Poglavlje 26

Iz svih reči koje Bog izgovara može se videti da se, sa svakim danom, bliži dan Božji. Kao da je taj dan pred očima ljudi, kao da će sutra stići. Zato su, nakon što pročitaju Božje reči, svi ljudi užasnuti, a osećaju i deo svetske pustoši, poput lišća koje s povetarcem opada, praćeno slabom kišom. Ljudi bez traga nestaju, kao da su svi potpuno iščezli. Svi imaju zlokobno osećanje. Premda se svi ljudi svojski trude i žele da udovolje Božjim namerama i premda svako koristi svu svoju silu da udovolji Božjim namerama kako bi se Božja volja nesmetano i bez prepreka odvijala, takvo osećanje je uvek pomešano sa osećajem slutnje. Uzmite za primer današnje izjave: kada bi se one prenosile masama i obznanile celoj vaseljeni, tada bi se svi ljudi klanjali i plakali, jer u rečima „Nadziraću celu zemlju i, kada se na Istoku sveta pojavim sa svom Svojom pravednošću, veličanstvom, gnevom i grdnjom, otkriću Sebe bezbrojnim mnoštvima ljudi!“, svi koji imaju duhovno razumevanje uviđaju da niko ne može izbeći Božju grdnju i da će, nakon što iskuse patnju grdnje, svi biti odvojeni prema svojoj vrsti. Uistinu, ovo je jedan korak u Božjem delu i niko ga ne može promeniti. Kada je Bog stvorio svet, kada je vodio ljudski rod, pokazao je Svoju mudrost i čudesnost; tek nakon što On ovu eru privede kraju, ljudi će videti Njegovu istinsku pravednost, veličanstvo, gnev i grdnju. Štaviše, jedino kroz grdnju oni mogu videti Njegovu pravednost, veličanstvo i gnev; ovo je put kojim se mora ići, baš kao što je, u poslednjim danima, Božje ovaploćenje potrebno i nužno. Nakon što je objavio kraj celog čovečanstva, Bog čoveku pokazuje delo koje danas obavlja. Na primer, Bog kaže: „Stari Izrael je prestao da postoji, a današnji se Izrael uzdigao, uspravan i ka visinama sveta ustremljen, ustao je u srcima celog ljudskog roda. Današnji Izrael će kroz Moj narod sigurno dosegnuti do izvora postojanja!“ „Ah, mrski Egipte! (…) Kako možeš da ne postojiš unutar Moje grdnje?“ Bog ljudima namerno pokazuje posledice sa kojima se dve suprotstavljene zemlje susreću u Njegovim rukama – što se, s jedne strane, odnosi na Izrael, koji je materijalan, a sa druge upućuje na sve Božje izabranike, odnosno, ukazuje na to kako se Božji izabranici menjaju sa promenom Izraela. Kad se Izrael u potpunosti vrati u svoj prvobitni oblik, svi izabranici će nakon toga biti upotpunjeni – drugim rečima, Izrael je značajan simbol onih koje Bog voli. Egipat je, međutim, tipično stecište onih koje Bog mrzi. Što on više propada, to iskvareniji bivaju oni koje Bog mrzi – a Vavilon kasnije pada. Ovim se stvara jasan kontrast. Objavljujući kraj Izraela i Egipta, Bog otkriva odredište svih ljudi; prema tome, kad pominje Izrael, Bog govori i o Egiptu. Iz ovoga se može videti da je dan uništenja Egipta dan smaka sveta, dan kada Bog grdi sve ljude. To će se uskoro dogoditi; Bog će dovršiti nešto što je čoveku golim okom nevidljivo, a ipak nužno i nepromenljivo. Bog kaže: „Sve one koji Mi se protive zasigurno ću doveka grditi. Jer ja sam ljubomorni Bog i neću olako poštedeti ljude zbog svega što su uradili.“ Zašto Bog govori tako apsolutnim izrazima? I zašto se On lično ovaplotio u narodu velike crvene aždaje? Iz Božjih reči može se videti Njegov cilj: On nije došao da spase ljude niti da im pokaže saosećanje, da brine za njih niti da ih štiti – On je došao da izgrdi sve one koji Mu se protive. Jer Bog kaže: „Niko ne može izbeći Moju grdnju.“ Bog živi u telu i, povrh toga, On je normalna osoba, a ipak On ljudima ne oprašta slabost što ne mogu subjektivno da Ga spoznaju; umesto toga, On posredstvom „normalne osobe“ osuđuje ljude za njihove grehe, grdi sve one koji vide Njegovo telo, te oni time postaju žrtve za sve koji nisu pripadnici naroda velike crvene aždaje. Međutim, to nije jedan od primarnih ciljeva Božjeg ovaploćenja. Bog se prvenstveno ovaplotio kako bi se u telu borio sa velikom crvenom aždajom i kako bi je u borbi osramotio. Budući da se u borbi protiv velike crvene aždaje velika Božja sila više očituje u telu nego u Duhu, Bog se bori u telu kako bi pokazao Svoja dela i svemoć. Bezbroj ljudi je „nevino“ osuđeno Božjim ovaploćenjem, a nebrojeno ljudi je zbog toga bačeno u pakao, odbačeno grdnjom i strada u telu. Ovo je pokazivanje Božje pravedne naravi i bez obzira na to kako se danas menjaju oni koji se protive Bogu, Božja ispravna narav nikada se neće promeniti. Kada jednom budu osuđeni, ljudi su osuđeni zauvek i više nikada ne mogu da uskrsnu. Čovekova narav ne može biti poput Božje. Prema onima koji se protive Bogu, ljudi su čas zainteresovani, čas nezainteresovani; premišljaju se ulevo i udesno, čas nagore, čas nadole; nisu u stanju da ostanu postojani, mrzeći ponekad do same srži one koji se protive Bogu, a ponekad ih držeći u svojoj blizini. Današnje okolnosti su nastale zato što ljudi ne znaju Božje delo. Zašto Bog izgovara reči poput ovih: „Anđeli su, ipak, anđeli; Bog je, ipak, Bog; demoni su, ipak, demoni; nepravedni su i dalje nepravedni; a sveti su i dalje sveti“? Zar to ne možete da shvatite? Da li je Bog mogao pogrešno da upamti? Prema tome, Bog kaže: „Svaka osoba se odvaja prema svojoj vrsti i nesvesno pronalazi put povratka u okrilje svoje porodice.“ Iz ovoga se može videti da je danas Bog sve stvari već svrstao u njihove porodice, tako da to više nije „beskonačan svet“ i ljudi više ne jedu iz istog velikog lonca, već svoju dužnost obavljaju u svom domu, igrajući sopstvenu ulogu. Ovo je bio prvobitni Božji plan kada je stvarao svet; nakon što budu odvojeni prema vrsti, svako od ljudi će „jesti svoj obrok“, što znači da će Bog otpočeti sud. Shodno tome, iz Božjih usta su potekle ove reči: „Vratiću stvaranje u pređašnje stanje; iz korena ću sve promeniti i vratiti u stanje u kome je prvobitno i bilo, tako da će se sve vratiti u okrilje Mog plana.“ To je upravo cilj sveukupnog Božjeg dela i nije ga teško razumeti. Bog će dovršiti Svoje delo – da li bi čovek mogao da stane na put Njegovom delu? I da li bi Bog mogao da raskine savez uspostavljen između Njega i čoveka? Ko bi mogao da promeni ono što čini Duh Božji? Da li bi ijedan čovek to uopšte mogao da učini?

Ljudi su u prošlosti shvatali zakon izrečen Božjim rečima: kada se Božje reči izgovore, one se ubrzo ostvare. U ovome nema nikakve neistine. Pošto je Bog rekao da će izgrditi sve narode i pošto je, povrh toga, doneo Svoje upravne odluke, može se videti da je Božje delo izvršeno do određene faze. Ustav koji je donet svim ljudima bavio se njihovim životima i njihovim stavom prema Bogu. On nije dosegao do samog korena; u njemu nije navedeno da je zasnovan na Božjem predodređenju, već na čovekovom ponašanju u to vreme. Današnje upravne odluke su vanredne i u njima se kaže: „Svi će ljudi biti podeljeni po vrstama i primiće grdnje srazmerne svojim postupcima.“ Bez pažljivijeg čitanja, ovde se ne zapaža nikakav problem. Pošto Bog tek u poslednjem dobu razdvaja sve stvari prema njihovoj vrsti, većina ljudi, nakon što ovo pročita, ostaje u nedoumici i zbunjena; i dalje zauzimaju mlak stav, ne uviđajući hitnost ovog vremena, pa ovo ne shvataju kao upozorenje. Zašto se u ovom trenutku čoveku pokazuju Božje upravne odluke, koje su obznanjene celoj vaseljeni? Da li ovi ljudi predstavljaju i sve one širom vaseljene? Da li bi Bog, naknadno, mogao da ima više milosti prema ovim ljudima? Da li su ovim ljudima izrasle dve glave? Kada Bog bude grdio ljude u celoj vaseljeni, kada nastupe svakojake katastrofe, kao njihov ishod uslediće promene na suncu i mesecu i, nakon što se ove katastrofe okončaju, sunce i mesec će biti izmenjeni – a to se naziva „prelazom“. Dovoljno je reći da će katastrofe u budućnosti biti teške. Noć bi mogla da zameni dan, sunce se možda neće pojaviti godinu dana, možda će uslediti nekoliko meseci žarke vreline, ljudski rod se zauvek može suočiti sa mesecom u opadanju, moglo bi se pojaviti nesvakidašnje stanje zajedničkog izlaska sunca i meseca, i tome slično. Nakon nekoliko cikličnih promena, oni će se, s vremenom, na kraju obnoviti. Bog posebnu pažnju posvećuje Svojim naumima namenjenim onima koji pripadaju đavolu. Tako, On namerno kaže: „Od svih ljudskih bića u vaseljeni, svako ko pripada đavolu biće istrebljen.“ Pre nego što ovi „ljudi“ pokažu svoje pravo lice, Bog ih uvek koristi da vrše službu; shodno tome, On ne obraća pažnju na njihova dela; On ih ne „nagrađuje“ kada dobro rade, niti im smanjuje „plate“ kada rade loše. Na njih, kao takve, On se ne obazire i sasvim ih zanemaruje. Zbog njihove „dobrote“, On se neće najednom promeniti, jer, bez obzira na vreme ili mesto, čovekova suština ostaje neizmenjena, baš kao i savez uspostavljen između Boga i čoveka i baš kao što, kako čovek navodi: „Neće biti promene čak i ako mora presuše, a stene se uruše.“ Dakle, Bog te ljude naprosto razvrstava prema njihovoj vrsti i na njih ne obraća rado pažnju. Od vremena postanja sve do današnjih dana, đavo se nikada nije dobro vladao. Oduvek je izazivao prekide, ometanja i razilaženje. Kada Bog deluje ili govori, đavo uvek nastoji da uzme učešće, ali Bog na to ne obraća pažnju. Na pomen đavola, Božji gnev kulja, nezadrživo; budući da nisu od jednog duha, među njima nema nikakve povezanosti, samo rastojanje i razdvajanje. Nakon otkrivenja sedam pečata, stanje zemlje se neprestano pogoršava, a sve stvari „napreduju ruku pod ruku sa sedam pečata“, ni najmanje ne zaostajući. U Svojim rečima, Bog vidi ljude kao ošamućene, ali se oni, svejedno, uopšte ne bude. Da bi dostigao višu tačku, da bi izneo snagu svih ljudi i, povrh toga, da bi zaključio Božje delo kada je ono na vrhuncu, Bog ljudima postavlja niz pitanja, kao da im naduvava trbuhe, i time ispunjava sve ljude. Budući da ovi ljudi nemaju pravi rast, na temelju aktuelnih okolnosti, oni naduvani su roba koja zadovoljava standarde, dok oni koji to nisu predstavljaju beskorisno smeće. Ovo je Božji zahtev spram čoveka i cilj metoda kojim On govori. Posebno, kada Bog kaže: „Da li je moguće da, kada sam na zemlji, Ja nisam onakav kakav sam na nebesima? Da li je moguće da, kada sam na nebesima, ne mogu da siđem na zemlju? Da li je moguće da sam, dok sam na zemlji, nedostojan uzdizanja na nebo?“, ova pitanja služe kao jasniji put na kome bi čovek mogao da spozna Boga. Iz Božjih reči vidi se hitna Božja namera; ljudi nisu u stanju da je postignu, a Bog iznova dodaje uslove, podsećajući time sve ljude da spoznaju Boga nebeskog na zemlji i da spoznaju Boga koji je na nebu, ali živi na zemlji.

Iz Božjih reči mogu se razumeti stanja čoveka: „Celokupno čovečanstvo ulaže mnogo truda oko Mojih reči, sprovodeći vlastita istraživanja o Mom spoljašnjem obliku, ali sve je to osuđeno na neuspeh, njihov trud ne donosi nikakve plodove, već oni bivaju pokošeni Mojim rečima ne usuđujući se da ponovo ustanu.“ Ko može razumeti Božju tugu? Ko može utešiti Božje srce? Ko je u saglasju sa Božjim namerama u onome što On traži? Kada ljudi ne donose plodove, oni se odriču sebe i istinski dopuštaju da ih Bog orkestrira. Postepeno, kako pokazuju svoje pravo srce, svaki se odvaja prema svojoj vrsti i tako se vidi da je suština anđela čisto pokoravanje Bogu. I tako Bog kaže: „Ljudski rod je izložen u svom prvobitnom obliku.“ Kad Božje delo dostigne ovaj korak, sve će biti dovršeno. Čini se da Bog ne govori ništa o Sebi kao uzoru za Svoje sinove i narod, već je umesto toga usredsređen na to da sve ljude navede da pokažu svoj prvobitni oblik. Da li razumete pravo značenje ovih reči?

Prethodno: Poglavlja 24 i 25

Sledeće: Poglavlje 27

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera