Hajde da malo iskoračimo izvan Božjih reči i da popričamo o stvarima koje se tiču naših života, kako bi nam život još jače procvetao i kako bismo bili vredni nade koju Bog u nas polaže. Naime, kada je današnje vreme nastupilo – vreme u kojem svako biva klasifikovan prema svojoj vrsti i vreme grdnje – sve je neophodnije da se usredsredimo na širu sliku i koncentrišemo na „kolektivni interes“. To je Božja namera i to je ono što svi ljudi treba da ostvare. Kako bismo mogli da sebe ne prinesemo nameri Boga na nebesima? Bog „dodeljuje brojeve različitim tipovima ljudi i svakome utiskuje različite oznake, da bi njihovi preci mogli da ih vrate porodicama“, što pokazuje da su ljudi klasifikovani prema vrsti i da, kao rezultat toga, svakovrsni ljudi razotkrivaju svoj pravi oblik. Stoga bi bilo pošteno reći da su ljudi, kao takvi, odani svojim precima, a ne Bogu. Svi oni, međutim, pod vođstvom svojih predaka ujedno služe i Bogu, u čemu se ogleda čudesnost Božjeg dela. Sve stvari služe Bogu i, mada Sotona ljude uznemirava, Bog ovu priliku koristi da u „lokalnim resursima“ pronađe one koji će Mu služiti. Ljudi, međutim, to ne mogu da razluče. Kao što Bog kaže: „Na taj način vršim podelu rada i ravnomerno delim zadatke. To je deo Mog plana, koji niko ne može da poremeti.“ Pre no što Bog nešto učini, ljudi ne mogu da vide šta je sve On odredio i šta sve želi da ostvari. Oni će to moći da vide tek kad Božje delo bude dovršeno; u suprotnom, oni su slepci koji ništa ne vide.

Danas Bog obavlja novo delo u crkvama. On čini da sve ide prirodnim tokom i da se čovekove funkcije zaista maksimalno uposle. Kao što Bog reče: „Ja vladam nad svim stvarima, zapovedam svim postojećim stvarima, čineći da sve što postoji prati prirodni tok i potčinjava se zapovestima prirode.“ Pošto ne znam kakve sve pametne uvide imate u vezi sa „praćenjem prirodnog toka“, hajde da popričamo malo o tome. Evo kako Ja na to gledam: budući da ih preci vode kući, sve vrste ljudi moraju izaći i „nastupiti“. A pošto ljudi prate prirodni tok, oni koriste ono što im je urođeno da bi ostvarili svoju prvobitnu funkciju i da bi, prema tom zakonu, sledili vođstvo Svetog Duha. Delo Svetog Duha obavlja se prema tome kakvo je stanje unutar svakog čoveka; preciznije govoreći, kaže se da „Bog svim stvarima upravlja tako da bi Mu one služile“, što je onda povezano s praćenjem prirodnog toka. Iako svaka osoba u sebi nosi elemente đavola, Bog će je iskoristiti tako što će, na osnovu onoga što je toj osobi urođeno, pridodati delo Svetog Duha, čineći je na taj način prikladnom da Mu služi. To je sve što ću vam reći o „praćenju prirodnog toka“ – ali vi možda imate neki bolji predlog. Nadam se da možete da date vredan doprinos. Šta kažete? Jeste li voljni da sarađujete na temu praćenja prirodnog toka? Jeste li spremni da preuzmete deo Božjeg posla? Da li ste ikada razmišljali kako da to postignete? Nadam se da su ljudi u stanju da razumeju Božje namere, da mogu jednodušno da udovolje Bogu zarad zajedničkih ideala i da zajedno napreduju putem koji vodi do carstva. Ima li potrebe izmišljati nepotrebne predstave? Čije postojanje do danas nije bilo posvećeno Bogu? A budući da je tako, ima li potrebe za tugom, žalošću i uzdasima? Od toga niko ne može imati koristi. Čitav ljudski život u Božjim je rukama, i da nije njihove rešenosti pred Bogom, ko bi bio voljan da svoj život protraći u ovom praznom ljudskom svetu? Čemu tolika muka? Zar im čitav život ne bi bio protraćen kad bi samo jurcali po svetu i kad ništa ne bi činili za Boga? Čak i ako Bog ne smatra da su tvoja dela vredna pomena, zar se na samrti ipak nećeš zadovoljno osmehnuti? Treba da tragaš za pozitivnim napretkom, a ne negativnom nazadovanju – zar nije bolje tako? Ako su vaši postupci usmereni isključivo ka udovoljavanju Bogu, vi onda nećete biti negativni, niti nazadni. Pošto u ljudskim srcima uvek ima nečeg nedokučivog, čega oni nisu ni svesni, lica su im nalik tmurnom nebu, na kojem se, neprimetno, pojavljuju „brazde“ kao kad se zemlja raspukne. To je isto kao kad se tlo pomera, pa se „brda“ i „doline“ lagano premeštaju, a da ljudi to ni ne primete. Pritom se Ja ljudima ne rugam, već govorim o „geografskom znanju“.

Mada je Bog sve ljude poveo u grdnju, On im o tome ništa ne govori. Umesto toga, namerno izbegava tu temu i započinje novu, što s jedne strane ima za cilj da doprinese Njegovom delu, a s druge da Mu omogući da odmah dovrši ovaj korak. Pošto su Božji ciljevi u sprovođenju tog koraka već odavno ostvareni, nema potrebe da o tome i dalje govori. Ja danas ne znam koliko ste upoznati sa metodama Božjeg delovanja; uvek Mi se nekako čini da Božje delo nije tako jasno podeljeno na etape i razdoblja kao što je nekad bilo. Umesto toga, svaki dan sa sobom donosi nova sredstva za rad, promene se dešavaju skoro na svakih tri do pet dana, a ponekad se u Božjem delu čak i za pet dana mogu javiti dve različite vrste sadržaja. Sve to ukazuje na brzinu obavljanja Božjeg dela; pre no što ljudi stignu da reaguju i da pogledaju izbliza, Bog je već netragom nestao. Bog je, dakle, ljudima uvek nedokučiv, usled čega je i delo Svetog Duha za njih neprimetno. Zašto Bog stalno ponavlja nešto poput „i tako sam napustio čoveka“? Iako ljudi možda ne obraćaju puno pažnje na te reči, činjenica je da oni ne razumeju njihovo značenje. A da li ih vi sada razumete? Nije ni čudo što ljudi uopšte nisu ni svesni prisustva Svetog Duha. Njihovo traženje Boga uvek se odvija pod bledom mesečinom – to je potpuno tačno – a to je kao da se Bog ljudima namerno ruga, od čega im mozak otiče, te su stoga smušeni i dezorijentisani. Jedva da su svesni onoga što rade; kao da sanjaju i da, nakon što se probude, ne znaju šta se dogodilo. Dovoljno je tek nekoliko sasvim običnih Božjih reči, pa da ljudi budu na gubitku. Stoga nije ni čudo da Bog kaže: „Danas sve ljude bacam u ’veliku peć’ da ih oplemenim. Stojim visoko i pažljivo posmatram ljude kako gore u vatri i kako, pod prinudom ognja, iznose činjenice.“ Usred promenljivih Božjih reči, ljudi ne znaju šta da rade; grdnja je, u stvari, baš kao što Bog reče, još odavno počela, ali pošto ljudi to nisu shvatili, oni za nju saznaju tek kad im Bog to izričito saopšti i tek tada počnu da obraćaju pažnju na nju. Može se reći da ljudi grdnju počinju da proučavaju tek sada, kad je Božje delo već došlo u ovu fazu. To je isto kao kad su ljudi postali svesni mogućnosti pravljenja atomske bombe – ali, pošto još nije bilo vreme za nju, ljudi nisu obraćali pažnju; tek kad je neko počeo da je pravi, ljudi su konačno obratili pažnju. Tek kad je atomska bomba izašla na svetlo dana, ljudi su razumeli nešto više o njoj. Tek kada Bog kaže da će ljude baciti u pećnicu, oni postanu donekle svesni toga. Kad Bog o tome ne bi govorio, niko za to ne bi ni znao – zar nije tako? Stoga Bog i kaže: „Ljudi nehotice ulaze u pećnicu, kao da ih neko užetom u nju uvlači, kao da su obamrli.“ Zašto ne analizirati ovo: da li ljudi iznose činjenice tek nakon što Bog kaže da je grdnja otpočela, ili pre no što On objavi početak grdnje? Iz ovoga se vidi da su ljudi počeli da se ispovedaju pre no što je Bog govorio o grdnji, što je dokaz da je grdnja otpočela pre no što ju je Bog objavio – zar to nije činjenica?