Kaže se da je Bog sada počeo da grdi čoveka, ali niko ne može da dȃ jasan odgovor na pitanje da li je čoveka zadesilo istinsko značenje te grdnje. Bog kaže: „Čovek nikad ništa nije otkrio ugrdnji, zato što ne radi ništa drugo osim što se obema rukama hvata za jaram oko vrata i uporno bulji u Mene kao u neprijatelja – i Ja tek tada vidim koliko je mršav. Upravo zbog toga kažem da niko nikada nije stajao čvrsto tokom kušnji.” Bog čoveku saopštava činjenice u vezi s grdnjom koja tek treba da ga zadesi i to čini veoma detaljno, ne izostavljajući ništa. Kao da je čovek zakoračio u grdnju i da zaista nije u stanju da je izdrži stojeći čvrsto na nogama. Bog nudi živopisan, realističan prikaz čovekovih ružnih osobina. Čovek zbog toga oseća da je pod pritiskom: pošto Bog kaže da niko nikad nije bio postojan tokom kušnji, otkud bih baš ja mogao da oborim svetski rekord i da budem prihvaćen uprkos ustaljenim pravilima? U tom trenutku, on o tome počinje dublje da razmišlja. U stvarnosti je baš onako kako Bog kaže: „Jesam li ih doveo do kraja puta?” Bog je zaista sve ljude doveo do kraja puta, te stoga oni u svojoj svesti uvek veruju da je Bog surov i nehuman. On je sve ljude izbavio iz gorkog mora sveta, a zatim je, „da bi predupredio eventualne nezgode, pobio sve ulovljene ’ribe’, nakon čega su ribe postale pokorne i poslušne i nisu imale ni najmanju zamerku”. Zar to nije činjenica? Sve ljude je, iz gorkog mora smrti, preneo u drugi ponor smrti, sve ih je odvukao na „dželatov panj” i primorao ih da dođu do kraja puta – ali, zašto to isto nije učinio i sa drugim sinovima i narodom Božjim? Kakav Mu je bio cilj dok je obavljao jedno takvo delo u zemlji velike crvene aždaje? Zašto je Božja ruka tako „okrutna”? Stoga nije ni čudo da „kad god Mi zatreba, čovek je uvek skriven. Kao da nikad nije video predivne prizore, kao da je rođen na selu i ne zna ništa o stvarima koje se dešavaju u gradu”. U stvari, ljudi se u sebi pitaju: „Šta Bog želi da postigne ovakvim delovanjem? Zar ne pokušava da nas ubije? I kakvu svrhu vidi u tome? Zašto nas koraci Njegovog dela pritiskaju jedan za drugim i zašto prema nama nije nimalo popustljiv?” Oni se ipak ne usuđuju da to glasno kažu, a pošto ih Božje reči primoravaju da odbace takve misli i lišavaju ih prilike da o tome dublje razmisle, oni nemaju drugog izbora osim da takve misli ostave po strani. Bog naprosto razotkriva sve čovekove predstave, usled čega ih ljudi potiskuju, ne dopuštajući im da izađu na videlo. Već je rečeno da su ti ljudi potomci velike crvene aždaje. U stvari, da budem precizniji, oni predstavljaju otelovljenje velike crvene aždaje. Kad ih Bog primora da dođu do kraja puta i kad ih pobije, tada – bez ikakve sumnje – duh velike crvene aždaje ostaje bez mogućnosti da deluje u njima. Na taj način, kad ljudi stignu do kraja svog puta, istog trena umire i velike crvena aždaja. Može se reći da ona svojom smrću uzvraća Bogu na Njegovoj „velikoj dobroti”.Tto je zapravo i cilj Božjeg dela u zemlji velike crvene aždaje. Kad su ljudi spremni da žrtvuju svoje živote, sve drugo postaje beznačajno i niko ne može da ih savlada. Šta bi moglo biti važnije od života? Na taj način, Sotona nije više sposoban da deluje u ljudima i ne može ništa više da uradi sa čovekom. Mada je „telo”, po definiciji, iskvareno od strane Sotone, ukoliko se ljudi istinski predaju, tako da ih više ne pokreće Sotona, niko neće moći da ih savlada – tada će telo početi da izvršava svoju drugu funkciju i da formalno prima uputstva od Duha Božjeg. Ovo je neophodan proces, koji se mora odvijati korak po korak; u suprotnom, Bog ne bi imao načina da deluje u jednom takvom, tvrdoglavom telu. Takva je mudrost Božja. Na taj su način svi ljudi nesvesno zakoračili u sadašnje okolnosti. A nije li upravo Bog doveo čoveka do „kraja puta”? Da li bi to mogao biti novi put koji je prokrčio čovek? Na osnovu vaših iskustava, čini se da Bog na vama koristi krajnje surove metode, iz kojih se može videti Božja pravednost. Kako onda da Ga ne hvalite? Ono što Bog vama čini omogućava vam da vidite Njegovu pravednu narav; zar On zbog toga ne zaslužuje vaše divljenje? Kako vi danas, u ovom vremenu prelaska iz još uvek postojeće stare u novu eru koja tek treba da se materijalizuje, svedočite za Bogu? Zar jedno tako ozbiljno pitanje ne zavređuje dublje razmatranje? Da li vi još uvek razmišljate o drugim, nebitnim stvarima? Zašto Bog kaže: „Mada su nekad uzvikivali ’Živelo razumevanje’, niko se nije mnogo bavio analizom reči ’razumevanje’, što je dokaz da ljudi uopšte nemaju želju da Me vole”? Da Bog nije izrekao takve stvari, zar vi ne biste pokušavali da na svoju ruku razumete Božje srce?

Iako su, u poslednje vreme, neki ljudi možda donekle razumeli ciljeve i značaj Božjeg ovaploćenja, Ja sa sigurnošću kažem da, da Bog nije jasno govorio čoveku, niko ne bi mogao da pogodi ciljeve i značaj Božjeg ovaploćenja. To je apsolutno. Zar vam to još uvek nije jasno? Sve što Bog čini svim ljudima nije ništa drugo do stavke upravljanja unutar Njegovog plana – a ipak oni nisu sposobni da tačno dokuče Božje namere. To je čovekov nedostatak, ali Bog od ljudi ne zahteva da budu sposobni da išta urade, već samo traži da slušaju „opomene lekara”. To je Božji zahtev. On od svih ljudi traži da spoznaju pravi ljudski život, jer „u njihovim srcima ne postoji izraz ’ljudski život’, oni se na njega ne obaziru i jedino osećaju odbojnost prema Mojim rečima, kao da sam postao nekakva brbljiva baba”. Sa ljudske tačke gledišta, Božje su reči poput pribora koji svakodnevno koriste i prema njima se uopšte ne ophode kao da su važne. Oni, dakle, nisu u stanju da Božje reči sprovedu u delo – postali su bedni paćenici koji su svesni istine, ali je ne primenjuju u praksi. Već sȃm taj čovekov nedostatak dovoljan je da kod Boga, na neko vreme, izazove gađenje, te stoga On više puta ponavlja kako ljudi ne pridaju značaja Njegovim rečima. Pa ipak, ljudi u svojim predstavama ovako razmišljaju: „Budući da Božje reči svakodnevno proučavamo i analiziramo, kako može da kaže da im ne pridajemo značaj? Zar nam time ne čini nepravdu?” Ali, dozvoli Mi da ti to malo pojasnim – ljudi će ostati bez teksta. Dok čitaju Božje reči, ljudi klimaju glavom, klanjaju se i češu kao štene koji se umiljava na reči svog gospodara. Oni se, stoga, u tim trenucima osećaju bezvredno i suze im teku niz lice, kao da žele da se pokaju i da počnu iznova. Ali, čim taj trenutak mine, prestaju da budu nevini poput jagnjadi i namah se pretvaraju u vukove. Božje reči guraju u stranu, uvek verujući da su njihovi vlastiti problemi važniji, i da je sve što se tiče Boga na poslednjem mestu. Zbog takvog ponašanja nikad nisu u stanju da Božje reči sprovedu u delo. Kad se suoče s činjenicama, pružaju laktove prema spolja^[a] – i time pljuju u tanjir iz koga jedu – pa stoga nije ni čudo što Bog kaže da „oni ’trče u suprotnom smeru’, oslanjajući se pritom na to da ih Ja izdržavam”. Jedino se iz toga može videti da u Božjim rečima nema ni trunke neistine, da su one potpuno istinite i da u njima nema nimalo preterivanja; čini se, međutim, da su one donekle i potcenjene, jer je čovekov rast isuviše mali, tako da ne može da ih podnese. Božje su reči već pružile kristalno jasan prikaz svega što se tiče čoveka, kako iznutra tako i spolja; one su sve to sasvim jasno iscrtale, prikazujući njihovu ogromnu sličnost s originalnim licem Sotone. Stvar je samo u tome da ljudi u sadašnjoj fazi tek treba sve to jasno da vide, pa se zato i kaže da još uvek nisu spoznali sami sebe. Zbog toga kažem da se ova lekcija mora nastaviti; ona ne sme biti prekinuta. Kad ljudi budu spoznali sami sebe, time će ujedno i Bog zadobiti slavu. Ovo je lako razumeti – nema potrebe da ulazim u detalje. Ima, međutim, jedna stvar na koju želim da vas podsetim, s tim da najpre morate da pročitate sledeće Božje reči: „U ovo današnje vreme, ljudi Me nimalo ne cene i za Mene nema mesta u njihovim srcima. Da li bi oni mogli da Me vole iskrenim srcem u nastupajućim danima stradanja?” Koje je značenje ovih reči? Bog kaže da čoveka tek treba da zadesi grdnja, što je dokaz da izraz „spoznaj samog sebe” još uvek u sebi nosi unutrašnje značenje – uviđaš li to? Kako da ljudi spoznaju sami sebe, a da prethodno ne budu podvrgnuti teškoćama i oplemenjivanju? Nisu li to samo prazne reči? Da li uistinu veruješ u sve što je Bog rekao? Da li si u stanju da razaznaš Božje reči? Zašto Bog više puta ponavlja reči poput: „Posmatrajući čovekove postupke, ne preostaje Mi ništa drugo nego da odem”, kao i: „Tek kad se planine obruše i zemlja se raspukne nadvoje, ljudi pomisle na Moje reči, tek tada se bude iz sna, ali već je vreme, strašan potop ih proždire i njihovi leševi plutaju po vodi”? Zašto Bog kaže „ljudi pomisle na”, a ne kaže „ljudi se pokoravaju Mojim rečima”? Je li istina da se planine obrušavaju i da se zemlja raspolućuje? Ljudi na takve reči ne obraćaju pažnju i puštaju da im promaknu, te stoga trpe mnoge teškoće u Božjim rečima. To je zato što su previše nepromišljeni. Zbog tog njihovog nedostatka, Bog za Sebe kaže: „Taj je ’čudak’ bez suznih kanala ipak prolio mnogo suza za čovekom. Čovek, međutim, ne zna ništa o tome.” Pošto ljudi ne obraćaju pažnju na Njegove reči, Bog ih na ovaj način podseća i tako od njih dobija „pomoć”.

Za sada neću proricati o svetskim zbivanjima, već samo ponešto o čovekovoj sudbini. Zar od ljudi nisam zatražio da spoznaju sami sebe? Kako se to može objasniti? Kako da ljudi spoznaju sami sebe? Kad Bog ljude toliko „muči” da lebde između života i smrti, oni počinju da shvataju ponešto od smisla ljudskog života i umorni su od njega, jer smatraju da čitav život čovekov nije ništa drugo do san. Veruju da je čovekov život mučan, da će umreti ne postigavši ništa, i da je njihov život besmislen i bezvredan. Ljudski život je samo san, san u kojem se tuga i sreća smenjuju u talasima. Danas ljudi žive za Boga, ali pošto žive u svetu ljudi, njihovi svakodnevni životi ostaju prazni i bezvredni, što navodi sve ljude da shvate da je uživanje u Bogu samo prolazna uteha, i da, kada ne uživaju u Bogu, iako veruju u Boga, oni i dalje žive u telu – pa koja je onda svrha? Za čoveka, život u telu nije ništa drugo do praznina. Iskusivši teškoće i nedaće ljudskog života, sa dolaskom starosti čovekova kosa postaje bela, njegovo lice je puno bora, a ruke su mu prekrivene žuljevima. Iako je platio veliku cenu, zadobio je veoma malo. Stoga, Moje reči idu korak dalje: svi koji žive u telu žive u praznini. U to nema nikakve sumnje i nema potrebe da to detaljno istražuješ. To je prvobitno lice ljudskog života, o kojem je Bog nebrojeno puta govorio. Bog ne izbegava da izgovori te reči zbog čovekove slabosti, već naprosto postupa prema Svom prvobitnom planu. Neke reči ljudima možda pružaju podršku i razumevanje, dok neke druge možda možda imaju potpuno suprotan efekat, namerno navodeći ljude da žive u atmosferi smrti – a oni upravo zbog toga i pate. Možda Bog, dakle, primenjuje „strategiju prazne tvrđave”^[b] kako bi ljude svesno obmanuo, ali oni to uopšte ne primećuju, već i dalje žive u mraku. Sve je, ipak, u Božjim rukama i, čak i da su ljudi to znali, kako bi mogli da se od toga zaštite? Prema tome, niko nije u stanju da izbegne grdnju – pa šta onda da rade? Mogu samo da se potčine Božjim uređenjima – a nije li to zato što ih je Bog zgrabio i ne želi da ih pusti? Jedino pod Božjim pretnjama svi ljudi mogu da slede prirodni tok, zar ne? Da nije Božjih uređenja, kako bi ljudi mogli dobrovoljno da priznaju poraz? Zar to ne bi bila samo šala? Iako je ljudski život prazan, ko je spreman da iz svog udobnog života ćutke napusti ljudski svet i pokuša da udovolji Bogu? Ljudi umiru bespomoćni – da li je iko ikada umro usred izobilja, u trenutku kad je imao sve što bi mogao da poželi? Izuzetak bi mogla da bude samo neka „zvezda” koja je sišla sa neba. U poređenju sa životom na trećem nebu, u kojem je uživala, život na zemlji nalikovao bi životu u Adu – samo bi pod takvim okolnostima ona mogla biti spremna da umre. A ko bi danas mogao biti zvezda na nebu? Čak ni Ja „nisam načisto” u vezi s tim. Hajde da potražimo unaokolo, da vidimo možemo li pronaći nekog takvog. Ako ga pronađemo, tražim od ljudi da Mi pomognu da se raspitam da li je voljan da gore postupa u skladu s Mojim rečima. Ipak, za svakog od vas imam jedno upozorenje: niko od vas ne sme da glumi „heroja” i da dobrovoljno umre, razumete li?

a. „Ispružiti lakat prema spolja” je kineski idiom koji znači pomagati autsajderima na račun sopstvene strane ili tabora.

b. „Strategija prazne tvrđave” je 32. od ukupno Trideset šest drevnih kineskih strategija. Sastoji se u lažnom prikazivanju izrazito snažnog fronta, kako bi se prikrila nespremnost za borbu i neprijatelj na taj način obmanuo.