Za Boga, čovek je poput igračke koja Mu je nadohvat ruke, poput rezanaca koje Svojim rukama razvlači – može ga po želji učiniti tankim ili debelim i može raditi s njim šta Mu je volja. Pošteno bi bilo reći da čovek zaista jeste igračka u Božjim rukama, poput persijske mačke koju je neka dama kupila na pijaci. On je, bez sumnje, igračka u Božjim rukama – što znači da u Petrovom znanju nije bilo ničeg lažnog. Iz ovoga se vidi da se Božje reči i postupci u čoveku ostvaruju lako i sa užitkom. On ne razbija glavu, niti pravi planove, kako to ljudi zamišljaju; delo koje obavlja u čoveku sasvim je normalno, baš kao i reči koje mu saopštava. Dok govori, Bog kao da Svom jeziku pušta na volju, te stoga priča šta god Mu padne na pamet, bez ograničenja. Ljudi su, međutim, nakon čitanja Božjih reči potpuno ubeđeni, ostaju bez teksta, razrogačenih očiju i zabezeknuti. O čemu se tu radi? To nam jasno pokazuje koliko je velika mudrost Božja. Kada bi, kao što to ljudi zamišljaju, Božje delo u čoveku moralo pažljivo da se isplanira, tako da bude precizno i ispravno, onda bi – da u ovim maštarijama odemo korak dalje – Božju mudrost, čudesnost i nedokučivost bilo moguće kvantifikovati, što samo pokazuje koliko nisko čovek vrednuje Boga. Pošto su ljudski postupci uvek u određenoj meri glupi, oni i Boga odmeravaju na isti način. Bog Svoje delo niti planira, niti uređuje; umesto toga, to delo neposredno sprovodi Duh Božji – a načela po kojima Božji Duh deluje slobodni su i nesputani. To je kao da Bog ne vodi računa o čovekovom stanju, već mu priča šta god Mu je volja – ali se čovek ipak teško odvaja od Božjih reči, što je sve posledica mudrosti Božje. Na kraju krajeva, činjenice ostaju činjenice. Pošto je delo Božjeg Duha u svim ljudima tako očigledno, to je sasvim dovoljno da se pokažu načela Božjeg delovanja. Ako bi Bog morao da plaća tako visoku cenu za Svoje delovanje u stvorenim bićima, zar to ne bi bilo isto kao kad bi se plemenito drvo koristilokao cepanica? Mora li Bog lično da deluje? Da li bi to bilo vredno Njegovog truda? Pošto Duh Božji deluje već toliko dugo, a da pritom kroz vekove nikada nije delovao na ovaj način, niko nikada nije spoznao sredstva i načela Božjeg delovanja i oni su ljudima oduvek bili nejasni. Danas su oni, međutim, potpuno jasni, jer ih je Božji Duh lično razotkrio – u to nema nikakve sumnje, jer to nije čovek zaključio, već Duh Božji neposredno pokazao. Zašto ne otputovati do trećeg neba i lično se uveriti da se to zaista dešava; zašto ne videti da li je Bog, nakon što je obavio sav taj posao, iscrpljen, bole li Ga leđa i noge, da li je u stanju da jede i da spava, da li je morao da prouči vrlo obimno referentno štivo da bi izgovorio sve te reči, da li su Mu po stolu razbacani nacrti Njegovih izjava i da li su Mu se, nakon tolike priče, osušila usta? Činjenice, međutim, govore potpuno suprotno: maločas navedene reči nemaju ničeg zajedničkog sa mestom gde Bog obitava. Bog kaže: „Utrošio sam mnogo vremena i platio veliku cenu zarad čoveka – ali svest ljudi je sada, iz nepoznatih razloga, još uvek nesposobna da obavlja svoju prvobitnu funkciju.“ Bez obzira na to da li imalo osećaju Božju tugu, bilo bi sasvim racionalno i razumno kada bi ljudi Božjoj ljubavi mogli da pristupe, a da pritom ne idu protiv svoje savesti. Jedini razlog za strah leži u njihovoj nespremnosti da prihvate prvobitnu funkciju vlastite savesti. Šta misliš, jesam li u pravu? Da li ti ove reči pomažu? Nadam se da pripadate onoj vrsti stvorenja koja poseduju savest i da niste nesavesna đubrad. Šta mislite o ovim rečima? Ima li iko od vas neki osećaj za ovo? Zar ne osećate bol kad vam neko zabode iglu u srce? Zabada li Bog to iglu u beživotni leš? Je li Bog u zabludi ili mu je od starosti oslabio vid? Tvrdim da je to nemoguće! U svakom slučaju, to mora da je čovekova krivica. Zašto ne odete u bolnicu na pregled? Nesumnjivo postoji neki problem sa čovekovim srcem; treba ga opremiti novim „delovima“ – šta mislite? Da li biste pristali na to?

Bog kaže: „Gledam njihova ružna lica i njihova čudna stanja, pa još jedanput odlazim od njih. Pod takvim okolnostima, ljudi i dalje ništa ne shvataju i ponovo uzimaju ono što sam im uskratio, iščekujući Moj povratak.“ Zašto Bog, i tokom ovog „novog tehnološkog doba“, još uvek govori o volovskim kolima? Zbog čega je to tako? Da li je to zato što naprosto voli da zvoca? Da li samo ubija vreme jer nema ništa pametnije da radi? Da li On, kao i čovek, lenstvuje nakon što se dobro najeo? Ima li ikakve koristi od neprestanog ponavljanja ovih reči? Rekao sam već da su ljudi bednici, da ih uvek moraš vući za uši da bi dopro do njih. Reči koje im danas saopštite, već sutra će sasvim zaboraviti – baš kao da boluju od amnezije. Ne radi se, dakle, o tome da im neke reči nisu saopštene, već o tome da ih ljudi nisu sproveli u delo. Ako im se nešto kaže samo jedanput ili dvaput, ljudi ostaju u neznanju – sve im se mora najmanje tri puta ponoviti. Među njima ima čak i „staraca“, kojima se sve mora ponavljati i po deset do dvadeset puta. Tako se iste stvari više puta ponavljaju na različite načine, da bi se videlo da li su se ljudi promenili. Da li ste zaista radili na ovaj način? Ne želim da plašim ljude, ali činjenica je da se prema Bogu ophode nemarno; svi znaju da treba da uzimaju više dodataka ishrani, ali zato niko nimalo ne brine za Boga – je li to služenje Bogu? Je li to ljubav prema Bogu? Nije ni čudo što su po vasceli dan bezbrižni, besposleni i spokojni. Pa ipak, neki su ljudi, uprkos tome, i dalje nezadovoljni i sami sebe rastužuju. Možda sam previše grub, ali to je upravo ono što se naziva preteranom sentimentalnošću prema samom sebi! Da li je Bog taj koji te rastužuje? Nije li reč o tome da samom sebi nanosiš bol? Zar nisi u stanju da ni u jednoj od Božjih blagodati pronađeš razlog za sreću? Ni u jednom trenutku nisi vodio računa o Božjim namerama i bio si negativan, bolestan i uznemiren – a zbog čega? Je li Božja namera to što živiš u telu od krvi i mesa? Ne poznaješ Božju nameru, u srcu si nespokojan, stalno nešto gunđaš i žališ se, po čitav dan si snužden, a telo ti trpi bol i muku – upravo to si i zaslužio! Od drugih zahtevaš da veličaju Boga usred grdnje, da prevladaju grdnju i da budu nesputani njome – a pritom si i sam upao u grdnju iz koje ne možeš pobeći. Potrebne su godine da se nauči da se podražava taj „duh samopožrtvovanja“ kakav je imao Dong Cunžui. Zar se ne osećaš postiđeno dok propovedaš reči i doktrine? Poznaješ li samog sebe? Jesi li ostavio sebe po strani? Da li uistinu voliš Boga? Jesi li ostavio po strani svoju budućnost i sudbinu? Nije ni čudo što Bog kaže da su upravo ljudi ti koji su čudesni i nedokučivi. Ko bi rekao da u čoveku postoji toliko „blaga“ koje tek treba da bude iskopano? Danas je već i pogled na to dovoljan da ljudima „otvori oči“ – oni su tako „fantastični“! Kao da sam dete koje još ne zna da broji. Do dan-danas nisam saznao koliko ljudi zaista voli Boga. Nikako ne mogu da se prisetim tačnog broja – i tako, zbog Moje „nelojalnosti“, kad god dođe vreme da pred Bogom položim račun, uvek ostajem praznih ruku, nesposoban da uradim ono što bih želeo, uvek ostajem dužan Bogu. Posledica toga je da Me Bog „prekoreva“ kad god mu podnosim račun. Ne znam zašto su ljudi tako okrutni da Me uvek teraju da zbog toga patim. Oni tu priliku koriste da bi Moju muku dodatno začinili svojim smehom, tako da Mi zaista nisu prijatelji. Kad god se nađem u nevolji, oni Mi ne pomažu, već Me namerno ismevaju – zaista nemaju savesti!