Poglavlje 30

Iako su neki ljudi možda stekli izvestan uvid u Božje reči, niko od njih ne veruje svojim osećanjima; oni se užasno plaše da ne upadnu u negativnost. Stoga se u njima neprestano smenjuju radost i tuga. Slobodno se može reći da su životi svih ljudi ispunjeni tugom; odem li korak dalje od toga, mogao bih reći da, iako u svakodnevnom životu svih ljudi ima izvesnog oplemenjivanja, niko od njih ne dobija svakoga dana priliku da svoj duh malo opusti, baš kao da im glavu pritiskaju tri velike planine. Niko u životu nije po čitav dan srećan i radostan – čak i kad su pomalo srećni, ljudi naprosto nastoje da kod drugih ostave takav utisak. U svom srcu, međutim, uvek imaju osećaj nečeg nedovršenog. Oni, dakle, nisu postojani u svom srcu; dok na taj način žive, sve im izgleda prazno i nepravedno, a kad je u pitanju vera u Boga, uvek su strašno zauzeti i u stisci s vremenom, nemaju vremena da jedu i piju Božje reči ili ne znaju kako da to pravilno čine. Niko od njih nije u svom srcu spokojan, lucidan i postojan. Kao da su oduvek živeli pod natmurenim nebom ili u prostoriji bez kiseonika, pa im je to stvorilo konfuziju u životu. O slabostima ljudi Bog uvek govori neposredno i uvek ih pogađa u Ahilovu petu – zar niste jasno uočili kojim tonom On sve vreme govori? Bog ljudima nikad nije pružio priliku da se pokaju i sve vreme ih primorava da žive na „mesecu“, bez kiseonika. Od postanka pa sve do danas, spolja gledano, Božje su reči razotkrivale čovekovu prirodu, ali suštinu tih reči niko ne može jasno da sagleda. Čini se da čovek, razotkrivanjem materije od koje je sagrađen, spoznaje samog sebe, a time i Boga, ali to u suštini nije pravi put. Na osnovu tona i dubine Božjih reči jasno se uočava razlika između Boga i čoveka. Zahvaljujući tome, ljudi nesvesno veruju da je Bog nedostižan i nepristupačan; Bog sve iznosi na videlo, a čini se da niko nije sposoban da odnos između Boga i čoveka vrati u negdašnje stanje. Nije teško uvideti da se cilj svih Božjih izjava sastoji u tome da, uz pomoć reči, „obori“ sve ljude i na taj način dovrši Svoje delo. To su koraci Božjeg dela. Pa ipak, to nije ono u šta ljudi u svojim glavama veruju. Oni, naime, veruju da se Božje delo približava svom vrhuncu i svom najuočljivijem efektu, koji se ogleda u savladavanju velike crvene aždaje, to jest u napredovanju crkava, tako da niko više ne gaji predstave o ovaploćenom Bogu, odnosno da svi ljudi poznaju Boga. Pročitajmo, međutim, šta Bog o tome kaže: „U glavama ljudi, Bog je Bog i nije se lako Njime baviti, dok je čovek čovek, te stoga ne treba lako da se prepušta raskalašnom životu. (…) Posledica toga je da su oni preda Mnom uvek ponizni i strpljivi; nisu u stanju da se usklade sa Mnom, zato što imaju previše predstava.“ Iz ovoga se može videti da su ljudi, ma šta da Bog govori i ma šta da čovek čini, potpuno nesposobni da spoznaju Boga; na kraju krajeva, zbog uloge koju igra materija od koje su sagrađeni, oni su, bez obzira na sve, nesposobni da spoznaju Boga. Prema tome, Božje će delo biti privedeno kraju onda kad ljudi budu sebe videli kao sinove pakla. Nema potrebe da Bog na ljudima iskaljuje Svoj gnev, da ih direktno osuđuje, niti da ih na kraju kazni smrću, kako bi dovršio Svoje celokupno delo upravljanja. On se s njima, naprosto, vlastitim tempom upušta u neobavezne razgovore, baš kao da dovršetak Svog dela smatra nečim uzgrednim, nečim što, bez imalo napora, postiže da obavi u slobodno vreme. Spolja gledano, čini se da se Božje delo odlikuje izvesnim stepenom hitnosti – pa ipak, Bog ništa ne čini; On ne radi ništa drugo, osim što govori. Razmere Njegovog dela unutar crkava nisu toliko velike kao u prošlim vremenima: On u crkve ne dovodi nove ljude, a one koji joj već pripadaju ne proteruje, niti ih razgolićuje – takvo bi delo bilo isuviše trivijalno. Čini se da Bog ni ne namerava da obavi taj posao. On samo prozbori ponešto od onoga što treba da učini, a zatim se okreće i nestaje bez traga – što je, naravno, uobičajen prizor po završetku Njegovih obraćanja. A kad nastupi taj trenutak, svi ljudi će se trgnuti iz dremeža. Čovečanstvo je hiljadama godina bilo u letargičnom dremežu i čovek je sve to vreme proveo u dubokoj nesvesti. Ljudi već dugi niz godina jurcaju tamo-amo u svojim snovima, pa čak i vrište u snu, nesposobni da progovore o nepravdi u svojim srcima. I tako, oni „osećaju blagu setu u svom srcu“ – ali, kad se probude, otkriće pravu istinu i povikaće: „O tome se, dakle, radi!“ Stoga se kaže da „Danas većina ljudi i dalje spava čvrstim snom. Tek kad se začuje himna carstva, oni otvaraju svoje pospane oči i osećaju blagu setu u svom srcu.“

Nikada ničiji duh nije bio oslobođen i nikada ničiji duh nije bio bezbrižan i srećan. Kad Božje delo konačno bude privedeno kraju, čovekov će duh biti oslobođen, jer će svi ljudi biti klasifikovani po vrstama i od tada će svi biti nepokolebljivi u svojim srcima. Kao kad otputuju u neke daleke krajeve, pa im srca postanu nepokolebljiva po povratku kući. Kad se vrate kući, neće im se više činiti da je svet prazan i nepravedan, nego će živeti spokojno u svom domu. U takvim će okolnostima živeti sav ljudski rod. Stoga Bog kaže da „ljudi nikad nisu bili u stanju da se oslobode Sotoninih okova.“ Niko iz tog stanja ne može da se izvuče dokle god se nalazi u telu od krvi i mesa. Hajde da zasad ostavimo po strani ono što Bog kaže o različitim stvarnim stanjima čoveka i da se usredsredimo samo na one tajne koje Bog tek treba da otkrije ljudima. „Bezbroj su Me puta ljudi podrugljivo gledali, kao da Mi je telo obraslo trnjem i kao da im se gadi, tako da Me se zbog toga gnušaju i misle da sam potpuno bezvredan.“ Nasuprot tome, čovekovo pravo lice se, u suštini, razotkriva u Božjim rečima: čovek je taj koji je prekriven bodljama i nema ničeg prijatnog u vezi s njim, te se stoga uvećava i Božja mržnja prema njemu, jer čovek nije ništa drugo do bodljikavi jež, u kojem nema ničeg što bi bilo vredno divljenja. Površno gledano, ove reči kao da opisuju čovekove predstave o Bogu – u stvarnosti, međutim, Bog oslikava čoveka na osnovu njegovog lika. Bog tim rečima ocrtava čoveka, kao da na njegovu sliku nanosi sprej za fiksiranje; i tako je slika čovekovog lika postavljena visoko u vaseljeni, te joj se ljudi čak i dive. Otkad je po prvi put progovorio, Bog raspoređuje Svoje snage pred odsudnu bitku sa čovekom. Poput kakvog profesora algebre na fakultetu, On pred ljude iznosi činjenice, a zbog svega što je tim činjenicama – dokazima i protivdokazima – potvrđeno, ljudi bivaju potpuno uvereni. To je krajnji cilj svih Božjih reči i On upravo zbog toga ljude nehajno zasipa tajanstvenim rečima poput ovih: „Ja sam, jednom rečju, u ljudskim srcima potpuno bezvredan, poput isluženog komada nameštaja.“ Kad pročitaju ove reči, ljudi ne mogu da se odupru nagonu da u svom srcu izgovore molitvu i spoznaju svoj dug prema Bogu, usled čega osuđuju sebe, smatrajući da čovek i treba da umre, jer nema nikakvu vrednost. Bog kaže: „Upravo zbog toga sam se našao u situaciji u kojoj se danas nalazim“, što ljude nagoni da, kad to povežu s aktuelnim okolnostima, sami sebe osuđuju. Zar nije tako? Kad bi te neko naterao da spoznaš samoga sebe, da li bi mogao da izgovoriš nešto poput „Stvarno treba da umrem!“? To su stvarne okolnosti u kojima čovek živi i ne vredi previše razmišljati o ovome – radi se samo o zgodnom primeru.

S jedne strane, ljudi vide da im se Bog podsmeva kad ih moli za praštanje i toleranciju, dok sa druge strane uviđaju i vlastito buntovništvo – oni naprosto čekaju da im se Bog maksimalno posveti. Osim toga, kad govori o ljudskim predstavama, Bog kaže da nije vešt u oblasti ljudske filozofije života, niti u izražavanju ljudskim jezikom. S jedne strane, ovo navodi ljude da te reči upoređuju s praktičnim Bogom, dok s druge, oni u tim rečima vide Božju nameru – to jest, vide da im se ruga, jer shvataju da On razotkriva njihovo pravo lice i da im zapravo ne saopštava Svoje stvarne okolnosti. Istinsko značenje Božjih reči prožeto je ismevanjem, sarkazmom, podsmehom i mržnjom prema čoveku. Kao da čovek, u svemu što radi, izopačuje zakon i prima mito; ljudi su kurve, jer kad god Bog zausti da nešto kaže, oni drhte od užasa, duboko strahujući da će sva istina o njima izaći na videlo i da tako postiđeni neće smeti nikoga da pogledaju u oči. Ali, činjenice ostaju činjenice. Bog ne obustavlja svoja obraćanja zbog čovekovog „pokajanja“; što ljudi više osećaju posramljenost i neizreciv stid, to im Bog sve snažnije upire Svoj plamteći pogled u lice. Rečima koje izgovara, Bog iznosi na videlo sva ljudska zlodela – to znači biti pravedan i nepristrasan, to se zove Ćingtjen[a] i to je presuda najvišeg narodnog suda. Stoga ljudi, kad čitaju Božje reči, iznenada doživljavaju srčani udar i raste im krvni pritisak, kao da boluju od neke koronarne bolesti i kao da će se, usled apopleksije, vratiti u zapadni raj da se sretnu sa svojim precima – takva je reakcija ljudi dok čitaju Božje reči. Čovek je iznuren dugim godinama teškog rada, bolestan je i spolja i iznutra, čitavo telo mu je bolesno, od srca i krvnih sudova, preko debelog creva i tankog creva, pa sve do želuca, pluća, bubrega i tako dalje. Ništa u njegovom telu nije zdravo. Božje delo, dakle, ne doseže do nivoa koji je čoveku nedostižan, već ljude navodi da spoznaju sami sebe. Budući da je čovek ostario i da mu je telo prepuno virusa, dan njegove smrti neminovno se bliži i za njega nema povratka. To je, međutim, samo jedan deo priče; unutrašnji smisao tek treba da se otkrije, jer se traži izvor čovekove bolesti. U stvarnosti, celokupno Božje delo neće biti okončano onda kad Njegovo delo na zemlji bude dovršeno, jer, nakon što ovaj korak dela bude završen, neće više biti načina da se Njegovo buduće delo obavi u telu od krvi i mesa, te će Duh Božji morati da ga obavi. Stoga Bog kaže: „Kada zvanično razvijem svitak, u tom času ljudi širom vaseljene dobijaju grdnju, tada Moje delo dostiže vrhunac i tada su ljudi širom vaseljene podvrgnuti kušnjama“. Božje delo ne dostiže svoj vrhunac u trenutku okončanja Njegovog dela u ljudskom telu – taj se vrhunac odnosi samo na ovu etapu dela, a ne na Njegov celokupni plan upravljanja. Prema tome, Božji zahtevi prema čoveku nisu visoki. On od ljudi samo traži da spoznaju sami sebe i tako doprinesu narednom koraku Božjeg dela, tokom kojeg će Božja volja biti ostvarena. Sa promenom Božjeg dela, menja se i „radna jedinica“ ljudi. Trenutno se odvija etapa Božjeg dela na zemlji, te stoga ljudi moraju da rade na osnovama. U budućnosti će biti neophodno upravljati nacijom, pa će ljudi zato biti prebačeni u „Centralni komitet“. Ukoliko putuju van zemlje, moraće da se bave procedurama za odlazak u inostranstvo. U tom budućem vremenu, oni će putovati u inostranstvo, daleko od svoje domovine – ali sve će to i dalje biti u cilju ispunjenja zahteva Božjeg dela. Kao što su ljudi rekli: „Ako treba, svoje ćemo živote dati za Boga“ – zar nije upravo to put kojim će se koračati u budućnosti? Ko je ikada uživao u takvom životu? Čovek će moći da putuje po celom svetu, da ide u inostranstvo, da pruža smernice ljudima na selu, da se stopi sa običnim ljudima, kao i da sa predstavnicima organizacija na najvišem nivou razgovara o važnim državnim stvarima; a kad to bude neophodno, moći će i lično da iskusi život u paklu, da bi, po povratku, i dalje mogao da uživa u nebeskim blagoslovima – nije li to blagoslov za čoveka? Ko je ikada poredio sebe sa Bogom? Ko je ikada proputovao po svim zemljama? Ljudi bi, u stvari, ponešto od Božjih reči mogli da razumeju bez ikakvih napomena i objašnjenja – stvar je u tome što nemaju dovoljno vere u sebe, a to je upravo razlog zbog kojeg se Božje delo proteglo do današnjih dana. Pošto ljudima previše toga nedostaje – pošto oni, kao što Bog reče, „nemaju ništa“ – današnje delo im stvara ogromne poteškoće; povrh toga, njihova je slabost, prirodno, zatvorila Bogu usta – i nije li upravo to ono što ometa Božje delo? Zar vi to još uvek ne uviđate? Sve što Bog kaže sadrži u sebi skriveno značenje. Kada govori, Bog se usredsređuje na konkretan problem koji je u pitanju i, kao u nekoj basni, svakom Svojom rečju saopštava važnu poruku. Te jednostavne reči sadrže u sebi dublje značenje i na taj način objašnjavaju važna pitanja – a zar to nije upravo ono što se Božjim rečima najbolje postiže? Da li to znaš?

a. Ćingtjen: Ovaj se izraz koristio za označavanje pravednog sudije u drevno doba Kineske imperije.

Prethodno: Poglavlje 29

Sledeće: Poglavlje 31

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera