U Božjim očima, ljudi su poput životinja u životinjskom svetu. Oni se bore jedni protiv drugih, jedni druge kolju i imaju izvanredne međusobne interakcije. U Božjim očima, oni su takođe nalik majmunima, koji spletkare jedni protiv drugih, bez obzira na starost ili pol. Budući da je tako, sve što ceo ljudski rod čini i ispoljava nikada nije u skladu s Božjim namerama. Trenutak kada Bog prekriva Svoje lice upravo je onaj trenutak kada ljudi širom sveta bivaju izloženi iskušenju. Svi ljudi stenju od bola, svi žive pod pretnjom katastrofe i niko od njih nije nikada izbegao Božji sud. Zapravo, primarni cilj Božjeg ovaploćenja jeste u tome da u Svom telu proceni i osudi čoveka. U Božjem umu je još odavno odlučeno ko će, u skladu sa svojom suštinom, biti spasen ili uništen, i to će se postepeno razjasniti tokom završne etape. Kako dani i meseci prolaze, ljudi se menjaju i otkriva se njihov prvobitni oblik. Kada jaje naprsne, postaje očito da li je u njemu pile ili pače. Trenutak kada se jaje rasprsne upravo je onaj trenutak kada će se katastrofe na zemlji privesti kraju. Iz ovoga se vidi da, kako bi se saznalo da li je u njemu „pile“ ili „pače“, „jaje“ se mora probiti. Ovo je plan u Božjem srcu i on se mora ostvariti.

„Jadni i žalosni ljudski rode! Kako to da Me čovek voli, a ne može da sledi namere Moga Duha?“ Čovek se, zbog ovakvog svog stanja, mora podvrgnuti orezivanju ne bi li udovoljio Božjim namerama. A zato što se Bog gnuša ljudskog roda, On je mnogo puta objavio: „O, buntovnici celog ljudskog roda! Moraju se smrviti pod Mojim nogama; moraju nestati usred Moje grdnje i, onoga dana kada Moj veliki poduhvat bude završen, moraju biti izgnani iz ljudskog roda, tako da ceo ljudski rod spozna njihovo ružno lice.“ Bog govori celom ljudskom rodu u telesnom obliku, a govori i Sotoni u duhovnom carstvu, koje je iznad cele vaseljene. Ovo je namera Božja i ono što treba postići Božjim planom za period od 6000 godina.

U stvari, Bog je izuzetno normalan, a postoje određene stvari koje se mogu postići samo ako ih On lično obavi i vidi ih Svojim očima. Nije onako kako ljudi zamišljaju da Bog samo leži dok se sve odvija kako On poželi; ovo je posledica Sotoninog uznemiravanja u ljudima, zbog čega je ljudima nejasno šta je pravo Božje lice. Budući da je tako, Bog se tokom završne etape ovaplotio da bi čoveku otvoreno otkrio Svoju praktičnost, ne skrivajući ništa. Pojedini opisi Božje naravi čisto su preterivanje; recimo, kada se kaže da Bog jednom rečju ili običnom mišlju može da uništi svet. Shodno tome, većina ljudi govori stvari poput: kako to da je Bog svemoćan, a ne može da proguta Sotonu u jednom zalogaju? Ove reči su besmislene i pokazuju da ljudi i dalje ne spoznaju Boga. Da bi Bog uništio Svoje neprijatelje, potreban je proces, ali je ispravno reći da Bog u svemu pobeđuje: Bog će na kraju pobediti Svoje neprijatelje. Baš kao kada neka jaka država pobedi slabiju, ona tu pobedu postiže korak po korak, ponekad koristeći silu, a ponekad strategiju. Postoji proces, ali se ne može reći da će slabija zemlja tek tako odustati od borbe, samo zato što je u mnogo nepovoljnijoj situaciji pred jakom zemljom koja poseduje najsavremenije nuklearno oružje. To je apsurdan argument. Pošteno je reći da će jaka zemlja sigurno pobediti, a da će ona slaba sigurno izgubiti, pri čemu se za jaku zemlju može reći da ima veću snagu samo kada lično napada slabu zemlju. Prema tome, Bog je oduvek govorio da Ga čovek ne poznaje. Stoga, da li prethodne reči govore u prilog tome zašto čovek ne poznaje Boga? Jesu li to čovekove predstave? Zašto Bog jedino traži da čovek spozna Njegovu praktičnost i zbog toga se lično ovaplotio? Dakle, većina ljudi je pobožno obožavala Nebesa, ali: „Nebo nikada nije bilo ni najmanje pogođeno čovekovim postupcima, te ako bi Moj odnos prema čoveku bio zasnovan na svakom njegovom postupku, ceo ljudski rod bi živeo usred Moje grdnje.“

Bog može da pronikne u čovekovu suštinu. Iz Božjih izjava se čini da je Bog toliko „izmučen“ od čoveka da Ga uopšte ne zanima da na njega više obraća pažnju, niti da u njega polaže i najmanju nadu; reklo bi se da je čoveka nemoguće spasti. „Viđao sam mnoge ljude sa suzama koje im se slivaju niz obraze i viđao sam mnoge ljude koji su svoja srca prinosili u zamenu za Moja bogatstva. Uprkos takvoj ’pobožnosti’, nikada čoveku, zbog njegovih iznenadnih poriva, nisam tek tako davao sve što je Moje, jer Mi se čovek drage volje nije nikada posvetio.“ Kada Bog otkrije čovekovu prirodu, čovek se postidi samoga sebe, međutim, ovo je samo površno znanje i on nije sposoban da u Božjim rečima zaista spozna svoju prirodu; dakle, većina ljudi ne razume Božje namere, ne može da pronađe put za svoj život u Božjim rečima, pa im se stoga, što su gluplji, Bog sve više ruga. Tako oni nesvesno ulaze u ulogu odvratnosti – i, posledično, spoznaju sebe dok ih probada „mekana sablja“. Čini se da Božje reči aplaudiraju čovekovim delima i da ohrabruju čovekova dela – a ipak ljudi oduvek osećaju da ih Bog ismeva. Pa tako, kada čitaju Božje reči, mišići na licu im se povremeno trzaju, kao da se grče. To odražava nečistoću njihove savesti, zbog koje se nehotice trzaju. Njihov je bol poput onog kada ne mogu da se smeju iako to žele, a ne mogu ni da plaču, jer se ljudskim lakrdijaškim ponašanjem upravlja preko daljinskog upravljača „videorekordera“, s tim da oni ne mogu da ga isključe, već mogu samo da ga istrpe. Iako se „usredsređenost na Božje reči“ propoveda tokom svih sastanaka saradnika, ko ne poznaje prirodu mladunaca velike crvene aždaje? Kad ih gledaš u lice, poslušni su poput jagnjadi, međutim, kada im se okrenu leđa, divlji su poput vukova, što se može videti u sledećim Božjim rečima: „Mnogi Me ljudi iskreno vole kada ih opskrbljujem Svojim rečima, ali oni Moje reči ne sačuvaju u svom duhu, već ih nemarno koriste kao da su javno dobro i, kad god im se prohte, bacaju ih tamo odakle su došle“. Zašto je Bog oduvek razotkrivao čoveka? Ovo pokazuje da se čovekova stara priroda nije pomerila ni za pedalj. Nalik svetoj planini Tai, ona se uzdiže u stotinama miliona ljudskih srca, no doći će dan kada će Ju Gong^[a] pomeriti tu planinu; to je plan Božji. U Božjim izjavama, ne postoji trenutak u kome On čoveku ne postavlja zahteve, čoveka ne opominje ili ne ukazuje na čovekovu prirodu koja se otkriva u njegovom životu: „Kada je čovek udaljen od Mene i kada Me iskušava, Ja se od njega krijem među oblacima. Shodno tome, on ne može da pronađe nikakav Moj trag, i živi samo od ruke onih zlih, čineći sve što oni traže.“ U stvarnosti, ljudi retko imaju priliku da žive u Božjem prisustvu, jer imaju premalo želje da traže; shodno tome, iako većina ljudi voli Boga, oni žive pod kontrolom zlotvora, a sve što ljudi čine usmerava taj zlotvor. Kada bi ljudi zaista živeli u svetlosti Božjoj i tražili Boga u svakom trenutku svakoga dana, ne bi bilo potrebe da Bog ovako govori, zar ne? Kada ljudi ostave tekstove po strani, zajedno sa knjigom, i Boga istoga časa stavljaju u stranu, pa nastavljaju da se bave svojim poslovima, nakon čega Bog nestaje iz njihovih srca. Međutim, kada ponovo uzmu knjigu u ruke, najednom im sine da su Boga potisnuli u pozadinu svog uma. Takav je čovekov život „bez sećanja“. Što više Bog govori, to su Njegove reči više. Kada dostignu svoj vrhunac, celokupno delo biva završeno i, posledično, Bog prestaje sa Svojim izjavama. Načelo na kome počiva Božje delovanje sastoji se u završetku Njegovog dela kada ono dostigne svoj vrhunac; nakon što je to delo dostiglo vrhunac, On ne nastavlja sa delovanjem, već naglo prestaje. On nikada ne obavlja delo koje nije potrebno.

a. Ju Gong, takođe poznat kao „Starac Ju“, legendarna je ličnost kineskog folklora. Priča o tome kako Ju pomera planine simbolizuje istrajnost prilikom suočavanja s naizgled nemogućim zadatkom.