Poglavlje 13

Bog se gnuša svih potomaka velike crvene aždaje, a samu veliku crvenu aždaju mrzi iz dna duše: ovo je izvor gneva u Božjem srcu. Izgleda da Bog želi da sve stvari koje pripadaju velikoj crvenoj aždaji baci u ognjeno i sumporno jezero i spali ih. Postoje čak i trenuci kada se čini da bi Bog želeo da ispruži svoju ruku i lično zbriše veliku crvenu aždaju – samo bi to moglo da izbriše osećaj gađenja u Njegovom srcu. Svaki pojedinac u kući velike crvene aždaje jeste zver bez ljudskosti, i to je razlog zašto je Bog snažno potisnuo Svoj bes da bi rekao sledeće: „Među celim Mojim narodom i među svim Mojim sinovima, odnosno, među onima koje sam odabrao iz celog ljudskog roda, vi pripadate najnižoj grupi.“ Bog je započeo odlučujuću bitku sa velikom crvenom aždajom u njenoj zemlji i uništiće je kada se Njegov plan ostvari; više joj neće dozvoliti da kvari ljudski rod, niti da pustoši njegove duše. Svakoga dana Bog poziva Svoj usnuli narod da bi ga spasio, a ipak su svi u stanju ošamućenosti, kao da su popili tablete za spavanje. Ako Bog makar i na trenutak prestane da ih budi, oni će se vratiti u stanje sna, potpuno nesvesni. Čini se kao da je ceo Njegov narod dve trećine paralisan. Oni ne znaju svoje potrebe, niti sopstvene nedostatke, pa čak ni to šta treba da obuku ili da jedu. Ovo je dovoljno da pokaže da je velika crvena aždaja uložila ogroman napor da iskvari ljude. Njeno ruglo se proteže kroz svaki region Kine, uznemirujući ljude, tako da oni više ne žele da ostanu u ovoj dekadentnoj, prostačkoj zemlji. Bog ponajviše mrzi suštinu velike crvene aždaje i stoga On, u Svom gnevu, ljude svakodnevno podseća, a oni iz dana u dan žive pod Njegovim gnevnim okom. Pa ipak, većina ljudi i dalje ne zna da traži Boga; umesto toga, oni samo sede, posmatraju i čekaju ruku da ih nahrani. Čak i da umiru od gladi, svejedno ne bi bili spremni da sami pronađu hranu. Ljudsku savest je Sotona odavno iskvario, suštinski je menjajući u bezdušnu savest. Nije ni čudo što je Bog rekao: „Da vas nisam prenuo, vi se i dalje ne biste probudili, već biste ostali kao zaleđeni i, opet, kao da ste u stanju hibernacije.“ Kao da su ljudi životinje u zimskom snu, koje provode zimu bez potrebe za hranom ili pićem; upravo je ovo trenutno stanje Božjeg naroda. Baš iz tog razloga, Bog od ljudi jedino zahteva da spoznaju Samoga ovaploćenog Boga u svetlosti; On ne traži od ljudi da se mnogo menjaju, niti da se mnogo razvijaju u svojim životima. To bi bilo dovoljno da se pobedi prljava, pogana velika crvena aždaja, čime će se još više ispoljiti Božja velika sila.

Kada pročitaju Božje reči, ljudi shvataju samo njihovo doslovno značenje i nisu u stanju da razumeju njihov duhovni značaj. I same reči „uzburkani talasi“ zbunile su svakog heroja i borca. Kada se ispolji Božji gnev, nisu li Njegove reči, postupci i narav uzburkani talasi? Kada Bog osuđuje ceo ljudski rod, nije li to otkrivenje Njegovog gneva? Nije li to trenutak kada uzburkani talasi stupaju na scenu? Zbog svoje iskvarenosti, ko među ljudima ne živi usred tih uzburkanih talasa? Drugim rečima, ko ne živi usred Božjeg gneva? Kada Bog poželi da na ljudski rod pošalje katastrofu, zar se pred ljudima upravo tada ne ukazuje prizor „tamnih oblaka koji se skupljaju i valjaju“? Koji čovek ne beži pred naletom katastrofe? Božji gnev pljušti poput jake provale oblaka i raznosi ljude nalik žestokom vetru. Svi ljudi bivaju pročišćeni Božjim rečima, kao da su se susreli sa kovitlajućom snežnom olujom. Ljudskom rodu je najteže da dokuči Božje reči. Svojim rečima, On je stvorio svet, i Svojim rečima, On predvodi i pročišćava ceo ljudski rod. I na kraju će Bog Svojim rečima celu vaseljenu vratiti u stanje čistote. U svemu što On govori može se videti da postojanje Duha Božjeg nije isprazno, i samo u Njegovim rečima ljudi mogu da nazru kako da prežive. Svi ljudi cene Njegove reči, jer one sadrže opskrbu za život. Što više se ljudi usredsređuju na Njegove reči, Bog im postavlja više pitanja – pitanja koja ih zbunjuju i ostavljaju bez mogućnosti da na njih odgovore. I sama Božja uzastopna pitanja dovoljna su da ljudi o njima dugo razmišljaju, a kamoli ostatak Njegovih reči. U Bogu je sve zaista obilno i izdašno, i ničega ne nedostaje. Međutim, ljudi ne mogu mnogo da uživaju u tome; njima je poznata samo površina Njegovih reči, poput nekoga ko samo vidi kožu kokoške, ali ne može da jede njeno meso. To znači da ljudima izmiče bogatstvo, tako da ne mogu da uživaju u Bogu. Među svojim predstavama, svaka osoba ima sopstveni lik Božji, pa zato niko ne zna kakav je nejasni Bog, niti kakav je Sotonin lik. Prema tome, kada je Bog rekao: „Jer je ono u šta veruješ samo Sotonin lik i nema baš nikakve veze sa Samim Bogom“, svi su zanemeli: toliko godina su imali veru, ali nisu znali da je ono u šta su verovali bio Sotona, a ne Sâm Bog. U sebi su osetili iznenadnu prazninu, ali nisu znali šta da kažu. Zatim su ponovo počeli da se zbunjuju. Samo postupajući na ovaj način, ljudi mogu bolje da prihvate novu svetlost i time poreknu stare stvari. Ma koliko te stvari izgledale dobro, one neće biti dovoljne. Za ljude je korisnije da shvate Samog praktičnog Boga; to im omogućava da svoje srce oslobode od onog stanja koje su njihove predstave uspostavile u njemu, i da jedino Samom Bogu dozvole da to srce zauzme. Jedino se na taj način može postići značaj ovaploćenja, što ljudima omogućava da svojim telesnim očima spoznaju Samog praktičnog Boga.

Bog je ljudima mnogo puta govorio o stanju u duhovnom svetu: „Kada Sotona dođe pred Mene, Ja ne uzmičem pred njegovom divljom svirepošću, niti se plašim njegove grozote: naprosto ga ne primećujem.“ Ljudi su iz ovoga shvatili jedino uslov stvarnosti; oni ne znaju istinu duhovnog sveta. Pošto se Bog ovaplotio, Sotona je upotrebio svaku vrstu optužbe, nadajući se da će tako napasti Boga. Međutim, Bog se ne povlači; On jednostavno govori i deluje među ljudskim rodom, omogućavajući ljudima da Ga spoznaju kroz Njegovo ovaploćeno telo. Pred ovim, Sotoni se oči zakrvave od besa, a uložio je ogroman trud da natera Božji narod da bude negativan, da se povuče, pa čak i da izgubi svoj put. Međutim, zahvaljujući dejstvu Božjih reči, Sotona je doživeo potpuni neuspeh, što doprinosi njegovoj svireposti. Stoga Bog svakoga podseća: „U vašim životima možda dođe dan kada ćeš se susresti sa takvom situacijom: da li bi sebi spremno dozvolio da padneš u Sotonino zarobljeništvo ili ćeš Meni dozvoliti da te zadobijem?“ Iako ljudi nisu svesni šta se dešava u duhovnom svetu, čim od Boga začuju takve reči, postaju oprezni i uplašeni. Ovim se uzvraća na Sotonine napade i to je dovoljno da pokaže Božju slavu. Iako su davno ušli u novi metod delovanja, ljudima je i dalje nejasan život u carstvu, a čak i ako ga razumeju, nedostaje im jasnoća. Stoga je Bog ljudima, nakon što ih je upozorio, predstavio suštinu života u carstvu: „Život u carstvu je život naroda i Samoga Boga.“ Pošto se Sâm Bog ovaplotio u telu, život trećeg neba se ostvario na zemlji. Ovo nije samo Božji plan – On ga je i ostvario. Kako vreme prolazi, ljudi bolje spoznaju Samoga Boga i time su više u stanju da okuse život nebeski, jer istinski osećaju da je Bog na zemlji, a ne samo nejasni Bog na nebu. Prema tome, život na zemlji je poput onog na nebu. Stvarnost je u tome da ovaploćeni Bog kuša gorčinu ljudskog sveta i, što je više u stanju da to čini, to više dokazuje da je On Sâm praktični Bog. Stoga su reči „U Svom prebivalištu, a to je mesto na kome sam skriven – ipak, u Svom prebivalištu, pobedio sam sve Svoje neprijatelje; u Svom prebivalištu, stekao sam pravo iskustvo života na zemlji; u Svom prebivalištu, posmatram svaku čovekovu reč i postupak, i nadgledam i vodim ceo ljudski rod“ dovoljan dokaz činjenice da je današnji Bog praktičan. Živeti zaista u telu, doživljavati u telu zaista ljudski život, razumeti u telu zaista ceo ljudski rod, u telu zaista osvojiti ljudski rod, u telu zaista voditi odlučujuću bitku protiv velike crvene aždaje i u telu obavljati celo Božje delo – nije li to upravo postojanje Samog praktičnog Boga? Međutim, vrlo retko postoje ljudi koji primećuju poruku u ovim običnim rečenicama koje izgovara Bog; oni samo zagrebu po njima i ne osećaju dragocenost niti retkost Božjih reči.

Božje reči se naročito dobro menjaju. Izraz „dok ljudski rod leži u komi“, preuzima opis Samoga Boga i menja ga u opis stanja celog ljudskog roda. Ovde, „naleti hladnog sjaja“ ne predstavljaju munju sa Istoka; već znače Božje reči, u značenju Njegovog novog metoda obavljanja dela. Prema tome, u ovome se mogu videti svakojake ljudske pogonske sile: nakon ulaska u novi metod, svi ljudi gube pravac, pa ne znaju odakle su došli, niti kuda idu. „Većina ljudi biva pogođena zracima poput laserskih“ odnosi se na one koji su izgnani novom metodom; u pitanju su oni koji ne mogu da izdrže kušnje, niti da podnesu oplemenjivanje patnje, pa su stoga ponovo bačeni u bezdan. Božje reči razotkrivaju ljudski rod u toj meri da ljudi deluju uplašeno kada ugledaju Božje reči, ne usuđuju se da išta kažu, kao da su ugledali mitraljez uperen u svoja srca. Međutim, oni takođe osećaju da u Božjim rečima ima dobrih stvari. U njihovim srcima je snažan sukob, pa ne znaju šta da urade. Međutim, zahvaljujući svojoj veri, oni se samo prekale i više udube u Njegove reči, iz straha da bi ih Bog mogao napustiti. Baš kao što je Bog rekao: „Ko među ljudskim rodom ne postoji u ovom stanju? Ko ne postoji u Mojoj svetlosti? Bio ti snažan ili možda slab, kako možeš izbeći dolazak Moje svetlosti?“ Ako Bog nekoga upotrebljava, čak i ako je taj slab, Bog će ga ipak prosvetliti i prosvetiti u Svojoj grdnji; dakle, što više ljudi čitaju Božje reči, to Ga više i razumeju, više Ga se Boje i manje se usuđuju da budu nepromišljeni. Samo zahvaljujući Božjoj velikoj sili, ljudi su stigli tamo gde se danas nalaze. Zahvaljujući autoritetu Njegovih reči – odnosno, to je rezultat Duha u Njegovim rečima – ljudi se plaše Boga. Kako Bog otkriva pravo lice ljudskog roda, ljudi Ga se sve više boje i tako postaju sve sigurniji u stvarnost Njegovog postojanja. Ovo je svetionik na putu ljudskog roda ka razumevanju Boga, trag koji im je On dao. Razmislite pažljivo: zar nije tako?

Nije li ono što je prethodno rečeno svetionik pred ljudskim rodom koji mu osvetljava put?

Prethodno: Poglavlje 12

Sledeće: Poglavlje 14

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera