Sve Božje reči sadrže deo Njegove naravi. Božja narav se ne može u potpunosti izraziti rečima, što dovoljno pokazuje koliko je izobilja u Njemu. Ono što ljudi mogu da vide i da dodirnu je, ipak, ograničeno, baš kao i ljudska sposobnost. Iako su Božje reči jasne, ljudi ih u potpunosti ne mogu razumeti. Uzmimo za primer ove reči: „U bljesku munje, svaka životinja pokaže svoj pravi oblik. Isto tako, prosvetljen Mojom svetlošću, čovek je povratio svetost koju je nekada posedovao. O, iskvareni stari svete! Najzad se strovalio u prljavu vodu i, potonuvši ispod površine, pretvorio se u mulj!“ Sve Božje reči sadrže Njegovo biće i, premda su svi ljudi svesni ovih reči, niko nikada nije znao njihovo značenje. U očima Božjim, svi oni koji Mu se opiru jesu Njegovi neprijatelji, odnosno, oni koji pripadaju zlim duhovima jesu životinje. Iz ovoga se može sagledati pravo stanje crkve. Svi ljudi su prosvetljeni Božjim rečima, i u ovoj svetlosti oni ispituju sebe neizloženi propovedima, grdnji ili direktnom odbijanju drugih, neizloženi ostalim ljudskim postupcima i tuđim ukazivanjima. Iz „mikroskopske perspektive“, oni vrlo jasno vide koliko je bolesti zaista u njima. U Božjim rečima, svaka vrsta duha je razvrstana i otkrivena u svom prvobitnom obliku; oni sa duhom anđela postaju prosvetljeniji i prosvećeniji, te otud Božje reči: „nakon što su povratili svetost koju su nekada posedovali“. Ove reči su zasnovane na konačnom rezultatu koji je postigao Bog. Za sada, naravno, ovaj se rezultat još uvek ne može u potpunosti postići – to je samo nagoveštaj kroz koji se može uvideti Božja namera. Ove reči su dovoljne da pokažu da će se veliki broj ljudi raspasti u Božjim rečima i da će biti poražen u postepenom procesu posvećenja svih ljudi. Na ovom mestu, reči „pretvorio se u mulj“ ne protivreče Božjem uništenju sveta ognjem, a „munja“ se odnosi na Božji gnev. Kad Bog oslobodi Svoj veliki gnev, ceo svet će zbog toga doživeti svakojake katastrofe, poput eksplozije vulkana. Stojeći visoko na nebu, vidi se da se celom ljudskom rodu na zemlji približavaju svakakve nesreće, svakim danom sve više. Posmatrajući sa visine, zemlja prikazuje najrazličitije prizore poput onih koji prethode zemljotresu. Tečna vatra kulja nesputano, lava slobodno teče, planine se pomeraju i nad svime blista hladna svetlost. Ceo svet je potonuo u plamenu. Ovo je prizor Boga koji oslobađa Svoj gnev, i ovo je vreme Njegovog suda. Svi oni koji su od krvi i mesa neće moći da pobegnu. Prema tome, da bi se uništio ceo svet, neće biti potrebni ratovi među zemljama ni sukobi među ljudima; umesto toga, svet će „svesno uživati“ u kolevci Božje grdnje. Niko neće moći da pobegne; jedna po jedna, svaka osoba mora proći kroz ovo iskušenje. Nakon toga, cela vaseljena će ponovo zaiskriti svetim sjajem i ceo ljudski rod će ponovo započeti novi život. A Bog će počivati nad vaseljenom i blagosiljaće ceo ljudski rod iz dana u dan. Nebo neće biti nepodnošljivo pusto, već će povratiti životnu snagu koju nije imalo još od stvaranja sveta, a dolazak „šestog dana“ nastupiće kada Bog započne novi život. I Bog i ljudski rod će počinuti, a vaseljena više neće biti zamućena i prljava, već će se obnoviti. Zato je Bog rekao: „Zemlja više nije samrtno mirna i tiha, nebo više nije pusto i tužno“. U carstvu nebeskom nikada nije bilo nepravednosti i ljudskih osećanja, niti ikakve iskvarene naravi ljudskog roda, jer tamo nema Sotoninog ometanja. Svi „ljudi“ su u stanju da razumeju Božje reči, a život na nebu je život pun radosti. Svi koji su na nebu imaju mudrost i dostojanstvo Božje. Usled različitosti između neba i zemlje, građani na nebu se ne nazivaju „ljudima“, već ih Bog zove „duhovima“. Ove dve reči se suštinski razlikuju – one koji se sada nazivaju „ljudima“ Sotona je iskvario, dok „duhove“ nije. Bog će na kraju ljude sa zemlje promeniti u bića sa svojstvima nebeskih duhova i oni tada više neće biti podložni Sotoninom ometanju. Ovo je pravo značenje reči „Moja svetost se proširila celom vaseljenom“. „Zemlja u svom iskonskom stanju pripada nebu, a nebo je sjedinjeno sa zemljom. Čovek je nit koja spaja nebo i zemlju, i zbog čovekove svetosti, zbog čovekove obnove, nebo više nije sakriveno od zemlje, a zemlja više nije nema prema nebu.“ Ovo se kaže za ljude koji imaju duhove anđela, i u ovom trenutku „anđeli“ će ponovo moći da zajednički žive u miru i povrate svoje prvobitno stanje, telom više nepodeljeni između carstva neba i zemlje. „Anđeli“ na zemlji moći će da komuniciraju sa anđelima na nebu, ljudi na zemlji će spoznati tajne neba, a anđeli na nebu će spoznati tajne ljudskog sveta. Nebo i zemlja biće ujedinjeni, ništa ih neće razdvajati. Ovo je lepota ostvarenja carstva. To je ono što će Bog dovršiti i nešto za čim čeznu svi ljudi i duhovi. Međutim, onima u religioznom svetu ništa od ovoga nije poznato. Oni samo čekaju da Isus Spasitelj dođe na belom oblaku i odnese njihove duše, ostavljajući „smeće“ razbacano po zemlji („smeće“ se ovde odnosi na leševe). Nije li ovo predstava zajednička svim ljudima? I zato je Bog rekao: „O, religiozni svete! Kako ga ne bi mogla uništiti Moja vlast na zemlji?“ Zbog upotpunjenja Božjeg naroda na zemlji, religiozni svet će biti svrgnut. Ovo je pravo značenje „autoriteta“ o kome je Bog govorio. Bog je rekao: „Ima li ikoga ko, na Moj dan, sramoti moje ime? Svoj pogled pun straha svi ljudi usmeravaju prema Meni, a u svom srcu Mi potajno uzvikuju.“ Ovo je rekao o posledicama uništenja religioznog sveta. On će se zbog Njegovih reči u celosti predati pred Božjim prestolom i više neće čekati da se beli oblak spusti niti gledati u nebo, već će umesto toga biti osvojen pred Božjim prestolom. Otuda i reči: „a u svom srcu Mi potajno uzvikuju“ – to će biti ishod za religiozni svet, koji će Bog u potpunosti osvojiti. To je ono na šta se odnosi Božja svemogućnost – na rušenje svih religioznih ljudi, najbuntovnijih među ljudskim rodom, tako da se više nikada ne drže svojih sopstvenih predstava kako bi mogli da spoznaju Boga.

Iako su Božje reči u više navrata proricale lepotu carstva, govorile o njegovim različitim aspektima i opisivale ga iz različitih uglova, one i dalje ne mogu u potpunosti da izraze svako stanje Doba carstva, jer ljudima i previše manjka sposobnosti da ih prihvate. Sve reči Njegovih izjava su izgovorene, ali ljudi ih nisu proučili kroz fluoroskop, takoreći rendgenskim zracima, tako da su lišeni jasnoće i razumevanja, pa čak i zbunjeni. To je najveći nedostatak tela. Iako u svom srcu ljudi žele da vole Boga, opiru Mu se zbog Sotoninog ometanja, pa je Bog mnogo puta dodirnuo bezosećajna i otupela ljudska srca ne bi li ih oživeo. Sve što Bog razotkriva jeste Sotonino ruglo, i što su Njegove reči oštrije, što je Sotona više postiđen, to srce ljudi postaje manje vezano i to se više kod ljudi može probuditi ljubav. Ovako Bog deluje. Budući da je Sotona razotkriven i raskrinkan, više se ne usuđuje da zauzima ljudska srca, pa time anđeli više nisu ometeni. Na ovaj način oni vole Boga svim svojim srcem i umom. Tek u ovom trenutku se jasno može videti da, u svom pravom biću, anđeli pripadaju Bogu i vole Ga. Jedino se ovim putem može udovoljiti Božjoj nameri. „U srcu svih ljudskih bića sada ima mesta za Mene. Više se neću susretati sa odbojnošću ili odbijanjem među ljudima, jer je Moje veliko delo već ostvareno i više ga ništa ne ometa.“ U tome je značenje onoga što je prethodno opisano. Zbog Sotoninog ometanja, ljudi ne mogu da nađu vremena da vole Boga i uvek su zapetljani u svetovne stvari i obmanuti od strane Sotone, pa su njihovi postupci potaknuti zbunjenošću. Zbog toga je Bog rekao da je ljudski rod „prošao kroz toliko životnih nevolja, kroz toliko nepravdi u ovom svetu, kroz toliko prevrata u ljudskom carstvu da danas borave u Mojoj svetlosti. Ko to ne plače zbog jučerašnjih nepravdi?“ Nakon što ljudi čuju ove reči, osećaju se kao da im je Bog saučesnik u nevolji, da saoseća sa njima i da, u tom trenutku, deli njihovo nezadovoljstvo. Oni najednom osećaju bol ljudskog sveta i pomišljaju: „To je prava istina – nikada na svetu nisam ni u čemu uživao. Otkako sam izašao iz majčine utrobe sve do sada, iskusio sam ljudski život i nisam ništa dobio, ali sam toliko patio. Sve je tako prazno! A sada me je Sotona toliko iskvario! O! Da nije spasenja Božjeg, kada dođe trenutak moje smrti, zar neće čitav moj život biti proživljen uzalud? Ima li u ljudskom životu ikakvog smisla? Nije ni čudo što je Bog rekao da je sve pod suncem prazno. Da me Bog danas nije prosvetio, i dalje bih bio u mraku. Kako jadno!“ U ovom trenutku, u srcu im raste bojazan: „Ako ne mogu da dobijem Božje obećanje, kako mogu da nastavim da doživljavam život?“ Svako ko bude čitao ove reči zaplakaće dok se bude molio. Takva je ljudska psiha. Bilo bi nemoguće da neko ovo pročita i ostane ravnodušan, osim ako nije psihički neuravnotežen. Svakoga dana Bog otkriva stanja najrazličitijih ljudi. On ponekad u njihovo ime iznosi pritužbe. On ponekad ljudima pomaže da savladaju i uspešno prođu kroz određeno okruženje. Ponekad za njih ukazuje na ljudske „preobražaje“. U suprotnom, ljudi ne bi znali koliko su se, tokom života, razvili. Bog ponekad ukazuje na ljudska iskustva u stvarnosti, a ponekad ukazuje na njihove nedostatke i mane. Ponekad im postavlja nove zahteve, a ponekad ukazuje na stepen u kome Ga razumeju. Međutim, Bog je takođe rekao: „Čuo sam iskrene reči mnoštva ljudi, iskaze mnogih o njihovim bolnim iskustvima usred patnje; video sam toliko njih, u najtežim nevoljama, kako Mi nepogrešivo nude svoju odanost, i posmatrao ih kako koračaju trnovitim putem u potrazi za izlazom.“ Ovo je opis pozitivnih likova. U svakoj epizodi „drame ljudske istorije“ postoje ne samo pozitivni likovi, već i oni negativni. Stoga Bog potom otkriva ruglo tih negativnih likova. Tako se tek kroz njihovo odudaranje od „izdajica“ otkrivaju nepopustljiva odanost i neustrašiva hrabrost „pravednih ljudi“. U životima svih ljudi postoje negativni činioci i takođe, bez izuzetka, oni pozitivni. Bog koristi i jedno i drugo da otkrije istinu o svim ljudima, kako bi izdajnici pognuli glave i priznali svoje grehove i kako bi, uz ohrabrenje, pravedni ljudi i dalje bili odani. Skriveno značenje Božjih reči veoma je duboko. Ponekad ih ljudi čitaju i presamićuju se od smeha, a ponekad samo nemo poginju glave. Ponekad se prisećaju, ponekad gorko plaču i priznaju svoje grehe, ponekad napipavaju, a ponekad traže. Sve u svemu, postoje promene u načinu na koji ljudi reaguju usled različitih okolnosti u kojima Bog govori. Kada neka osoba čita Božje reči, ponekad posmatrači mogu čak pogrešno verovati da je ta osoba duševno bolesna. Razmotrite ove reči: „I tako, na zemlji više nema svadljivih rasprava i, nakon obznanjivanja Mojih reči, bivaju povučena razna ’oružja’ savremenog doba.“ Reč „oružja“ sama po sebi mogla bi da podstakne celodnevni smeh, i kad god se neko slučajno priseti reči „oružje“, silno će se smejati u sebi. Zar nije tako? Kako da se ne smeješ tome?

Dok se smeješ, ne zaboravi da shvatiš šta Bog zahteva od ljudskog roda, i ne zaboravi da vidiš pravo stanje crkve: „Ceo ljudski rod se vratio u normalno stanje i zaputio u novi život. Boraveći u novom okruženju, veliki broj ljudi se osvrće oko sebe, osećajući se kao da su ušli u sasvim novi svet, te zbog toga nisu u stanju da se odmah prilagode svom sadašnjem okruženju niti da odjednom zakorače na pravi put.“ Ovo je trenutno pravo stanje crkve. Nemojte previše brinuti o tome da svi ljudi odmah krenu pravim putem. Nakon što delo Svetoga Duha uznapreduje do određene tačke, svi ljudi će kročiti na njega a da toga nisu ni svesni. Kada dokučiš suštinu Božjih reči, znaćeš do koje tačke je Njegov Duh delovao. Božja namera je sledeća: „U zavisnosti od čovekove nepravednosti, Ja samo primenjujem odgovarajuću ’obrazovnu’ meru kako bih svima bolje pomogao da izađu na pravi put.“ Ovo je način na koji Bog govori i deluje, a ujedno i čovekov poseban način za vežbanje. Nakon ovoga, On je ljudima ukazao na još jedno stanje ljudskog roda: „Ako ljudi nisu voljni da uživaju u blaženstvu koje je u Meni, Ja mogu samo da prihvatim to što oni žarko žele i strovalim ih u bezdan.“ Bog je govorio iscrpno i ostavio ljude bez i najmanje mogućnosti da se požale. Upravo je u tome razlika između Boga i čoveka. Bog uvek govori čoveku otvoreno i slobodno. U svemu što Bog kaže može se videti Njegovo iskreno srce, što navodi ljude da svoje srce odmeravaju spram Njegovog i omogućava im da Mu otvore svoje srce, kako bi On mogao da vidi gde potpadaju u spektru duge. Bog nikada nije aplaudirao ničijoj veri niti ljubavi, ali je ljudima uvek postavljao zahteve i razotkrivao njihovu ružnu stranu. Ovo pokazuje koliko su ljudi mali „rastom“ i koliko je manjkava njihova „konstitucija“. Potrebno im je više „vežbe“ da nadomeste te nedostatke, zbog čega Bog na ljude neprestano „oslobađa Svoj gnev“. Jednoga dana, kada Bog otkrije svu istinu o ljudskom rodu, ljudi će biti upotpunjeni, a Bog će biti rasterećen. Ljudi se više neće dodvoravati Bogu, a On ih više neće „podučavati“. Od tada pa nadalje, ljudi će moći da „žive sami“, ali sada nije to vreme. U ljudima još uvek postoji mnogo toga što se može nazvati „falsifikatom“ i potrebno je još nekoliko krugova provere, još nekoliko „kontrolnih mesta“ na kojima uredno mogu da plate svoje „poreze“. Ako i dalje bude krivotvorene robe, ona će biti zaplenjena kako se ne bi prodavala, a zatim će ta serija prokrijumčarene robe biti uništena. Zar ovo nije dobar način da se obave stvari?