Iako se Božja narav provlači kroz sve Njegove izjave, glavna nit Njegovih reči sastoji se u razotkrivanju pobune čitavog čovečanstva, kao i ljudske neposlušnosti, nepokornosti, nepoštenja, nepravednosti i nesposobnosti za iskrenu ljubav prema Bogu, tako da su Božje reči dostigle tačku u kojoj On kaže kako se svaka pora na ljudskom telu protivi Bogu i da Mu prkose čak i njihovi kapilari. Ako ljudi ne pokušaju da istraže te stvari, zauvek će ostati nesposobni da ih spoznaju i nikad neće moći da ih odbace. Drugim rečima, virus protivljenja Bogu širiće se u njima, tako da će na kraju doći u situaciju kao da su im bela krvna zrnca progutala crvena, lišavajući im čitavo telo crvenih krvnih zrnaca; i tako će, na kraju, umreti od leukemije. Ovo je stvarno stanje čoveka i to niko ne može da porekne. U svakoj osobi rođenoj u zemlji gde velika crvena aždaja sklupčana leži, postoji barem jedna stvar koja predstavlja tipičan primer otrova velike crvene aždaje. Prema tome, u ovoj etapi dela, glavna nit koja se provlači kroz Božje reči jeste spoznavanje samog sebe, samoodricanje, napuštanje i nadvladavanje samog sebe. Može se reći da je ovo primarno Božje delo u poslednjim danima i da je ova runda Njegovog dela najobuhvatnija i najtemeljnija – to ujedno ukazuje na Božji plan da ovo doba privede kraju. To je nešto što niko nije očekivao, ali je ujedno i nešto što su u svojim osećanjima svi predviđali. Iako Bog to nije izričito rekao, ljudska su čula veoma izoštrena – oni uvek osećaju kad preostane malo vremena. Mogu reći da što čovek to više oseća, to je jasnije i njegovo znanje o dobu u kojem živi. Ovde se ne radi o posmatranju sveta kao normalnog, čime se negiraju Božje reči, već pre o spoznavanju sadržaja Božjeg dela putem sredstava pomoću kojih Bog deluje. To je određeno samim tonom Božjih reči. Ima jedna tajna u vezi sa tonom Božjih izjava, koju niko nije otkrio, a ljudima je najteže da upravo u tu tajnu zakorače. Srž ljudskog nerazumevanja Božjih reči leži u njihovom potpunom nepoznavanju tona kojim Bog govori – kad budu ovladali tom tajnom, ljudi će biti u stanju da saznaju ponešto o Božjim rečima. Božje reči oduvek slede jedno načelo: navesti ljude da spoznaju da su Božje reči sve i rešavati sve ljudske poteškoće pomoću Božjih reči. Sa stanovišta Duha, Bog jasno pokazuje Svoja dela; sa stanovišta čoveka, On razotkriva ljudske predstave; iz perspektive Duha, Bog tvrdi da čovek ne vodi računa o Njegovoj volji; iz perspektive čoveka, On kaže da je isprobao sve slatke, kisele, gorke i opore ukuse ljudskog iskustva, da dolazi na krilima vetra i odlazi s prvim kapima kiše, da je doživeo progon članova porodice i iskusio životne uspone i padove. To su reči izgovorene iz različitih perspektiva. Kad se obraća narodu Božjem, On to čini kao kad gazda grdi svoje robove ili kad komičar izvodi skeč; od Njegovih reči ljudi crvene u licu i najradije bi da se od sramote negde sakriju, kao da su ih neki feudalci iz prošlih vremena pritvorili, pa ih sad stavljaju na teške muke ne bi li od njih iznudili priznanje. Kad se obraća narodu Božjem, On je neobuzdan poput studenata koji na protestu razotkrivaju unutrašnje skandale centralne vlade. Kad bi sve Božje reči bile podrugljive, ljudi bi ih teže prihvatali; stoga su reči koje Bog izgovara neposredne; one ljudima ne zvuče šifrovano, već neposredno ukazuju na njihovo stvarno stanje – to pokazuje da Božja ljubav prema čoveku ne ostaje samo na rečima, već da je stvarna. Iako ljudi cene stvarnost, u njihovoj ljubavi prema Bogu nema ničeg stvarnog. To je nešto što čoveku nedostaje. Ako čovekova ljubav prema Bogu nije stvarna, onda je sve prazno i iluzorno, kao da će zbog toga sve nestati. Ako njihova ljubav prema Bogu premašuje vaseljene, onda će i njihov status i identitet biti stvarni, a ne prazni, pa će čak i ove reči biti stvarne, a ne prazne – uviđate li to? Da li ste videli Božje zahteve upućene čoveku? Čovek ne treba samo da uživa u prednostima svog statusa, već i da živi u stvarnosti tog statusa. On upravo to zahteva od Božjeg naroda i od svih ljudi, i to nije neka velika isprazna filozofija.

Zašto Bog govori stvari poput: „kao da sve radim u pokušaju da njima ugodim, te ih Moji postupci stalno zgražavaju“? Jesi li u stanju da govoriš o stvarnim manifestacijama čovekovog gađenja prema Bogu? U ljudskim predstavama, čovek i Bog su „strasno zaljubljeni“ jedno u drugo, a danas je njihova čežnja za Božjim rečima dostigla tačku u kojoj žude za time da Boga progutaju u jednom zalogaju – pa ipak, Bog im saopštava ovakve reči: „Ljudi Me preziru. Zašto Mi na ljubav uzvraćaju mržnjom?“ Zar to nisu mineralne naslage u ljudima? Zar to nije nešto što bi trebalo iskopati? To je nedostatak u ljudskom traganju, to je glavno pitanje koje treba rešavati, to je zver koja stoji na putu čovekove spoznaje Boga i koja se mora oterati zarad čoveka – zar upravo to nije ono što treba učiniti? Pošto čovek, poput svinje, ništa ne pamti i pošto stalno žudi za zadovoljstvima, Bog mu daje lek protiv amnezije – sve mu više priča, sve više govori, hvata ga za uši, tera ga da pažljivo sluša i stavlja mu slušni aparat na uši. Neke Njegove reči nije dovoljno samo jednom izgovoriti da bi se problem rešio; moraju se stalno iznova ponavljati, jer „ljudi u svom životu stalno pate od zaborava, te su dani života celog čovečanstva u rasulu“. Na taj se način ljudi mogu izbaviti iz stanja u kojem „čitaju kad imaju vremena, slušaju kad su dokoni i traže da ih ostavite na miru kad su zauzeti; na reči izgovorene danas oni obraćaju pažnju, ali ih već sutradan smetnu s uma ako im se ne ponove“. Što se ljudske ćudi tiče, kad bi im Bog danas govorio o njihovom stvarnom stanju i kad bi oni to temeljno spoznali, bili bi ophrvani kajanjem – ali bi se ubrzo nakon toga vratili svom starom načinu života, puštajući Božje reči niz vetar, dok bi kajanje ponovo osetili samo ako ih neko na to podseti. Nemojte, dakle, gubiti iz vida ovu čovekovu suštinu dok radite ili govorite; bilo bi pogrešno odbacivati tu ljudsku suštinu tokom rada. Dok radite, posebno je važno da se u svojim govorima osvrćete na problem ljudskih predstava. Konkretno govoreći, Božjim rečima treba da pridodate svoje vlastite uvide, te da ih ljudima iskreno saopštite. To je način da ljude snabdete onim što im je potrebno i omogućite im da spoznaju sebe. Dok ljude snabdevate na osnovu sadržaja Božjih reči, neminovno ćete se naći u prilici da prozrete njihovo stvarno stanje. Prema Božjim rečima, dovoljno je dokučiti čovekovo pravo stanje i shodno tome ga snabdevati – pošto je tako, neću više govoriti o Božjim rečima, uz napomenu da je „Bog prihvatio poziv da na zemlji sedne za svečanu trpezu“.