Poglavlje 19

Čini se da je u ljudskoj mašti Bog veoma uzvišen i nedokučiv. Čini se kao da Bog ne boravi među ljudima i kao da prezire ljude jer je tako uzvišen. Bog, međutim, razbija ljudske predstave i sve ih eliminiše, zakopavajući ih u „grobove“, gde se pretvaraju u pepeo. Božji stav prema ljudskim predstavama sličan je Njegovom stavu prema mrtvima, određuje ih po volji. Čini se da „predstave“ nemaju reakcije; zato Bog obavlja ovo delo od stvaranja sveta do danas i nikada nije prestao. Sotona kvari ljude zahvaljujući telu, a zbog Sotoninog delovanja na zemlji ljudi stvaraju svakojake predstave tokom svojih iskustava. To se zove „prirodno oblikovanje“. Ovo je poslednja faza Božjeg dela na zemlji, tako da je metod Njegovog rada dostigao vrhunac, a On pojačava Svoju obuku ljudi kako bi mogli da budu upotpunjeni u Njegovom završnom delu, zadovoljavajući Božju volju na kraju. Ranije su postojali samo prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha među ljudima, ali nije bilo reči koje je Sâm Bog izgovorio. Kada je Bog govorio Svojim glasom, svi su bili zapanjeni, a današnje reči još i više zbunjuju. Njihovo značenje je još teže dokučiti, a čini se da su ljudi zbunjeni, jer pedeset procenata Njegovih reči dolazi između navodnika. „Kada govorim, ljudi slušaju Moj glas sa ogromnom pažnjom; međutim, kada ućutim, oni se ponovo upuštaju u svoje ’poduhvate’“ Taj pasus sadrži reč pod navodnicima. Što je više humora u Božjim rečima, kao što On to čini ovde, to su one privlačnije ljudima za čitanje. Ljudi su u stanju da prihvate da se sa njima obračunava kada su opušteni. Ovo je, međutim, pre svega da bi se sprečilo da više ljudi bude obeshrabreno ili razočarano kada ne razumeju Božje reči. To je taktika u Božjem ratu protiv Sotone. Samo na taj način ljudi će nastaviti da se zanimaju za Božje reči i da i dalje obraćaju pažnju na njih čak i kada ne mogu da isprate njihovu nit. Međutim, mnogo je šarma i u svim Njegovim rečima koje nisu između navodnika, pa su tako primetnije i čine da ljudi još više vole Božje reči i osećaju slast Njegovih reči u svojim srcima. Pošto Božje reči dolaze u najrazličitijim oblicima, bogate su i raznovrsne, i zato što nema ponavljanja imenica među mnogim rečima Božjim, u njihovom trećem smislu, ljudi veruju da je Bog uvek nov i nikada star. Na primer: „Ne tražim od ljudi da budu puki ’potrošači’; takođe tražim od njih da budu ’proizvođači’ koji pobeđuju Sotonu“. Reči „potrošači“ i „proizvođači“ u toj rečenici imaju značenja slična nekim rečima koje su izgovarane u prošlim vremenima, ali Bog nije nefleksibilan; naprotiv, On čini da ljudi budu svesni Njegove svežine i da samim tim cene Božju ljubav. Humor u Božjem govoru sadrži Njegov sud i Njegove zahteve od čoveka. Pošto sve Božje reči imaju namere, pošto sve imaju značenje, Njegov humor nije predviđen samo da opusti atmosferu ni da ljude natera da se grohotom smeju, niti je naprosto predviđen da opusti njihove mišiće. Umesto toga, Božji humor ima za cilj da oslobodi ljude od pet hiljada godina ropstva, da više nikada ne budu okovani, kako bi lakše mogli da prihvate Božje reči. Božji metod je da uz kašiku šećera lek lakše sklizne niz grlo; On ne tera ljude da na silu ispijaju gorak lek. Ima gorčine u slasti, ali i slasti u gorčini.

„Kada na Istoku počne da se nazire tračak svetlosti, svi ljudi u vaseljeni počinju da obraćaju malo više pažnje na nju. Pošto nisu više uronjeni u dubok san, ljudi kreću da posmatraju izvor ove istočne svetlosti. Zbog ograničenih mogućnosti, niko još nije uspeo da vidi mesto odakle ta svetlost potiče.“ To se dešava svuda u vaseljeni, a ne samo među sinovima Božjim i Njegovim narodom. Ljudi u religijskim krugovima i nevernici, svi jednako reaguju. U trenutku kada Božja svetlost zablista, njihova srca se postepeno menjaju, a oni počinju nesvesno da otkrivaju da su njihovi životi besmisleni, da je ljudski život bezvredan. Ljudi ne tragaju za budućnošću, ne razmišljaju o sutrašnjici, niti brinu o njoj, već se drže ideje da bi trebalo više da jedu i piju dok su još „mladi“ i da će se sve to isplatiti kada stigne poslednji dan. Ljudi nemaju nimalo želje da vladaju svetom. Snagu ljubavi ljudskog roda prema svetu u potpunosti je ukrao „đavo“, ali niko ne zna odakle to potiče. Sve što mogu da urade jeste da trče tamo-amo, informišući jedni druge, jer Božji dan još nije stigao. Jednog dana, svi će videti odgovore na sve nedokučive tajne. To je upravo ono što je Bog mislio kada je rekao: „Ljudi se bude iz sna i tek tada shvataju da je Moj dan postepeno stigao do njih.“ Kada dođe to vreme, svi ljudi koji pripadaju Bogu biće poput zelenog lišća koje „čeka da odigra svoju ulogu za Mene dok sam na zemlji“. Toliko njih među pripadnicima Božjeg naroda u Kini i dalje pokleknu nakon što čuju Božji glas, pa stoga Bog kaže: „Ali ipak su nemoćni da promene činjenice, ne mogu da učine ništa osim da čekaju da Ja izreknem presudu“. I dalje će neki od njih biti izgnani – neće svi ostati nepromenjeni. U stvari, ljudi mogu da zadovolje merilo tek nakon što budu stavljeni na probu, na osnovu koje im se izdaju „potvrde o kvalitetu“; u suprotnom, postaće otpad na smetlištu. Bog stalno ukazuje na pravo stanje čoveka, tako da ljudi sve više osećaju tajnovitost Boga. „Da On nije Bog, kako bi mogao tako dobro da poznaje naše pravo stanje?“ Ipak, zbog slabosti ljudi, „u ljudskim srcima, Ja nisam ni uzvišen ni ponizan. Što se njih tiče, nije bitno da li postojim ili ne“. Nije li to upravo stanje svih ljudi koje najviše odgovara stvarnosti? Što se tiče ljudi, Bog postoji kada Ga traže, a ne postoji kada Ga ne traže. Drugim rečima, Bog postoji u ljudskim srcima onog trenutka kada im je potrebna Njegova pomoć, ali kada im više nije potreban, On više ne postoji. Tako stoje stvari u srcima ljudi. U stvarnosti, svi na zemlji razmišljaju na taj način, uključujući i sve „ateiste“, a njihov „utisak“ o Bogu takođe je nejasan i zamagljen.

„Prema tome, planine postaju granice među nacijama na zemlji, vodene površine postaju prepreke koje drže ljude iz različitih zemalja razdvojene, a vazduh postaje ono što teče od osobe do osobe u prostoru iznad zemlje.“ To je bilo delo koje je Bog obavio dok je stvarao svet. Pominjanje ovoga na ovom mestu zbunjuje ljude: da li je moguće da Bog želi da stvori drugi svet? Pravično je reći sledeće: svaki put kada Bog govori, Njegove reči sadrže stvaranje, upravljanje i uništenje sveta; samo što su one ponekad jasne, a ponekad su neodređene. Celokupno Božje upravljanje sadržano je u Njegovim rečima; samo što ljudi ne mogu da ih razluče. Zahvaljujući blagoslovima koje Bog daruje ljudima, njihova vera se povećava stostruko. Spolja deluje kao da im Bog daje obećanje, ali u suštini to je mera Božjih zahteva od naroda Njegovog carstva. Ostaće oni koji su prikladni za upotrebu, dok će oni koji to nisu, biti progutani u nesreći koja pada s neba. „Grmljavina koja se kotrlja nebom pokosiće ljude; visoke planine će ih, dok se ruše, pokopati; izgladnele divlje zveri će ih proždrati; a okeani, koji nadolaze, sklopiće se nad njihovim glavama. Dok se ljudski rod upušta u bratoubilačke sukobe, svi ljudi će tražiti sopstveno uništenje u nesrećama koje su sami izazvali.“ To je „poseban tretman“ koji će biti odmeren onima koji ne zadovoljavaju merila i koji kasnije neće dobiti spasenje u carstvu Božjem. Što više Bog izgovara reči kao što su: „Vi ćete sigurno, pod vođstvom Moje svetlosti, uspeti da se oslobodite stiska sila tame. Usred tame, sigurno nećete izgubiti iz vida svetlost koja vas vodi“, to više ljudi postaju svesni svog sopstvenog ugleda; kao takvi, oni imaju više vere da traže novi život. Bog ljude opskrbljuje onim što od Njega traže. Kada ih Bog u određenoj meri razotkrije, On menja način Svog obraćanja, koristeći ton blagoslova da bi postigao najbolji ishod. Ovakav način postavljanja zahteva ljudima postiže praktičnije rezultate. Znajući da su svi ljudi voljni da razgovaraju o poslu sa svojim kolegama – svi su stručnjaci u poslu – upravo je to ono na šta Bog misli kada to kaže. Dakle, šta je „Sinim“? Ovde Bog ne misli na carstvo na zemlji koje je Sotona iskvario, već na skup svih anđela koji su potekli od Boga. Reči „postojano i nepokolebljivo stajati“ podrazumevaju da će se anđeli probiti kroz sve Sotonine sile, čime će uspostaviti Sinim u celoj vaseljeni. Dakle, pravo značenje Sinima je skup svih anđela na zemlji, a ovde se to odnosi na one na zemlji. Zato će se carstvo koje će kasnije postojati na zemlji zvati „Sinim“, a ne „carstvo“. Nema prave svrhe za „carstvo“ na zemlji; ono je, u suštini, Sinim. Dakle, tek kada značenje Sinima postane jasno, može se shvatiti pravo značenje reči: „Sigurno ćeš isijavati Moju slavu kroz celu vaseljenu“. Ovo pokazuje rangiranje svih ljudi na zemlji u budućnosti. Svi ljudi Sinima biće carevi koji vladaju svim narodima na zemlji nakon što su pretrpeli grdnju. Sve na zemlji će funkcionisati normalno zahvaljujući upravljanju naroda Sinima. Ovo je tek gruba skica situacije. Svi ljudi će ostati u carstvu Božjem, što znači da će ostati u Sinimu. Ljudi na zemlji će moći da komuniciraju sa anđelima. Kao takvi, nebo i zemlja će biti povezani; ili, drugim rečima, svi ljudi na zemlji će se pokoriti Bogu i voleti Ga, kao što to čine anđeli na nebu. Tada će se Bog otvoreno pojaviti svim ljudima na zemlji i omogućiti im da vide Njegovo pravo lice sopstvenim očima, i otkrivaće im Sebe u svakom trenutku.

Prethodno: Poglavlje 18

Sledeće: Poglavlje 20

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera