Danas su Božje reči dostigle svoj vrhunac, što će reći da je drugi deo doba suda dostigao svoj vrhunac. Međutim, to nije najviši vrh. U ovom trenutku, Božji ton se promenio – nije ni podrugljiv ni duhovit, a nije ni onaj koji grdi niti prekoreva; Bog je ublažio ton Svojih reči. Sada Bog počinje da sa čovekom „razmenjuje osećanja“. Bog nastavlja delo doba suda i u isto vreme otvara put za sledeći segment dela, tako da su svi segmenti Njegovog dela međusobno prepleteni. Sa jedne strane, On govori o čovekovoj „tvrdokornosti i sklonosti ka ponavljanju istih grešaka“, a sa druge, On govori o „radosti i tuzi rastanka od čoveka, a zatim ponovnog susreta sa njim“ – a sve to izaziva reakciju u ljudskim srcima, i dotiče čak i ona ljudska srca koja su najviše otupela. Dok izgovara ove reči, Božji cilj je prvenstveno u tome da sve ljude navede da na samom kraju bez glasa padnu ničice pred Bogom, a da tek nakon toga kaže: „Ja ispoljavam Svoje postupke, navodeći sve da Me spoznaju kroz sopstveni neuspeh“. U ovom periodu, ljudsko bogopoznanje i dalje je sasvim površno; nije istinsko znanje. Iako se trude najviše što mogu, oni nisu u stanju da udovolje Božjim namerama. Danas su Božje reči dostigle svoj zenit, ali su ljudi i dalje u ranim fazama, pa nisu u stanju da uđu u izjave na ovom mestu i u ovom trenutku – to pokazuje da se Bog i čovek razlikuju do krajnjih mogućih granica. Na osnovu ovog poređenja, kada se reči Božje završe, ljudi će moći da dostignu tek najniža merila Božja. Ovo je način Božjeg delovanja u ovim ljudima, koje je u potpunosti iskvarila velika crvena aždaja, a Bog mora tako da deluje kako bi ostvario optimalni učinak. Ljudi u crkvama obraćaju nešto više pažnje na Božje reči, ali je Božja namera da oni Boga mogu spoznati u Njegovim rečima – zar nema razlike među njima? Međutim, kako stvari stoje, Bog više nema obzira prema ljudskoj slabosti i nastavlja da govori, pa bili ljudi u stanju da prihvate Njegove reči ili ne. U skladu sa Njegovom namerom, u trenutku kada se Njegove reči završe, dovršiće se i Njegovo delo na zemlji. Međutim, delo u tom trenutku nije nalik nekadašnjim delima. Kada se Božje izjave okončaju, to nikome neće biti poznato; kada se Božje delo završi, to nikome neće biti poznato; i kada se Božje obličje promeni, to nikome neće biti poznato. Takva je mudrost Božja. Da bi izbegao svaku Sotoninu optužbu i svako ometanje neprijateljskih sila, Bog deluje bez ičijeg znanja, pa u ovom trenutku nema nikakve reakcije među ljudima na zemlji. Iako se nekada govorilo o znacima Božjeg preobraženja, niko to ne može da zapazi, jer je čovek to zaboravio i na to ne obraća pažnju. Zbog unutrašnjih i spoljnih napada, uključujući katastrofe spoljašnjeg sveta, sagorevanje i pročišćenje Božjih reči, ljudi više nisu spremni da dirinče za Boga, jer su previše zauzeti svojim poslovima. Kada svi ljudi dođu do tačke poricanja znanja i traganja iz prošlosti, kada svi ljudi sebe budu jasno videli, oni će tada propasti i njihovo sopstvo više neće imati mesto u njihovim srcima. Tek tada će ljudi iskreno čeznuti za rečima Božjim, tek tada će Božje reči zaista steći mesto u njihovim srcima i tek tada će Božje reči postati izvor njihovog postojanja – u tom trenutku, Božjim namerama biće udovoljeno. Međutim, današnji ljudi su daleko od dostizanja te tačke. Neki od njih jedva da su se pomerili i za pedalj, pa zato Bog kaže da je ovo „sklonost ka ponavljanju istih grešaka“.

Sve Božje reči sadrže brojna pitanja. Zašto Bog stalno postavlja takva pitanja? „Zašto ljudi ne mogu da se pokaju i iznova se rode? Zašto su zauvek spremni da žive u močvari umesto na mestu bez blata? (…)“ U prošlosti, Bog je delovao neposrednim ukazivanjem na stvari ili neposrednim razotkrivanjem. Ali, nakon što su ljudi pretrpeli ogroman bol, Bog više nije govorio neposredno na ovaj način. Unutar ovih pitanja, ljudi vide sopstvene nedostatke i istovremeno shvataju put do praktičnog delovanja. Pošto svi ljudi vole da jedu ono što je lako dostupno, Bog govori onako kako dolikuje njihovim zahtevima, pružajući im teme za razmišljanje da bi oni o njima mogli da razmišljaju. Ovo je jedan aspekt značaja Božjih pitanja. Naravno, nije isti značaj i nekih drugih Njegovih pitanja, kao što je, recimo: Da li je moguće da sam se prema njima loše poneo? Da li je moguće da sam ih uputio u pogrešnom pravcu? Da li je moguće da ih vodim u pakao? Pitanja poput ovih pokazuju predstave koje obitavaju duboko u ljudskim srcima. Iako ljudi svojim ustima ne iskazuju ove predstave, u većini njihovih srca postoji sumnja, te veruju da ih Božje reči oslikavaju kao ljude bez ikakvih zasluga. Naravno, takvi ljudi ne poznaju sebe, ali će na kraju priznati da su poraženi Božjim rečima – ovo je neizbežno. Nakon ovih pitanja, Bog kaže: „Nameravam da sve narode razbijem u paramparčad, a da ni ne pominjem čovekovu porodicu.“ Kada ljudi prihvate ime Božje, svi narodi će se time uzdrmati, ljudi će postepeno menjati svoj mentalitet, a u porodicama će prestati da postoje odnosi između oca i sina, majke i ćerke i muža i žene. Osim toga, porodični odnosi među ljudima će se sve više otuđivati; pridružiće se velikoj porodici, a uobičajene konvencije života gotovo svih porodica će se raspasti. Zahvaljujući tome, koncept „porodice“ u ljudskim srcima bivaće sve nejasniji.

Zašto je, u današnjim Božjim rečima, toliko toga posvećeno „razmenjivanju osećanja“ sa ljudima? Naravno, i to je radi postizanja određenog efekta, iz čega se može videti da je Božje srce ispunjeno strepnjom. Bog kaže: „Kada sam Ja tužan, ko svojim srcem može da Me uteši?“ Bog izgovara ove reči jer je Njegovo srce preplavljeno tugom. Ljudi nisu sposobni da pokažu potpuno razumevanje prema Božjim namerama i uvek su raskalašni; ne mogu da se zauzdaju, već postupaju kako im se prohte; previše su niski, sebi uvek opraštaju i ne vode računa o Božjim namerama. Međutim, kako je Sotona kvario ljude sve do današnjeg dana i pošto oni nisu u stanju da se oslobode, Bog kaže: „Kako mogu pobeći iz čeljusti proždrljivog vuka? Kako mogu da se oslobode njegovih pretnji i iskušenja?“ Ljudi žive u telu, što znači da žive u ustima proždrljivog vuka. Zbog te činjenice, kao i zato što ljudi nemaju samosvest, zato što sebi uvek ugađaju i prepuštaju se razvratu, Bog ne može a da ne oseća zabrinutost. Što više Bog ljude na to podseća, oni se sve bolje osećaju u svojim srcima i sve više su spremni da se bave Bogom. Tek tada će čovek i Bog međusobno imati usklađen odnos, bez ikakvog razdvajanja ili udaljenosti među njima. Danas čitav ljudski rod iščekuje dolazak Božjeg dana, pa zato ljudski rod nikada nije krenuo napred. Ipak, Bog kaže: „Kada se Sunce pravednosti pojavi, Istok će biti obasjan, a zatim će sa svoje strane obasjati celu vaseljenu, dopirući do svakoga.“ Drugim rečima, kada Bog promeni Svoje obličje, prvo će biti obasjan Istok i prvi će biti zamenjen narod sa Istoka, nakon čega će biti obnovljene i preostale zemlje od juga prema severu. Ovo je redosled i sve će biti u skladu sa Božjim rečima. Kada se ova faza završi, svi ljudi će to videti. Bog deluje prema tom redosledu. Kada budu videli ovaj dan, ljudi će biti presrećni. Iz neodložne Božje namere može se videti da ovaj dan nije daleko.

U rečima koje se danas ovde izgovaraju, drugi i treći deo izmamljuju mučne suze kod svih onih koji vole Boga. Njihova su srca trenutno obavijena senkom i od tog trenutka svi ljudi su ispunjeni ogromnom tugom zbog Božjeg srca. Oni neće osetiti nikakvu utehu sve dok Bog ne završi Svoje delo na zemlji. Ovo je opšti trend. „Moje srce obuzima gnev propraćen naglim osećanjem tuge. Kada Moje oči vide ljudska dela i svaku njihovu reč i postupak kao prljave, Moj gnev nabuja, a Moje srce obuzima sve jači osećaj za nepravde ljudskog sveta, zbog čega sam još tužniji; čeznem da istoga časa završim s čovekovim telom. Ne znam zašto čovek nije u stanju da sebe pročisti u telu, zašto čovek ne može da voli sebe u telu. Da li je moguće da je ’funkcija’ tela tako značajna?“ U današnjim Božjim rečima, Bog je čoveku javno obznanio svu strepnju koja Mu je u srcu, ne zadržavajući ništa u Sebi. Kada Mu anđeli trećeg neba sviraju, Bog i dalje čezne za ljudima na zemlji, i zbog toga kaže: „Kada anđeli sviraju veličajući Me, to ne može a da ne pobudi Moje saosećanje prema čoveku. Moje je srce trenutno ispunjeno tugom i ne mogu da se oslobodim ove bolne emocije.“ Upravo iz tog razloga Bog kaže: „Ispraviću nepravde ljudskog sveta. Obaviću Svoje delo Sopstvenim rukama širom sveta, zabranjujući Sotoni da ponovo naudi Mom narodu, zabranjujući neprijateljima da ponovo čine šta im je volja. Postaću Car na zemlji i premestiću tamo Svoj presto, primoravajući sve Svoje neprijatelje da padnu ničice i preda Mnom ispovede svoje zločine.“ Božja tuga povećava Njegovu mržnju prema đavolima, pa stoga On masama unapred otkriva kako će đavoli završiti. Ovo je delo Božje. Bog je oduvek želeo da se ponovo ujedini sa svim ljudima i da okonča staro doba. Svi se ljudi širom vaseljene pokreću – odnosno, svi ljudi u svemiru ulaze u vođstvo Božje. Posledično, njihove misli se okreću pobuni protiv njihovih vladara. Uskoro će među ljudima u svetu izbiti haos i šefovi svih zemalja će se razbežati na sve strane, da bi ih na kraju njihovi narodi odvukli na giljotinu. Ovo je konačan kraj đavoljih careva; na kraju, niko od njih neće moći da pobegne i svi kroz to moraju da prođu. Oni koji su „mudri“, danas su počeli da se povlače. Uvidevši da situacija nimalo ne obećava, oni koriste ovu priliku da ustuknu i uteknu nedaćama katastrofe. Međutim, Ja kažem jasno, delo koje Bog obavlja tokom poslednjih dana svodi se uglavnom na grdnju upućenu čoveku, pa kako bi ovi ljudi uopšte mogli da pobegnu? Danas je prvi korak. Jednoga dana, sve u vaseljeni će dospeti u ratni metež; ljudi na zemlji više nikada neće imati vođe, ceo svet će biti poput gomile rastresitog peska, kojim niko neće upravljati, a ljudi će brinuti samo za svoje živote, ne obazirući se ni na koga drugog, jer sve kontroliše Božja ruka. Zato Bog kaže: „Svi ljudi razbijaju razne narode prema Mojim namerama.“ Oglašavanje anđeoskih truba o kojima Bog sada govori predstavlja znak – oni čoveku zvone na uzbunu i kada se te trube budu ponovo oglasile, to će značiti da je stigao poslednji dan sveta. U tom trenutku, celokupna Božja grdnja zadesiće zemlju u celini; biće to bezdušni sud i zvanični početak doba grdnje. Među Izraelcima će se često čuti Božji glas koji će ih voditi kroz različita okruženja, a pojaviće će im se i anđeli. Izraelci će biti upotpunjeni za samo nekoliko meseci i, budući da neće morati da prolaze korak uklanjanja otrova velike crvene aždaje iz sebe, biće im lako da uđu na pravi put pod raznim vrstama vođstva. Na osnovu razvoja događaja u Izraelu može se videti stanje cele vaseljene, a to nam samo pokazuje koliko su brzi koraci Božjeg dela. „Došlo je vreme! Pokrenuću Svoje delo, vladaću kao Car među ljudima!“ Bog je u prošlosti vladao samo na nebu. Danas, On vlada na zemlji; Bog je povratio ceo Svoj autoritet i zato je predviđeno da ceo ljudski rod više nikada ne živi normalnim ljudskim životom, jer će Bog preurediti nebo i zemlju, i nijednom čoveku nije dozvoljeno da se upliće. Stoga Bog često podseća čoveka da je „došlo vreme“. Kada se svi Izraelci vrate u svoju zemlju – na dan kada se zemlja izraelska sasvim oporavi – Božje veliko delo biće završeno. Iako toga neće biti svesni, ljudi širom vaseljene će se pobuniti, a narodi širom vaseljene će popadati poput zvezda na nebu; u trenu, strovaliće se u ruševine. Nakon što se obračuna sa njima, Bog će izgraditi carstvo kakvo Mu je milo u srcu.