U delu koje ljudi obavljaju, ponešto se izvršava uz direktna uputstva od Boga, ali postoji i jedan deo za koji Bog ne daje konkretna uputstva, što dovoljno pokazuje da ono što Bog čini, tek danas treba da bude sasvim otkriveno – drugim rečima, mnogo toga ostaje skriveno i tek treba da se obelodani. Međutim, pojedine stvari treba da se obelodane, dok neke treba da ljude ostave smetene i zbunjene; to je ono što zahteva Božje delo. Na primer, Božji dolazak sa neba među ljude – kako je došao, u kojoj sekundi je došao ili da li su se nebo i zemlja i sva stvorenja promenila ili ne – ove stvari i treba ljude da zbunjuju. Ovo je, takođe, zasnovano na stvarnim okolnostima, jer sâmo ljudsko telo nije u stanju da direktno uđe u duhovno carstvo. Prema tome, čak i ako Bog jasno kaže kako je došao s neba na zemlju ili kad On kaže: „Na dan kada su sve stvari vaskrsle, došao sam među ljude i sa njima sam proveo divne dane i noći“, takve reči su kao da neko razgovara sa stablom – nema ni najmanje reakcije, jer su ljudi neupućeni u korake Božjeg dela. Čak i kada su zaista svesni, oni veruju da je Bog poput vile sleteo na zemlju i ponovo se rodio među ljudima. Ovo je ono što je dostižno ljudskim mislima. To je stoga što je suština čoveka takva da on nije u stanju da razume suštinu Boga i nije u stanju da razume stvarnost duhovnog carstva. Isključivo po svojoj suštini, ljudi ne bi bili sposobni da svojim ponašanjem služe za primer drugima, jer su ljudi suštinski isti, a ne različiti. Dakle, očekivanje da ljudi budu uzor koji drugi treba da slede ili da posluže kao primer pretvara se u mehur, postaje para koja se uzdiže iz vode. Pri čemu kada Bog kaže: „stiče određeno znanje o onome što Ja imam i što jesam“, ove reči se odnose samo na ispoljavanje dela koje Bog obavlja u telu; drugim rečima, one su usmerene na Božje pravo lice – božanstvo, što se prvenstveno odnosi na Njegovu božansku narav. To znači da se od ljudi traži da razumeju stvari kao što su: zašto Bog deluje na ovaj način, koje stvari treba da se postignu Božjim rečima, šta Bog želi da postigne na zemlji, šta On želi da postigne među ljudima, metode pomoću kojih Bog govori i kakav je Božji stav prema čoveku. Može se reći da u čoveku nema ničega čime bi se vredelo pohvaliti – odnosno, u njemu nema ničega što bi moglo da posluži kao primer koji bi drugi sledili.

Upravo zbog normalnosti Boga u telu i zbog različitosti između Boga na nebu i Boga u telu, koji izgleda kao da nije rođen od Boga na nebu, Bog kaže: „Mnogo godina sam išao među ljudima, a oni su uvek ostajali nesvesni i nikada Me nisu spoznali“. Bog takođe kaže: „Kada Svojim koracima pređem vaseljenu i stignem do rubova zemlje, čovek će početi da razmišlja o sebi i svi ljudi će Mi doći, pokloniće se preda Mnom i obožavaće Me. Biće to dan kada ću steći slavu, dan Mog povratka, kao i dan Mog odlaska“. Jedino je ovo dan kada se čoveku pokazuje Božje pravo lice. Ipak, Bog zbog toga ne odlaže Svoje delo i naprosto obavlja delo koje treba da se obavi. Kada sudi, On ljude osuđuje na osnovu njihovog odnosa prema Bogu u telu. Ovo je jedna od glavnih niti Božjih izjava tokom ovog perioda. Na primer, Bog kaže: „Zvanično sam se zaputio kroz celu vaseljenu da kraju privedem Svoj plan upravljanja. Od ovog trenutka pa nadalje, svako ko nije oprezan izlaže se opasnosti da ga preplavi nemilosrdna grdnja, a to bi se moglo dogoditi u svakom trenu“. Ovo je sadržaj Božjeg plana, i nije niti neobično niti čudno, već je sve sastavni deo koraka Njegovog dela. Međutim, narodu i sinovima Božjim u inostranstvu Bog sudi na osnovu svega što rade u crkvama, pa tako Bog kaže: „Dok Ja delam, svi anđeli sa Mnom kreću u odlučujuću bitku, rešeni da ispune Moje želje u toj završnoj etapi, tako da Mi se ljudi na zemlji prepuštaju poput anđela i nemaju želju da Mi se protive i ne čine ništa čime bi se pobunili protiv Mene. Ovo su pogonske sile Mog dela širom vaseljene“. Ovo je razlika u delu koje Bog obavlja širom zemlje; On primenjuje različite mere u zavisnosti od toga prema kome su one usmerene. Danas svi ljudi u crkvama imaju srce koje žudi i počeli su da jedu i piju reči Božje – to je dovoljno da pokaže da se Božje delo bliži svom kraju. Pogled sa neba nadole sličan je ponovnom pogledu na turobne prizore uvelog granja i opalog lišća, lesa koji raznosi jesenji vetar. Čini se kao da će među ljudima nastupiti apokalipsa, kao da će se sve pretvoriti u pustoš. Moguće zbog osetljivosti Duha, uvek je prisutan osećaj nesreće u srcu, koji u sebi ipak nosi delić spokojne utehe, iako pomešane sa malo tuge. Ovo bi mogao biti prikaz Božjih reči da se „čovek budi, sve na zemlji je u redu, a dani opstanka zemlje više ne postoje, jer Ja sam stigao!“ Nakon što čuju ove reči, ljudi mogu da postanu donekle negativni ili mogu da budu pomalo razočarani Božjim delom ili se mogu u velikoj meri usredsrediti na osećanje u svom duhu. Međutim, pre završetka Svog dela na zemlji, Bog ne bi mogao da bude toliko budalast da ljudima pruži takvu iluziju. Ako zaista imaš takva osećanja, to pokazuje da obraćaš previše pažnje na svoja osećanja, da si neko ko radi šta mu je volja i ko ne voli Boga; to pokazuje da se takvi ljudi i previše usredsređuju na natprirodno i da uopšte ne obraćaju pažnju na Boga. Kako god da ljudi pokušavaju da pobegnu, oni zbog ruke Božje nisu u stanju da izbegnu ovu okolnost. Ko može da pobegne od ruke Božje? Kada to Bog nije uređivao tvoj status i životne prilike? Bez obzira na to da li patite ili ste blagosloveni, kako biste mogli da se iskradete od ruke Božje? Ovo nije ljudska stvar, već je isključivo reč o Božjoj potrebi – ko bi, shodno tome, bio u stanju da ne posluša?

„Koristiću grdnju da proširim Svoje delo među neznabošcima, odnosno, upotrebiću silu protiv svih onih koji su neznabošci. Naravno, ovo delo će se obavljati u isto vreme kad i Moje delo među izabranima“. Izgovaranjem ovih reči, Bog se upušta u ovo delo širom vaseljene. Ovo je korak Božjeg dela, koje je već napredovalo do ove tačke; niko ne može da preokrene stvari. Katastrofa će se pobrinuti za jedan deo ljudskog roda, dovodeći do toga da propadnu zajedno sa svetom. Kada vaseljena dobije zvaničnu grdnju, Bog će se zvanično pojaviti svim narodima. I zbog Njegove pojave, ljudi dobijaju grdnju. Nadalje, Bog je takođe rekao: „Kada zvanično razvijem svitak, u tom času ljudi širom vaseljene dobijaju grdnju, tada su ljudi širom vaseljene podvrgnuti kušnjama“. Iz ovoga se jasno vidi da je sadržaj sedam pečata sadržaj grdnje, odnosno, da je katastrofa prisutna unutar sedam pečata. Prema tome, danas sedam pečata tek treba da se otvori; „kušnje“ o kojima se ovde govori jesu grdnja koju trpi čovek, a usred ove grdnje, biće zadobijena grupa ljudi koji zvanično prihvataju „potvrdu“ koju izdaje Bog, pa će tako oni biti narod u Božjem carstvu. Oni su poreklo sinova i naroda Božjeg, a danas o njima tek treba da se odlučuje i samo postavljaju temelj za buduća iskustva. Ako neko ima pravi život, moći će da stoji čvrsto tokom kušnji, a ako je bez života, onda to dovoljno dokazuje da Božje delo nije nimalo uticalo na njega, da lovi u mutnom i da nije usredsređen na Božje reči. Budući da je ovo delo poslednjih dana koje, umesto da nastavlja delo, ovo doba treba da privede kraju, Bog stoga kaže: „Drugim rečima, to je život koji čovek nije nikada doživeo od vremena postanja sve do današnjeg dana, pa stoga kažem da sam obavio delo koje nikada ranije nije bilo obavljeno“, i takođe kaže: „Budući da se celom ljudskom rodu bliži Moj dan, budući da ne deluje kao da je on daleko već je tu pred čovekovim očima“. U prošlim vremenima, Bog je lično uništio nekoliko gradova, ali nijedan od njih nije sravnjen sa zemljom na isti način kao što će se to dogoditi u završnom činu. Iako je u prošlosti Bog uništio Sodomu, prema današnjoj Sodomi se neće odnositi kao u prošlim vremenima – ona neće biti uništena direktno, već će prvo biti osvojena, zatim će joj biti suđeno i na kraju će biti podvrgnuta večnoj kazni. Ovo su koraci dela, a na kraju, današnja Sodoma će biti uništena istim onim redosledom kao i prošlo uništenje sveta – ovo je Božji plan. Dan na koji se Bog pojavljuje jeste dan zvanične osude današnje Sodome, a Njegovo otkrivenje Sebe nije radi njenog spasenja. Tako Bog kaže: „Pojavljujem se svetom carstvu, a Sebe skrivam od zemlje prljavštine“. Pošto je današnja Sodoma nečista, Bog joj se ne pojavljuje uistinu, već koristi ovo sredstvo da je izgrdi – zar to niste jasno videli? Može se reći da niko na zemlji nije u stanju da vidi Božje pravo lice. Bog se nikada nije pojavio čoveku i niko ne zna na kom se nivou neba Bog nalazi. Baš to je omogućilo današnjim ljudima da se nađu u ovoj okolnosti. Kada bi gledali lice Božje, to bi zasigurno bio trenutak u kome se njihov kraj otkriva, trenutak u kome se svako raspoređuje prema vrsti. Danas se ljudima direktno pokazuju reči iz božanstva, što predskazuje da su stigli poslednji dani ljudskog roda i da neće još dugo potrajati. Ovo je jedan od znakova da se ljudi podvrgavaju kušnjama u trenutku kada se Bog pojavljuje svim ljudima. Prema tome, iako ljudi uživaju u Božjim rečima, uvek imaju zlokobni osećaj, kao da će ih zadesiti velika nesreća. Današnji ljudi su poput vrabaca na smrznutoj zemlji, od kojih kao da smrt traži prinudnu naplatu duga, ne ostavljajući im načina da prežive. Zbog duga smrti koji duguje čovek, svi ljudi osećaju da su stigli njihovi poslednji dani. To je ono što se dešava u srcima ljudi širom vaseljene, i premda se to ne otkriva na njihovim licima, ono što im je u srcima ne može se sakriti od Mojih očiju – to je stvarnost čoveka. Možda se mnoge reči ne koriste sasvim pravilno – međutim, upravo te reči su dovoljne da ukažu na problem. Svaka od reči izgovorenih iz Božjih usta će se ispuniti, bilo da je ona iz prošlosti ili iz sadašnjosti; učiniće da se činjenice pojave pred ljudima – praznik za njihove oči – i u tom trenutku će oni postati zaslepljeni i zbunjeni. Zar još uvek niste jasno videli koje je doba danas?