Bog je stvorio ceo ljudski rod i doveo ga je do današnjeg dana. Prema tome, Bog zna sve što se događa među ljudima: On zna gorčinu u svetu ljudi, razume slast u svetu ljudi. Tako On svakoga dana opisuje uslove života celog ljudskog roda i, povrh toga, orezuje slabost i iskvarenost celog ljudskog roda. Božja namera nije da se ceo ljudski rod baci u bezdan, niti da se ceo ljudski rod spasi. Božji postupci se uvek zasnivaju na nekom načelu, a ipak, niko nije u stanju da dokuči zakone svega onoga što On čini. Kada ljudi postanu svesni Božjeg veličanstva i gneva, Bog istoga časa menja Svoj ton u milost i ljubav. Međutim, kada ljudi spoznaju Božju milost i ljubav, On iznova odmah menja ton, čime Njegove reči postaju tako teške za jelo, kao živa kokoš. U svim Božjim rečima, nikada se početak nije ponovio, i nikada nijedna Njegova reč nije bila izgovorena prema načelu jučerašnjih izjava; čak ni ton nije isti i nema nikakve povezanosti u sadržaju – što sve zajedno još više zbunjuje ljude. Ovo je mudrost Božja i otkrivenje Njegove naravi. On koristi ton i način Svog govora da razveje ljudske predstave, ne bi li zbunio Sotonu, lišavajući ga mogućnosti da zatruje Božja dela. Čudesnost Božjih postupaka ostavlja ljudske umove šokiranim pred Božjim rečima. Ljudi jedva da su u stanju da pronađu sopstvena ulazna vrata, ne znaju čak ni kada treba da jedu ili da se odmore, čime zaista postižu „odricanje od sna i hrane da bi se dali za Boga“. Ipak, čak i u ovom trenutku, Bog i dalje nije zadovoljan sadašnjim okolnostima, i uvek je ljut na čoveka, primoravajući ga da pokaže svoje pravo srce. Da nije tako, čim bi Bog pokazao i najmanju blagost, ljudi bi odmah „bili poslušni“ i opustili bi se. U tome je niskost čoveka; on se ne može privoleti, već mora da bude pretučen ili povučen da bi se pokrenuo. „Od svih onih koje Ja posmatram, niko Me nikad nije tražio namerno i direktno. Svi oni dolaze pred Mene na nagovor drugih, sledeći većinu, i nisu voljni da plate cenu niti da ulože vreme kako bi svoj život obogatili.“ Takve su prilike svih na zemlji. Prema tome, da nije bilo dela apostola i poglavara, svi ljudi bi se odavno raštrkali. Zato kroz vekove nikada nije manjkalo apostola i proroka.

U ovim izjavama, Bog posebnu pažnju posvećuje rezimiranju životnih uslova celog ljudskog roda. Sve su reči poput ovih koje slede: „U čovekovom životu nema ni najmanje topline, i on je lišen bilo kakvog traga ljudskosti ili svetla – pa ipak, on oduvek ugađa samom sebi i svoj bezvredni životni vek provodi jureći unaokolo, a ne postiže ništa. Za tren oka dođe mu samrtni čas, i čovek umire gorkom smrću.“ Zašto je Bog život ljudskog roda predvodio sve do danas, a ipak otkriva i prazninu života u ljudskom svetu? I zašto On opisuje ceo život svih ljudi kao da „dolaze na svet u žurbi i u žurbi iz njega odlaze“? Sve ovo je, može se reći, Božji plan, sve je to od Boga određeno i, kao takvo, u drugom aspektu iskazuje kako Bog prezire sve osim života u božanstvu. Iako je Bog stvorio ceo ljudski rod, On nikada nije zaista uživao u životu celog ljudskog roda, pa stoga On jedino dozvoljava da ljudski rod postoji pod Sotoninom iskvarenošću. Nakon što ljudski rod prođe kroz ovaj proces, On će istrebiti ili spasti ljudski rod, pa će tako čovek postići život na zemlji koji nije prazan. Sve ovo je deo Božjeg plana. Pa tako, u čovekovoj svesti uvek postoji želja, koja je dovela do toga da niko nije rad da umre nevinom smrću, već su jedini koji ostvaruju ovu želju ljudi poslednjih dana. I danas ljudi žive u nepovratnoj praznini i još uvek čekaju tu nevidljivu želju: „Kada Ja pokrijem Svoje lice rukama Svojim, i gurnem ljude pod zemlju, oni istog trenutka gube dah i jedva uspevaju da prežive. Svi upućuju vapaje ka Meni, prestravljeni da ću ih uništiti, jer svi oni žele da vide dan kada Ja zadobijam slavu.“ Takve su prilike svih ljudi danas. Svi oni žive u „vakuumu“, bez „kiseonika“, i to im otežava disanje. Bog koristi želju u čovekovoj svesti da podrži opstanak celog ljudskog roda; da nije tako, svi bi „napustili dom da postanu monasi“, čime bi ljudski rod došao do istrebljenja i do svog kraja. Prema tome, čovek je preživeo sve do današnjeg dana upravo zbog obećanja koje je Bog dao čoveku. Ovo je istina, a čovek ipak nikada nije otkrio ovaj zakon, pa stoga ne zna zašto „duboko strahuje da će smrt po drugi put doći po njega“. Kao čovek, niko nema hrabrosti da nastavi da živi, ali niko nije nikada imao hrabrosti ni da umre, pa zato Bog kaže da ljudi „umiru gorkom smrću“. Takvo je pravo stanje među ljudima. Možda su se neki ljudi, pred svojim budućim izgledima, suočili sa preprekama i razmišljali o smrti, ali se te misli nisu nikada ostvarile; možda su neki pomišljali na smrt zbog porodičnih sukoba, ali ih briga prema voljenima sprečava da ostvare svoju želju; a možda su neki pomišljali na smrt zbog bračnih nevolja, ali nisu spremni da to sprovedu u delo. Tako ljudi umiru sa pritužbama ili sa večitim žaljenjem u svom srcu. To su razna stanja kroz koja prolaze svi ljudi. Posmatrajući ljudski svet u celini, ljudi dolaze i odlaze u beskrajnom toku i, premda osećaju da bi u smrti bilo više radosti nego u životu, svejedno ostaju samo na rečima, te niko nikada to nije pokazao sopstvenim primerom, time što bi umro, vratio se i ispričao živima kako da uživaju u radosti smrti. Ljudi su bednici dostojni prezira: nemaju ni najmanje stida niti samopoštovanja, i uvek pogaze datu reč. U Svom planu, Bog je predodredio grupu ljudi koji će uživati u Njegovom obećanju, pa tako Bog kaže: „Mnogi su duhovi živeli u telu, a mnogi su umrli i ponovo se rodili na zemlji. Ipak, nijedan od njih nije nikada imao priliku da uživa u blagoslovima današnjeg carstva.“ Svi koji danas uživaju u blagoslovima carstva od Boga su predodređeni otkako je stvorio svet. Bog je uredio da ovi duhovi žive u telu tokom poslednjih dana i na kraju će Bog zadobiti ovu grupu ljudi i urediti da oni budu u Sinimu. Pošto su duhovi ovih ljudi u suštini anđeli, Bog kaže: „Zar zaista u duhu čovečjem nikada nije bilo ni traga od Mene?“ U stvari, kada ljudi žive u telu, oni ostaju neupućeni u poslove duhovnog sveta. Iz ovih jednostavnih reči – „čovek Me strelja opreznim pogledom“ – može se videti Božje raspoloženje. Unutar ovih jednostavnih reči iskazana je složena psihologija Boga. Od vremena stvaranja do danas, u Božjem srcu je oduvek bila tuga praćena gnevom i sudom, jer ljudi na zemlji nisu u stanju da vode računa o Božjim namerama, baš kao što Bog kaže: „Čovek je poput divljaka sa planine.“ Mada, Bog kaže i sledeće: „Doći će dan kada će čovek na Moju stranu doplivati iz središta moćnog okeana, kako bi mogao da uživa u svim bogatstvima na zemlji i da iza sebe ostavi opasnost da ga more proguta.“ Ovo je ostvarenje želje u Božjem srcu, što se može opisati kao neizbežni trend i simbolizuje ostvarenje Božjeg dela.

Kada se carstvo bude u potpunosti spustilo na zemlju, svi ljudi će povratiti svoj prvobitni izgled. Zato Bog kaže: „Uživam sa vrha Svog prestola i živim među zvezdama. Anđeli Mi nude nove pesme i nove plesove. Oni više ne liju suze zbog sopstvene krhkosti. Preda Mnom se više ne čuje plač anđela i niko Mi se više ne žali na težak život.“ Ovo pokazuje da je dan kada Bog zadobija potpunu slavu upravo onaj dan u kome čovek uživa u svom počinku; ljudi više ne jure unaokolo zbog Sotoninog uznemiravanja, svet prestaje da napreduje, a ljudi žive u miru – jer je mnoštvo zvezda na nebu obnovljeno, kao i sunce, mesec, zvezde i ostalo, a sve planine i reke na nebu i na zemlji, sve su promenjene. A pošto se čovek promenio i pošto se Bog promenio, promeniće se takođe i sve stvari. Ovo je krajnji cilj Božjeg plana upravljanja i to će se na kraju ostvariti. Kada izgovara sve ove reči, Božji cilj je uglavnom u tome da Ga čovek spozna. Ljudi ne razumeju Božje upravne odluke. Sve što Bog čini orkestrirao je i uredio Sȃm Bog i Bog nije voljan da ikome dozvoli da se u to upliće; umesto toga, On ljudima dozvoljava da vide da je On sve uredio i da je to čoveku nedostižno. Čak i ako je čoveku to vidljivo, ili mu je teško da to zamisli, sve kontroliše samo Bog, a Bog ne želi da to bude zaprljano i najmanjom ljudskom mišlju. Bog zasigurno neće oprostiti nikome ko makar i malo učestvuje; Bog jeste Bog koji je ljubomoran na čoveka i čini se da je Duh Božji naročito osetljiv u tom pogledu. Prema tome, na svakoga ko ima i najmanju nameru da se upliće istog trena će se ustremiti Božji proždirući oganj i sagoreti ga u pepeo. Bog ljudima ne dozvoljava da pokazuju svoje talente kako požele, jer svi koji su nadareni jesu bez života; ovi navodni talenti samo služe Bogu i potiču od Sotone, pa su stoga posebno prezreni od Boga, koji u tome ne pravi nikakve ustupke. Ipak, često su ljudi bez života baš oni koji verovatno učestvuju u delu Božjem i, povrh toga, njihovo učešće ostaje neotkriveno, budući da je prikriveno njihovim talentima. Tokom proteklog vremena, oni koji su nadareni nikada nisu stajali čvrsto, jer su bez života, pa otud nemaju nikakvu moć otpora. Stoga, Bog kaže: „Ako ne govorim prostim jezikom, čovek se nikada neće opametiti i nesvesno će se naći pod Mojom grdnjom – jer čovek Mene ne poznaje u Mom telesnom obliku.“ Sve one od krvi i mesa usmerava Bog, ali i porobljava Sotona, tako da ljudi međusobno nikada nisu imali normalan odnos, bilo zbog požude ili obožavanja, ili zbog uređenja njihovog okruženja. Bog najviše prezire takve nenormalne odnose, te upravo zbog takvih odnosa iz Božjih usta dopiru reči poput ovih: „Ono što želim jesu živa bića prepuna života, a ne leševi ogrezli u smrti. Zavaljen za carskom trpezom, Ja ću svim ljudima na zemlji narediti da se preda Mnom postroje za smotru.“ Kada je Bog iznad cele vaseljene, On svakoga dana posmatra svaki postupak onih od krvi i mesa i nikada nije prevideo nijedan od njih. Ovo su dela Božja. I zato pozivam sve ljude da preispitaju svoje misli, ideje i postupke. Ne tražim od tebe da budeš znak sramote za Boga, već ispoljavanje Božje slave, da u svim svojim postupcima, rečima i životima ne postaneš predmet Sotonine sprdnje. Ovo je ono što Bog zahteva od svih ljudi.