Čitajući Božje reči, ljudi se češkaju po glavi; kao da se Bog, dok govori, kloni čoveka i obraća se vazduhu, kao da više uopšte ne namerava da obraća pažnju na čovekova dela i da Ga čovekov rast nimalo ne zanima, kao da reči koje izgovara nisu namenjene ljudskim predstavama, nego se klone čoveka, u skladu s prvobitnom Božjom namerom. Iz bezbroj razloga, Božje su reči čoveku nedokučive i neprobojne. To nije nikakvo iznenađenje. Prvobitni cilj svih Božjih reči nije u tome da ljudi iz njih steknu praktična znanja i nauče trikove; umesto toga, one predstavljaju jedno od sredstava pomoću kojih je Bog delovao od početka do danas. Naravno, ljudi iz Božjih reči ponešto i dobijaju: stvari koje se odnose na tajne ili koje se tiču Petra, Pavla i Jova – ali to je ono što oni treba da postignu i što su u stanju da dostignu, i oni su te stvari, kako i dolikuje njihovom rastu, već postigli u meri u kojoj su mogli. Zašto efekat koji Bog traži da se postigne nije visok, uprkos tome što je izgovorio tolike reči? To je povezano s grdnjom o kojoj On govori i sve se to, naravno, postiže, a da ljudi toga nisu ni svesni. Danas ljudi, pod naletom Božjih reči, trpe veće patnje. Na prvi pogled, čini se da niko od njih nije orezan, da su ljudi počeli da se u obavljanju svog posla oslobađaju i da su služitelji unapređeni u Božji narod – na osnovu toga, ljudi misle da su zakoračili u uživanje. U stvarnosti, međutim, svi su oni iz oplemenjivanja zakoračili u strožu grdnju. Baš kao što Bog kaže: „Koraci Mog dela usko su povezani jedan s drugim i svaki je sve viši.“ Bog je služitelje uzdigao iz bezdana i bacio ih u jezero od ognja i sumpora, gde ih čeka stroža grdnja. Tako su oni zapali u još veću nevolju od one iz koje su jedva uspeli da uteknu. Zar takva grdnja nije još teža? Zbog čega ljudi, zakoračivši u više carstvo, osećaju tugu, bez imalo sreće? Zašto se kaže da su, nakon izbavljenja iz ruku Sotone, predati velikoj crvenoj aždaji? Sećate li se kad je Bog rekao: „Poslednji deo posla obavljen je u domu velike crvene aždaje“? Pamtite li kad je Bog rekao: „Poslednji napor sastoji se u snažnom i glasnom svedočenju za Boga pred velikom crvenom aždajom“? Da ljudi nisu predati u ruke velikoj crvenoj aždaji, kako bi onda mogli da svedoče pred njom? Ko je ikada izgovorio nešto poput „Pobedio sam đavola“ nakon što se ubio? Videti svoje telo kao vlastitog neprijatelja i zatim se ubiti – kakvo bi bilo praktično značenje toga? Zašto je Bog ovako govorio? „Ne gledam u ožiljke ljudi, već u one njihove delove koji su bez ožiljaka, i to Mi pruža zadovoljstvo.“ Ako je istina da Bog želi da oni koji nemaju ožiljaka budu Njegov izraz, zašto bi onda tolike reči strpljivo i iskreno izgovorio iz perspektive čoveka, da bi uzvratio udarac ljudskim predstavama? Zašto bi se On uopšte time bavio? Zašto bi se nepotrebno mučio da uradi tako nešto? Time se pokazuje da Božje ovaploćenje ima praktično značenje, da On telo neće „otpisati“ nakon što se ovaploti i dovrši Svoje delo. Zašto se kaže da „zlato ne može biti čisto i da čovek ne može biti savršen“? Kako se te reči mogu objasniti? Koje je značenje Božjih reči kad govori o čovekovoj suštini? Gledano golim okom, čini se da ljudsko telo ni za šta nije sposobno, ili barem da mu mnogo toga nedostaje. Sa Božje tačke gledišta, to je krajnje nevažno – ali je za ljude to pitanje od ogromne važnosti. Oni kao da su potpuno nesposobni da to pitanje reše, kao da njime mora lično da se pozabavi neko božansko telo – zar to nije ljudska predstava? „Ja sam u njihovim očima tek jedna ’zvezdica’ koja je sišla s neba, zvezdica na nebu, a Moj današnji dolazak na zemlju naredio je Bog. Rezultat svega toga je da su ljudi osmislili više različitih tumačenja reči ’Ja’ i ’Bog’.“ Ako ljudi već ničemu ne vrede, zašto Bog njihove predstave razotkriva iz različitih perspektiva? Da li bi i ovo mogla biti mudrost Božja? Nisu li takve reči smešne? Kao što Bog kaže: „Iako postoji mesto koje sam u srcima ljudi ustanovio za Sebe, oni ne zahtevaju da tamo boravim. Umesto toga, čekaju da im u srca iznenada stigne ’Onaj Sveti’. Pošto Mi je identitet isuviše ’nizak’, ne odgovaram zahtevima ljudi i oni Me stoga eliminišu.“ Pošto ljudi Boga „precenjuju“, Njemu su mnoge stvari „nedostižne“, što Ga stavlja „u težak položaj“. Ljudi nisu ni svesni da ono, za šta od Boga traže da bude sposoban, zapravo jesu njihove predstave. Nije li upravo to pravo značenje izraza „pametan čovek može postati žrtva vlastite domišljatosti“? Ovo je tipičan primer slučaja kad „čak i pametan čovek može ponekad ispasti budala“! U svojim propovedima pozivate ljude da odbace Boga koji živi u njihovim predstavama, ali jeste li se vi sami oslobodili Boga iz vaših vaših vlastitih predstava? Kako se mogu protumačiti Božje reči: „za zahteve koje postavljam čoveku nikako se ne bi moglo reći da su veliki“? Ove reči nemaju za cilj da ljudi postanu negativni i raskalašni, već da im omoguće jasno razumevanje Božjih reči – razumete li to? Da li je ovaploćeni Bog zaista „uzvišeni i moćni ’Ja’“, kakvim Ga ljudi zamišljaju?

Mada ima ljudi koji su pročitali sve reči koje je Bog izgovorio i koji mogu da ih uopšteno opišu, da li je iko u stanju da išta kaže o krajnjem cilju Božjem? To je ono što nedostaje ljudskom rodu. Bez obzira na to iz koje perspektive govori, sveukupni Božji cilj jeste da ljudima omogući da spoznaju ovaploćenog Boga. Da u Njemu nije bilo nimalo ljudskosti – da je posedovao isključivo osobine Boga na nebesima – ne bi ni bilo potrebe da toliko toga govori. Može se reći da ono što ljudima nedostaje služi kao materijal iz prve ruke, koji je u korelaciji s Božjim rečima. Naime, ono što se u čoveku manifestuje samo je pozadina onoga što Bog govori o ljudskim predstavama, te tako ljudi služe Božjim izjavama. To je, naravno, zasnovano na onome što Bog kaže o ljudskim predstavama – jedino se na taj način može reći da su one kombinacija teorije i stvarnosti; jedino se tako čovek može efikasnije naterati da ozbiljno pristupi spoznaji samoga sebe. U čemu bi bila poenta kad bi ovaploćeni Bog bio usklađen s ljudskim predstavama i kad bi On takođe svedočio o Sebi? Upravo zbog toga, Bog deluje s negativne strane, koristeći ljudske predstave da bi istakao Svoju ogromnu moć. Nije li to mudrost Božja? Sve što Bog za svakoga čini zaista jeste dobro – pa zašto to sada ne pohvaliti? Kad bi stvari došle do određene tačke i kad bi nastupio taj dan, da li bi i ti, poput Petra, bio u stanju da, usred kušnji, iz dubine duše izgovaraš molitve? Jedino ako budeš u stanju da, poput Petra, veličaš Boga čak i kad se nađeš u rukama Sotone, za tebe će zaista moći da se kaže da si se „oslobodio Sotoninih okova, da si nadvladao telo i pobedio Sotonu“. Nije li to mnogo stvarnije svedočenje o Bogu? Samo je to efekat koji se postiže „javljanjem božanstva i sedmostruko pojačanim delovanjem Duha u čoveku“, a to je ujedno i efekat koji se postiže kada „Duh izlazi iz tela“. Zar takvi postupci nisu stvarni? Nekada ste obraćali pažnju na stvarnost, ali da li vi i danas istinski poznajete stvarnost? „Za zahteve koje postavljam čoveku nikako se ne bi moglo reći da su veliki, ali ljudi ipak misle drugačije. Stoga se njihova ’poniznost’ otkriva u svakom njihovom pokretu. Skloni su da uvek idu ispred Mene i da Me vode, plašeći se da se ne izgubim, užasno strahujući da ne zalutam u prastare šume, duboko u brdima. Kao rezultat toga, ljudi su Me uvek vodili napred, duboko strahujući da ću upasti u tamnicu.“ Šta znate o ovim jednostavnim rečima – jeste li zaista u stanju da u njima dokučite korene Božjih reči? Jeste li obratili pažnju na to o kojim od vaših predstava je Bog takvim rečima govorio? Da li na ovu ključnu stvar svakodnevno obraćate pažnju? U rečenici iz sledećeg odeljka, koji sledi neposredno posle ovog, Bog kaže: „Ipak, ljudima su Moje namere nepoznate, pa Me i dalje mole da im nešto dam, kao da ono što sam im pružio nije dovoljno da ispuni njihove zahteve, kao da potražnja nadmašuje ponudu.“ Iz te rečenice se može videti koje predstave nosite u sebi. Bog ne pamti niti istražuje šta ste u prošlim vremenima radili, te stoga nemojte više razmišljati o stvarima iz prošlosti. Mnogo je važnije da li ste u stanju da na svom putu u budućnost stvorite „duh Petrov u poslednjem dobu“ – imate li dovoljno vere da to postignete? Bog od čoveka ne traži ništa drugo do da oponaša Petra, kako bi ljudi na kraju mogli da osmisle način da osramote veliku crvenu aždaju. Upravo zbog toga, Bog kaže: „Nadam se samo da ljudi poseduju rešenost da sarađuju sa Mnom. Ne tražim da Mi spremaju ukusna jela, ne tražim da Mi pripreme neko pogodno mesto na koje bih spustio glavu (…).“ Na zemlji se od ljudi traži da „duh Lei Fenga“ prenesu u 1990-te godine, ali se u kući Božjoj od vas traži da stvorite „Petrov jedinstveni stil“. Razumete li nameru Božju? Jeste li zaista u stanju da tome težite?

„Krećem se povrh vaseljena i, dok hodam, posmatram ljude iz čitave vaseljene. Među gomilom ljudi na zemlji, nikad nije bilo onih koji bi bili prikladni za Moje delo i koji bi Me iskreno voleli. Stoga Ja, u ovom trenutku, zaprepašćeno uzdišem, a ljudi se odmah razilaze, da se više nikad ne okupe, užasnuti od pomisli da ću ih ’sve pohvatati u jednu mrežu’.“ Moguće je da većina ljudi ove reči smatra veoma teško razumljivim. Pitaju se zašto Bog od čoveka ne traži mnogo, a pri tom razočarano uzdiše zato što nema nikoga ko bi bio prikladan za Njegovo delo. Ima li ovde neke protivrečnosti? U doslovnom smislu ima, ali u stvarnosti nema nikakvih protivrečnosti. Možda još uvek pamtiš kad je Bog rekao: „Sve će Moje reči ostvariti željeni efekat“. Kada Bog deluje u telu, ljudi pomno motre na svaki Njegov postupak, ne bi li videli šta će tačno uraditi. Kada Bog, obavljajući Svoje novo delo, napada Sotonu u duhovnom carstvu, među ljudima na zemlji rađaju se svakojake predstave o ovaploćenom Bogu. Kada Bog razočarano uzdiše – to jest, kada govori o svim čovekovim predstavama, ljudi se iz petnih žila trude da ih orežu, a ima čak i onih koji misle da za njih nema nade, jer Bog kaže da svi koji imaju predstave o Njemu jesu Njegovi neprijatelji – kako onda da se ljudi zbog toga ne „raziđu“? Naročito danas, kad su izloženi grdnji, ljudi još žešće strahuju da će ih Bog počistiti. Misle da će ih Bog, nakon što ih izgrdi, „sve pohvatati u jednu mrežu“. Činjenice, međutim, govore drugačije, kao što Bog kaže: „Ne želim da ljude ’zadržim’ usred Moje grdnje, tako da nikad ne mogu da pobegnu. Pošto Mom upravljanju nedostaju ljudska dela, ne mogu uspešno da dovršim Svoje delo, čime je sprečen delotvorni nastavak Mog rada.“ Božja namera nije da Svoje delo završi onda kad svi ljudi budu pogubljeni – kakvog bi smisla to imalo? Delujući u ljudima i grdeći ih, Bog zatim kroz njih razjašnjava Svoja dela. Pošto nikada nisu shvatili da je grdnja već sadržana u tonu kojim On izgovara Svoje reči, ljudi nikad nisu ni zakoračili u vlastitu svest. Ljudi nisu u stanju da izraze svoju odlučnost, te stoga Bog Sotoni nema šta da kaže, čime se sprečava napredovanje Božjeg dela. Stoga Bog kaže: „Jednom sam čoveka pozvao da ga ugostim u Svojoj kući, ali je on na Moj poziv samo jurcao tamo-amo – kao da sam ga, umesto u goste, poveo na stratište. I tako Mi je kuća ostala pusta, zato što Me se čovek uvek klonio i što je prema Meni uvek bio oprezan. Na taj Mi je način delimično onemogućio da obavim Svoje delo.“ Upravo zbog grešaka koje čovek čini u svom radu, Bog pred njega postavlja jasne zahteve. A zato što ljudi ne uspevaju da ostvare ovaj korak dela, Bog im pruža dodatna uputstva – upravo to je onaj „drugi deo rada na ljudima“ o kojem Bog govori. Ali ovde neću nadugačko govoriti o tome što Bog kaže kako će ih „sve pohvatati u jednu mrežu“, jer to ne utiče značajno na današnje delo. Naravno, mnoge „Božje reči celoj vaseljeni“ orezuju čoveka – ali ljudi moraju razumeti Božje namere; ma šta da On govori, namere su Mu uvek dobre. Budući da ima toliko mnogo sredstava pomoću kojih Bog govori, može se reći da ljudi nisu sto posto sigurni u vezi s Njegovim rečima i da smatraju da On većinu Svojih reči izgovara zbog neophodnosti Svog dela, te da one stoga sadrže malo toga stvarnog. Usled toga su ljudi uznemireni i opterećeni vlastitim mislima – jer je u njihovim predstavama Bog toliko mudar i toliko van njihovog domašaja, da oni kao da ništa ne znaju i da nemaju pojma kako da jedu Božje reči. Ljudi su ti koji Božje reči čine apstraktnim i složenim – kao što Bog kaže: „Ljudi bi stalno da Mojim izjavama dodaju nekakvu aromu“. Pošto su njihove ideje previše komplikovane i za Boga „jedva dostižne“, ljudi ograničavaju jedan deo Božjih reči, usled čega On nema drugog izbora osim da govori na neposredan način. Budući da su čovekovi zahtevi „prestrogi“ i da je ljudska mašta prebogata – kao da su u stanju da prelaze u duhovno carstvo da bi videli dela Sotone – time je značaj Božjih reči umanjen, jer, što im On više govori, to su njihova lica setnija. Zašto se jednostavno ne pokore, umesto da razmišljaju o tome kakav će im biti kraj? Kakvu korist mogu imati od toga?