Ljudsko stanje je takvo da, što ljudi manje razumeju Božje reči, to su više skeptični prema trenutnim Božjim načinima delovanja. Međutim, to nema uticaja na Božje delo; kada Njegove reči dostignu određenu tačku, ljudska srca će prirodno početi to da prihvataju. U svojim životima, svi su usredsređeni na Božje reči i počinju, takođe, da žude za Njegovim rečima, a zbog Božjeg neprekidnog razotkrivanja, počinju da preziru sebe. Ipak, Bog je izgovorio i mnogo ovakvih reči: „Kada temeljno dokuči sve Moje reči, čovekov rast udovoljava Mojim namerama, a njegove molbe donose plodove i nisu uzaludne niti beskorisne; blagosiljam one molbe ljudskog roda koje su iskrene, one koje nisu pretvorne.“ Ljudi zapravo nisu u stanju da u potpunosti dokuče Božje reči, već mogu samo da dokuče njihovu površinu. Bog koristi ove reči samo da bi im dao cilj za kojim treba da tragaju, da ih navede da osećaju da Bog ne čini stvari olako, već da je ozbiljan u pogledu Svoga dela; jedino tada će oni imati veru da tragaju. I budući da se svi ljudi mole jedino zbog sebe, ne zbog volje Božje, a Bog ne igra toplo-hladno, Njegove reči su oduvek bile usmerene na čovekovu prirodu. Iako se većina ljudi danas moli, oni nisu iskreni – to je samo pretvaranje. Stanje svih ljudi je takvo da oni „Moja usta smatraju rogom izobilja. Svi ljudi žele da dobiju nešto iz Mojih usta. Bilo da su u pitanju državne tajne ili tajne neba ili pogonske sile duhovnog carstva ili odredište ljudskog roda“. Zbog svoje radoznalosti, svi ljudi su spremni da tragaju za ovim stvarima i ne žele da dobiju ništa od opskrbe životom iz Božjih reči. Tako Bog kaže: „Čoveku previše toga nedostaje: nisu mu potrebni samo ’hranljivi dodaci’, već su mu, više od toga, potrebni ’mentalna podrška’ i ’duhovna opskrba’.“ Ljudske predstave su dovele do današnje negativnosti, a budući da su njihove fizičke oči previše „feudalne“, nema nikakvog poleta u onome što ljudi kažu i čine, te su u svim stvarima površni i nemarni. Zar to nisu ljudska stanja? Zar ljudi ne bi trebalo da požure da ovo poprave, umesto da nastavljaju po starom? Kakva je korist za čoveka od poznavanja budućnosti? Zašto ljudi reaguju kad pročitaju neke Božje reči, dok ostatak Njegovih reči ostaje bez dejstva? Kada, na primer, Bog kaže: „Ja obezbeđujem lek za čovekovu bolest kako bi se postigli bolji efekti, kako bi se svima vratilo zdravlje i kako bi, zahvaljujući Mom leku, mogli da se vrate normalnosti“, kako to da ove reči nemaju nikakvo dejstvo na ljude? Zar sve što Bog čini nije upravo ono što čovek treba da postigne? Bog ima delo da obavi – zašto ljudi nemaju svoj put kojim bi išli? Zar ovo nije u suprotnosti sa Bogom? Zapravo, mnogo je posla koji ljudi treba da obave – na primer, koliko znaju o „velikoj crvenoj aždaji“ iz reči „Da li zaista mrzite veliku crvenu aždaju?“ Kad Bog kaže: „Zašto sam vas toliko puta pitao?“, to pokazuje da ljudi još uvek ne poznaju prirodu velike crvene aždaje, te da su i dalje nesposobni da prodru dublje. Nije li to upravo onaj posao koji čovek treba da obavi? Kako se može reći da čovek nema nikakvog posla? Da je to slučaj, u čemu bi bio značaj Božjeg ovaploćenja? Da li Bog dela ishitreno i površno samo da bi stvari odradio? Može li se velika crvena aždaja poraziti na ovaj način?

Bog kaže: „Već sam započeo i pokrenuću prvi korak Svog dela grdnje na mestu na kome obitava velika crvena aždaja.“ Ove reči su usmerene na delo u božanstvu; današnji ljudi su unapred ušli u grdnju, pa zato Bog kaže da je ovo prvi korak Njegovog dela. On ljude ne primorava da izdrže grdnju katastrofama, već grdnju rečima. Jer, kada se promeni ton Božjih reči, ljudi ostaju sasvim neupućeni i nakon toga svi ulaze u grdnju. Kada prođete grdnju, „zvanično ćete obaviti svoju dužnost i zvanično ćete Me veličati po svim zemljama, za vek vekova!“ Ovo su koraci u Božjem delu – oni su Njegov plan. Osim toga, ovaj narod Božji će lično videti metode kojima se grdi velika crvena aždaja, pa time katastrofa zvanično počinje izvan njih, u svetu oko njih. Ovo je jedan od načina na koji Bog spasava ljude. Iznutra dobijaju grdnju, a spolja udara katastrofa – što će reći, Božje reči su ispunjene. Prema tome, ljudi bi više voleli da se podvrgnu grdnji nego katastrofi i upravo zbog toga opstaju. Sa jedne strane, ovo je tačka do koje je stiglo Božje delo; sa druge, to se dešava zato da bi svi ljudi spoznali Božju narav. Stoga Bog kaže: „Vreme kada Moj narod uživa u Meni jeste trenutak kada velika crvena aždaja dobija grdnju. Navesti narod velike crvene aždaje da ustane i protiv nje se pobuni jeste Moj plan – to je metod kojim usavršavam Svoj narod i to predstavlja veliku priliku da sav Moj narod raste u životu.“ Zašto Bog izgovara ove reči, a one, ipak, ne privlače ljudsku pažnju?

Zemlje su u stanju velikog haosa, jer je Božji prut počeo da obavlja svoju ulogu na zemlji. Božje delo se može videti na osnovu stanja na zemlji. Kada Bog kaže: „Vode će hučati, planine će se rušiti, velike reke će se rastočiti“, ovo je početno delo pruta na zemlji, sa takvim ishodom da će se „sva domaćinstva na zemlji rasturiti i svi narodi na zemlji će se raspasti; proći će dani ponovnih susreta muža i žene, majka i sin se više neće sresti, više nikada neće biti okupljanja oca i kćeri. Sve čega je nekada bilo na zemlji, Ja ću razbiti“. Takvo će biti opšte stanje porodica na zemlji. Naravno, to nikako ne bi moglo biti stanje svih njih, ali jeste stanje većine porodica. Sa druge strane, to se odnosi na okolnosti koje ljudi ovog toka proživljavaju u budućnosti. To predskazuje da, nakon što su prošli grdnju rečima, a nevernici su bili izloženi katastrofi, više neće biti porodičnih odnosa među ljudima na zemlji; svi oni će biti narod Sinima i svi će biti verni u Božjem carstvu. Pa će tako proći dani ponovnih susreta muža i žene, majka i sin se više neće sresti, više nikada neće biti okupljanja oca i kćeri. I tako će se ljudske porodice na zemlji raspasti, biće rasparčane, i to će biti poslednje delo koje Bog obavlja u čoveku. I, pošto će Bog ovo delo proširiti po celoj vaseljeni, On koristi priliku da ljudima razjasni reč „osećanja“ i time im omogućava da vide da je Božja namera da se rasture porodice svih ljudi i pokazuje im da Bog koristi grdnju da reši sve „porodične rasprave“ među ljudskim rodom. Da nije tako, ne bi bilo načina da se završni segment Božjeg dela na zemlji privede kraju. Poslednji deo Božjih reči razotkriva najveću slabost ljudskog roda – svi oni žive u stanju osećanja – pa tako, Bog ne izbegava nijednog od njih i razotkriva tajne skrivene u srcima celog ljudskog roda. Zašto je ljudima tako teško da se odvoje od svojih osećanja? Da li to nadilazi standarde savesti? Može li savest ispuniti Božju volju? Mogu li osećanja pomoći ljudima u nedaćama? U Božjim očima, osećanja su Njegov neprijatelj – zar u Božjim rečima to nije jasno navedeno?