Poglavlje 9

U ljudskoj mašti, Bog je Bog, a ljudi su ljudi. Bog ne govori jezikom ljudi, niti oni mogu govoriti jezikom Božjim. Za Boga je mačji kašalj da – malo po malo – ispuni zahteve koje ljudski rod ima prema Njemu, dok su ljudima nedostižni i nezamislivi zahtevi koje Bog ima prema ljudskom rodu. Međutim, istina je upravo suprotna: Bog od ljudi traži samo „0,1 odsto“. Ovo ne samo da je ljudima zapanjujuće, već su zbog toga i veoma zbunjeni, kao da su svi na otvorenom moru. Samo zahvaljujući Božjem prosvećenju i blagodati ljudi su stekli malo znanja o Božjoj volji. Međutim, 1. marta, svi ljudi su se ponovo našli zbunjeni i češu se po glavama; Bog je od Svog naroda zatražio da bude poput blistavog snega, a ne poput oblaka koji lebde. Dakle, na šta se odnosi ovaj „sneg“? I šta označavaju „oblaci koji lebde“? U ovom trenutku, Bog namerno ne otkriva ništa o dubljem značenju ovih reči. Ovim se ljudi dovode u zabunu i time raste njihova vera dok traže znanje – jer to je poseban zahtev koji se postavlja pred Božji narod, i ništa drugo; svi ljudi stoga nesvesno provode više vremena razmišljajući o ovim nedokučivim rečima. Shodno tome, u njihovim mozgovima niču razne zamisli, pahulje koje lebde svetlucaju im pred očima, a oblaci koji lebde na nebu istoga časa im se javljaju u mislima. Zašto Bog traži da Njegov narod bude poput snega, a ne poput oblaka koji lebde? Šta je ovde pravo značenje? Na šta se ove reči konkretno odnose? Ne samo da priroda zbog „snega“ izgleda lepo, već je on dobar i za zemljište koje se obrađuje; dobar je jer ubija bakterije. Nakon obilnog snega, sve bakterije su prekrivene blistavim snegom, a čitavo područje odmah počinje da vrvi od života. Isto tako, narod Božji ne samo da mora da spozna ovaploćenog Boga, već i da se dovede u red pred činjenicom Božjeg ovaploćenja; čineći to, oni će proživeti normalnu ljudskost. Na ovaj način sneg doprinosi lepom izgledu prirode; na kraju, zrelost Božjeg naroda će dokrajčiti veliku crvenu aždaju, uspostavljajući Božje carstvo na zemlji, šireći i veličajući Božje sveto ime tako da celo carstvo na zemlji bude ispunjeno Božjom pravednošću, sija Njegovim sjajem i blista Njegovom slavom. Svuda će biti prisutni prizori mira i zadovoljstva, sreće i ispunjenja, kao i lepote koja se neprestano obnavlja. Različite pošasti koje trenutno postoje – iskvarene sotonske naravi poput nepravednosti, nepoštenja i lažljivosti, zlih želja i tome slično – sve će biti istrebljene, pa će tako i nebo i zemlja biti obnovljeni. Ovo je pravo značenje izraza „nakon obilnog snega“. Oni koji su poput lebdećih oblaka nalik su onoj vrsti ljudi koji slede to stado koje Bog pominje; ako bude ikakvih iskušenja od Sotone ili kušnji od Boga, oni će odmah odleteti i više neće postojati. Neće čak preživeti nikakva njihova suština, pošto je odavno nestala. Ako su ljudi poput oblaka koji lebde, oni ne samo da nisu sposobni da prožive Božji lik, već nanose i sramotu Njegovom imenu, jer su takvi ljudi u opasnosti da budu dograbljeni u svakom trenutku i na svakom mestu; oni su hrana koju Sotona proždire – i kada ih Sotona zarobi, izdaće Boga i služiće Sotoni. Božjem imenu se ovim jasno nanosi sramota i to je ono što Boga najviše vređa; takvi ljudi su Božji neprijatelji. Dakle, oni su i bez suštine normalnih ljudi i bez ikakve praktične vrednosti. Upravo zbog toga Bog postavlja takve zahteve Svom narodu. Ipak, nakon što donekle shvate ove reči, ljudi su u nedoumici šta sledeće da učine, jer se tema Božjih reči okrenula Samom Bogu, što ih dovodi u težak položaj: „Pošto dolazim iz svete zemlje, Ja nisam poput lotosa, koji ima samo ime i nikakvu suštinu, jer potiče iz kaljuge, a ne iz svete zemlje.“ Nakon što je govorio o Svojim zahtevima prema Svom narodu, zašto Bog opisuje Svoje rođenje? Da li je moguće da između te dve stvari postoji veza? Između njih zaista postoji suštinska veza; da ne postoji, Bog to ljudima ne bi rekao. Okružen zelenim lišćem, lotos se njiše napred-nazad na blagom povetarcu. Godi oku i veoma je cenjen. Ljudi ga se naprosto ne mogu zasititi i žude da preplivaju vodu, uberu lotosov cvet i dobro ga osmotre. Međutim, Bog kaže da lotos dolazi iz kaljuge, da ima samo ime i nikakvu suštinu; čini se da Bog lotosima ne pridaje nikakav značaj, a Njegove reči pokazuju da ih se On u određenoj meri i gnuša. Tokom vekova, mnogi su izdašno hvalili lotose jer iz prljavštine izlaze neokaljani, pa se čini da čak i posredno govore kako lotosima nema premca i kako su neopisivo divni. Ipak, u Božjim očima, lotosi su bezvredni – i u tome je upravo razlika između Boga i ljudi. Iz ovoga se može videti da je razlika između Boga i ljudi ogromna koliko i razdaljina između nebeskog svoda i samog temelja zemlje. Budući da lotos potiče iz kaljuge, odatle dolaze i svi hranljivi sastojci koji su mu potrebni. Radi se o tome da je lotos u stanju da se preruši i tako bude praznik za oči. Mnogi ljudi primećuju samo prelepu spoljašnost lotosa, ali niko ne vidi da je život skriven u njemu prljav i nečist. Stoga Bog kaže da lotos ima samo ime i nikakvu suštinu – a to je sasvim tačno i istinito. Nije li upravo takav i Božji narod danas? Njegova pokornost Bogu i vera u Njega samo su površni. Pred Bogom se ulaguju i paradiraju kako bi On njima bio zadovoljan; međutim, iznutra su prepuni iskvarene, sotonske naravi, a stomaci su im prepuni nečistoća. Zbog toga Bog ljudima postavlja pitanja ne bi li saznao da li je njihova odanost Bogu ukaljana nečistoćama ili je čista i svesrdna. Dok su bili služitelji, mnogi ljudi su na rečima veličali Boga, ali su Ga proklinjali u svojim srcima. Svojim rečima su se pokoravali Bogu, ali su se u svojim srcima o Njega oglušivali. Njihova usta izgovarala su negativne reči, a u svojim srcima su gajili otpor Bogu. Bilo je čak i onih čiji su postupci bili koordinisani: na usta su im izlazile poganosti, rukama su gestikulirali, potpuno raskalašni, dočaravajući jasan i živopisan izraz pravog lika velike crvene aždaje. Takvi ljudi zaista zaslužuju da se nazivaju potomstvom velike crvene aždaje. Danas, međutim, oni stoje na mestu odanih služitelja i ponašaju se poput odanog Božjeg naroda – kako besramno! Ovo, ipak, ne čudi; potiču iz kaljuge, tako da ne mogu a da ne ispolje svoje pravo lice. Pošto je Bog svet i čist, pravi i stvaran, Njegovo telo potiče iz Duha. Ovo je konačno i neosporno. Ne samo da je u stanju da svedoči o Samom Bogu, već je i u stanju da Sebe potpuno posveti sprovođenju Božje volje: ovo predstavlja jednu stranu Božje suštine. To što telo potiče od Duha sa likom znači da se telo kojim Duh Sebe zaodeva suštinski razlikuje od tela ljudi, a ta razlika prvenstveno leži u njihovom duhu. Izraz „Duh sa likom“ odnosi se na činjenicu da je, usled zaodenutosti normalnom ljudskošću, božanstvo u stanju da normalno deluje iznutra. Ovo nije ni najmanje natprirodno, niti je ograničeno ljudskošću. „Lik Duha“ se odnosi na potpuno božanstvo i nije ograničen ljudskošću. Kao takvi, Božja suštinska narav i pravi lik mogu se potpuno proživeti u ovaploćenom telu, koje ne samo da je normalno i postojano, već poseduje veličanstvo i gnev. Prvo ovaploćeno telo moglo je da predstavi samo Boga koga su ljudi mogli da zamisle; odnosno, On je mogao samo da čini znakove i čuda i da izgovara proročanstva. Prema tome, On nije u potpunosti proživeo stvarnost Božju, pa stoga nije bio ni utelovljenje Duha sa likom; On je bio samo neposredno pojavljivanje božanstva. Štaviše, pošto je prevazišao normalnu ljudskost, nisu Ga nazivali potpunim praktičnim Samim Bogom, već je u Njemu bilo i ponešto od nejasnog Boga na nebesima; On je bio Bog iz ljudskih predstava. U tome je suštinska razlika između dva ovaploćena tela.

Sa najviše tačke u vaseljeni, Bog motri na svaki korak ljudskog roda i nad svime što ljudi govore i rade. On čak posmatra sve njihove najdublje misli sa potpunom jasnoćom i nikada ih ne previđa; takve, Njegove reči urezuju se pravo u ljudska srca, pogađajući svaku njihovu misao, a Božje reči su pronicljive i bez greške. „Iako je Moj Duh ’poznat’ ljudima, oni Ga i dalje vređaju. Moje reči ogoljavaju ružnoću svih ljudi, kao i njihove najdublje misli, i zbog njih se sve na zemlji ruši usred Mog ispitivanja.“ Iz ovoga je očito da iako Božji zahtevi prema ljudskom rodu nisu veoma strogi, ljudi i dalje ne mogu da izdrže ispitivanje Božjeg Duha. „Međutim, uprkos tom padanju, njihova srca se ne usuđuju da odlutaju daleko od Mene. Među predmetima stvaranja, ko zbog Mojih dela ne počinje da Me voli?“ Ovo još više ukazuje na potpunu Božju mudrost i svemoć, i tako otkriva sve što su pripadnici Božjeg naroda mislili dok su bili u položaju služitelja: posle „trgovine“ koja je završila neuspehom, od „stotina hiljada“ ili „miliona“ u njihovim glavama na kraju nije bilo ništa. Međutim, zahvaljujući Božjim upravnim odlukama i zahvaljujući Božjem veličanstvu i gnevu – iako su pokunjeno oborili glave – oni su i dalje služili Bogu uz negativan način razmišljanja, a sva njihova praktična delovanja iz prošlosti postala su samo prazna priča i sasvim su zaboravljena. Umesto toga, da bi se zabavili, da bi prekratili vreme ili dokoličarili, oni su po svom nahođenju obavljali stvari koje su usrećivale njih i sve druge… Ovo se zaista događalo među ljudima. Tako se Bog otvara ljudskom rodu i kaže: „Ko zbog Mojih reči ne žudi za Mnom? U kome se zbog Moje ljubavi ne rađaju osećanja privrženosti?“ Budimo iskreni, svi ljudi su spremni da prihvate Božje reči i među njima nema nijednog koji ne voli da čita reči Božje; samo što nisu u stanju da Božje reči sprovedu u delo, jer su sputani svojom prirodom. Nakon što pročitaju Božje reči, mnogi ljudi ne mogu da podnesu da se od njih razdvoje, i u njima buja ljubav prema Bogu. Tako Bog još jednom proklinje Sotonu, ponovno razotkrivajući njegovo ružno lice. „Ova era, u kojoj se Sotona ponaša nekontrolisano i sumanuto poput tiranina“ takođe je upravo ono doba kada Bog započinje Svoje zvanično veliko delo na zemlji. On zatim započinje delo uništavanja sveta. Drugim rečima, što više Sotona besni, pre će doći Božji dan. Prema tome, što više Bog govori o Sotoninoj razuzdanosti, sve bliži je dan kada će Bog uništiti svet. To je ono što Bog objavljuje Sotoni.

Zašto je Bog uzastopno govorio: „(…) štaviše, iza Mojih leđa, oni se upuštaju u one ’pohvalne’ prljave rabote. Misliš li da telo, kojim Sebe zaodevam, ne zna ništa o tvojim postupcima, o tvom ponašanju i o tvojim rečima?“ On ove reči nije izgovorio samo jedanput ili dvaput. Zašto? Jednom kada Bog uteši ljude i oni postanu svesni Božje tuge zbog ljudskog roda, postaje im lako da zaborave prošlost dok s mukom grabe napred. Ipak, Bog prema ljudima nije ni najmanje popustljiv: On je i dalje usmeren na njihove misli. Tako On iznova poručuje ljudima da sebe spoznaju, da prestanu sa svojim razvratom, da se više ne upuštaju u takve pohvalne prljave rabote i da više nikada ne obmanjuju Boga u telu. Iako se ljudske prirode ne menjaju, korisno je podsetiti ih više puta. Nakon ovoga, Bog govori iz ljudske perspektive kako bi otkrio tajne u njihovim srcima: „Mnogo sam godina trpeo vetar i kišu, pa sam tako iskusio i gorčinu ljudskog sveta; međutim, nakon pažljivijeg razmišljanja, nema te patnje koja telesnu ljudskost može naterati da izgubi nadu u Mene, a još manje mogu ikakve slasti navesti ljude u telu da prema Meni postanu hladni, malodušni i prezrivi. Da li je njihova ljubav prema Meni zaista ograničena na nedostatak patnje ili na nedostatak slasti?“ „Sve ispod sunca je prazno“ – ove reči zaista imaju skriveno značenje. Dakle, Bog kaže da ništa ne može naterati ljude da izgube nadu u Njega, kao ni da prema Njemu postanu hladni. Ako ljudi ne vole Boga, to je isto kao da su mrtvi; ako ne vole Boga, onda je njihova patnja uzaludna, a sreća u kojoj uživaju prazna, i pridodaje se njihovim gresima. Pošto nijedan čovek istinski ne voli Boga, On kaže: „Da li je njihova ljubav prema Meni zaista ograničena na nedostatak patnje ili na nedostatak slasti?“ Kako bi u svetu ljudskosti iko mogao da postoji bez patnje ili slasti? Svaki put iznova, Bog kaže: „Nijedan čovek nikada nije zaista video Moje lice, niti je ikada zaista čuo Moj glas, jer Me ljudi zaista ne spoznaju.“ Bog kaže da Ga ljudi zaista ne spoznaju, međutim, zašto On od ljudi traži da Ga spoznaju? Nije li ovo protivrečno? Svaka pojedinačna Božja reč ima određenu svrhu. Pošto su ljudi otupeli, Bog koristi načelo da 100% Svog dela obavlja posredstvom ljudi kako bi na kraju posedovao 0,1 odsto u svakome od njihovih srca. Takav je metod kojim Bog deluje, a Bog mora tako da postupa kako bi postigao Svoje ciljeve. U tome je upravo i mudrost Božjih reči. Da li ste ovo shvatili?

Bog kaže: „Kada neposredno otkrivam Svoje tajne i jasno pokazujem Svoju volju u telu, vi na to ne obraćate pažnju; slušate zvukove, ali ne shvatate njihovo značenje. Preplavljen sam tugom. Iako sam u telu, nisam u stanju da obavljam delo službe tela.“ S jedne strane, ove reči nagone ljude da, usled sopstvene otupelosti, preuzmu inicijativu da sarađuju sa Bogom; s druge strane, Bog otkriva pravo lice Svog božanstva u ovaploćenom telu. Pošto su ljudi premali rastom, otkrivenje božanstva tokom perioda dok je Bog u telu jedino je u skladu sa njihovom sposobnošću da to prihvate. Tokom ovog koraka dela, većina ljudi i dalje nije u stanju da to potpuno prihvati, što dovoljno pokazuje koliko su neprijemčivi. Prema tome, tokom ovog dela, božanstvo ne obavlja svoju prvobitnu funkciju u celini; ono obavlja samo njen mali deo. To pokazuje da će se u budućem delu božanstvo postepeno otkrivati saglasno stanju oporavka ljudskog roda. Međutim, božanstvo ne raste postepeno; nego predstavlja ono što ovaploćeni Bog poseduje u suštini i nije nalik ljudskom rastu.

Božje stvaranje ljudi imalo je svoju svrhu i smisao, zbog čega je On rekao: „Kada bi Moj gnev uništio čitav ljudski rod, šta bi bila svrha Mog stvaranja neba i zemlje?“ Nakon što su ljudi iskvareni, Bog je planirao da zadobije delić njih radi Svog uživanja; nije Mu bila namera da svi ljudi budu uništeni, niti da budu istrebljeni pri najmanjem kršenju Božjih upravnih odluka. Božja volja nije takva; kao što je Bog rekao, to bi bilo besmisleno. I upravo zbog ove „besmislenosti“ Božja mudrost se jasno pokazuje. Zar nije još značajnije to što Bog govori i deluje na brojne načine kako bi grdio sve ljude, sudio im i na njih udarao, da bi na kraju izabrao samo one koji Ga zaista vole? Upravo se na ovaj način otkrivaju Božja dela i time stvaranje ljudi postaje još značajnije. Prema tome, većina Božjih reči se izgovara da naprosto pluta pored ljudi; ovo je stoga da bi se postigao cilj, a to je upravo stvarnost jednog dela Njegovih reči.

Prethodno: Poglavlje 8

Sledeće: Dodatak: Poglavlje 1

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera