâm plod u kome Bog uživa. „Zvezde“ se ne odnose na zvezde na nebu, već na sve sinove i narod Božji koji rade za Njega. Budući da oni svedoče o Bogu u Božjem carstvu i predstavljaju Ga u Njegovom carstvu i budući da su stvorenja, nazivaju se „zvezdama“. „Preobraziti“ se odnosi na preobražaj u identitetu i statusu: od ljudi na zemlji oni postaju ljudi carstva i, povrh toga, Bog je sa njima i Božja slava je u njima. Kao rezultat toga, oni imaju suverenu moć umesto Boga, a otrov i nečistoće u njima očišćeni su Božjim delom, čineći ih na kraju prikladnim za Božju upotrebu i usklađenim sa Božjim srcem – ovo je jedan aspekt značenja ovih reči. Kada snop svetlosti od Boga obasja celu zemlju, sve stvari na nebu i na zemlji promeniće se u različitim stepenima, a promeniće se i zvezde na nebu, obnoviće se sunce i mesec i ljudi na zemlji će se nakon toga obnoviti – što predstavlja Božje delo između neba i zemlje, i nije nikakvo iznenađenje.

Kada Bog spasava ljude – to se ne odnosi na one koji nisu prirodno izabrani – to je samo onda kada Bog pročišćuje ljude i sudi im, i svi gorko plaču ili padaju pogođeni na svoje postelje ili bivaju oboreni i bačeni u pakao smrti zbog Božjih reči. Samo zahvaljujući Božjim izjavama, ljudi počinju da spoznaju sebe. Da stvari nisu takve, oči bi im bile kao u žabe – gledaju nagore, niko nije ubeđen, niko od njih ne spoznaje sebe, ne znaju koliko su kilograma teški. Sotona je ljude zaista iskvario u velikoj meri. Upravo zbog Božje svemoći ružno lice čoveka je tako živopisno prikazano, navodeći čoveka da ga, nakon što ga razazna, uporedi sa svojim pravim licem. Svi ljudi znaju da Bog, reklo bi se, sa savršenom jasnoćom zna koliko moždanih ćelija imaju u svojim glavama, a da ne pominjemo Njegovo znanje o njihovim ružnim licima ili o najdubljim mislima. U rečima „Ceo ljudski rod kao da je doveden u red. Pod sjajem ovog snopa svetlosti sa Istoka, svi ljudi se otkrivaju u svom prvobitnom obliku, očiju zaslepljenih, nesigurni šta da rade“, može se videti da će jednog dana, kada se Božje delo završi, Bog suditi celom ljudskom rodu. Niko neće moći da pobegne; Bog će se pozabaviti ljudima iz čitavog ljudskog roda, jednim po jednim, ne previđajući nijednog od njih, i samo tako će Božje srce biti zadovoljno. I zato Bog kaže: „Oni su, takođe, slični životinjama koje beže od Moje svetlosti i pronalaze utočište u planinskim pećinama – ipak, nijedna među njima ne može biti izbrisana iz Moje svetlosti.“ Ljudi su niske i podređene životinje. Živeći u rukama Sotone, kao da su pronašli zaklon u drevnim šumama duboko u planinama – međutim, budući da ništa ne može uteći spaljivanju u Božjem ognju, čak i dok su pod „zaštitom“ sila Sotone, kako bi Bog mogao da ih zaboravi? Kada ljudi prihvate dolazak Božjih reči, Božjim perom se dočaravaju različiti bizarni oblici i groteskna stanja svih ljudi; Bog govori kako dolikuje potrebama i mentalitetu čoveka. Tako se ljudima čini da je Bog dobro upućen u psihologiju. Kao da je Bog psiholog, ali kao da je ujedno Bog i specijalista interne medicine – nije ni čudo što On ima takvo razumevanje čoveka, koji je „složen“. Što više ljudi tako misle, to je veći njihov osećaj za Božju dragocenost i više osećaju da je Bog dubok i nedokučiv. Kao da između čoveka i Boga postoji nepremostiva nebeska granica, ali i kao da njih dvojica jedan drugoga posmatraju sa suprotnih obala reke Ču^[a], a nijedan od njih nije u stanju da učini išta više nego da posmatra onog drugog. Drugim rečima, ljudi na zemlji samo gledaju u Boga svojim očima; nikada nisu imali priliku da Ga izbliza proučavaju, i sve što imaju prema Njemu jeste osećaj privrženosti. U njihovim srcima uvek postoji osećaj da je Bog divan, međutim, pošto je Bog tako „bezdušan i bezosećajan“, oni nikada nisu imali priliku da pred Njim govore o bolu u svojim srcima. Oni su poput prelepe mlade žene pred njenim mužem, koja nikada nije imala mogućnost da otkrije svoja prava osećanja zbog moralne ispravnosti svoga muža. Ljudi su samoprezrivi bednici, pa tako, zbog njihove krhkosti, zbog njihovog nedostatka samopoštovanja, Moja mržnja prema čoveku raste, nesvesno, donekle sve jače, a bes u Mom srcu izbija. U Mom umu, kao da sam pretrpeo traumu. Odavno sam izgubio nadu u čoveka, ali zato što se „još jednom, Moj dan sve više približava celom ljudskom rodu, još jednom budi ljudsku rasu, pružajući ljudskom rodu još jedan novi početak“, ponovo skupljam hrabrost da osvojim ceo ljudski rod, da uhvatim i porazim veliku crvenu aždaju. Prvobitna Božja namera bila je sledeća: da ne čini ništa više osim da osvoji izdanke velike crvene aždaje u Kini; jedino bi se ovo moglo smatrati porazom velike crvene aždaje, pokoravanjem velike crvene aždaje. Jedino bi ovo bilo dovoljno da dokaže da Bog kao Car vlada širom zemlje, da dokaže ostvarenje Božjeg velikog poduhvata, da Bog ima novi početak na zemlji i da je stekao slavu na zemlji. Zbog završne, prelepe scene, Bog ne može da odoli da ne izrazi strast u Svom srcu: „Moje srce kuca i, prateći ritmove otkucaja Moga srca, planine poskakuju od radosti, vode plešu s radošću, a talasi udaraju u stenovite grebene. Teško je izraziti ono što Mi je u srcu“. Iz ovoga se može videti da je ono što je planirao, Bog već ostvario; Bog je to unapred odredio i upravo je to ono što Bog ljude navodi da doživljavaju i gledaju. Budućnost carstva je lepa; Car carstva je pobednik, a da nikada nije imao, od Svoje glave do pete, ni trag krvi ili mesa, u potpunosti sačinjen od božanskih elemenata. Celo Njegovo telo sija svetom slavom, sasvim neukaljano ljudskim idejama; celo Njegovo telo, od vrha do dna, buja od pravednosti i nebeske aure, i odiše zadivljujućim mirisom. Kao voljeni u Pesmi nad pesmama, On je još lepši od svih svetaca, viši od drevnih svetaca; On je primer među svim ljudima i neuporediv je sa čovekom; ljudi nisu podobni da u Njega direktno gledaju. Niko ne može dostići Božje slavno lice, Božju pojavu ili Božji lik; niko se s njima ne može nadmetati i niko ih svojim ustima ne može s lakoćom veličati.

Božjim rečima nema kraja – poput vode koja šiklja iz izvora, one nikada ne presušuju, pa niko ne može da dokuči tajne Božjeg plana upravljanja. Ipak, za Boga su takve tajne beskrajne. Koristeći se različitim sredstvima i jezikom, Bog je mnogo puta govorio o Svom obnavljanju i potpunom preobražaju cele vaseljene, svaki put dublje od prethodnog: „Želim da učinim da sve nečiste stvari izgore u pepeo pod Mojim pogledom; želim da učinim da svi sinovi neposlušnosti nestanu pred Mojim očima, da više nikada ne postoje“. Zašto Bog stalno ovo ponavlja? Zar se On ne plaši da će se ljudi od toga umoriti? Ljudi samo napipavaju usred Božjih reči, želeći da na ovaj način spoznaju Boga, ali se nikada ne dosete da ispitaju sami sebe. Dakle, Bog koristi ovaj metod da ih podseti, da učini da svi oni spoznaju sebe, tako da iz sebe mogu da spoznaju neposlušnost čoveka i tako iskorene svoju neposlušnost pred Bogom. Čitajući da Bog želi da „razvrstava“, ljudi najednom postaju uznemireni, a čini se da i njihovi mišići kao da prestaju da se pomeraju. Oni se odmah vraćaju pred Boga da kritikuju sebe i tako spoznaju Boga. Posle ovoga – nakon što su se odlučili – Bog koristi priliku da im pokaže suštinu velike crvene aždaje; tako se ljudi direktno bave duhovnim carstvom, i zbog uloge koju je odigrala njihova rešenost, i njihov um počinje da obavlja ulogu, čime se pojačava osećanje između čoveka i Boga – a to je od veće koristi za Božje delo u telu. Na ovaj način, ljude nesvesno zaposeda volja da se osvrnu na prošla vremena: u prošlosti, ljudi su godinama verovali u neodređenog Boga; godinama nikada nisu bili oslobođeni u svojim srcima, bili su nesposobni za veliko uživanje i, premda jesu verovali u Boga, u njihovim životima nije bilo nikakvog reda. Činilo se isto kao i pre nego što su počeli da veruju – životi su im i dalje delovali isprazno i beznadežno, a njihova vera u to vreme izgledala je poput neke zamršenosti, ništa bolje od neverice. Otkako su videli Samog praktičnog Boga današnjice, kao da su se nebo i zemlja obnovili; životi su im postali blistavi, više nisu bez nade i, zbog dolaska praktičnog Boga, osećaju se postojano u svojim srcima i spokojno u svojim duhovima. Oni više ne jure da uhvate vetar i ne hvataju se za senke u svemu što rade; njihova potraga više nije besciljna i više ne mlataraju unaokolo. Današnji život je još lepši, a ljudi su neočekivano ušli u carstvo i postali Božji narod, a nakon toga… U svojim srcima, što više ljudi razmišljaju o ovome, to je slast veća; što više razmišljaju o ovome, to su srećniji i nadahnutiji su da vole Boga. Dakle, iako oni to ne shvataju, prijateljstvo između Boga i čoveka se pojačava. Ljudi više vole Boga i više spoznaju Boga, a Božje delo u čoveku postaje sve lakše, i ono više ne sili niti primorava ljude, već prati tok prirode, a čovek izvršava sopstvenu, jedinstvenu funkciju – samo tako će ljudi postepeno postati sposobni da spoznaju Boga. Jedino je ovo Božja mudrost – ne zahteva ni najmanji napor, a sprovodi se kako dolikuje čovekovoj prirodi. Tako, u ovom trenutku, Bog kaže: „Za vreme Mog ovaploćenja u ljudskom svetu, ljudski rod je, pod Mojim vođstvom, nesvesno došao do ovoga dana i nesvesno Me je spoznao. Međutim, kad je reč o tome kako ići putem koji se proteže ispred, niko ne sluti, niko nije svestan – a još manje iko ima predstavu u kom će ga pravcu taj put odvesti. Jedino će uz Svemogućeg koji bdi nad njima, svako moći da ide putem do kraja; samo će vođen munjom na Istoku svako moći da pređe prag koji vodi u Moje carstvo“. Nije li ovo upravo sažetak onoga što sam prethodno opisao u ljudskom srcu? U tome leži tajna Božjih reči. Ono što čovek misli u svom srcu jeste upravo ono što Bog govori iz Svojih usta, a ono što On govori iz Svojih usta upravo je ono za čim čovek čezne. Upravo je tu Bog najveštiji u razotkrivanju čovekovog srca; da nije, kako bi svi mogli da budu istinski uvereni? Nije li ovo efekat koji Bog želi da postigne osvajanjem velike crvene aždaje?

U stvari, postoje mnoge reči za koje Božja namera nije da ukaže na njihova površna značenja. U mnogim Svojim rečima, Bog naprosto namerava da svesno promeni predstave ljudi i skrene njihovu pažnju. Bog ovim rečima ne pridaje nikakvu važnost, pa tako mnoge reči ne zavređuju objašnjenje. Kada čovek bude osvojen Božjim rečima u meri u kojoj je danas osvojen, ljudska snaga dostiže određenu tačku, tako da Bog nakon toga izgovara dodatne reči upozorenja – ustav koji On objavljuje Božjem narodu: „Iako su ljudska bića koja nastanjuju zemlju brojna poput zvezda, sve ih jasno poznajem kao Svoj sopstveni džep. I, premda su ljudska bića koja Me ’vole’ takođe bezbrojna kao zrnca peska u moru, odabrao sam samo nekoliko njih: samo one koji tragaju za jarkom svetlošću, koji su odvojeni od onih koji Me ’vole’“. Zaista, mnogo je onih koji kažu da vole Boga, ali je malo onih koji Ga vole u svom srcu. Čini se da bi se to moglo jasno uočiti i zatvorenih očiju. Takav je zapravo ceo svet onih koji veruju u Boga. U ovome vidimo da se Bog sada okrenuo delu „razvrstavanja ljudi“, što pokazuje da ono što Bog želi i ono što Bogu udovoljava, nije današnja crkva, već carstvo nakon tog razvrstavanja. U ovom trenutku, On daje još jedno upozorenje svim „opasnim dobrima“: ukoliko Bog ne reaguje, čim Bog počne da reaguje, ovi ljudi će biti izbrisani iz carstva. Bog stvari nikada ne obavlja površno. On uvek postupa prema načelu „jedan je jedan, a dva su dva“ i, ako ima onih koje On ne želi da gleda, čini sve moguće da ih izbriše, da ih spreči da stvaraju probleme u budućnosti. Ovo se naziva „iznošenjem smeća i temeljnim čišćenjem“. Trenutak kada Bog čoveku saopštava upravne odluke jeste onda kada On prikazuje svoja čudesna dela i sve ono što jeste u Njemu, pa tako potom kaže: „U planinama ima nebrojeno divljih zveri, ali su preda Mnom sve pitome poput ovaca; ispod talasa leže nedokučive tajne, ali Mi se predstavljaju tako jasno kao sve stvari na licu zemlje; na nebesima iznad jesu carstva koja čovek nikada ne može da dosegne, dok Ja tim nepristupačnim carstvima slobodno kročim“. Ono što Bog misli jeste sledeće: iako je čovekovo srce varljivo više od svega drugog i izgleda beskrajno tajanstveno kao pakao ljudskih predstava, Bog poznaje čovekova stvarna stanja kao Svoj dlan. Između ostalog, čovek je životinja žešća i brutalnija od divlje zveri, ali Bog je osvojio čoveka do te mere da se niko ne usuđuje da ustane i odupre se. U stvari, kao što Bog namerava, ono što ljudi misle u svojim srcima složenije je od svih stvari među svim stvarima; nedokučivo je, ali Bog nema obzira prema čovekovom srcu. Prema njemu se odnosi samo kao prema malenom crvu pred Svojim očima. Rečju iz Svojih usta, On ga osvaja; kad god poželi, On ga obara; i najmanjim pokretom Svoje ruke, On ga grdi; kada poželi, On ga osuđuje.

Danas svi ljudi postoje u tami, ali dolaskom Boga, konačno spoznaju suštinu svetlosti tako što su Ga videli. Širom sveta, to je kao da se veliki crni lonac prevrnuo nad zemljom i niko ne može da udahne; svi žele da vrate stvari u pređašnje stanje, ali niko nikada nije podigao lonac. Samo zbog Božjeg ovaploćenja ljudima su se najednom otvorile oči i oni su ugledali praktičnog Boga. I tako ih Bog ispitivačkim tonom pita: „Čovek Me nikada nije prepoznao na svetlosti, već Me je video jedino u svetu tame. Niste li danas u potpuno istoj situaciji? Na vrhuncu razjarenosti velike crvene aždaje Ja sam formalno preuzeo telo da obavim Svoje delo“. Bog ne krije stvarne okolnosti duhovnog carstva, niti krije pravo stanje čovekovog srca, pa stoga iznova podseća ljude: „Ja ne samo što Svom narodu omogućavam da spozna ovaploćenog Boga, već ih i pročišćavam. Zbog strogoće Mojih upravnih odluka, velika većina ljudi i dalje je u opasnosti da ih prognam. Ako ne uložiš sve napore da se obračunaš sa sobom, da zauzdaš svoje sopstveno telo – ako to ne učiniš, zasigurno ćeš postati predmet koji prezirem i odbacujem, da budeš bačen u pakao, kao što je Pavle dobio grdnju od Mojih ruku, od kojih nije bilo spasa“. I što više Bog to govori, ljudi tek tada više paze na svaki svoj korak i više se plaše Božjih upravnih odluka; samo se tada Božji autoritet može sprovesti, a Njegovo veličanstvo učiniti jasnim. Ovde se još jednom pominje Pavle, kako bi ljudi mogli da razumeju Božju volju: oni ne smeju biti oni koje Bog grdi, već oni koji su obzirni prema Božjoj volji. Jedino to može naterati ljude da se, usred straha, osvrnu na nesposobnost svoje pređašnje rešenosti pred Bogom kako bi Mu potpuno udovoljili, a to im pruža još veće žaljenje i više znanja o praktičnom Bogu. Prema tome, jedino tada oni ne mogu imati nikakve sumnje u Božje reči.

„Čovek ne samo da Me ne spoznaje u Mom telu; više od toga, on nije uspeo da razume svoje sopstvo koje prebiva u telu od krvi i mesa. Toliko godina Me ljudska bića varaju, ophodeći se prema Meni kao da sam gost iz spoljnog sveta. Toliko puta (…)“ U ovih „toliko puta“ navode se realnosti čovekovog suprotstavljanja Bogu, pokazujući ljudima stvarne primere grdnje; ovo je dokaz greha i niko ga više ne može opovrgnuti. Svi ljudi koriste Boga kao neku svakodnevnu stvar, kao da je On neka kućna potrepština koju mogu da koriste kako im se prohte. Niko ne ceni Boga; niko nije pokušao da spozna lepotu Boga niti Njegovo slavno lice, a još manje iko namerava da se pokori Bogu. Niti je iko ikada gledao na Boga kao na nešto što se voli u svom srcu; svi Ga potežu kada im je potreban i odbacuju Ga u stranu i zanemaruju kad im ne treba. Kao da je Bog za čoveka marioneta kojom on može da rukuje kad god poželi i da joj ispostavlja zahteve kako mu se prohte ili kako god poželi. Međutim, Bog kaže: „Da, tokom perioda Svog ovaploćenja, nisam saosećao sa čovekovom slabošću, tada bi ceo ljudski rod, isključivo zbog Mog ovaploćenja, bio izbezumljen od straha, i usled toga pao u Ad“, što pokazuje koliko je samo veliki značaj Božjeg ovaploćenja. On je došao da u telu osvoji ljudski rod, umesto da ceo ljudski rod uništi iz duhovnog carstva. Stoga, kada se Reč ovaplotila, niko nije znao. Da Bog nije mario za čovekovu nejakost, da su se nebo i zemlja okrenuli naglavačke kad se On ovaplotio, onda bi svi ljudi bili uništeni. Budući da je u ljudskoj prirodi da vole novo, a mrze staro, i često zaboravljaju na loša vremena kada se stvari odvijaju kako treba, i niko od njih ne zna koliko su blagosloveni, Bog ih u više navrata podseća da moraju da cene koliko je teško osvojen današnji dan; zarad sutrašnjice, oni moraju još više da cene današnji dan, i ne smeju se, poput životinje, verati visoko a da na prepoznaju gospodara, i ne smeju da budu neupućeni u blagoslove među kojima žive. Tako ljudi počinju da se lepo vladaju, više nisu hvalisavi niti nadmeni i spoznaju da nije reč o tome da je čovekova priroda dobra, već da su se Božja milost i ljubav spustili na čoveka; svi se plaše grdnje i stoga se ne usuđuju da išta više učine.

a. „Reka Ču“ se u figurativnom smislu odnosi na granicu između suprotstavljenih sila.