Danas su svi voljni da shvate Božje namere i da spoznaju Božju narav, ali niko ne zna razlog zašto nisu u stanju da izvrše ono što su voljni da urade, zašto im se srca uvek bune protiv toga, te ne mogu da postignu ono što žele. Shodno tome, ponovno ih opseda poražavajući očaj, ali su i uplašeni. Nemoćni da izraze ova oprečna osećanja, mogu samo tužno da obore glave i da se neprestano pitaju: „Da li je moguće da me Bog nije prosvetio? Da li je moguće da me je Bog tajno napustio? Možda su svi drugi kako treba i Bog je sve druge, osim mene, prosvetio. Zašto se, kada čitam Božje reči, uvek osećam uznemireno – zašto nikada ne mogu ništa da dokučim?“ Iako su takve misli u ljudskim umovima, niko se ne usuđuje da ih izrazi; samo nastavljaju da se u sebi bore. Zapravo, niko osim Boga ne može da shvati Njegove reči, niti da dokuči Njegove pravu namere. Ipak, Bog oduvek traži da ljudi dokuče Njegove namere – nije li to kao da kokošku teraš da poleti? Zar Bogu nisu poznate čovekove mane? Ovo je trenutak u Božjem delu koji ljudi ne uspevaju da shvate, pa stoga Bog kaže: „Čovek živi usred svetlosti, ali nije svestan dragocenosti te svetlosti. Ne zna šta je suština svetlosti ni izvor svetlosti, a štaviše ne zna ni kome ta svetlost pripada.“ Sudeći po onome što Božje reči poručuju čoveku i što od njega traže, niko neće preživeti, jer u čovekovom telu nema ničeg što prihvata Božje reči. Stoga, spremnost da se pokoriš Božjim rečima, čuvanje Božjih reči, žudnja za njima i primena ovih reči Božjih koje upućuju na čovekovo stanje i na njegove lične prilike, a time i čovekova samospoznaja – predstavljaju najviši standard. Kada se carstvo konačno ostvari, čovek, koji živi u telu, i dalje neće biti u stanju da dokuči Božje namere, pa će mu i dalje biti potrebno Njegovo lično vođstvo – ipak, među ljudima naprosto neće biti Sotoninog ometanja i oni će posedovati normalan ljudski život; ovo je Božji cilj u pobedi nad Sotonom, koji On uglavnom sprovodi da bi obnovio prvobitnu suštinu čoveka, kojeg je Bog stvorio. U Božjem umu, „telo“ se odnosi na sledeće: nesposobnost da se spozna Božja suština; nesposobnost da se vide stvari u duhovnom carstvu; i, povrh toga, sposobnost da budeš iskvaren od Sotone, a da te takođe usmerava Duh Božji. Ovo je suština tela koje je stvorio Bog. Naravno, cilj je i da se izbegne haos u životima ljudskog roda koji bi bio izazvan nedostatkom reda. Što više Bog govori i što oštrije On govori, ljudi sve više razumeju. Ljudi se nesvesno menjaju i nesvesno žive u svetlosti, pa tako, „zahvaljujući svetlosti, oni rastu i napustili su tamu“. Ovo je prelep prizor iz carstva i „života u svetlosti, izlaska iz smrti“, o kome se često govori. Kad se na zemlji ostvari Sinim – kad se ostvari carstvo – neće više biti rata na zemlji; nikad više neće biti gladi, kuge, ni zemljotresa; ljudi će prestati da prave oružje; svi će živeti u miru i stabilnosti; uspostaviće se normalni odnosi među ljudima i normalni odnosi među državama. Sadašnjost se, međutim, ne može porediti sa ovim. Sve je pod kapom nebeskom u haosu, a državni udari počinju postepeno da se dešavaju u svakoj zemlji. Na tragu Božjih izjava, ljudi se postepeno menjaju, a svaka se država polako raspada iznutra. Čvrsti temelji Vavilona počinju da se tresu poput zamka od peska, a sa promenom Božjih namera, u svetu se neprimetno dešavaju ogromne promene i svaki čas se pojavljuju svakovrsna znamenja, pokazujući ljudima da je svetu došao poslednji dan! Ovo je Božji plan; ovo su koraci prema kojima On deluje, i svaka zemlja će se zasigurno raspasti. Stara Sodoma će po drugi put biti uništena, pa stoga Bog kaže: „Svet se ruši! Vavilon je paralisan!“ Niko osim Samoga Boga nije u stanju da ovo sasvim razume; na kraju krajeva, postoji granica u ljudskoj svesti. Na primer, ministri unutrašnjih poslova možda znaju da su sadašnje prilike nestabilne i haotične, ali nisu u stanju da ih reše. Oni mogu samo da se prepuste stihiji, nadajući se u svojim srcima danu kada će moći da uzdignu glavu, da će doći dan kada će sunce ponovo izaći na istoku, kada će obasjati čitavu zemlju i preokrenuti ovo jadno stanje stvari. Međutim, malo im je poznato to da kada sunce po drugi put izađe, njegov izlazak nije predviđen da obnovi stari poredak – već je to ponovno uskrsnuće, promena iz korena. Takav je Božji plan za celu vaseljenu. On će doneti novi svet, ali, pre svega, On će prvo obnoviti čoveka. Danas je najvažnije da se ljudski rod uvede u Božje reči, a ne da im se samo dozvoli da uživaju u blagoslovima statusa. Štaviše, kao što Bog kaže: „U carstvu, Ja sam Car – ali umesto da se prema Meni odnosi kao prema Caru u carstvu, čovek Me posmatra kao ’Spasitelja koji je sišao sa neba’. Shodno tome, on čezne da mu dam milostinju i ne traga za znanjem o Meni.“ Takve su stvarne prilike svih ljudi. Danas je ključno da se u potpunosti rasprši čovekova nezasita pohlepa, što će ljudima omogućiti da spoznaju Boga, a da ništa ne traže. Zato i ne čudi što Bog kaže: „Toliko njih se preda Mnom molilo kao da su prosjaci; toliko njih Mi je otvorilo svoje ’vreće’ i preklinjalo Me je da im udelim hranu da prežive.“ Stanja poput ovih ukazuju na ljudsku pohlepu i pokazuju da ljudi ne vole Boga, već da Mu postavljaju zahteve ili pokušavaju da dobiju stvari za kojima čeznu. Ljudi imaju prirodu gladnog vuka; svi su lukavi i pohlepni, pa im stoga Bog svaki put iznova postavlja zahteve, primoravajući ih da predaju svoja srca sačinjena od pohlepe i da Boga vole srcem iskrenosti. U stvarnosti, sve do danas, ljudi tek treba da predaju sva svoja srca Bogu; istovremeno plove u dva čamca, uzdajući se ponekad u sebe, a katkad u Boga, nikada se sasvim ne oslanjajući na Njega. Kada Božje delo dostigne određenu tačku, svi ljudi će živeti usred istinske ljubavi i vere, a Božjim namerama će biti udovoljeno; prema tome, Božji zahtevi nisu previsoki.

Anđeli se neprestano kreću među sinovima Božjim i narodom Božjim, hitajući između neba i zemlje i spuštajući se svakodnevno u ljudski svet nakon što su se vratili u duhovno carstvo. Ovo je njihova dužnost, pa tako, svakoga dana, sinovi i narod Božji bivaju usmeravani, a njihov život se postupno menja. Na dan kada Bog promeni Svoje obličje, delo anđela na zemlji će se zvanično završiti i oni će se vratiti u nebesko carstvo. Danas su svi sinovi i narod Božji u istom stanju. Kako sekunde prolaze, svi ljudi se menjaju, a sinovi i narod Božji postepeno sazrevaju. Poređenja radi, svi buntovnici se, takođe, menjaju pred velikom crvenom aždajom: ljudi više nisu odani velikoj crvenoj aždaji, a demoni više ne poštuju njena uređenja. Umesto toga, oni „postupaju kako im odgovara i svaki ide svojim putem“. Prema tome, kada Bog kaže: „Kako ne bi mogle da propadnu zemlje na zemaljskoj kugli? Kako ne bi mogle da se sruše zemlje na zemaljskoj kugli?“, nebesa se u trenu spuštaju… I kao da neko zloslutno osećanje nagoveštava okončanje ljudskog roda. Različiti zloslutni znakovi koji se ovde proriču upravo su ono što se odvija u zemlji velike crvene aždaje, i ništa na zemlji ne može da pobegne. Takvo je proročanstvo u Božjim rečima. Danas svi ljudi imaju predosećaj da vremena ponestaje i reklo bi se da osećaju da će ih zadesiti katastrofa – ipak, nemaju načina da pobegnu, pa su stoga svi izgubili nadu. Bog kaže: „Dok iz dana u dan ukrašavam ’unutrašnju odaju’ Svoga carstva, niko nikada nije iznenada upao u Moju ’radnu sobu’ da poremeti Moje delo.“ U stvari, značenje Božjih reči nije naprosto u tome da poruči da ljudi mogu spoznati Boga u Njegovim rečima. Pre svega, one ukazuju na to da Bog svakodnevno uređuje svakojake događaje širom vaseljene kako bi oni poslužili sledećem segmentu Njegovog dela. Razlog zašto On kaže „niko nikada nije iznenada upao u Moju ’radnu sobu’ da poremeti Moje delo“ jeste u tome što Bog deluje u božanstvu, a ljudi nisu u stanju da učestvuju u Njegovom delu, iako to možda žele. Dozvoli da te nešto upitam: da li bi zaista mogao da organizuješ svaki događaj u celoj vaseljeni? Da li bi mogao da nateraš ljude na zemlji da prkose svojim precima? Da li bi mogao da upravljaš ljudima širom vaseljene tako da služe Božjoj volji? Da li bi mogao da izazoveš da Sotona podivlja? Da li bi mogao da nateraš ljude da osete da je svet pust i prazan? Ljudi nisu sposobni za takve stvari. U prošlosti, kada je tek trebalo da Sotonine „veštine“ budu sprovedene u delo, on bi uvek ometao svaku etapu Božjeg dela; u ovoj etapi, Sotoni je ponestalo smicalica, pa mu Bog tako dozvoljava da pokaže svoje pravo lice, kako bi svi ljudi mogli da ga spoznaju. Ovo je istina u rečima: „Niko nije nikada poremetio Moje delo.“

Svakoga dana ljudi u crkvama čitaju Božje reči i svakoga dana se podvrgavaju delu seciranja na „operacionom stolu“. Na primer, „izgubiti svoju poziciju“, „biti otpušten“, „njihovi strahovi ublaženi, a pribranost obnovljena“, „napuštanje“ i „lišen ’osećanja’“ – takve podrugljive reči „muče“ ljude i oni zbog njih zaneme od stida. Kao da nijedan deo njihovog tela – od glave do pete, iznutra i spolja – ne nailazi na Božje odobravanje. Zašto Bog Svojim rečima toliko ogoljuje ljudske živote? Da li Bog namerno ljudima otežava stvari? Kao da su lica svih ljudi premazana blatom koje se ne može oprati. Svakoga dana oni, kao prevaranti, pognute glave polažu račune za svoje grehove. Ljude je Sotona toliko iskvario da nisu sasvim svesni svog pravog stanja. Međutim, sa Božjeg stanovišta, Sotonin je otrov u svakom delu njihovih tela, čak i u njihovoj koštanoj srži; shodno tome, što su dublja Božja otkrivenja, ljudi se sve više plaše, i time su svi ljudi primorani da spoznaju Sotonu i da u čoveku vide Sotonu, jer nisu bili u stanju da Sotonu vide svojim golim okom. I pošto je sve ušlo u stvarnost, Bog razotkriva čovekovu prirodu – drugim rečima, On razotkriva Sotonin lik – i time omogućava čoveku da vidi stvarnog, opipljivog Sotonu, i tim bolje spozna praktičnog Boga. Bog dozvoljava čoveku da Ga spozna u telu, a Sotoni daje obličje, omogućavajući čoveku da spozna pravog, opipljivog Sotonu u telu svih ljudi. Sva različita stanja o kojima se govori jesu izrazi Sotoninih dela. Dakle, može se reći da su svi koji su od krvi i mesa otelotvorenje Sotoninog lika. Bog je nespojiv sa Svojim neprijateljima – oni su međusobno neprijateljski nastrojeni i predstavljaju dve različite sile; stoga su demoni zauvek demoni, a Bog je zauvek Bog; nespojivi su kao vatra i voda, zauvek odvojeni poput neba i zemlje. Kada je Bog stvarao čoveka, jedna vrsta ljudi je imala duhove anđela, dok je neka druga vrsta bila bez duha, pa su ovu drugu zaposeli duhovi demona i stoga se oni nazivaju demonima. Na kraju krajeva, anđeli su anđeli, demoni su demoni – a Bog je Bog. To je ono na šta se misli kad se kaže „svakome prema njegovoj vrsti“, pa tako, kada anđeli vladaju na zemlji i uživaju u blagoslovima, Bog se vraća u Svoje prebivalište, a svi ostali – neprijatelji Božji – pretvaraju se u pepeo. Zapravo, čini se da svi ljudi spolja vole Boga, međutim, koren je u njihovoj suštini – kako oni sa prirodom anđela mogu izbeći Božju ruku i pasti u bezdan? I kako oni sa prirodom demona mogu ikada istinski voleti Boga? Suština takvih ljudi nije u istinskoj ljubavi prema Bogu, pa kako bi onda ikada imali priliku da uđu u carstvo? Bog je sve uredio kada je stvarao svet, baš kao što Bog kaže: „Napredujem usred vetra i kiše, provodio sam godinu za godinom među ljudima i dolazio sam na vreme sve do današnjeg dana. Nisu li to upravo koraci Mog plana upravljanja? Ko je ikada nešto pridodao Mom planu? Ko može da se otrgne od koraka Mog plana?“ Nakon što se ovaplotio, Bog mora da iskusi život čoveka – nije li u tome praktična strana praktičnog Boga? Bog od čoveka ništa ne krije zbog čovekove slabosti; umesto toga, Bog čoveku razotkriva istinu kada kaže: „Provodio sam godinu za godinom među ljudima.“ Upravo zbog činjenice da je Bog ovaploćeni Bog, On je godinu za godinom provodio na zemlji; shodno tome, tak nakon što prođe kroz sve vrste procesa, On se može smatrati ovaploćenim Bogom, i tek nakon toga On iz tela može da deluje u božanstvu. Zatim, nakon što otkrije sve tajne, biće slobodan da promeni Svoje obličje. Ovo je još jedan aspekt objašnjenja da nema ničeg natprirodnog, na koji je Bog neposredno ukazao.

Neophodno je proći smotru svake Božje reči, a da to ne bude površno – ovo je Božji nalog!