Imajući u vidu urođene osobine čoveka, odnosno, njegovo pravo lice, Bogu zaista nije bilo nimalo lako da izdrži sve do današnjeg dana, i jedino je zahvaljujući toj istrajnosti Njegova ogromna sila postala uistinu očigledna. Imajući u vidu materiju ljudskog tela, kao i činjenicu da je čovek sve dosad bio podložan kvarenju od strane velike crvene aždaje, kako bi on uopšte mogao da opstane do danas, da nije bio usmeravan Duhom Božjim? Čovek je nedostojan da stane pred Boga, ali Bog ipak voli ljude, zarad Svog upravljanja i da bi Svoje veliko delo što pre ostvario. Istini za volju, Božja ljubav prema čovečanstvu je nešto što niko ne bi mogao da Mu tokom svog života uzvrati. Možda ima onih koji bi da Bogu za milost uzvrate žrtvovanjem vlastitog života, ali kažem ti: čovek nije dostojan da umre pred Bogom, te bi stoga njegova smrt bila uzaludna. To je zato što čovekova smrt za Boga nije vredna pomena, što ne vredi ni prebijene pare, baš kao ni smrt mrava na zemlji. Savetujem ljudima da sebi ne pridaju previše značaja i da ne misle da umiranje za Boga ima težinu veliku kao planina Tajšan. U stvari, čovekova je smrt laka kao pero i nije vredna pomena. Opet, sa druge strane, ljudsko je telo po svojoj prirodi osuđeno na smrt, te stoga čovekovo fizičko telo na zemlji neminovno umire. To je činjenica koju niko ne može da ospori. To je „zakon prirode“ koji Ja izvodim iz sveukupnosti životnog iskustva ljudi, što znači da je Bog tako definisao čovekov svršetak, a da toga niko nije svestan. Razumeš li ti to? Zato ne treba da čudi kad Bog kaže: „Prezirem čovekovo buntovništvo. Ne znam zašto je to tako; izgleda da sam od samog početka mrzeo čoveka, iako prema njemu osećam duboku naklonost. Stoga su ljudi prema Meni oduvek imali dvojaki stav – jer, Ja čoveka volim, a ujedno ga i mrzim.“

Ko ne veliča Boga zbog Njegovog prisustva i Njegove pojave? U ovom trenutku, kao da sam potpuno zaboravio na sve nečistoće i nepravednost čovekovu. U Svom umu potiskujem čovekovu samopravednost, umišljenost, neposlušnost, prkos i sav njegov bunt, trudeći se da ne mislim na njih. Bog nije sputan ovim primerima onoga što čovek zaista jeste. Pošto „delim istu nesreću“ sa Bogom, Ja se takođe oslobađam te nevolje, kako Me čovek ne bi dodatno sputavao. Zašto se izlagati tolikoj muci? Budući da čovek nije spreman da se, skupa sa Mnom, pridruži Božjoj porodici, zašto da ga na to prisiljavam? Nije ni čudo što ne činim ništa čime bih čoveka tlačio, jer sam rođen u Božjoj porodici, te se, naravno, čovek i ja oduvek razlikujemo. To ga je i dovelo u krajnje poražavajuće stanje, u kojem se danas nalazi. Ja, ipak, i dalje u širokom luku zaobilazim čovekove slabosti; imam li drugog izbora? Nije li to zato što sam nemoćan? Nije ni čudo što Bog želi da se „penzioniše“ iz „radne jedinice“ čovečanstva i da, štaviše, od ljudi zahteva da mu plaćaju „penziju“. Kad mu se obraćam iz perspektive čoveka, čovek Me ne sluša, a da li je on ikada prestao da se buni protiv Mene, čak i kad mu se obraćam sa Božjeg stanovišta? Možda će zaista i doći taj dan u kojem će se Bog iznenada „penzionisati“ iz „radne jedinice“ čovečanstva, ali tada će Božja reč postati još žešća. Bog danas možda zbog Mene tako govori, ali ako do toga zaista dođe, On sigurno neće ovako kao Ja, nežno i strpljivo, „pričati priče predškolskoj dečici“. Možda ovo što ću reći nije sasvim prikladno, ali Bog je spreman da, zarad ovaploćenog Boga, popusti malo pritisak nad čovekom; u suprotnom, čovekovu bi perspektivu bilo užasno i zamisliti. Baš kao što je Bog rekao: „Jednom sam taj Svoj stisak u izvesnoj meri popustio, dozvolivši ljudima da slobodno uživaju u telesnim nasladama – ali oni su se usudili da to zloupotrebe i da se ponašaju neobuzdano, bez ikakvih ograničenja, što je dokaz da Me ne vole iskreno, jer svi žive u telu od krvi i mesa.“ Zašto Bog ovde pominje „uživanje u telesnim nasladama“ i „život u telu od krvi i mesa“? Istini za volju, čovek će te reči sasvim prirodno razumeti i bez Mog tumačenja. Možda ima i onih koji će kazati da ih ne razumeju, ali ja bih to nazvao glumom, ili postavljanjem pitanja na koje se unapred zna odgovor. Da vas ukratko podsetim: zašto Bog kaže „Sve što od čoveka tražim jeste da sarađuje sa Mnom“? Zašto Bog takođe kaže da je ljudsku prirodu teško promeniti? Zbog čega On prezire ljudsku prirodu? I od čega se ljudska priroda zapravo sastoji? Koje se stvari nalaze izvan ljudske prirode? Da li je iko uopšte razmišljao o ovim pitanjima? Možda je ovo za čoveka potpuno nova tema, ali Ja ga ipak preklinjem da to dobro razmotri, jer će, u suprotnom, uvek vređati Boga frazama poput one: „ljudsku prirodu je teško promeniti“. Kakve koristi ima od toga da se Bogu na taj način suprotstavlja? Na kraju krajeva, zar time samo ne izaziva nevolju? Zar ne izlazi na isto kao da jajima gađa kamenje?

Doduše, sve kušnje i iskušenja kojima je čovek podvrgnut predstavljaju lekcije koje Bog čoveku nalaže da nauči. Prema Božjoj nameri, čovek to može da postigne, čak i ako pritom bude morao da žrtvuje ono što voli; međutim, budući da čovek prvenstveno voli samog sebe, on nikako ne uspeva da istinski sarađuje s Bogom. Bog od čoveka ne traži mnogo. Sve što od njega traži trebalo bi da bude lako i srećno ostvarljivo; ali, stvar je u tome što čovek nije spreman da trpi nevolje. Čovek to može da ostvari, baš kao što, budući nečije dete, može da ispuni svoju dužnost time što će živeti skromno i uštedeti dovoljno novca da bi se brinuo o svojim roditeljima. Pa ipak, ljudi se plaše da možda neće imati dovoljno novca da se prehrane ili da će im odeća biti isuviše prosta, te stoga, iz ovog ili onog razloga, potpuno zaboravljaju koliko svojim roditeljima duguju za pruženu brigu i ljubav, kao da staranje o vlastitim roditeljima može da sačeka dok se dete ne obogati. Iz toga zaključujem da u čovekovom srcu uopšte nema iskrene ljubavi prema roditeljima – niko od ljudi zapravo ni ne zna šta znači biti sin ili kćer. Možda je Moja izjava ekstremna, ali Ja ne mogu da pričam gluposti kad imam u vidu činjenice. Ne mogu da se „ugledam na druge“, koji se opiru Bogu, da bih udovoljio Sebi. Upravo zato što niko na zemlji nema sinovljevo srce, Bog je rekao: „Na nebu je Sotona Moj neprijatelj; na zemlji je to čovek. Zbog saveza između neba i zemlje, Ja sve ljude, do devetog kolena, smatram krivim.“ Sotona je neprijatelj Božji; Bog to kaže zato što Mu on ne uzvraća Njegovu veliku naklonost i dobrotu, već radije „vesla uzvodno“ i na taj način se oglušuje o svoju dužnost, koja mu nalaže da prema Bogu bude odan kao sin. Nisu li i ljudi isti takvi? Naime, ni oni ne pokazuju nikakvo sinovsko poštovanje prema svojim „roditeljima“ i nikada ne vraćaju dug svojim „roditeljima“, koji su se o njima s puno ljubavi brinuli. To u dovoljnoj meri pokazuje da su ljudi na zemlji srodnici Sotone na nebu. Čovek i Sotona su srcem i umom ujedinjeni u protivljenju Bogu, pa nije ni čudo što će ih Bog povezati devetim stepenom srodstva i što nikoga neće pomilovati. Ranije je Bog imao slugu koji je pred Njim padao ničice i bio zadužen da upravlja čovečanstvom, ali on Mu se nije pokoravao, već je udovoljavao vlastitoj ćudi i bunio se. Zar se i buntovni ljudi takođe ne kreću istim tim putem? Ma koliko da Bog zateže „uzde“, ljudi se jednostavno neće pokolebati i neće moći da skrenu s tog puta. Po Mom mišljenju, ljudi će izazvati sopstvenu propast ako tako nastave. Sada možda razumeš pravo značenje ovih Božjih reči: „Ljudi nisu u stanju da raskinu veze sa svojom starom prirodom“. Bog je u nekoliko navrata podsećao čoveka: „Zbog čovekovog buntovništva, Ja ću ga napustiti“. Zašto On to više puta ponavlja? Je li moguće da je Bog zaista toliko bezdušan? I zašto Bog kaže: „Ja ne pripadam ljudskoj rasi“? Da li je iko, tokom tolikih dana provedenih u dokolici, pažljivije razmislio o ovim pojedinostima? Stoga pozivam ljude da se sa više živosti posvete Božjim rečima i da ih ne uzimaju površno, jer na taj način nećeš učiniti nikakvu korist ni sebi, ni drugima. Najbolje je ne govoriti ono što ne treba reći i ne razmišljati o onome o čemu nije potrebno razmišljati. Zar tako ne bi bilo jednostavnije? Šta se loše može izroditi iz takvog postupanja? Pre no što Bog objavi svršetak Svog delovanja na zemlji, niko neće prestati da se „kreće“; niko neće oprati ruke od svoje dužnosti. Još nije vreme; nemoj pokušavati da glumiš Božjeg vodiča ili nekakvu avangardu. Mislim da je prerano da se sada zaustaviš i da odustaneš od napredovanja – šta ti misliš?

Bog ljude dovodi u središte grdnje i u atmosferu smrti; ipak, sa druge strane, šta bi Bog hteo da čovek uradi na zemlji? Naravno, čovekova svrha nije da služi kao garderober u Božjoj kući – nešto što se ne može ni pojesti ni obući, već samo gledati. Da je tako, zašto bi čovek morao da prolazi kroz toliko složenih procesa patnje u telu? Bog kaže: „Ja čoveka sprovodim do ’gubilišta’, jer je čovekova uvreda dovoljna da zasluži Moju grdnju.“ Da li Bog u ovom trenutku pušta ljude da sami odu do gubilišta? Zašto niko ne „moli za milost“? Kako, dakle, čovek treba da sarađuje? Može li se čovek zaista ponašati kao Bog kada donosi Svoj sud, tako da na njega ne utiču emocije? Delotvornost ovih reči uglavnom zavisi od toga kako čovek postupa. Kad otac donese kući novac koji je zaradio, u kakvoj bi se situaciji našla ta porodica ako majka ne bi znala kako da sarađuje s ocem ili kako da upravlja domaćinstvom? Pogledajte samo u kakvom se stanju sada nalazi crkva: kako se vi, kao vođe, osećate u vezi s tim? Slobodno možete organizovati i sastanak, na kojem ćete izneti vlastita razmišljanja o tome. Ako majka ne vodi dovoljno računa o domaćinstvu, na šta će ličiti deca u jednoj takvoj porodici? Na siročad? Ili na prosjake? Nije stoga ni čudo što Bog kaže: „Svi smatraju da je Moja priroda božanska i da nema ’intelektualnog kova’, ali ko može da shvati da sam u stanju sve da prozrem Svojom ljudskošću?“ U ovako očiglednoj situaciji, nema ni potrebe da se Bog ljudima obraća iz Svog božanstva. Kao što Bog kaže: „Nema potrebe maljem zakucavati ekser“. Možda u ovom trenutku ima onih koji su praktično iskusili Božji aforizam koji glasi: „Među ljudima nema onih koji Me vole“. Sada je baš onako kao što je Bog rekao: „Oni nevoljno pognu glavu samo zato što su dogurali do sadašnjeg stanja stvari – no, ipak, u srcu i dalje ostaju neuvereni.“ Ove su reči poput teleskopa. U ne tako dalekoj budućnosti, čovek će se naći u drugačijoj situaciji. To se zove nepopravljivost. Razumete li? To je ujedno i odgovor na sledeća dva Božja pitanja: „Zar se ljudi ne uzdržavaju od greha samo zato što se plaše da ću otići? Nije li istina da se oni ne žale jedino zbog toga što se plaše grdnje?“ U stvari, svi su ljudi u sadašnjoj etapi pomalo aljkavi, kao da ih je savladao umor. Uopšte nisu raspoloženi da vode računa o Božjem delu, već se isključivo bave uređenjem i nabavkama zarad sopstvenog tela. Zar nije tako?