S ljudske tačke gledišta, Bog je tako velik, tako izdašan, tako čudesan, tako nedokučiv; u očima ljudi, Božje reči se uzdižu visoko i pojavljuju se kao veliko remek-delo sveta. Međutim, budući da ljudi imaju previše nedostataka i da su im umovi odviše jednostavni i, povrh toga, budući da su njihove sposobnosti prihvatanja suviše oskudne, bez obzira na to koliko jasno Bog izgovara Svoje reči, oni nastavljaju da sede i nepomični su, kao da boluju od duševne bolesti. Kada su gladni, ne razumeju da moraju jesti; kada su žedni, ne razumeju da moraju piti; oni samo bez prestanka viču i vrište, kao da u dubini svog duha proživljavaju neopisivu muku, a opet, o tome nisu u stanju da govore. Kada je Bog stvarao ljudski rod, Njegova namera je bila da čovek živi u normalnoj ljudskosti i da shodno svojim instinktima prihvati Božje reči. Međutim, budući da je čovek na samom početku podlegao Sotoninom iskušenju, on danas i dalje nije u stanju da se ispetlja, niti da prepozna obmanjujuće smicalice koje Sotona sprovodi hiljadama godina. Osim toga, čoveku nedostaju sposobnosti da potpuno spozna Božje reči – sve to je dovelo do sadašnje situacije. Kako danas stvari stoje, ljudi još uvek žive u opasnosti od Sotoninog iskušenja, pa tako i dalje ne umeju da na pravi način razumeju Božje reči. U naravi normalnih ljudi nema nepoštenja niti lažljivosti, ljudi međusobno imaju normalne odnose, ne stoje sami, a njihovi životi nisu ni osrednji ni izopačeni. Tako je i Bog uzvišen među svima; Njegove reči se šire među ljudima, ljudi međusobno žive u miru i pod Božjom brigom i zaštitom, zemlja je ispunjena skladom, bez Sotoninog ometanja, a među ljudima slava Božja ima najveću vrednost. Takvi ljudi su poput anđela: čisti, živahni, nikada se ne žale na Boga i ulažu sve svoje napore isključivo u Božju slavu na zemlji. Sada je nastupilo vreme mračne noći – svi opipavaju i traže, zbog mrkle noći kosa im je nakostrešena i ne mogu a da ne uzdrhte; ako se pažljivo oslušne, čini se kao da je zavijajući severozapadni vetar koji u naletima duva propraćen žalosnim ljudskim jecajima. Ljudi tuguju i plaču za svojom sudbinom. Kako to da čitaju Božje reči, ali ih ne mogu razumeti? Kao da su im životi na ivici beznađa, kao da će ih zadesiti smrt, kao da im je poslednji dan pred očima. Takve nesrećne okolnosti upravo su trenutak kada krhki anđeli dozivaju Boga, govoreći o vlastitoj nevolji u žalosnim kricima koji se jedan za drugim smenjuju. Iz tog razloga anđeli koji delaju među sinovima i narodom Božjim nikada se više neće spustiti među ljude; time se sprečava ljudska upletenost u Sotonino zamešateljstvo dok su u telu, nesposobni da se izvuku, pa stoga delaju samo u duhovnom svetu koji je čoveku nevidljiv. Prema tome, kada Bog kaže: „Kada se popnem na presto u čovekovom srcu, biće to trenutak kada će Moji sinovi i Moj narod zavladati zemljom“, On misli na vreme kada će anđeli na zemlji uživati u blagoslovu služenja Bogu na nebu. Budući da je čovek izraz duha anđela, Bog kaže da je za čoveka biti na zemlji poput boravka na nebu; za čoveka je služenje Bogu na zemlji kao što anđeli neposredno služe Bogu na nebu – i stoga, tokom svojih dana na zemlji, čovek uživa u blagoslovima trećeg neba. Upravo se to iskazuje ovim rečima.

U Božjim rečima je skriveno toliko značenja. „Kada dođe dan, ljudi će Me spoznati u dubini svog srca i setiće Me se u svojim mislima.“ Ove reči su usmerene na čovekov duh. Zbog svoje slabosti, anđeli uvek u svemu zavise od Boga, oduvek su bili privrženi Bogu i obožavali su Boga. Međutim, zbog Sotoninog ometanja, sebi ne mogu da pomognu i ne mogu se kontrolisati; oni žele da vole Boga, ali nisu u stanju da Ga vole celim svojim srcem, pa stoga podnose bol. Tek nakon što Božje delo dostigne određenu tačku može se obistiniti želja tih sirotih anđela da iskreno vole Boga, zbog čega je Bog izgovorio te reči. Priroda anđela je da vole, poštuju i slušaju Boga, ali to nisu mogli da postignu na zemlji, pa nisu imali drugog izbora osim da budu strpljivi sve do sadašnjeg vremena. Možete pogledati današnji svet: postoji Bog u srcu svih ljudi, ali ljudi nisu u stanju da razluče da li je Bog u njihovom srcu pravi Bog ili onaj lažni, i premda ovog svog Boga vole, nisu sposobni da istinski vole Boga, što znači da nad sobom nemaju kontrolu. Ružno lice čoveka koje je otkrio Bog jeste pravo lice Sotone u duhovnom carstvu. Čovek je prvobitno bio nevin i bezgrešan, pa su stoga svi iskvareni, ružni čovekovi postupci Sotonino delo u duhovnom carstvu, i veran su zapis razvoja duhovnog carstva. „Danas ljudi imaju kvalifikacije i veruju da mogu da se šepure preda Mnom, da se bez imalo uzdržavanja sa Mnom smeju i šale, da Mi se obraćaju kao sebi ravnom. Čovek Me i dalje ne spoznaje, i dalje veruje da smo po prirodi slični, da smo oboje od krvi i mesa i da oboje živimo u ljudskom svetu.“ To je ono što je Sotona učinio u čovekovom srcu. Sotona se služi čovekovim predstavama i slepim očima da se suprotstavi Bogu, ali Bog, bez dvoumljenja, govori čoveku o tim događajima kako bi čovek ovde mogao izbeći katastrofu. Smrtna slabost svih ljudi jeste u tome što oni vide samo „telo od krvi i mesa, a ne opažaju Duha Božjeg.“ Ovo je osnova jednog aspekta kojim Sotona mami čoveka. Svi ljudi veruju da se samo Duh u ovom telu može nazvati Bogom. Niko ne veruje da se danas Duh ovaplotio i zaista pojavio pred njihovim očima; ljudi vide Boga kao dva dela – „odeću i telo“ – i niko na Boga ne gleda kao na ovaploćenje Duha, niko ne vidi da je suština tela narav Božja. U ljudskoj mašti, Bog je naročito normalan, ali zar ne znaju da je u ovoj normalnosti skriven jedan aspekt dubokog značaja Boga?

Kada je Bog počeo da prekriva ceo svet, u njemu je zavladao mrkli mrak, i dok su ljudi spavali, Bog je ovu priliku iskoristio da se spusti među ljude i zvanično je počeo da šalje Duha u sve krajeve zemlje, započinjući delo spasavanja ljudskog roda. Može se reći da je u trenutku kada je Bog počeo da preuzima sliku tela, Bog lično delovao na zemlji. Tada je započelo delo Duha i time je zvanično otpočeo sav rad na zemlji. Dve hiljade godina Duh Božji je sve vreme delovao u celoj vaseljeni. Ljudi to ne znaju niti osećaju, ali tokom poslednjih dana, u vreme kada će se ovo doba ubrzo okončati, Bog je sišao na zemlju da lično deluje. Ovo je blagoslov onih koji su rođeni u poslednjim danima, koji mogu lično da vide lik Boga koji živi u telu. „Kada je celo lice bezdana bilo mračno, među ljudima sam počeo da osećam ukus gorčine sveta. Moj Duh putuje širom sveta i gleda u srca svih ljudi, pa ipak, Ja i u Svom ovaploćenom telu osvajam ljudski rod.“ Takva je skladna saradnja između Boga na nebu i Boga na zemlji. Na kraju, ljudi će u svojim mislima poverovati da je Bog na zemlji Bog na nebu, da je nebo i zemlju i sve na njima stvorio Bog na zemlji, da čoveka kontroliše Bog na zemlji, da Bog na zemlji obavlja nebesko delo na zemlji i da se Bog na nebu pojavio u telu. Ovo je krajnji cilj Božjeg dela na zemlji i stoga je ova etapa najviši standard dela u periodu tela; izvršena je u božanstvu i čini da svi ljudi postanu iskreno uvereni. Što više u svojim predstavama ljudi traže Boga, to više osećaju da Bog na zemlji nije stvaran. Iz tog razloga, Bog kaže da ljudi traže Boga među ispraznim rečima i doktrinama. Što više ljudi u svojim predstavama spoznaju Boga, to postaju sve veštiji u izgovaranju ovih reči i doktrina i postaju vredniji divljenja; što više ljudi izgovaraju reči i doktrine, to se više udaljavaju od Boga, postaju nesposobniji da spoznaju suštinu čoveka, neposlušniji su prema Bogu i sve više se udaljavaju od Božjih zahteva. Božji zahtevi prema čoveku nisu tako natprirodni kako ih ljudi zamišljaju, pa ipak, niko nikad nije istinski razumeo Božju volju, te stoga Bog kaže: „Ljudi tragaju samo na bezgraničnom nebu ili na uzburkanom moru ili na mirnom jezeru ili među ispraznim rečima i doktrinama“. Što više zahteva Bog postavlja pred čoveka, ljudi sve više osećaju da je Bog nedostižan i više veruju da je Bog veliki. Prema tome, u njihovoj svesti, sve reči izgovorene iz Božjih usta čoveku su nedostižne, ne ostavljajući Bogu drugog izbora nego da lično deluje; međutim, čovek nema ni najmanju sklonost da sarađuje sa Bogom i samo uporno drži glavu pognuto i ispoveda svoje grehove, nastojeći da bude ponizan i poslušan. Kao takvi, a da toga nisu ni svesni, ljudi ulaze u novu religiju, u verski obred koji je ekstremniji čak i od onog u verskim crkvama. To zahteva čovekov povratak u normalno stanje kroz preobražaj svog negativnog stanja u ono pozitivno; u suprotnom, čovek će biti uhvaćen u još dublju zamku.

Zašto Bog u tako mnogo svojih izjava pridaje toliko pažnje opisivanju planina i voda? Ima li u ovim rečima simboličnog značenja? Ne samo da Bog dozvoljava čoveku da gleda Njegova dela u Njegovom telu, već čoveku ujedno omogućava da razume Njegove sile na nebeskom svodu. Time, dok istovremeno nesumnjivo veruju da je ovo Bog u telu, ljudi takođe spoznaju dela praktičnog Boga, pa tako Bog na zemlji biva poslat na nebo, a Bog na nebu doveden na zemlju, da bi tek nakon toga ljudi bili sposobni da potpunije sagledaju sve što Bog jeste i da steknu veću spoznaju o svemoći Božjoj. Što više je Bog u stanju da osvoji ljudski rod u telu i uzdigne telo da bi putovao kako iznad vaseljene, tako i kroz nju celu, to su ljudi sposobniji da vide Božja dela na osnovu posmatranja praktičnog Boga, a time i da spoznaju istinitost Božjeg dela širom cele vaseljene – da ono nije lažno, već stvarno – i tako spoznaju da je praktični Bog današnjice otelotvorenje Duha i da nije od istog tela od krvi i mesa kao čovek. Tako, Bog kaže: „Međutim, kada otpustim Svoj gnev, planine se odmah raskomadaju, zemlja odmah počinje da se grči, voda odmah presušuje, a čoveka odmah zadesi nesreća.“ Kada ljudi čitaju Božje reči, oni ih povezuju sa telom Božjim, pa tako delo i reči u duhovnom carstvu direktno upućuju na Boga u telu, što dovodi do delotvornijeg rezultata. Kad Bog govori, to je često sa neba u pravcu zemlje, a zatim još jednom sa zemlje u pravcu neba, ostavljajući sve ljude nesposobnima da dokuče motivaciju i poreklo Božjih reči. „Kada sam među nebesima, usled Mog prisustva zvezde nikada nisu dospele u stanje panike. Umesto toga, one ulažu svoja srca u svoj rad za Mene.“ Takvo je stanje na nebu. Bog metodično uređuje sve na trećem nebu, tako da sve sluge u službi Boga za Boga obavljaju sopstveni posao. Oni nikad nisu učinili ništa čime bi se oglušili o Boga, pa ne dospevaju u stanje panike o kojoj govori Bog, već umesto toga u svoj posao ulažu svoje srce; tamo nema nikakvog nereda, pa zato svi anđeli žive u Božjoj svetlosti. Međutim, zbog svoje neposlušnosti i stoga što ne spoznaju Boga, svi ljudi na zemlji žive u tami, a što se više protive Bogu, to više žive u tami. Kada Bog kaže: „Što su nebesa svetlija, tamniji je svet pod njima“, On misli na to kako je dan Božji sve bliži celom ljudskom rodu. Prema tome, posao koji Bog šest hiljada godina obavlja na trećem nebu uskoro će se završiti. Sve stvari na zemlji ušle su u završno poglavlje i uskoro će svaka biti odsečena od Božje ruke. Što dublje ljudi zalaze u vreme poslednjih dana, to su više u stanju da okuse pokvarenost u čovekovom svetu; što dublje zalaze u vreme poslednjih dana, sve su popustljiviji prema sopstvenom telu. Ima čak i mnogo onih koji žele da preokrenu jadno stanje sveta; ipak, nada im se gubi među uzdasima, zbog Božjih dela. Tako, kada ljudi osete toplinu proleća, Bog im pokriva oči i oni lebde na uzburkanim talasima, a niko od njih nije u stanju da stigne do udaljenog čamca za spasavanje. Pošto su ljudi prirođeno slabi, Bog kaže da nema nikoga ko može da preokrene stvari. Kad ljudi izgube nadu, Bog počinje da se obraća celoj vaseljeni. On počinje da spasava ceo ljudski rod i tek nakon toga ljudi mogu da uživaju u novom životu koji dolazi nakon što se stvari preokrenu. Današnji ljudi su u fazi samoobmane. Pošto je put pred njima tako pust i nejasan i pošto je njihova budućnost „beskrajna“ i „bez granica“, ljudi ovog doba nisu skloni da se bore i svoje dane mogu samo da provode kao ptica hanhao.^[a] Nikada nije bilo nikoga ko je ozbiljno tragao za životom i za znanjem o ljudskom postojanju; umesto toga, ljudi čekaju dan kada će se Spasitelj sa neba iznenada spustiti da preokrene jadno stanje sveta, a tek nakon toga će istinski pokušati da žive svoj život. Takvo je pravo stanje celog ljudskog roda i mentaliteta svih ljudi.

Bog danas proriče budući novi život čoveka u svetlu čovekovog trenutnog mentaliteta. Ovo je tračak svetlosti koja se pojavljuje, o kojoj Bog govori. Ono što Bog predviđa ono je što će Bog na kraju postići i plod je Božje pobede nad Sotonom. „Krećem se iznad svih ljudi i svuda doseže Moj pogled. Ništa više ne izgleda staro i niko nije kao što je bio. Počivam na tronu, zavaljen nad čitavom vaseljenom…“ Ovo je ishod sadašnjeg Božjeg dela. Ceo Božji izabrani narod vraća se u svoj prvobitni oblik, zbog čega su anđeli, koji su toliko godina patili, oslobođeni, baš kao što Bog kaže: „lica su im poput sveca u čovekovom srcu“. Budući da anđeli rade na zemlji i Bogu služe na zemlji, i budući da se slava Božja širi svetom, nebo biva spušteno na zemlju, a zemlja podignuta na nebo. Prema tome, čovek je karika koja spaja nebo i zemlju; nebo i zemlja više nisu rastavljeni, nisu više odvojeni, već su povezani kao jedno. U celom svetu postoje samo Bog i čovek. Nema prašine ni prljavštine i sve stvari su obnovljene, poput malenog jagnjeta koje leži na zelenom pašnjaku pod nebom, uživajući u svim Božjim blagodatima. I upravo zbog tog nadolazećeg zelenila isijava dah života, jer Bog dolazi na svet da zanavek živi uz čoveka, kao što je iz Božjih usta rečeno da „mogu ponovo mirno da boravim u Sionu“. Ovo je simbol Sotoninog poraza, ovo je dan Božjeg počinka i ovaj dan će svi ljudi veličati i objavljivati, i obeležavati ga u znak sećanja. Kada Bog bude počivao na tronu, biće to i vreme kada će Bog završiti Svoje delo na zemlji, a to je baš onaj trenutak kada će sve Božje tajne čoveku biti prikazane; Bog i čovek biće zauvek u harmoniji, nikada razdvojeni – takvi su prelepi prizori carstva!

U tajnama su skrivene tajne; Božje reči su istinski duboke i nedokučive!

a. Priča o ptici hanhao je veoma slična Ezopovoj basni o cvrčku i mravu. Dok je vreme toplo, ptica hanhao više voli da spava nego da gradi gnezdo, uprkos brojnim upozorenjima njene komšije svrake. Kada dođe zima, ptica umire od hladnoće.