Bez pažljivog čitanja nemoguće je išta otkriti u izjavama iz ova dva dana; u stvari, trebalo je da one budu izgovorene u jednom danu, ali ih je Bog podelio na dva dana. Odnosno, izjave iz ova dva dana čine jednu celinu, međutim, da bi ih ljudi lakše prihvatili, Bog ih je podelio na dva dana kako bi ljudi mogli da predahnu. Takva je Božja briga za čoveka. U celokupnom Božjem delu, svi ljudi obavljaju svoju funkciju i svoju dužnost na svom mestu. Nisu samo ljudi sa duhom anđela ti koji sarađuju; i oni sa duhom demona takođe „sarađuju“, kao što čine i svi duhovi Sotone. U Božjim izjavama vide se Božje namere i Njegovi zahtevi prema čoveku. Reči: „Moja grdnja se spušta na sve ljude, ali je i udaljena od svih ljudi. Čitav život svakog čoveka ispunjen je ljubavlju i mržnjom prema Meni“, pokazuju da Bog koristi grdnju da zapreti svim ljudima, navodeći ih da steknu znanje o Njemu. Zbog Sotonine iskvarenosti i krhkosti anđela, Bog koristi samo reči, a ne i upravne odluke, da bi izgrdio ljude. Od vremena stvaranja do danas, ovo je bilo načelo Božjeg dela u pogledu anđela i svih ljudi. Pošto su anđeli od Boga, jednoga dana će zasigurno postati narod Božjeg carstva, i o njima će Bog brinuti i štititi ih. U međuvremenu, i svi ostali će biti klasifikovani prema vrsti. Sve vrste zlih duhova Sotone dobiće grdnju, a svima koji su bez duhova vladaće sinovi i narod Božji. Takav je Božji plan. Tako je Bog jednom rekao: „Je li dolazak Moga dana zaista trenutak čovekove smrti? Da li bih zaista mogao da uništim čoveka u trenutku kada nastaje Moje carstvo?“ Iako su ovo dva jednostavna pitanja, ona predstavljaju Božja uređenja za odredište celog ljudskog roda. Kada Bog stigne, to je trenutak kada su „ljudi širom vaseljene naglavačke prikovani za krst“. Ovo je svrha Božjeg pojavljivanja pred svim ljudima, kada ih koristeći grdnju navodi da spoznaju postojanje Boga. Pošto je vreme kada se Bog spušta na zemlju poslednje doba, vreme kada su države na planeti zemlji u najvećoj meri uzburkane, zato Bog kaže: „Kada siđem na zemlju, ona je obavijena tamom i čovek ’spava čvrstim snom’.“ Budući da je tako, danas postoji samo šačica ljudi koji su sposobni da spoznaju ovaploćenog Boga, gotovo da ih ni nema. Pošto je sada poslednje doba, niko nikada nije zaista spoznao praktičnog Boga, već ljudi imaju samo površno bogopoznanje. Zbog toga ljudi žive usred bolnog oplemenjivanja. Kada ljudi napuste oplemenjivanje, to je i trenutak kada počinju da dobijaju grdnju i trenutak kada se Bog pojavljuje pred svim ljudima kako bi lično mogli da Ga vide. Zbog ovaploćenog Boga, ljudi se suočavaju sa katastrofom i nisu u stanju da se izvuku – ovo je Božje kažnjavanje velike crvene aždaje i Njegova upravna odluka. Kada nastupi prolećna toplina i cveće procveta, kada sve pod nebom bude prekriveno zelenilom i sve stvari na zemlji budu na svom mestu, tada će svi ljudi i stvari postepeno ući u Božju grdnju i tada će se celokupno Božje delo na zemlji završiti. Bog više neće delovati, niti će živeti na zemlji, jer će Božje veliko delo biti ostvareno. Zar su ljudi nesposobni da u ovako kratkom vremenu ostave svoje telo po strani? Šta je to što može da raskine ljubav između čoveka i Boga? Ko može da razdvoji ljubav između čoveka i Boga? Jesu li to roditelji, muževi, sestre, žene ili bolno oplemenjivanje? Može li osećaj savesti da izbriše Božji lik u čoveku? Da li su ljudski dugovi i postupanje jednih prema drugima lično njihovo delo? Može li ih čovek ispraviti? Ko je u stanju da sebe zaštiti? Da li su ljudi u stanju da sebe izdržavaju? Ko su oni jaki u životu? Ko može da Me napusti i samostalno živi? Zašto Bog uvek iznova traži da svi ljudi obave delo promišljanja o sebi? Zašto Bog kaže: „Čije su to nevolje uređene njegovom vlastitom rukom?“

Trenutno je mračna noć u celoj vaseljeni, ljudi su obamrli i tupi, a kazaljke na satu uvek žure, minuti i sekunde ne prestaju, a obrtaji zemlje, sunca i meseca bivaju sve brži. U svojim osećanjima, ljudi veruju da taj dan nije daleko; kao da im je pred očima njihov poslednji dan. Bez prestanka ljudi sve pripremaju za trenutak sopstvene smrti, tako da će to poslužiti svrsi prilikom njihove smrti; da nije tako, to bi značilo da su živeli uzalud. Zar to ne bi bilo za žaljenje? Kada Bog uništava svet, On počinje sa promenama u unutrašnjim poslovima zemalja, iz kojih nastaju državni udari; tako Bog širom vaseljene ljude mobiliše u službu. Zemlja na kojoj velika crvena aždaja leži sklupčana jeste jedno pokazno područje. Budući da je iznutra rasparčana, njeni unutrašnji poslovi su u haotičnom stanju, svi su zaokupljeni samoodbranom, pripremajući se da pobegnu na mesec – ali kako bi mogli pobeći vrhovnoj vlasti Božje ruke? Baš kao što je Bog rekao da će ljudi „piti samo iz svoje čaše žuči“. Vreme unutrašnjeg razdora je upravo trenutak kada Bog odlazi sa zemlje; Bog neće produžiti Svoj ostanak u zemlji velike crvene aždaje i odmah će okončati Svoje delo na zemlji. Može se reći da vreme leti, a nije ga još mnogo preostalo. Iz tona Božjih reči može se videti da je Bog već govorio o odredištu svih širom vaseljene, i da nema ništa drugo da kaže o onome što preostaje. To je ono što Bog otkriva čoveku. Upravo zbog Božjeg cilja u stvaranju čoveka On kaže: „U Mojim očima, čovek je vladar svih stvari. Dao sam mu nemali deo autoriteta, dozvoljavajući mu da upravlja svim stvarima na zemlji – travom na planinama, životinjama u šumama i ribama u vodi.“ Kada je Bog stvarao čoveka, predodredio je da čovek bude gospodar svih stvari – ipak, čoveka je iskvario Sotona, pa zato on ne može da živi kako bi želeo. To je dovelo da današnjeg sveta u kome se ljudi ne razlikuju od zveri, a planine su se pomešale sa rekama, što je uzrokovalo da se „čitav čovekov život svodi na muku i jurnjavu, na zabavu koju pridodaje praznini“. Pošto čovekov život nema smisla i budući da to nije bio Božji cilj kada je stvarao čoveka, ceo svet je postao mutan. Kada Bog čitavu vaseljenu dovede u red, svi ljudi će zvanično početi da proživljavaju ljudski život i tek tada će njihovi životi početi da dobijaju smisao. Ljudi će početi da koriste autoritet koji im je Bog dao i zvanično će se pred svim stvarima pojaviti kao njihovi gospodari; prihvatiće Božje vođstvo na zemlji i više se neće buniti protiv Boga, već će Mu se pokoriti. Današnji ljudi su, međutim, daleko od toga. Sve što oni ikad čine jeste da preko Boga „zgrću novac“, pa stoga Bog postavlja niz pitanja poput: „Zar čoveku nije od koristi delo koje obavljam na njemu?“ Da Bog nije postavio ova pitanja, ništa se ne bi dogodilo; međutim, kada On pita ovakve stvari, pojedini ljudi ne mogu da budu postojani, jer u ljudskoj savesti postoji osećaj da su nešto dužni, a ta savest nije isključivo za Boga, već za njih same. Sve u svemu je prazno; stoga ovi ljudi i „ljudi iz svake religije, iz svakog sektora društva, iz svakog naroda i svake veroispovesti, svi znaju za prazninu na zemlji i svi Me traže i iščekuju Moj povratak“. Svi ljudi žude za Božjim povratkom kako bi On mogao da okonča praznu staru epohu, ali se, takođe, plaše da će upasti u katastrofu. Ceo religiozni svet će odmah biti opustošen i zanemaren od svih; nedostaje mu stvarnost i shvatiće da je njegova vera u Boga nejasna i apstraktna. Ljudi iz svih društvenih sfera će se takođe razleteti, a nemir će početi da hvata svaki narod i veroispovest. Ukratko, pravilnost svih stvari će biti narušena, sve će izgubiti svoju normalnost, pa će tako i ljudi otkriti svoja prava lica. Stoga Bog kaže: „Mnogo puta sam čoveku uputio Svoj vapaj, međutim, da li je iko ikada osetio saosećanje? Da li je iko ikada živeo u ljudskosti? Čovek može da živi u telu, ali je bez ljudskosti. Da li je rođen u životinjskom carstvu?“ Dolazi do promene i među ljudima, a zbog ove promene, svako je klasifikovan prema vrsti. Ovo je Božje delo tokom poslednjih dana i to je dejstvo koje treba da se postigne delom poslednjih dana. Bog jasnije govori o čovekovoj suštini i time se dokazuje da se bliži kraj Njegovom delu i, povrh toga, da je Bog sve skriveniji od ljudi, zbog čega oni osećaju dodatni nemir. Što ljudi slabije poštuju Božje namere, to manje pažnje posvećuju Božjem delu poslednjih dana; to ih sprečava da to delo prekidaju, pa tako Bog obavlja delo koje namerava da obavi onda kada niko ne obraća pažnju. Ovo je jedno od načela Božjeg dela kroz minula vremena. Što je On manje obazriv prema ljudskim slabostima, time se pokazuje da je Božje božanstvo izrazitije, pa je tako dan Božji sve bliži.