Poglavlje 17

Sve izjave koje dolaze iz Božjih usta zapravo su nepoznate ljudima; sve su one na jeziku koji ljudi nisu čuli. Budući da su takve, za same Božje reči može se reći da su tajna. Većina ljudi pogrešno veruje da tajne obuhvataju samo stvari do kojih ljudi u konceptualnom smislu ne mogu da dođu, pitanja neba koja Bog ljudima sada dozvoljava da saznaju ili istinu o tome šta Bog radi u duhovnom svetu. Iz ovoga je očito da se ljudi ne odnose jednako prema svim Božjim rečima, niti da ih cene; nego se usredsređuju na ono za šta oni sami smatraju da su „tajne“. Ovo dokazuje da ljudi ne znaju šta su Božje reči, niti šta su tajne; Njegove reči oni tumače samo u okviru svojih sopstvenih predstava. U stvarnosti ne postoji nijedna osoba koja zaista voli Božje reči i upravo je u tome koren Njegove izjave da su „ljudi stručnjaci u tome da Me obmanjuju“. Ne radi se o tome da Bog kaže da su ljudi lišeni svake zasluge, niti da su u totalnom haosu; ovo opisuje stvarno stanje ljudskog roda. Ni samim ljudima nije najjasnije koliko prostora Bog zapravo zauzima u njihovim srcima; jedino Sâm Bog to zna u potpunosti. Stoga, u ovom trenutku, ljudi su poput dojenčeta. Nimalo nisu svesni toga zašto piju mleko i zašto treba da prežive. Jedino majka razume bebine potrebe; ona neće dozvoliti da beba umre od gladi, niti će dopustiti da se prejede. Bog najbolje zna ljudske potrebe, pa je ponekad Njegova ljubav oličena u Njegovim rečima, ponekad se u njima otkriva Njegov sud, katkad one ranjavaju ljude duboko u njihovim srcima, a ponekad su iskrene i ozbiljne. To ljudima omogućava da osete Božju dobrotu i pristupačnost, te da On nije neka zamišljena, impozantna ličnost koja se ne može dotaći. Niti je On Sin Nebeski u ljudskim umovima, koji se ne može pogledati direktno u lice, a još manje je dželat koji kolje nevine, kako to ljudi zamišljaju. Celokupna Božja narav se otkriva u Njegovom delu; narav Boga u telu danas se još uvek oličava kroz Njegovo delo. Prema tome, Njegova služba jedna je od reči, a ne ono što On čini, niti to kako On izgleda spolja. Konačno, svi će zadobiti pouke iz Božjih reči i, zahvaljujući njima, biće upotpunjeni. U svom iskustvu, vođeni Božjim rečima, ljudi će steći put praktičnog delovanja, a kroz reči iz Božjih usta spoznaće Njegovu celokupnu narav. Zahvaljujući Njegovim rečima, celo Božje delo biće ostvareno, ljudi će oživeti, a svi će neprijatelji biti poraženi. Ovo je osnovno delo, koje niko ne može da zanemari. Pogledajmo Njegove reči: „Moje izjave odzvanjaju poput groma, bacajući svetlost na sve strane i na celu zemlju, a usred munja i gromova, oboren je ljudski rod. Nijedan čovek nije nikada ostao čvrst pod udarom munja i gromova; većina ljudi je izbezumljena dolaskom Moje svetlosti i ne zna šta da radi.“ Čim Bog otvori Svoja usta, reči naviru. On sve postiže rečima, sve stvari se njima preobražavaju i kroz njih se svi obnavljaju. Na šta se odnose „munje i gromovi“? I na šta se odnosi „svetlost“? Nijedna stvar ne može uteći Božjim rečima. On ih koristi da ogoli ljudske umove i da opiše ljudsko ruglo; On reči koristi da se obračuna sa njihovom starom prirodom i da upotpuni ceo Svoj narod. Nije li upravo u tome važnost Božjih reči? U celoj vaseljeni, bez podrške i utvrđenja Božjih reči, ceo ljudski rod bi već odavno bio uništen do tačke istrebljenja. Ovo je načelo onoga što Bog čini i metod kojim On deluje tokom Svog plana upravljanja u periodu od šest hiljada godina. Ovo pokazuje važnost Božjih reči. One prodiru pravo u dubine ljudskih duša. I čim ugledaju Njegove reči, zaprepaste se, prestrave i beže glavom bez obzira. Žele da pobegnu od stvarnosti Njegovih reči, zbog čega je ove „izbeglice“ moguće videti svuda. Čim Božje reči budu izgovorene, ljudi se razbeže. Ovo je jedan aspekt prizora rugla ljudskog roda koji Bog dočarava. Ovoga časa, svi ljudi se postepeno bude iz stanja potpune obamrlosti; kao da su svi prethodno bili oboleli od demencije – a sada, kada ugledaju Božje reči, čini se kao da pate od zaostalih posledica te bolesti i da nisu u stanju da se vrate u pređašnje stanje. Svi ljudi su zapravo ovakvi i to se verno prikazuje sledećim rečima: „Mnogi ljudi, prenuti ovim slabim sjajem, namah se bude iz svojih iluzija. Ipak, niko još nije shvatio da je došao dan kada se Moja svetlost spušta na zemlju.“ Zato je Bog rekao: „Većina ljudi je nema pred iznenadnom pojavom te svetlosti.“ Ovo je savršeno prikladno rečeno. U Božjem opisu ljudskog roda nema nikakve pukotine, ni koliko da se igla zabode, i On ga je zaista precizno i bez greške sročio, zbog čega su svi ljudi sasvim uvereni. Štaviše, njihova ljubav prema Bogu, a da oni toga nisu ni svesni, počela je da se razvija duboko u njihovim srcima. Samo tako Božji položaj na tom mestu postaje sve stvarniji, a to je i jedan od načina na koji Bog deluje.

„Većina ljudi je samo zbunjena; svetlost im je ranila oči i bacila ih u blato.“ Pošto se takvi ljudi okreću protiv volje Božje (odnosno, protive se Bogu), kada dođu Njegove reči, oni trpe grdnju zbog svog buntovništva; zato se kaže da su im oči ranjene svetlošću. Takvi ljudi su već predati Sotoni; tako da, pri ulasku u novo delo, oni ne poseduju ni prosvećenje ni prosvetljenje. Sve koji nemaju delo Svetoga Duha zauzeo je Sotona, pa duboko u njihovim srcima nema mesta za Boga. Stoga se i kaže da su ti ljudi „bačeni u blato“. Svi koji su u ovom stanju nalaze se u rasulu. Ne mogu da uđu na pravi put, niti mogu da povrate normalnost; sve njihove misli su oprečne. Sotona je sve na zemlji iskvario do krajnjih granica. Ljudi nemaju životnu snagu i zaudaraju na leševe. Svi ljudi na zemlji preživljavaju usred pošasti mikroba, kojoj niko ne može da pobegne. Nisu voljni da prežive na zemlji, već uvek osećaju da će se nešto veće dogoditi što će ljudi videti svojim očima; kao takvi, svi ljudi se prisiljavaju da nastave da žive. Već odavno u svojim srcima nemaju snagu; samo koriste svoje nevidljive nade kao duhovni stub i tako podižu glave pretvarajući se da su ljudi, i životare svoje dane na zemlji. Kao da su svi ljudi sinovi ovaploćenog đavola. Zato je Bog rekao: „Zemlja je prekrivena neredom – jedan nepodnošljivo tužan prizor koji, gledano izbliza, čoveka preplavljuje melanholijom.“ I pošto je nastupila ovakva situacija, Bog je počeo da „rasipa seme Svoga Duha“ širom vaseljene, i počeo je da obavlja Svoje delo spasenja na celoj zemlji. Upravo zbog unapređenja ovog dela, Bog je počeo da prosipa svakojake katastrofe, spasavajući tako bezdušne ljude. U etapama Božjeg dela, spasenje i dalje poprima oblik različitih katastrofa i niko ko je osuđen na propast ne može ih izbeći. Tek će na kraju na zemlji biti moguće postići situaciju koja je „spokojna kao treće nebo: ovde, živa bića, velika i mala, zajednički žive u harmoniji, nikada se ne upuštajući u ’sukobe usta i jezika’“. Jedan aspekt Božjeg dela jeste da osvoji ceo ljudski rod i da kroz Svoje reči zadobije izabrani narod; drugi je da svakojakim katastrofama osvoji sve sinove buntovništva. Ovo je jedan segment Božjeg dela velikih razmera. Jedino se na taj način carstvo na zemlji kakvo Bog želi može sasvim ostvariti, a ovaj segment Njegovog dela predstavlja čisto zlato.

Bog neprekidno zahteva da ljudi shvate pogonske sile neba. Mogu li oni to zaista postići? Na osnovu trenutnog činjeničnog stanja da je Sotona kvario ljude više od 5900 godina, prava istina je da se ljudi ne mogu uporediti sa Petrom; kao takvi, oni to naprosto ne mogu postići. Ovo je jedan od metoda Božjeg dela. On ne bi hteo da ljudi pasivno čekaju; On bi želeo da oni umesto toga aktivno traže. Jedino tako će Bog imati priliku da deluje u ljudima. Bilo bi dobro da ti ponudim dodatno objašnjenje; u suprotnom, ljudi će imati samo površno razumevanje. Nakon što je Bog stvorio ljudski rod i snabdeo ih duhom, objasnio im je da, ako Ga ne pozovu, onda neće moći da se povežu sa Njegovim Duhom i da, prema tome, na zemlji neće biti moguć prijem „satelitske televizije“ sa neba. Kada Bog više nije prisutan u ljudskom duhu, tu ostane prazno mesto za druge stvari i Sotona tako grabi priliku da uskoči. Kada ljudi svojim srcima dođu u kontakt sa Bogom, Sotona se istoga časa uspaniči i daje se u bekstvo. Kroz vapaje ljudskog roda, Bog ljudima daje ono što im je potrebno, ali u početku On ne „prebiva“ u njima. Naprosto im pruža stalnu pomoć za kojom vape, i na osnovu te unutrašnje snage ljudi stiču otpornost, pa se tako Sotona ne usuđuje da po svom nahođenju uđe u „igru“. Prema tome, ako se ljudi neprestano povezuju sa Božjim Duhom, Sotona se ne usuđuje da dolazi i da ometa. Bez Sotoninih ometanja, životi svih ljudi su normalni, a Bog tada ima priliku da nesputano deluje u njima. Ono što Bog želi da učini, kao takvo, može se postići preko ljudi. Iz ovoga se može saznati zašto je Bog od ljudi oduvek zahtevao da povećaju svoju veru, a takođe je rekao: „Ja postavljam prikladne zahteve u skladu sa čovekovim rastom na zemlji. Nikada nikome nisam pravio poteškoće, niti sam od ikoga ikada tražio da ’prospe svoju krv’ da bi Meni udovoljio.“ Većina ljudi je zbunjena Božjim zahtevima. Pitaju se zašto, s obzirom na to da ljudi ne poseduju tu sposobnost i da ih je Sotona nepovratno iskvario, Bog nastavlja da pred njih postavlja zahteve. Zar ovim Bog ljude ne dovodi u težak položaj? Kada ugledaš njihova svečana lica, a zatim i njihove neprijatne poglede, ne možeš a da se ne nasmeješ. Najsmešniji su različiti ružni izgledi ljudi: katkad su kao deca koja vole da se igraju, dok su ponekad poput devojčice koja se igra „mame“. Ponekad su poput psa koji jede miša. Zbog svih ovih njihovih ružnih stanja, čovek ne zna da li da se smeje ili da plače i počesto, što manje mogu da dokuče Božju volju, ljudi su skloniji tome da upadaju u nevolje. Prema tome, sledeće reči Božje – „Jesam li Ja Bog koji svemu stvorenom samo nameće ćutanje?“ – dovoljne su da pokažu koliko su ljudi budalasti, a takođe pokazuju da nijedan čovek ne može da shvati Božju volju. Čak i ako On izrazi Svoju volju, oni nisu u stanju da prema tome budu obzirni. Samo obavljaju delo Božje shodno ljudskoj volji. Kao takvi, kako mogu da dokuče Njegovu volju? „Hodam po zemlji, širim svuda Svoj miris i, na svakom mestu, za Sobom ostavljam Svoje obličje. Svako mesto odjekuje zvukom Moga glasa. Ljudi se svuda zadržavaju pred prelepim prizorima jučerašnjeg dana, jer se ceo ljudski rod priseća prošlosti...“ Ovakvo će biti stanje kada se formira carstvo. U stvari, na nekoliko mesta, Bog je već prorekao lepotu ostvarenja carstva, a sve ovo zajedno čini potpunu sliku carstva. Međutim, ljudi na to ne obraćaju pažnju; naprosto to gledaju kao da je crtani film.

Zbog Sotoninog kvarenja u trajanju od više hiljada godina, ljudi su oduvek živeli u tami, pa ih to ne zabrinjava, niti žude za svetlošću. To je dovelo do sledećeg: kada svetlost danas stigne, „svi se protive Mom dolasku i proteruju dolazak svetlosti, kao da sam Ja čovekov neprijatelj na nebu. Čovek Me pozdravlja sa odbrambenim svetlom u očima“. Iako većina ljudi nastoji da iskreno voli Boga, On i dalje nije zadovoljan i još uvek osuđuje ljudski rod. Za ljude je ovo zbunjujuće. Pošto žive u tami, oni i dalje služe Bogu kao što čine kada nema svetlosti. Odnosno, svi ljudi služe Bogu koristeći se svojim predstavama, a kada On dođe, takvo je njihovo stanje i nesposobni su da Mu služe prihvatanjem nove svetlosti; umesto toga, služe Mu uz sve ono iskustvo koje su sami stekli. Bog ne uživa u „odanosti“ ljudskog roda, tako da svetlost ne mogu da veličaju ljudi u tami. Zato je Bog izgovorio prethodne reči; ovo nije nimalo oprečno stvarnosti i ne radi se o tome da Bog maltretira ljudski rod, niti da mu čini nepravdu. Još od stvaranja sveta, nijedan čovek nije zaista okusio Božju toplinu; u odnosu na Boga, svi ljudi su zauzimali odbrambeni stav, duboko se plašeći da će ih On oboriti i istrebiti. Prema tome, tokom ovih 6000 godina, Bog je uvek pružao toplinu u zamenu za ljudsku iskrenost, nastavljajući da ih strpljivo vodi na svakoj prekretnici. Razlog je u tome što su ljudi vrlo slabi i nisu u stanju da sasvim spoznaju Božju volju, niti da Ga svesrdno vole, budući da ne mogu da se odupru pokoravanju Sotoninoj manipulaciji. Međutim, Bog je i dalje tolerantan i, jednoga dana, nakon tolike strpljivosti – to jest, onda kada bude obnavljao svet – On o ljudima više neće brinuti poput majke. Umesto toga, ljudi će dobiti odmazdu kakvu zaslužuju. I baš zato, dogodiće se sledeće: „Leševi plutaju po površini okeana“, dok „na mestima gde nema vode, drugi ljudi i dalje uživaju, uz smeh i pesmu, u obećanjima koja sam im darovao“. Ovo je poređenje između odredišta onih koji su kažnjeni i onih koji su nagrađeni. „Površina okeana“ se odnosi na bezdan grdnje ljudskog roda, o kome je Bog govorio. Ovo je Sotonino odredište i to je „mesto počinka“ koje je Bog pripremio za sve one koji Mu se opiru. Bog je oduvek želeo iskrenu ljubav ljudskog roda, međutim, ljudi to ne znaju i bezosećajni su prema tome, i dalje se bave svojim poslom. Zbog toga, u svim Svojim rečima, Bog od ljudi oduvek nešto traži i ukazuje na njihove nedostatke; ukazuje im na put praktičnog delovanja, kako bi mogli praktično da deluju prema ovim rečima. Pokazao je Svoj sopstveni odnos prema ljudima: „Ipak, nikada nisam nehajno uzeo nijedan ljudski život da se njime poigram kao da je igračka. Posmatram muke koje je čovek podneo i shvatam cenu koju je platio. Dok čovek stoji preda Mnom, Ja ne želim da ga uhvatim nespremnog kako bih ga izgrdio, niti želim da mu darujem nepoželjne stvari. Umesto toga, sve ovo vreme, samo sam opskrbljivao čoveka i donosio mu darove.“ Kada ljudi pročitaju ove reči od Boga, trenutno osete Njegovu toplinu i pomisle: „Zaista, u prošlosti sam platio cenu zbog Boga, ali sam se prema Njemu površno odnosio i ponekad sam Mu se žalio. Bog me oduvek vodi Svojim rečima i posvećuje veliku pažnju mom životu, a ja se ponekad igram sa životom kao da je igračka. To zaista ne bi trebalo da radim. Kad me Bog toliko voli, zašto ne mogu više da se potrudim?“ Kada im takve misli padnu na pamet, ljudi zaista požele da sami sebe ošamare, a nekima se čak i nos namršti i urlaju iz petnih žila. Bog razume šta oni misle i shodno tome govori, a ovih nekoliko reči – koje nisu ni oštre ni blage – nadahnjuju ljudsku ljubav prema Njemu. Konačno, Bog je prorekao promenu u Svom delu kada se bude formiralo carstvo na zemlji: kada Bog bude na zemlji, ljudi će moći da se oslobode katastrofa i nedaća i moći će da uživaju u blagodati; međutim, kada On započne sud velikog dana, u tom trenutku će se On pojaviti među ljudima, i celokupno Njegovo delo na zemlji biće završeno. U tom času, pošto je taj dan došao, biće kao što je zapisano u Bibliji: „Nepravednik neka i dalje čini nepravdu, a svetac neka se i dalje posvećuje.“ Nepravedne će zadesiti grdnja, a sveti će doći pred presto. Nijedna osoba neće moći da računa na Božju popustljivost; čak ni sinovi i narod carstva. Sve ovo je Božja pravednost i sve ovo je otkrivenje Njegove naravi. On po drugi put neće ispoljiti zabrinutost zbog slabosti ljudskog roda.

Prethodno: Poglavlje 16

Sledeće: Poglavlje 18

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera