U ovom trenutku, svi su ljudi, u različitim stepenima, zakoračili u grdnju. Baš kao što je Bog rekao: „Napredujem sa čovekom, rame uz rame“. Ovo je apsolutno tačno, ali ljudi još uvek nisu u stanju da to u potpunosti shvate. Rezultat toga je da je deo posla koji su obavili bio nepotreban. Bog je rekao: „Podržavam ih i snabdevam u skladu s njihovim rastom. Pošto su ljudska bića centralni likovi čitavog Mog plana upravljanja, svima onima kojima je dodeljena uloga ’ljudskih bića’ pružam dodatne smernice, kako bi tu svoju ulogu mogli da odigraju svesrdno i najbolje što mogu“, kao i: „Odbijam, ipak, da direktno kritikujem njihovu savest, već nastavljam da ih strpljivo i sistematski usmeravam. Na kraju krajeva, ljudi su slabi i nesposobni za bilo kakav posao“. Bog ovako razmišlja: čak i ako bi, na kraju, sva ljudska bića istrebio, na zemlji bi se Njegovo delo i dalje odvijalo u skladu s Njegovim prvobitnim planom. Bog ne radi beskorisne poslove; sve što On čini je dobro. Kao što Petar reče: „Čak i da se Bog s ljudima igra kao sa Svojim igračkama, na šta bi ljudi imali da se požale? Kakva bi prava oni imali?“ Nije li to upravo ono što Bog, u današnje vreme, postiže s ljudima? Mogu li ljudi zaista imati takav stav? Kako to da je Petar, koji je živeo pre više hiljada godina, mogao da kaže tako nešto, a današnji „Petri“, koji žive u eri visoke tehnologije i modernizacije, to ne mogu? Ne mogu sa sigurnošću da kažem da li istorija napreduje ili nazaduje, kao što još niko nije bio u stanju da odgovori na pitanje da li se nauka kreće napred ili nazad. Sve što je Bog ljudima učinio imalo je za cilj da ih učini pozitivnim i da omogući njihovom životu da sazre. Zar ljudi to ne mogu da shvate? Ono što te čini negativnim jeste tvoja vlastita slabost, tvoja vitalna ranjiva tačka koju će Sotona napasti. Možeš li to jasno da vidiš? Zašto je Bog ovako govorio? „Preklinjem ljude krajnje ozbiljno i iskreno. Jesu li oni doista nesposobni da urade ono što tražim?“ Kakvo je značenje ovih reči? Zašto je Bog postavio ovo pitanje? To pokazuje da ljudi imaju previše negativnih strana i da je dovoljan jedan negativan faktor da izazove njihovo posrnuće. Uostalom, možeš i sam da probaš, pa ćeš videti šta će preostala negativnost doneti. Sve što Bog čini usmereno je ka usavršavanju ljudi. Da li ove reči zahtevaju dodatno objašnjenje? Ne – ono, koliko vidim, nije neophodno! Moglo bi se reći da su ljudi bili opsednuti Sotonom, ali bi ipak bilo mnogo preciznije reći da su bili opsednuti negativnošću. To je jedna od manifestacija ljudskog roda, dodatak na ljudsko telo. Stoga svi ljudi nesvesno padaju u negativnost, a potom i u grdnju. To je zamka koju im je Bog pripremio, a to je ujedno i vreme najvećeg ljudskog stradanja. Budući da žive u negativnosti, ljudima je teško da izbegnu grdnju. Zar se ovih dana ne dešava upravo to? Ali, kako ljudi mogu da ignorišu Božje reči: „U današnje doba, Sotona se sasvim razgoropadio. Zašto ne koristim ovu priliku da pokažem fokus Svoga dela i otkrijem Svoju moć?“ Dovoljno je da ih sa nekoliko reči podsetim i ljudi odjednom, pravo iz crkava ulaze u grdnju. To je zato što oni, posle dva meseca obavljanja Božjeg dela, tek treba da se suštinski transformišu iznutra. Oni Božje reči naprosto analiziraju svojim umom, ali se njihovo stanje zapravo uopšte nije promenilo. Ostali su negativni. Budući da je tako, čim Bog pomene da se bliži vreme grdnje, ljudi se odmah uznemire, misleći: „Ne znam da li sam predodređen od Boga, niti znam da li sam u stanju da stojim čvrsto tokom ove grdnje. Još mi je teže da znam koje će metode Bog koristiti da bi ljude izgrdio.“ Iako se svi plaše grdnje, ljudi nisu u stanju da se promene. Oni naprosto pate u tišini, ali ujedno i strahuju od toga da neće moći da izdrže grdnju. U takvim okolnostima, iako još nisu ni podvrgnuti grdnji, niti mučenju rečima, ljudi su nesvesno zakoračili u grdnju. Stoga su svi odreda nervozni i uznemireni. Upravo zato se i kaže da „žanju ono što su posejali“, jer ljudi uopšte ne razumeju Božje delo. U stvari, Bog nije sklon da i dalje troši reči na ove ljude; čini se da je usvojio drugačiji način obračunavanja s njima, koji se razlikuje od prave grdnje. To je kao kad čovek uhvati pile i stane da proverava da li je kokoška ili petao; iako to naizgled možda i nije naročito važno, pilence će se, malo po malo, toliko uplašiti da će početi žestoko da se otima, kao da se boji da će ga njegov vlasnik zaklati i pojesti. To je zato što pile ne poseduje znanje o samom sebi. Zašto bi neko ubio i pojeo pile koje teži jedva stotak grama? Zar to ne bi bilo besmisleno? Upravo kao što Bog kaže: „Zašto Me onda ljudi stalno izbegavaju? Da li zato što ću ih tretirati kao piliće i pobiti ih čim ih pohvatam?“ Prema tome, celokupno ljudsko stradanje sastoji se od „nesebične“ posvećenosti i može se nazvati beskorisnom cenom koju ljudi plaćaju. Oni se plaše zato što ne poznaju sebe; zbog toga oni ne mogu da rizikuju svoje živote. To je ljudska slabost. Da li su zastarele ove Božje reči: „Na kraju, neka ljudi spoznaju sami sebe. To je Moj konačni cilj“? Ko je taj ko zaista poznaje samog sebe? Ako neko ne poznaje sebe, šta mu onda daje pravo da bude podvrgnut grdnji? Uzmimo, na primer, jaganjce. Kako oni mogu da budu zaklani pre no što izrastu u ovce? Kako ljudi mogu da uživaju u drvetu koje još nije izrodilo plodove? Svi pridaju preveliki značaj „vakcinaciji“. Prema tome, kad ljudi poste, oni vremenom ogladne. To je primer kojim se dokazuje tačnost izreke da svako žanje ono što je posejao i primer nanošenja štete samom sebi, a ne primer Božje brutalnosti i nehumanosti. Kad ljudi jednog dana budu iznenada spoznali sebe i zadrhtali od straha pred Bogom, tada će Bog početi da ih grdi. Jedino će tako ljudi dobrovoljno prihvatiti nevolje i postati poslušni u srcu i na rečima. A kako danas stoje stvari? Svi ljudi bivaju podvrgnuti grdnji protiv svoje volje, kao kad decu terate da sama sebi spremaju obrok. Budući da je tako, kako onda da se ne osećaju nelagodno? Svako razmišlja otprilike ovako: „E pa, dobro! Pošto sam već podvrgnut grdnji, mogao bih da pognem glavu i da se izjasnim krivim! Šta da se radi? Čak i ako budem plakao, ipak moram da udovoljim Bogu, pa šta onda da radim? Bilo kako bilo, ovo je put kojim sada hodim. E pa, dobro! Sve ću to pripisati vlastitom baksuzluku!“ Zar ljudi ne razmišljaju upravo tako?

Kao što je Bog rekao: „Ljudi se lepo ponašaju; niko se ne usuđuje da Mi se suprotstavi. Svi prate Moje smernice i obavljaju ’posao’ koji sam im poverio.“ To je dovoljan dokaz da nijedan čovek grdnji nije podvrgnut dobrovoljno i da, povrh toga, ta grdnja dolazi od Boga, jer bi svi ljudi radije hteli da žive u dokolici, nego u haosu i previranju. Bog je rekao: „Ko se ne plaši smrti? Mogu li ljudi uistinu da stave svoj život na kocku?“ Ovo je potpuno tačno; svi se plaše smrti, osim, naravno, kada ih izjeda bes ili očaj. To je ljudska suština, koju je izuzetno teško razrešiti. Danas je Bog došao upravo da bi to razrešio. Svi su ljudi nemoćni, te je stoga Bog naročito zbog njih ustanovio specijalističku kliniku, u kojoj će ljudi moći da se izleče od te bolesti. Ljudi nisu u stanju da se sami oslobode zamki ove opake bolesti, usled čega su svi toliko zabrinuti što su im usta upaljena, a stomak otečen. S vremenom, zapremina gasa u njihovom trbuhu raste, čime se povećava pritisak, da bi trbuh, na kraju, eksplodirao i svi ljudi pomrli. Bog će, dakle, ljude izlečiti od ove teške bolesti tako što će svi pomreti. Nije li to pravi lek za sadašnje ljudsko stanje? Bog je namerno došao da izvrši ovo delo. Pošto se ljudi užasno plaše smrti, Sȃm Bog je došao da taj posao obavi zajedno s njima; budući da poseduju tako malo hrabrosti, najpre im je prikazao demonstraciju. Ljudi su voljni da poslušaju tek nakon što im Bog prikaže prethodni primer. Upravo je iz tog razloga Bog rekao: „Pošto niko ne bi mogao da obavi Moje delo, lično sam stupio na bojno polje, kako bih se upustio u borbu na život i smrt sa Sotonom.“ Budući da se radi o odlučujućoj bici, ili će riba uginuti ili će se mreža pocepati. Jedino je to izvesno. Pošto će duh na kraju trijumfovati, smrt će neizbežno morati da preuzme telo. Shvatate li kakve su implikacije svega toga? Ipak, nemojte biti previše osetljivi. Možda je gornja rečenica jednostavna, a možda je i složena. U svakom slučaju, ono što je sigurno jeste da ljudi nisu u stanju da je shvate. Ljudi će tokom stradanja moći da prihvate oplemenjivanje Božjim rečima, što bi neko mogao nazvati njihovom dobrom srećom, a neko njihovom nesrećom. Bilo kako bilo, ipak bih vas podsetio da je Božja namera, na kraju krajeva, ispravna – za razliku od ljudskih namera, koje se uvek svode na pravljenje vlastitih planova i aranžmana. Ovo bi trebalo da bude sasvim jasno, te se stoga nemojte upuštati u beskrajna razmišljanja. Nije li upravo to ljudska slabost? Svi ljudi su takvi; umesto da bezgranično vole Boga, oni bezgranično vole sami sebe. On je Bog koji je ljubomoran na čoveka, te mu stoga uvek postavlja nekakve zahteve. Što ljudi više vole sami sebe, to Bog upornije zahteva da vole Njega, i to su Njegovi zahtevi prema njima stroži. Kao da ih Bog namerno zadirkuje. Ako Ga ljudi uistinu vole, čini se da ih On ne priznaje. Zbog toga se ljudi češkaju po glavi i zapadaju u duboka razmišljanja. Ovo je narativ o Božjoj naravi, uz svega par kratkih napomena. Ovo je Božja volja. To je ono što Bog od ljudi traži da znaju i to je imperativ. To je novi zadatak, a ljudi moraju na tome naporno da rade, kako bi se probili i učinili novi napredak. Razumete li to? Treba li još nešto da kažem na ovu temu?

Bog je o prethodnim epohama rekao sledeće: „Nikada nisam izabrao nijednu osobu; Moje nečujno pismo je svaku od njih odbilo. To je zato što, u prošlosti, ljudi nisu služili isključivo Meni, te stoga ni Ja nisam isključivo njih voleo zauzvrat. Prihvatili su Sotonine ’darove’, a onda se okrenuli Meni i ponudili Mi ih. Nisu li Me oni na taj način oklevetali?“ Kako se te reči mogu objasniti? Kao što Bog reče: „Svi talenti potiču od Sotone“. Prethodne generacije apostola i proroka, pri obavljanju svog posla u potpunosti su se oslanjali na svoje talente, a Bog je njihove talente vekovima koristio za obavljanje Svog dela. Upravo zato se kaže da služba svih nadarenih ljudi potiče od Sotone. Bog je, međutim, mudar, pa kaže: „Sotonino lukavstvo Mi služi kao kontrast“. Bog je, dakle, službu nadarenih ljudi nazvao „Sotoninim darovima“, a samo zato što takvi ljudi pripadaju Sotoni, Bog ovaj postupak naziva „klevetom“. Ta optužba protiv ljudi nije neosnovana; naprotiv, ona predstavlja zasnovano i sasvim prikladno objašnjenje. Stoga Bog kaže: „Nisam im otkrivao Svoje gađenje; umesto toga, njihove sam spletke koristio za Svoje potrebe, prilažući njihove ’darove’ uz ostali materijal Mog plana upravljanja. Kasnije, nakon njihove mašinske obrade, spalio bih preostale nečistoće.“ To je ono što je tako predivno u Božjem delu. Ovo se ponajmanje slaže s ljudskim predstavama, jer niko ne bi ni pomislio da oni koji kao kraljevi vladaju nisu nadareni ljudi, niti da su ljudi koje Bog voli nedaroviti. Kao što se može videti, sve ideje i sva nadanja Svedoka Lija i Stražara Nija pretvorile su se u prah i pepeo, a isto važi i za današnje ljude koji donose darove. Bog je sada započeo ovo delo i postepeno povlači sav rad Svetog Duha u ljudima, koji služe kao kontrast Njegovom delu. Kad Božje delo bude privedeno kraju, svi će ti ljudi biti vraćeni na svoja prvobitna mesta. Uprkos tome, pozivam ljude da se zbog Mojih reči ne ponašaju nepromišljeno. Treba da sledite prirodan tok stvari, u skladu s koracima Božjeg dela, kako ga ne biste prekinuli. Razumete li šta hoću da kažem? Jer to su koraci i metodi Božjeg dela. Kad Bog te „darove“ bude „preradio“ u „gotove proizvode“, sve će Njegove namere postati očigledne i svi će pokloni koji Mu služe biti eliminisani; Bog će, međutim, imati gotove proizvode da u njima uživa. Razumete li to? Ono što Bog želi jesu gotovi proizvodi, a ne obilni darovi koje Mu ljudi nude. Tek kad svako zauzme svoje pravo mesto, to jest, kad se Bog vrati u svoj prvobitni položaj i kad đavo takođe sedne na svoje mesto, kao i svi anđeli, bez izuzetka – tek tada će na Božjem licu zasjati osmeh zadovoljstva, jer će Njegovoj volji biti udovoljeno, a Njegov cilj ostvaren. On više neće tražiti „pomoć“ od „đavola“, jer će Njegove namere biti otvoreno saopštene ljudima i oni više nikada neće biti primorani da ih prenose. Tada će čovekovo telo i čovekov duh napokon postati jedno. To je ono što Bog razotkriva ljudima; to je konačno odredište duha, duše i tela. To je sažetak prvobitnog značenja „ljudskosti“. Ovo ne treba detaljno istraživati; dovoljno je znati jednu ili dve stvari o tome. Razumete li?