Ljudi iz Božjih reči nisu nikada ništa dokučili. Umesto toga, oni ih samo površno „čuvaju“, bez razumevanja njihovog pravog značenja. Stoga, iako većina ljudi voli Njegove izjave, Bog ističe da ih oni zapravo ne cene. Prema Božjem mišljenju, razlog je u tome što ljudi nisu okusili pravu slast Njegovih reči iako one pravo blago. Kao takvi, oni jedino mogu „da gase žeđ razmišljajući o šljivama“, i da time umiruju svoja pohlepna srca. Ne samo da Božji duh deluje među svim ljudima, već oni, naravno, dobijaju i prosvećenje iz Božje reči; naprosto su suviše nemarni da bi zaista mogli da cene suštinu te reči. U ljudskim umovima, sadašnje doba je doba u kome se carstvo u potpunosti ostvaruje, dok u suštini to nije slučaj. Iako se ono što Bog proriče poklapa sa onim što je On ostvario, pravo carstvo još uvek nije sasvim stiglo na zemlju. Umesto toga, kako se ljudski rod bude menjao, kako delo bude napredovalo i kako munja bude dopirala sa Istoka – odnosno, kako se Božja reč bude produbljivala – carstvo će polako nastajati na zemlji, tako što će na ovaj svet silaziti postepeno ali bez ostatka. Proces dolaska carstva takođe je i proces božanskog dela na zemlji. U međuvremenu, širom vaseljene, Bog je započeo delo koje nije obavljeno ni u jednom istorijskom dobu: da zemlju u celini reorganizuje. Na primer, širom vaseljene, u toku su ogromne promene, uključujući promene u Državi Izrael, državni udar u Sjedinjenim Američkim Državama, promene u Egiptu, promene u Sovjetskom Savezu i svrgavanje vlasti u Kini. Kada se cela vaseljena bude smirila i vratila u normalu, Božje delo na zemlji biće završeno; tada će carstvo doći na zemlju. Ovo je pravo značenje reči: „Nakon što nastanu nemiri u svim narodima sveta, upravo tada će se uspostaviti i oblikovati Moje carstvo, i tada ću preobraziti i preokrenuti celu vaseljenu.“ Bog ne krije ništa od ljudskog roda; On je ljudima neprestano govorio o celokupnom Svom izobilju – ipak, oni ne mogu da shvate šta On misli i naprosto, kao budale, shvataju Njegove reči. U ovoj etapi dela, ljudi su saznali za nedokučivost Boga i, povrh toga, sada mogu da uvaže koliko je težak zadatak razumeti Njega; iz tog razloga, oni su smatrali da je, u današnje vreme, vera u Boga najteža stvar, nalik učenju svinje da peva. Potpuno su bespomoćni, baš kao miševi u mišolovki. I zaista, koliku god moć da ima neka osoba ili koliko god da je u nečemu stručna, ili koliko god da su neograničene njene sposobnosti, kada je reč o Božjoj reči, takve stvari ne znače baš ništa. Kao da je ljudski rod u Božjim očima samo hrpa pepela od spaljenog papira – potpuno lišena svake vrednosti, a da ne govorimo o njenoj upotrebi. Ovo je savršena ilustracija pravog značenja reči: „Sa njihove tačke gledišta, postao sam sve skriveniji i sve nedokučiviji.“ Iz ovoga je očito da Božje delo prirodno napreduje i da se obavlja u skladu sa onim što ljudski opažajni organi mogu da shvate. Kada je priroda ljudskog roda čvrsta i nepokolebljiva, reči koje Bog izgovara sasvim su u skladu sa njihovim predstavama, a te predstave gotovo da deluju kao da su dogovor sa Bogom, bez i najmanje razlike. Zbog ovoga ljudi donekle postaju svesni „praktičnosti Božje“, ali to nije Njegov primarni cilj. Bog omogućava ljudima da se skrase pre nego što na zemlji zvanično započne Svoje pravo delo. Prema tome, tokom ovog za ljude tako zbunjujućeg početka, oni shvataju da su njihove pređašnje zamisli bile netačne, te da su Bog i ljudski rod različiti kao nebo i zemlja, i da nisu nimalo slični. Pošto se Božje reči više ne mogu procenjivati na osnovu ljudskih predstava, ljudi su na Boga odmah počeli da gledaju u novom svetlu; posledično, oni zaprepašćeno gledaju u Boga, kao da je praktični Bog jednako nepristupačan kao nevidljivi i nedodirljivi Bog, i kao da je telo ovaploćenog Boga samo spoljna ljuštura, lišena Njegove suštine. Iako se zamišlja da je on ovaploćenje Duha, On može preuzeti oblik Duha i u svakom trenutku odlebdeti; ljudi su stoga razvili donekle oprezan način razmišljanja. Na pomen Boga, oni Ga zaodevaju svojim predstavama, tvrdeći da On može da jaše na oblacima i magli, da hoda po vodi i da se iznenada pojavljuje i nestaje među ljudima. Neki imaju još slikovitija objašnjenja. Zbog ljudske neukosti i nedostatka uvida, Bog je rekao: „Kada poveruju da su Mi se odupreli ili prekršili Moje upravne odluke, Ja se i dalje pravim da to ne vidim.“

Bog sa nepogrešivom tačnošću otkriva ružno lice ljudskog roda i njihov unutrašnji svet, nikada ni najmanje ne odstupajući od Svoje mete. Može se čak reći da On nikada ne greši. Ovo je za ljude najuverljiviji dokaz. Zbog načela na kome počiva Božje delo, mnoge od Njegovih reči i dela ostavljaju utisak koji je nemoguće obrisati, pa se stoga čini da ljudi stiču još dublje razumevanje o Njemu, kao da su u Njemu otkrili još dragocenije stvari. „U njihovim sećanjima sam Bog koji prema ljudima iskazuje milost umesto da ih grdi, ili sam Sȃm Bog koji ne misli ono što govori. Sve su to maštanja nastala u ljudskim mislima koja nisu u skladu sa činjenicama.“ Iako ljudski rod nije nikada pridavao nikakvu važnost pravom licu Božjem, onu „sporednu stranu Njegove naravi“ poznaju kao sopstveni džep; u Božjim rečima i postupcima uvek pronalaze slabe tačke. Razlog je u tome što su ljudi oduvek spremni da obraćaju pažnju na negativne stvari, dok one pozitivne zanemaruju, gledajući sa visine na dela Božja. Što više Bog govori o tome kako se On ponizno skriva u Svom prebivalištu, to ljudski rod prema Njemu ima veće zahteve. Oni kažu: „Ako ovaploćeni Bog posmatra svaki postupak ljudskog roda i proživljava ljudski život, zašto većinu vremena Bog ne zna za našu stvarnu situaciju? Znači li to da je Bog zaista skriven?“ Iako Bog pogledom zadire duboko u ljudsko srce, On i dalje deluje u skladu sa stvarnim stanjem ljudskog roda, pri čemu nije ni nejasan ni natprirodan. Da bi u potpunosti orezao njihove stare naravi, Bog nije štedeo truda da govori iz različitih perspektiva. Otkrivao je pravu ljudsku prirodu i izricao sud o njihovom buntovništvu, u jednom trenutku govoreći da će se sa svima obračunati, a u sledećem objavljujući da će spasti jednu grupu ljudi; bilo da ljudima postavlja zahteve ili da ih upozorava, On naizmenično secira njihovu unutrašnjost i pruža im lečenje. Prema tome, pod vođstvom Božjih reči, kao da su ljudi otputovali u svaki kutak zemlje i ušli u raskošan vrt u kome se svaki cvet nadmeće da bude onaj najlepši. Šta god da Bog kaže, ljudski rod će ući u Njegovu reč, baš kao da je Bog magnet koji privlači sve što u sebi sadrži gvožđe. Nakon čitanja ovih reči: „Ljudi se ne obaziru na Mene, pa ih ni Ja ne shvatam ozbiljno. Oni ne obraćaju pažnju na Mene, tako da ni Ja ne moram više da se trudim oko njih. Nije li ovo najbolje od oba sveta?“, čini se da su svi pripadnici Božjeg naroda ponovo bačeni u bezdan ili da su još jednom pogođeni u centar svoje vitalnosti, što ih je potpuno šokiralo. Dakle, oni ponovo ulaze u metod. Posebno su zbunjeni u vezi sa rečima: „Ako ne budete u stanju da obavljate svoje dužnosti kao pripadnici Mog naroda u carstvu, Ja ću vas se gnušati i odbaciti vas!“ Većina ljudi se u toj meri oseća povređeno da brizne u plač, razmišljajući: „S mukom sam se izvukao iz bezdana, tako da bih ostao bez i najmanje nade ako bih u njega ponovo upao. Nisam ništa stekao u ljudskom svetu, a u svom sam životu istrpeo svakakve teškoće i nedaće. Konkretno, otkako sam ušao u veru, doživeo sam napuštanje od voljenih, progon od svoje porodice i klevete od drugih u društvu, i nisam iskusio nikakvu sreću na svetu. Ako ponovo upadnem u bezdan, zar moj život neće biti proživljen još uzaludnije?“ (Što više čovek o ovome razmišlja, oseća se sve tužnije.) „Sve svoje nade sam prepustio Božjim rukama. Ako me On napusti, mogao bih da umrem ovoga časa… Dobro, sve je od Boga bilo predodređeno, pa sada mogu samo da tražim da volim Boga; sve drugo je sporedno. Zašto je ovo moja sudbina?“ Što više ljudi razmišljaju na ovaj način, sve bliže su Božjem merilu i cilju Njegovih reči. Na ovaj način se ostvaruje cilj Njegovih reči. Nakon što ljudi vide Božje reči, svi oni proživljavaju unutrašnju ideološku borbu. Njihov jedini izbor jeste da se pokore onome što sudbina nalaže i na taj način se ostvaruje Božji cilj. I što su Božje reči oštrije, unutrašnji ljudski svet posledično biva sve složeniji. To je kao kad dirate ranu; što se snažnije pritisne, to više boli, u toj meri da ljudi lebde između života i smrti, pa mogu čak izgubiti samopouzdanje da prežive. Budući da je tako, tek u najvećoj patnji i u dubinama beznađa, ljudi Bogu mogu predati svoje pravo srce. Ljudska priroda je takva da, dogod postoji i najmanji tračak nade, oni se Bogu neće obratiti za pomoć, već će umesto toga usvojiti metode samostalnog, prirodnog opstanka. To je stoga što je priroda ljudskog roda samopravedna, i ljudi su skloni tome da na sve druge gledaju sa visine. Zato je Bog rekao: „Nijedno ljudsko biće nije bilo u stanju da Me voli i kad se našlo u stanju udobnosti; nijedna osoba Mi se nije obratila u trenucima spokojstva i sreće kako bih mogao da učestvujem u njihovoj radosti.“ Ovo je zaista razočaravajuće; Bog je stvorio ljudski rod, ali kada On dođe u ljudski svet, ljudi nastoje da Mu se odupru i da Ga oteraju sa svoje teritorije, kao da je On neko siroče koje tumara svetom ili neki svetski čovek bez svoje zemlje. Niko ne oseća privrženost prema Bogu, niko Ga zaista ne voli i niko nije nikada pozdravio Njegov dolazak. Umesto toga, kada vide dolazak Božji, u deliću sekunde oblaci se nadviju nad radosnim licima, kao da nastupa iznenadna oluja ili kao da bi Bog mogao da liši sreće njihove porodice, i kao da Bog nikada nije blagoslovio ljude, već da im je umesto toga donosio samo nesreću. Stoga, u ljudskim umovima, Bog ne predstavlja blagodat, već Onog koji ih uvek proklinje. Zbog toga, ljudi se na Njega ne obaziru, niti Mu ukazuju dobrodošlicu; prema Njemu su uvek hladni i oduvek je bilo tako. I pošto ljudi ovakve stvari gaje u svojim srcima, Bog je za njih rekao da su nerazumni i nemoralni, i da se u njima ne mogu uočiti čak ni ona osećanja koja ljudi navodno poseduju. Ljudi ne pokazuju nikakav obzir prema Božjim osećanjima, već umesto toga koriste takozvanu pravednost da se pozabave Bogom. Takvi su već dugi niz godina, pa je iz tog razloga Bog rekao da se njihove naravi nisu promenile. Ovo pokazuje da u sebi nemaju suštine ni za šaku perja. Moglo bi se reći da su ljudi bezvredni bednici, jer sebe ne cene. Pa, ako ne vole čak ni sebe, već umesto toga sebe gaze, zar to ne pokazuje njihovu bezvrednost? Ljudski rod je poput nemoralne žene koja se sa sobom poigrava i sebe svojevoljno predaje drugima da prema njoj budu nasilni. Pa ipak, ljudi i dalje ne prepoznaju koliko su niski. Pronalaze zadovoljstvo u radu za druge ili u razgovoru sa drugima, stavljajući sebe pod tuđu kontrolu; nije li upravo u tome prljavština ljudskog roda? Iako nisam iskusio život među ljudskim rodom i nisam zaista proživeo ljudski život, stekao sam vrlo jasno razumevanje svakog pokreta, svakog postupka, svake reči i svakog dela koje ljudi čine. U stanju sam čak da u ljudima detaljno analiziram njihovu najveću sramotu, u toj meri da se više ne usude da otkrivaju svoja zamešateljstva, niti da se prepuštaju svojoj požudi. Poput puževa koji se povlače u svoje ljušture, više se ne usuđuju da razotkriju svoje ružno stanje. Budući da ljudi sebe ne poznaju, njihova najveća mana jeste spremnost da sa svojim čarima pred drugima paradiraju, da se razmeću svojim ružnim licima; ovo je stvar koju Bog najviše prezire. Ovo je stoga što su veze među ljudima nenormalne, nedostaje im normalnih ličnih odnosa, a još je manje normalnih odnosa između njih i Boga. Bog je rekao toliko toga i, čineći to, Njegov glavni cilj je bio da zauzme mesto u ljudskim srcima kako bi oni mogli da se otarase svih idola koji su se tamo nastanili. Nakon toga, Bog može da uspostavi silu nad celim ljudskim rodom i da postigne svrhu Svog postojanja na zemlji.