Iz ljudske perspektive, Bog je tako velik, tako izdašan, tako čudesan, tako nedokučiv; u očima ljudi, Božje reči se uzdižu visoko i smatraju se velikim remek-delom sveta. Međutim, pošto ljudi imaju previše nedostataka, umovi su im previše jednostavni, a povrh toga, sposobnost prihvatanja im je veoma slaba, bez obzira na to koliko jasno Bog izgovara Svoje reči, oni nastavljaju nepomično da sede, kao da boluju od duševne bolesti. Kada su gladni, ne razumeju da moraju jesti; kada su žedni, ne razumeju da moraju piti; oni samo bez prestanka viču i vrište, kao da u dubini svog duha proživljavaju neopisivu muku, a opet, o tome nisu u stanju da govore. Kada je Bog stvarao ljudski rod, Njegova namera je bila da čovek živi u normalnoj ljudskosti i da shodno svojim instinktima prihvati Božje reči. Međutim, pošto je čovek na samom početku podlegao Sotoninom iskušenju, on danas i dalje nije u stanju da se izbavi, i još uvek ne može da prozre spletke koje Sotona sprovodi hiljadama godina. Osim toga, čoveku nedostaju sposobnosti da potpuno spozna Božje reči – sve to je dovelo do sadašnje situacije. Kako danas stvari stoje, ljudi još uvek žive u opasnosti od Sotoninog iskušenja, pa tako i dalje ne umeju da na pravi način razumeju Božje reči. U naravi normalnih ljudi nema nepoštenja niti lažljivosti, ljudi međusobno imaju normalne odnose, ne stoje sami, a njihovi životi nisu ni osrednji ni izopačeni. Oni uzvisuju Boga među celim čovečanstvom; a Njegove reči prožimaju ljudski rod. Ljudi međusobno žive u miru i pod Božjom brigom i zaštitom, zemlja je ispunjena skladom, bez Sotoninog ometanja, a među ljudima slava Božja ima najveću važnost. Takvi ljudi su poput anđela: čisti, živahni, nikada se ne žale na Boga i ulažu sve svoje napore isključivo u Božju slavu na zemlji. Sada je nastupilo vreme mračne noći – svi pipaju u mraku i traže. Od mrkle noći kosa im se diže na glavi i ne mogu a da ne drhte; ako se pažljivo oslušne, kao da zavijajući severozapadni vetar duva u naletima, praćen žalosnim jecajima ljudi. Ljudi tuguju i plaču za svojom sudbinom. Kako to da čitaju Božje reči, ali ih ne mogu razumeti? Kao da su im životi na ivici beznađa, kao da će ih zadesiti smrt, kao da im je poslednji dan pred očima. Takve mučne okolnosti upravo su trenutak kada slabi anđeli dozivaju Boga, govoreći o svojim jadima, u jednom žalosnom jauku za drugim. Iz tog razloga se anđeli koji delaju među sinovima i narodom Božjim nikada više neće spustiti na čoveka; time se sprečava da oni, dok su u telu, budu uhvaćeni u Sotonine manipulacije, nesposobni da se izbave, pa stoga delaju samo u duhovnom carstvu koje je čoveku nevidljivo. Prema tome, kada Bog kaže: „Kada se popnem na presto u čovekovom srcu, biće to trenutak kada će Moji sinovi i Moj narod zavladati zemljom”, On misli na vreme kada će anđeli na zemlji uživati u blagoslovu služenja Bogu na nebu. Pošto je čovek izraz duhova anđela, Bog kaže da će dopustiti čoveku da živi na zemlji kao na nebesima, i da će mu dopustiti da Mu služi na zemlji onako kako Mu anđeli neposredno služe na nebesima – i stoga, tokom svojih dana na zemlji, čovek će uživati u blagoslovima trećeg neba. Upravo se to iskazuje ovim rečima.

U Božjim rečima je skriveno toliko značenja. „Kada dođe dan, ljudi će Me spoznati u dubini svog srca i setiće Me se u svojim mislima.” Ove reči su usmerene na čovekov duh. Zbog svoje slabosti, anđeli uvek u svemu zavise od Boga, oduvek su bili privrženi Bogu i obožavali su Boga. Međutim, zbog Sotoninog ometanja, ne mogu sebi pomoći niti se mogu kontrolisati; oni žele da vole Boga, ali nisu u stanju da Ga vole u potpunosti, te stoga trpe bol. Tek kada Božje delo dostigne određenu tačku, želja tih sirotih anđela da iskreno vole Boga može se ostvariti, zbog čega je Bog izgovorio te reči. Priroda anđela jeste da vole Boga, da Mu budu privrženi i da Mu se pokoravaju, ali to nisu mogli da ostvare na zemlji, pa nisu imali drugog izbora osim da budu strpljivi sve do sada. Možete pogledati današnji svet: postoji Bog u srcima svih ljudi, ali ljudi ne mogu da raspoznaju da li je Bog u njihovom srcu pravi Bog ili lažni bog, i premda vole ovog svog Boga, ne mogu istinski voleti Boga, što će reći da nemaju kontrolu nad sobom. Ružno lice čoveka koje je Bog razotkrio jeste pravo lice Sotone u duhovnom carstvu. Čovek je prvobitno bio nevin i bez greha, pa su stoga sve te iskvarene i ružne čovekove pojave Sotonina dela u duhovnom carstvu, i veran su zapis kretanja u duhovnom carstvu. „Danas ljudi imaju kvalifikacije i veruju da mogu da se šepure preda Mnom, da se bez imalo uzdržavanja sa Mnom smeju i šale, i da se sa Mnom ophode kao sa sebi ravnim. Ipak, čovek Me i dalje ne spoznaje, i dalje veruje da smo po prirodi slični, da smo oboje od krvi i mesa i da oboje prebivamo u ljudskom svetu.” To je ono što je Sotona učinio u čovekovom srcu. Sotona se služi čovekovim predstavama i slepim očima da se suprotstavi Bogu, ali Bog, bez dvoumljenja, govori čoveku o tim događajima kako bi čovek ovde mogao izbeći katastrofu. Fatalna mana svih ljudi jeste to što oni vide samo „telo od krvi i mesa, a ne opažaju Duha Božjeg”. Ovo je osnova jednog aspekta kojim Sotona mami čoveka. Svi ljudi veruju da se samo Duh u ovom telu može nazvati Bogom. Niko ne veruje da se danas Duh ovaplotio i zaista pojavio pred njihovim očima. Ljudi vide Boga kao dva dela – „odeću i telo” – i niko na Boga ne gleda kao na ovaploćenje Duha, niko ne vidi da je suština tela narav Božja. U ljudskoj mašti, Bog je naročito normalan, ali zar ne znaju da je u ovoj normalnosti skriven jedan aspekt dubokog značaja Boga?

Kada je Bog počeo da prekriva ceo svet, u njemu je zavladao mrkli mrak, i dok su ljudi spavali, Bog je ovu priliku iskoristio da se spusti među ljude i zvanično je počeo da šalje Duha u sve krajeve zemlje, započinjući delo spasavanja ljudskog roda. Može se reći da je, kada je počeo da se ovaploćuje, uzimajući obličje, Bog lično delovao na zemlji. Tada je započelo delo Duha, čime je zvanično otpočelo svekoliko delo na zemlji. Dve hiljade godina Duh Božji je neprestano delovao u vaseljeni. Ljudi to ne znaju niti osećaju, ali tokom poslednjih dana, u vreme kada će se ovo doba ubrzo okončati, Bog je sišao na zemlju da lično deluje. Ovo je blagoslov onih koji su rođeni u poslednjim danima, koji, začudo, mogu lično da ugledaju lik Boga koji živi u telu. „Kada je celo lice bezdana bilo mračno, među ljudima sam počeo da osećam ukus gorčine sveta. Moj Duh putuje širom sveta i ispituje srca mnoštva ljudi, pa ipak, Ja i u Svom ovaploćenom telu osvajam ljudski rod.” Takva je skladna saradnja između Boga na nebu i Boga na zemlji. Na kraju, ljudi će u svojim mislima poverovati da je Bog na zemlji Bog na nebu, da je nebo i zemlju i sva stvorenja stvorio Bog na zemlji, da čoveka kontroliše Bog na zemlji, da Bog na zemlji obavlja nebesko delo na zemlji i da se Bog na nebu pojavio u telu. Ovo je krajnji cilj Božjeg dela na zemlji i stoga je ova etapa najviši standard dela u periodu tela; izvršena je u božanstvu i čini da svi ljudi postanu potpuno uvereni. Što više u svojim predstavama ljudi traže Boga, to više osećaju da Bog na zemlji nije praktičan. Iz tog razloga, Bog kaže da ljudi traže Boga među ispraznim rečima i doktrinama. Što više ljudi u svojim predstavama spoznaju Boga, to postaju sve veštiji u izgovaranju reči i doktrina i sve su vredniji divljenja. Što više ljudi izgovara reči i doktrine, to više odlutaju od Boga, sve manje su sposobni da spoznaju čovekovu suštinu, sve se više bune protiv Boga i sve više odstupaju od Božjih zahteva. Božji zahtevi prema čoveku nisu tako natprirodni kako ih ljudi zamišljaju, pa ipak, niko nikad nije istinski razumeo Božje namere, te stoga Bog kaže: „Ljudi tragaju samo na bezgraničnom nebu ili na uzburkanom moru ili na mirnom jezeru ili među ispraznim rečima i doktrinama.” Što više zahteva Bog postavlja pred čoveka, ljudi sve više osećaju da je Bog nedostižan i više veruju da je Bog veliki. Prema tome, u njihovoj svesti, sve reči izgovorene iz Božjih usta čoveku su nedostižne, ne ostavljajući Bogu drugog izbora nego da lično deluje; međutim, čovek nema ni najmanju sklonost da sarađuje sa Bogom i samo uporno drži glavu pognuto i ispoveda svoje grehove, nastojeći da bude ponizan i poslušan. Stoga, a da toga nisu ni svesni, ljudi ulaze u novu religiju, u versku ceremoniju koja je ekstremnija čak i od one u verskim crkvama. Kao takvo, neophodno je preobraziti njihovo negativno stanje u pozitivno i tako ih vratiti u normalno stanje; u suprotnom, čovek će bivati sve dublje zapleten.

Zašto Bog u mnogim svojim izjavama usredsređuje na opisivanje planina i voda? Ima li u ovim rečima simboličnog značenja? Ne samo da Bog dozvoljava čoveku da gleda Njegova dela u Njegovom telu, već čoveku ujedno omogućava da razume Njegove sile na nebeskom svodu. Time, dok istovremeno nesumnjivo veruju da je ovo Bog u telu, ljudi takođe spoznaju dela praktičnog Boga, pa tako Bog na zemlji biva poslat na nebo, a Bog na nebu doveden na zemlju, da bi tek nakon toga ljudi bili sposobni da potpunije sagledaju sve što Bog jeste i da steknu veću spoznaju o svemoći Božjoj. Što više je Bog u stanju da osvoji ljudski rod u telu i uzdigne telo da bi putovao kako iznad vaseljene, tako i kroz nju celu, to su ljudi sposobniji da vide Božja dela na osnovu posmatranja praktičnog Boga, a time i da spoznaju istinitost Božjeg dela širom cele vaseljene – da ono nije lažno, već stvarno – i tako spoznaju da je praktični Bog današnjice otelotvorenje Duha i da nije od istog tela od krvi i mesa kao čovek. Tako, Bog kaže: „Međutim, kada otpustim Svoj gnev, planine se odmah raskomadaju, zemlja odmah počinje da se grči, voda odmah presušuje, a čoveka odmah zadesi nesreća.” Kada ljudi čitaju Božje reči, oni ih povezuju sa telom Božjim, pa tako delo i reči u duhovnom carstvu direktno upućuju na Boga u telu, što dovodi do delotvornijeg rezultata. Kad Bog govori, to je često sa neba u pravcu zemlje, a zatim još jednom sa zemlje u pravcu neba, ostavljajući sve ljude nesposobnima da dokuče motivaciju i poreklo Božjih reči. „Kada sam među nebesima, zvezde nikada ne zapadaju u paniku zbog Mog prisustva. Umesto toga, one ulažu sve svoje srca u svoje delo za Mene.” Takvo je stanje na nebu. Bog metodično uređuje sve na trećem nebu, tako da sve sluge u službi Boga za Boga obavljaju sopstveni posao. Oni nikad nisu učinili ništa čime bi se pobunili protiv Boga, pa ne dospevaju u stanje panike o kojoj govori Bog, već umesto toga u svoj posao ulažu svoje srce i snagu; tamo nema nikakvog nereda, pa zato svi anđeli žive u Božjoj svetlosti. Međutim, zbog svog buntovništva i zato što ne spoznaju Boga, svi ljudi na zemlji žive u tami, a što se više protive Bogu, to više žive u tami. Kada Bog kaže: „Što su nebesa svetlija, tamniji je svet pod njima”, On misli na to kako je dan Božji sve bliži celom ljudskom rodu. Prema tome, posao koji Bog šest hiljada godina obavlja na trećem nebu uskoro će se završiti. Sve stvari na zemlji ušle su u završno poglavlje i uskoro će svaka biti odsečena od Božje ruke. Što dublje ljudi zalaze u vreme poslednjih dana, to su više u stanju da okuse pokvarenost u čovekovom svetu; što dublje zalaze u vreme poslednjih dana, sve su popustljiviji prema sopstvenom telu. Ima čak i mnogo onih koji žele da preokrenu jadno stanje sveta; pa ipak, njihova se nada gubi u uzdasima, usled Božjih dela. Tako, kada ljudi osete toplinu proleća, Bog im pokriva oči i oni lebde na uzburkanim talasima, a niko od njih nije u stanju da stigne do udaljenog čamca za spasavanje. Pošto su ljudi prirođeno slabi, Bog kaže da nema nikoga ko može da preokrene stvari. Kad ljudi izgube nadu, Bog počinje da se obraća celoj vaseljeni. On počinje da spasava ceo ljudski rod i tek nakon toga ljudi mogu da uživaju u novom životu koji dolazi nakon što se stvari preokrenu. Današnji ljudi su u fazi samoobmane. Pošto je put pred njima tako pust i nejasan i pošto je njihova budućnost „beskrajna” i „bez granica”, ljudi ovog doba nisu skloni da se bore i samo provode svoje dane kao ptica hanhao^[a]. Nikada nije bilo nikoga ko je ozbiljno težio životu i tragao za razumevanjem ljudskog života; umesto toga, ljudi čekaju dan kada će se Spasitelj sa neba iznenada spustiti da preokrene jadno stanje sveta, a tek nakon toga će istinski pokušati da žive svoj život. Takvo je pravo stanje celog ljudskog roda i mentalitet svih ljudi.

Bog danas proriče budući novi život čoveka u svetlu čovekovog trenutnog mentaliteta. Ovo je tračak svetlosti koja se pojavljuje, o kojoj Bog govori. Ono što Bog predviđa ono je što će Bog na kraju postići i plod je Božje pobede nad Sotonom. „Krećem se iznad bezbrojnih ljudi i motrim svuda. Ništa nikada ne izgleda staro i niko nije kao što je bio. Počivam na tronu, zavaljen nad čitavom vaseljenom (…).” Ovo je ishod sadašnjeg Božjeg dela. Ceo Božji izabrani narod vraća se u svoje prvobitno obličje, zbog čega su anđeli, koji su toliko godina patili, oslobođeni, baš kao što Bog kaže: „lica su im poput sveca u čovekovom srcu”. Budući da anđeli rade na zemlji i Bogu služe na zemlji, i budući da se slava Božja širi svetom, nebo biva spušteno na zemlju, a zemlja podignuta na nebo. Prema tome, čovek je karika koja spaja nebo i zemlju; nebo i zemlja više nisu rastavljeni, nisu više odvojeni, već su povezani kao jedno. U celom svetu postoje samo Bog i čovek. Nema prašine ni prljavštine i sve stvari su obnovljene, poput malenog jagnjeta koje leži na zelenom pašnjaku pod nebom, uživajući u svim Božjim blagodatima. I upravo zbog tog nadolazećeg zelenila isijava dah života, jer Bog dolazi na svet da zanavek živi uz čoveka, kao što je iz Božjih usta rečeno da „mogu ponovo mirno da boravim u Sionu”. Ovo je simbol Sotoninog poraza, ovo je dan Božjeg počinka i ovaj dan će mnoštvo ljudi veličati, proglašavati i pamtiti. Kada Bog počiva na prestolu, to je ujedno i vreme kada On privodi kraju Svoje delo na zemlji, a to je i sâm trenutak kada će sve Božje tajne biti otkrivene čoveku; Bog i čovek biće zauvek u harmoniji, nikada razdvojeni – takvi su prelepi prizori carstva!

U tajnama su skrivene tajne; Božje reči su istinski duboke i nedokučive!

a. Priča o ptici hanhao je veoma slična Ezopovoj basni o cvrčku i mravu. Dok je vreme toplo, ptica hanhao više voli da spava nego da gradi gnezdo, uprkos brojnim upozorenjima njene komšije svrake. Kada dođe zima, ptica umire od hladnoće.