Iskreno govoreći, na osnovu svega što je Bog učinio u ljudima i svega što im je dao, kao i na osnovu svega što ljudi poseduju, može se reći da Njegovi zahtevi prema ljudima nisu preterani i da On od njih ne traži mnogo. Kako onda ljudi ni ne pokušavaju da Mu udovolje? Bog se ljudima daje stoprocentno, a od njih zauzvrat zahteva jedva delić jednog procenta – pa je li i to previše? Da li Bog pravi problem ni oko čega? Ljudi često ne poznaju sami sebe; oni ne istražuju sebe pred Bogom, pa im se stoga često dešava da upadnu u zamku – kako bi se to moglo smatrati saradnjom s Bogom? Da je ikada postojalo vreme kad Bog ljudima na pleća nije stavljao teško breme, oni bi se, poput grumena zemlje, pretvorili u prah i ne bi preuzeli na sebe da nađu šta bi mogli da rade. Ljudi su, naprosto, takvi – pasivni i negativni, večito nesposobni da aktivno sarađuju s Bogom i stalno u potrazi za negativnim razlogom da popuste samima sebi. Jesi li ti zaista neko ko sve što čini ne čini sebe radi, već da bi udovoljio Bogu? Jesi li uistinu neko ko se ne oslanja na vlastita osećanja, ko nema svoje lične sklonosti i ko ispunjava potrebe Božjeg dela? „Zašto ljudi uvek pokušavaju da se nagode sa Mnom? Da li im ličim na glavnog upravnika nekog trgovinskog centra? Kako to da Ja svesrdno ispunjavam sve što ljudi traže od Mene, dok od onoga što Ja tražim od čoveka nikad ne bude ništa?“ Zašto Bog takva pitanja postavlja više puta uzastopno? Zašto On tako zaprepašćeno viče? On u ljudima nije stekao baš ništa; sve što vidi jesu poslovi koje ljudi po volji biraju. Zašto Bog kaže: „dok od onoga što Ja tražim od čoveka nikad ne bude ništa“? Zapitajte se: ko je taj koji je u stanju da svoju dužnost obavi od početka do kraja, dužnost na čiji izbor nema nikakvog uticaja? Ko je taj koji ne deluje u skladu s osećanjima koja nosi u srcu? Ljudi daju slobodu vlastitoj ličnosti i nikad nisu istrajni u onome što rade, baš kao da tri dana zaredom pecaju, a onda ostave mreže i naredna dva dana provedu u dokolici. Neprestano prelaze iz besa u smirenost, i obrnuto: kad su besni, u stanju su da spale sve na zemlji, a kad su smireni, sve vode na zemlji bi mogli bi da zalede. To nije čovekova svrha, ali je zato najprikladnija analogija o čovekovom stanju. Zar nije tako? Možda imam „predstave“ o ljudima i možda ih klevećem – ipak, imajte na umu da „uz istinu ćeš preći ceo svet; bez istine nećeš stići nikud“. Iako je ovo ljudski aforizam, mislim da sam ga ovde sasvim prikladno upotrebio. Nije mi namera da ljudima umrtvljujem duh, niti da negiram njihova postignuća. Dozvolite Mi da vas konsultujem oko nekih pitanja: ko je taj ko na Božje delo gleda kao na vlastitu dužnost? Ko može da kaže: „Dokle god sam u stanju da udovoljavam Bogu, davaću sve od sebe“? Ko je u stanju da kaže: „Ne obazirući se na druge, činiću sve što je Bogu potrebno i, bez obzira da li će Božje delo potrajati duže ili kraće, ja ću svoju dužnost obaviti; Bog se stara o tome kako da Svoje delo privede kraju i nema šta da ja o tome razmišljam“? Ko je u stanju da tako nešto spozna? Ma šta vi o tome mislili – možda su tvoji uvidi relevantniji, sa čim ću se odmah složiti i priznati poraz – ipak moram da vam kažem da ono što Bog želi jeste verno srce, srce koje je iskreno i strastveno, a ne nezahvalno, vučje srce. Šta znate o ovoj „nagodbi“ koje Bog pominje? Od početka do kraja, vi ste „proputovali svet“. U jednom trenutku, nalazite se u gradu „Kunmingu“, gde vlada večito proleće, da bi ste se već u sledećem našli na surovo hladnom, snegom prekrivenom „Južnom polu“. Ko je taj koji nikad nije učinio nešto nasuprot vlastitom instinktu? Ono što Bog traži jeste duh „do smrti ne počiva“; ono što želi jeste duh kojim ljudi „ne odustaju dok glavom ne udare o južni zid“. Nije Mu, naravno, namera da ljudi skrenu na pogrešan put, već da usvoje jedan takav duh. Baš kao što Bog kaže: „Kad njihove ’darove’ poredim sa Svojim stvarima, ljudi istog trena prepoznaju Moju dragocenost i tek tada uviđaju Moju neizmernost.“ Kako se te reči mogu objasniti? Možda si iz navedenih reči ponešto i saznao, jer Bog čoveku čupa celo srce i potom ga secira, nakon čega ljudi spoznaju ove reči. Međutim, zbog dubokog unutrašnjeg značenja Božjih reči, ljudima staro telo i dalje ostaje nejasno, jer nisu studirali medicinu na univerzitetu, niti su po profesiji arheolozi, te im je stoga ovaj novi termin nerazumljiv – i oni tek tada počinju pomalo da popuštaju. Ljudi su, naime, pred starim telom nemoćni; mada ono ne nalikuje divljoj zveri, niti je sposobno da, poput atomske bombe, uništi čovečanstvo, oni naprosto ne znaju šta bi s njim i kao da su sasvim nemoćni. Ja, međutim, znam na koji način da orežem staro telo. Usled toga što se ljudi nikada ne trude da smisle odgovarajuće protivmere, razne njihove osobenosti neprestano Mi trepere pred očima; baš kao što Bog reče: „Kad im se pokažem u celosti, gledaju Me širom otvorenih očiju i preda Mnom nepomično stoje, poput stubova soli. A kad vidim koliko su čudni, teškom mukom se suzdržavam da ne prasnem u smeh. Pošto posežu za stvarima koje traže od Mene, dajem im ono što imam u rukama, a oni to čvrsto stiskaju uz svoje grudi, pazeći na Moje darove kao na novorođenče, čineći to, doduše, samo privremeno.“ Zar to nisu postupci starog tela? Ali zašto ljudi, budući da to danas razumeju, nikako ne odustaju, već i dalje uporno nastavljaju? U stvari, deo Božjih zahteva uopšte i nije nedostižan za čoveka, ali ljudi na to ne obraćaju pažnju, jer „Ja ljude ne grdim olako. Upravo iz tog razloga, ljudi su svom telu oduvek davali punu slobodu. Oni ne poštuju Moje namere, ali su oduvek kamčili od Mene pred Mojom sudnicom“. Zar to nije čovekov rast? Ne radi se o tome da Bog namerno cepidlači, već da je stvarnost zaista takva – morali li On to da objašnjava? Kao što Bog reče: „To je zato što je ljudska ’vera’ toliko velika da su ’dostojni divljenja’“. Ja se, iz tog razloga, pokoravam Božjim uređenjima i ne pričam mnogo o tome; hvatam se za to zbog ljudske „vere“, koristeći je da bih ih naveo da svoju funkciju obavljaju tako da ne moram da ih na to podsećam. Grešim li što to činim? Zar to nije upravo ono što je Bogu potrebno? Možda je nekima dozlogrdilo da slušaju takve reči – stoga ću imati razumevanja prema njima i govoriti o nečem drugom. Kad sav Božji izabrani narod širom vaseljene bude bio podvrgnut grdnji i kad se stanje među ljudima bude popravilo, oni će se u svojim srcima potajno radovati kao da su izbegli neko stradanje. Tada oni više neće morati sami da biraju, jer je upravo to efekat koji se postiže tokom završnog Božjeg dela. Zahvaljujući napredovanju Njegovih koraka do današnjih dana, svi su Božji sinovi i ljudi zakoračili u grdnju, a čak ni Izraelci ne mogu izbeći tu fazu, jer su ljudi iznutra ukaljani nečistoćom, te stoga Bog sve ljude uvodi u veliku topionicu radi oplemenjivanja, što je put kojim moraju proći. Kada sve to prođe, ljudi će vaskrsnuti iz mrtvih, a to je upravo ono što je Bog prorekao u „izjavama sedam Duhova“. Ali o tome više neću govoriti, kako ne bih navodio ljude da Mi se suprotstavljaju. Pošto je Božje delo čudesno, proročanstva koja je On lično izgovorio moraju se na kraju ostvariti; kad Bog od njih zatraži da Mu još jednom pričaju o svojim predstavama, ljudi načisto zaneme, te stoga niko ne treba da bude zabrinut niti uznemiren. Baš kao što rekoh: „Da li je ijedan korak u celokupnom Mom delu ikada obavljen ljudskim rukama?“ Razumeš li suštinu ovih reči?