Najveća razlika između Boga i čoveka jeste u tome što Božje reči uvek pogađaju pravo u suštinu stvari, ne skrivajući ništa. Prema tome, ovaj aspekt Božje naravi može se videti u današnjoj prvoj rečenici. Ona istovremeno razotkriva pravo lice čoveka i otvoreno otkriva Božju narav. Ona je izvor nekoliko aspekata sposobnosti Božjih reči da postignu rezultate. Međutim, ljudi to ne shvataju; oni uvek samo spoznaju sebe kroz Božje reči, a da nisu „secirali“ Boga. Kao da se plaše da će Ga uvrediti ili da će ih On ubiti zbog njihove „opreznosti“. U stvari, kada većina ljudi jede i pije reč Božju, oni to čine iz negativne, a ne iz pozitivne perspektive. Može se reći da su ljudi sada počeli da se „usredsređuju na skrušenost i pokornost“ pod vođstvom Njegovih reči. Iz ovoga je očito da su ljudi počeli da odlaze u drugu krajnost – od toga da na Njegove reči ne obraćaju nikakvu pažnju do toga da im posvećuju preteranu pažnju. Međutim, nijedna osoba nije ušla iz pozitivne perspektive, niti je iko ikada zaista dokučio Božji cilj da ljudi obrate pažnju na Njegove reči. Iz onoga što Bog kaže, poznato je da On ne mora lično da iskusi život crkve da bi mogao, tačno i bez greške, da razume stvarna stanja svih ljudi u njoj. Pošto su upravo ušli u novu metodu, ljudi tek treba da se u potpunosti oslobode svojih negativnih elemenata; po celoj crkvi se još uvek širi smrad leševa. Kao da su ljudi upravo popili lek i još uvek su ošamućeni, svest im se još uvek nije sasvim oporavila. Kao da im još uvek preti smrt, tako da, i dalje usred užasa, ne mogu da se izdignu iznad sebe. „Svi ljudi su stvorenja kojima nedostaje samospoznaja“: način na koji se ova izjava iznosi i dalje je zasnovan na izgradnji crkve. Uprkos činjenici da svi ljudi u crkvi obraćaju pažnju na Božje reči, njihove prirode ostaju duboko ukorenjene, neraskidive. Zbog toga je Bog govorio onako kako je to činio u prethodnoj fazi da bi sudio ljudima, da bi mogli da prihvate udarce Njegovih reči usred svoje gordosti. Iako su ljudi prošli pet meseci oplemenjivanja u bezdanu, njihovo trenutno stanje je i dalje bez bogopoznanja. Još uvek su divljeg duha; prosto se malo više čuvaju od Boga. Ovaj korak je prvi pravi korak koji ljudi čine na putu spoznaje Božjih reči; prema tome, povezivanjem sa suštinom Božjih reči, nije teško uvideti da je prethodni segment dela trasirao put za današnji dan i da je tek sada sve dovedeno u normalno stanje. Kobna ljudska slabost leži u njihovoj sklonosti da Božjeg Duha odvajaju od Njegovog telesnog sopstva kako bi osvojili ličnu slobodu i izbegli stalno sputavanje. To je razlog zašto Bog ljude opisuje kao ptičice koje „razdragano lete“. Ovo je stvarno stanje celog ljudskog roda. Ono zbog čega je sve ljude najlakše srušiti i mesto na kome će najverovatnije izgubiti svoj put. Iz ovoga je očito da Sotonino delo među ljudskim rodom nije ništa drugo do ovo delo. Što više ga Sotona obavlja u ljudima, sve su stroži Božji zahtevi prema njima. On od ljudi zahteva da svoju pažnju posvete Njegovim rečima, dok Sotona naporno radi na tome da to osujeti. Međutim, Bog je ljude oduvek podsećao da više pažnje obrate na Njegove reči; ovo je vrhunac rata koji besni u duhovnom carstvu. Može se reći ovako: ono što Bog želi da učini u čoveku upravo je ono što Sotona želi da uništi, a ono što Sotona želi da uništi, kroz čoveka se izražava sasvim neskriveno. Postoje jasni primeri onoga što Bog čini u ljudima: njihova stanja su sve bolja i bolja. Postoje i jasni prikazi Sotoninog uništenja ljudskog roda: postaju sve razvratniji, a njihova stanja tonu sve dublje. Jednom kada njihova stanja postanu dovoljno strašna, podložni su tome da ih Sotona zarobi. Ovo je stvarno stanje crkve, kako je predstavljeno u Božjim rečima, a takođe je i stvarno stanje duhovnog carstva. To je odraz pogonskih sila duhovnog carstva. Ako ljudi nemaju poverenja da sarađuju sa Bogom, onda su u opasnosti da ih Sotona zarobi. Ovo je činjenica. Ako su ljudi zaista u stanju da u potpunosti prinesu svoja srca da ih Bog zauzme, onda je to baš kao što je Bog rekao: „Oni, kada su preda Mnom, kao da su u Mom zagrljaju, da vide kako je osetiti njegovu toplinu.“ Ovo pokazuje da Božji zahtevi prema ljudskom rodu nisu veliki; Njemu je potrebno samo da ljudi ustanu i da sa Njim sarađuju. Nije li ovo jednostavna i srećna okolnost? Nije li ovo jedina stvar koja je zbunila svakog junaka i velikana? Kao da su generali povučeni sa bojnog polja i umesto toga naterani da pletu – ovi „junaci“ su paralisani teškoćama i ne znaju šta da rade.

Koji god aspekt Božjih zahteva prema ljudskom rodu da je najveći, to je isti onaj aspekt u kome će Sotonini napadi na ljudski rod biti najžešći, pa se shodno tome otkrivaju stanja svih ljudi. „Ko bi od vas koji stojite preda Mnom bio čist poput tek napadalog snega i neokaljanog žada?“ Svi ljudi se i dalje dodvoravaju Bogu i od Njega skrivaju stvari; i dalje izvode svoje posebne smicalice. Nisu u potpunosti predali svoja srca u Božje ruke da bi Mu udovoljili, ali žele da svojim entuzijazmom osvoje Njegove nagrade. Kada ljudi jedu neko ukusno jelo, ostavljaju Boga po strani, prepuštajući Ga da tamo stoji i sačeka da se Njime „pozabave“; kada ljudi imaju lepu odeću, stoje pred ogledalom uživajući u sopstvenoj lepoti, a duboko u svojim srcima oni ne udovoljavaju Bogu. Kada imaju ugled, kada uživaju u luksuzu, oni sede na vrhuncu svog statusa i počinju u njemu da uživaju, ali sebe ne čine poniznim zbog Božjeg uzdizanja. Umesto toga, oni stoje na svojim visokim pozicijama, izgovaraju svoje gromoglasne reči i ne obraćaju nimalo pažnje na Božje prisustvo, niti traže da spoznaju Njegovu dragocenost. Kada ljudi imaju idola u svojim srcima ili kada je njihova srca dograbio neko drugi, to znači da su već porekli prisustvo Boga, kao da je On samo uljez u njihovim srcima. Prestravljeni su da će Bog ukrasti tuđu ljubav prema njima i da će se tada osećati usamljeno. Božja prvobitna namera je u tome da ništa na zemlji ne treba da navodi ljude da Ga ignorišu i da, iako među ljudima možda postoji ljubav, Bog zbog ove „ljubavi“ ipak ne može biti oteran. Sve zemaljske stvari su prazne – čak i osećanja među ljudima koja se ne mogu videti, niti dotaći. Bez Božjeg postojanja, sva stvorenja bi se vratila u ništavilo. Na zemlji, svi ljudi imaju stvari koje vole, ali niko nikada nije prihvatio Božje reči na način na koji prihvataju tu stvar koju vole. Ovo određuje meru u kojoj ljudi shvataju Njegove reči. Iako su Njegove reči oštre, one nikoga ne povređuju, jer ljudi na njih zaista ne obraćaju pažnju; već ih posmatraju kao što posmatraju cvet. Ne odnose se prema Njegovim rečima kao da su voće koje mogu sami da okuse, pa ne znaju suštinu Božjih reči. „Da su ljudska bića zaista u stanju da vide oštrinu Moga mača, razbežali bi se kao pacovi u rupe.“ Čovek koji je u stanju normalne osobe, nakon što pročita Božje reči, bio bi zapanjen, pun stida i nesposoban da se suoči sa drugima. Međutim, danas su ljudi upravo suprotno od toga – koriste Božje reči kao oružje kako bi pucali na druge. Zaista nemaju nikakvog stida!

Uz Božje izjave, dovedeni smo u ovo stanje postojanja: „Unutar carstva, ne samo da se izjave obznanjuju iz Mojih usta, već Moja stopala svečano gaze svuda, po svim zemljama.“ U ratu između Boga i Sotone, Bog pobeđuje na svakom koraku. On širi Svoje delo u velikim razmerama po celoj vaseljeni i moglo bi se reći da su svuda otisci Njegovih stopa i znakovi Njegove pobede. U svojim smicalicama, Sotona se nada da će uništiti Božje upravljanje razbijanjem zemalja, međutim, Bog je iskoristio ovaj raskol da reorganizuje čitavu vaseljenu – ali ne i da je izbriše. Bog svakoga dana čini nešto novo, ali ljudi to nisu primetili. Ne obraćaju pažnju na pogonske sile duhovnog carstva, pa nisu u stanju da vide Božje novo delo. „Unutar svemira, sve blista kao novo u sjaju Moje slave, te predstavlja jedan dirljivi aspekt koji očarava čula i ljudima razgaljuje duh, kao da sada postoji na nebu izvan nebesa smišljenih u ljudskoj mašti, bez Sotoninog ometanja i slobodno od napada spoljnih neprijatelja.“ Ovim se predviđa radostan prizor Hristovog carstva na zemlji, a ljudski rod se takođe upoznaje sa stanjem na trećem nebu: tamo postoje samo svete stvari koje pripadaju Bogu, bez ikakvih napada Sotoninih sila. Međutim, najvažnije je ljudima omogućiti da vide okolnosti zemaljskog dela Samoga Boga: nebo je novo nebo, a nakon toga, zemlja se takođe obnavlja. Pošto je ovo život pod Božjim vođstvom, svi ljudi su neizmerno srećni. U njihovoj svesti, Sotona je „zarobljenik“ ljudskog roda i oni nisu uopšte bojažljivi niti uplašeni zbog njegovog postojanja. Zahvaljujući neposrednom uputstvu i vođstvu od božanstva, sve Sotonine smicalice su se izjalovile, a to je čak dovoljno da dokaže da Sotona više ne postoji, budući da je zbrisan Božjim delom. Zato se kaže da „postoji na nebu iznad nebesa“. Kada je Bog rekao: „Nikada se nisu pojavile nikakve smetnje, niti je svemir ikada bio podeljen“, mislio je na stanje duhovnog carstva. Ovo je dokaz da Bog Sotoni proglašava pobedu i znak Božje konačne pobede. Nijedan čovek ne može da promeni Božje mišljenje, niti ga iko može znati. Iako su ljudi pročitali Božje reči i ozbiljno ih proučili, i dalje ne mogu da izraze njihovu suštinu. Na primer, Bog je rekao: „Odskočim visoko iznad zvezda i, kada sunce pusti svoje zrake, upijam njihovu toplinu, šaljući snažne nalete pahulja velikih kao guščije perje koje Mi ispada iz ruku. Međutim, kada se predomislim, sav taj sneg se otapa u reku, i u trenu je proleće izvirilo svuda ispod neba i smaragdno zelena boja je preobrazila ceo krajolik na zemlji.“ Iako ljudi možda mogu da zamisle ove reči u svom umu, Božja namera nije tako jednostavna. Kada su svi pod nebom ošamućeni, Bog ispušta glas spasenja i tako budi ljudska srca. Međutim, pošto ih zadese svakojake nesreće, oni osećaju turobnost sveta, pa svi traže smrt i postoje u hladnim, ledenim pećinama. Zaleđeni su od hladnoće ogromnih snežnih oluja, u toj meri da ne mogu da prežive zbog nedostatka toplote na zemlji. Zbog svoje iskvarenosti, ljudi se međusobno sve surovije ubijaju. A u crkvi će većinu ljudi u jednom zalogaju progutati velika crvena aždaja. Nakon što sve kušnje prođu, Sotonina ometanja biće uklonjena. Tako će čitav svet, usred preobražaja, biti prožet prolećem, toplota će prekriti zemlju, a svet će biti prepun energije. Sve ovo su koraci čitavog plana upravljanja. „Noć“ o kojoj Bog govori odnosi se na trenutak kada Sotonino ludilo dostigne svoj vrhunac, a to će se dogoditi tokom noći. Nije li to ono što se upravo dešava? Iako svi ljudi preživljavaju pod vođstvom Božje svetlosti, oni prolaze kroz jad noćne tame. Ako ne budu mogli da pobegnu iz Sotoninih okova, zauvek će živeti u mrkloj noći. Pogledajte zemlje na zemaljskog kugli: zahvaljujući koracima Božjeg dela, zemlje na zemaljskoj kugli „trče unaokolo“ i svaka od njih „traži sebi primereno odredište“. Pošto Božji dan još uvek nije došao, sve na zemlji ostaje u stanju mutne uskomešanosti. Kada se On bude otvoreno pojavio celoj vaseljeni, Njegova slava će ispuniti Sionsku goru i sve će stvari biti čiste i uredne, pošto će ih urediti Njegove ruke. Božje reči se ne izgovaraju samo današnjem danu, već proriču i sutrašnji. Danas je temelj sutrašnjice, pa, kako danas stvari stoje, niko ne može u potpunosti da razume Božje izjave. Tek nakon što se Njegove reči u potpunosti ostvare, ljudi će moći sasvim da ih razumeju.

Božji Duh ispunjava sav prostor u vaseljeni, ali On takođe deluje i u svim ljudima. Budući da je tako, u ljudskim srcima kao da je Božji lik svuda prisutan i svako mesto sadrži delo Njegovog Duha. I zaista, svrha Božje pojave u telu jeste da osvoji ove Sotonine primerke i da ih, na kraju, zadobije. Međutim, dok deluje u telu, Duh takođe sarađuje sa telom da bi preobrazio ove ljude. Može se reći da se Božja dela prostiru po celom svetu i da Njegov Duh ispunjava celu vaseljenu, a da zbog datih koraka Njegovog dela, oni koji čine zlo nisu kažnjeni, a oni koji čine dobro nisu nagrađeni. Prema tome, Njegova ne veličaju svi ljudi na zemlji. On je i iznad i unutar svih stvari; povrh toga, On je među svim ljudima. Ovo je dovoljno da pokaže da Bog zaista postoji. I pošto se otvoreno nije pojavio svim ljudima, oni imaju pogrešna shvatanja poput ovih: „Što se tiče čoveka, čini se da stvarno postojim, ali se čini i da ne postojim.“ Od svih onih koji sada veruju u Boga, niko nije sasvim, stoprocentno siguran da Bog zaista postoji; svi oni tri petine sumnjaju, a dve petine veruju. Ovo je ljudski rod kakav je danas. U današnje vreme, svi ljudi su u sledećoj situaciji: oni veruju da Bog postoji, ali Ga nisu videli; ili, ne veruju da Bog postoji, ali imaju mnoge poteškoće koje ljudski rod ne može da reši. Čini se da uvek ima nečega što ih zapliće i od čega ne mogu da se izbave. Iako veruju u Boga, čini se da uvek osećaju izvesnu nejasnoću. Međutim, ako ne veruju, plaše se da im nešto ne promakne u slučaju da On zaista postoji. U tome je njihova neodlučnost.

„Zarad Moga imena, zarad Moga Duha i zarad celog Mog plana upravljanja, ko može da prinese svu svoju snagu?“ Bog je takođe rekao: „Danas, kada je carstvo u ljudskom svetu, trenutak je kada sam lično došao među ljudski rod. Postoji li iko ko bi u Moje ime, bez ikakve strepnje, mogao da izađe na bojno polje?“ Cilj Božjih reči je sledeći: da nije bilo Boga u telu da obavlja neposredno Svoje božansko delo ili da On nije ovaploćen, već da je umesto toga delovao preko propovednika, Bog nikada ne bi mogao da pobedi veliku crvenu aždaju, niti bi mogao da vlada kao Car među ljudima. Ljudski rod ne bi mogao da spozna Samoga Boga u stvarnosti, pa bi ovo i dalje bila Sotonina vladavina. Prema tome, ovu etapu dela mora obaviti Bog lično, kroz ovaploćeno telo. Da se telo promenilo, ova etapa plana nikada ne bi mogla biti dovršena, jer značaj i suština različitog tela ne bi bili isti. Ove rečenice ljudi mogu da shvate samo kao reči i doktrine, jer Bog shvata sam njihov koren. Bog je rekao: „Ipak, kad se sve uzme u obzir, nema nikoga ko razume da li je to delovanje Duha ili funkcija tela. Ljudima bi bio potreban čitav život samo da ovu jednu stvar detaljno prožive.“ Sotona je kvario ljude tolike godine i oni su odavno izgubili svest o duhovnim stvarima. Iz tog razloga, i samo jedna rečenica Božjih reči za ljude je pravi praznik za oči. Zbog udaljenosti između Duha i duhova, svi oni koji veruju u Boga osećaju čežnju za Njim i svi su spremni da se s Njim zbliže i da otvore svoja srca. Međutim, ne usuđuju se da sa Njim dođu u dodir, već umesto toga zadržavaju strahopoštovanje. Ovo je moć privlačnosti koju poseduje Duh. I budući da Bog jeste Bog koga ljudi treba da vole i da u Njemu postoji beskonačno elemenata koje mogu voleti, svi Ga vole i svi žele da Mu se povere. Zapravo, svako gaji bogoljubivo srce – samo što su Sotonina ometanja sprečila obamrle, tupe i žaljenja dostojne ljude da spoznaju Boga. Zato je Bog govorio o pravim osećanjima ljudi prema Njemu: „Ljudi Me nikada nisu prezirali u najvećim dubinama svoga srca; već se drže Mene u dubini svog duha. (…) Zbog Moje praktičnosti ljudi su zbunjeni, zapanjeni i zbrkani, a ipak su spremni da to prihvate.“ Ovo je stvarno stanje duboko u srcima onih koji veruju u Boga. Kada ljudi istinski spoznaju Boga, njihov stav prema Njemu se prirodno menja i, zbog funkcije svojih duhova, mogu da izgovaraju pohvale iz dubine srca. Bog je tu u dubinama duhova svih ljudi, ali su, zbog iskvarenosti od Sotone, ljudi Boga pomešali sa Sotonom. Današnje Božje delo započinje upravo ovim problemom, a u duhovnom carstvu, on je u samom središtu bitke bio od početka do kraja.