Oduvek sam sebe smatrao poštenom osobom. Mislio sam da sam pouzdan u reči i delu, a i ljudi koji su me poznavali su govorili to isto. Osećao sam se kao iskrena i osoba dostojna poverenja. Nakon što sam postao vernik, retko kada bih lagao braću i sestre ili obmanjivao druge ljude. Zato sam oduvek verovao da, iako nisam savršeno iskrena osoba, bar nisam lukav, prepreden. No, onda sam kroz otkrivenje Božjih reči, spoznao da posedujem lukavu prirodu i zaista video svoje pravo lice.

Sećam se da mi je jednom prilikom moja saradnica, sestra Ešli, poslala poruku i pitala kako određeni projekat napreduje. Shvatio sam da nisam ispratio šta se s njim dešava, pa nisam znao detalje. Isprva sam pomislio da ću joj to i reći, ali sam zatim počeo da oklevam. Pitao sam se, budući da sam oduvek ostavljao utisak da sam pouzdan, ako iskreno kažem da sam zaboravio da ispratim šta se dešava, da li će pomisliti da sam neodgovoran po pitanju vršenja svoje dužnosti? Ostavio bih negativan utisak i tako izgubio kredibilitet u njenim očima. Odlučio sam da joj ne odgovorim odmah, već da se o projektu raspitam kod sestre koja je njim rukovodila i onda odgovorim Ešli. Onda bih, kako god se stvari odvijale, barem pokazao da vladam situacijom. Zato sam se ponašao kao da nisam video poruku, a potom odgovorio nakon što sam se uputio u dešavanja. Ešli mi tada nije ništa rekla, ali ja sam se stalno osećao nelagodno i uznemireno. Zatim sam pročitao ovo u rečima Svemogućeg Boga: „Poštenje znači da svoje srce poklanjate Bogu, tako što ste u svemu iskreni prema Njemu, u svemu otvoreni prema Njemu, što nikada ne krijete činjenice, ne pokušavate da obmanete one iznad i ispod vas i što ne radite stvari samo zato da biste iskamčili Božju naklonost. Ukratko, biti pošten znači biti čist u svojim postupcima i rečima, i ne obmanjivati ni Boga ni čoveka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). Božje reči su me posramile. Nije izgledalo kao da sam slagao, ali sam svojim načinom razmišljanja i zarad svojih ciljeva, svojim postupcima hteo da prikrijem, sakrijem nemar u vršenju dužnosti, uplašen da će me Ešli prozreti. Ponašao sam se kao da nisam video njenu poruku, a potom požurio da se informišem pre nego što joj odgovorim, kako bih je naveo da pomisli da vladam situacijom. Ostavljao sam lažni utisak, obmanjivao, što je pokazalo da sam lukav. Uvideo sam koliko su mi misli bile prevarne već kod tako malog problema i to da sam gajio pobude i primenjivao taktike kako bih prikrio istinu. Zar je to bilo pošteno? Bio sam nepouzdan. Shvatajući to, spoznao sam da nisam toliko iskren koliko sam mislio, da sam varao i obmanjivao. Rekao sam sebi da sledeći put obavezno moram da kažem potpunu istinu, da ne mogu da prikrivam stvari.

No, samo par dana kasnije, Ešli me je obavestila da će za dva dana naš vođa doći u kontrolu onoga na čemu radimo. Kada sam to čuo, srce je počelo da mi bubnja. Razmišljao sam o tome da vođa nije imala običaj da nas iznenada obilazi, pa sam se pitao da li se nešto događa, postoji li problem u našem radu. Mislio sam kako sam bio zauzet zalivanjem i kako nisam ispratio ili postigao mnogo toga u video produkciji kojom sam rukovodio. Šta da kažem vođi ako me bude pitala nešto u vezi s tim? Počeo sam da nagađam koja pitanja bi mogla da mi postavi o onome u šta nisam bio upućen kako bih na brzinu pronašao odgovore. Ako mi postavi pitanje na koje ne bih mogao da odgovorim, moglo bi da izgleda da ne radim svoj posao. Bio sam nekako zabrinut i uznemiren. Nakon što sam malo razmislio, shvatio sam da je normalno da vođa proverava šta se radi – zašto sam to preuveličavao? Spekulisao sam o tome šta je namera vođe i razbijao glavu oko toga kako da prikrijem probleme koje imam, uplašen da će ih ona prepoznati i reći mi da nisam radio svoj posao i da sam bio lažni vođa. Pokušavao sam da se pretvaram da sam ono što nisam. Zapravo je normalno da se vođa raspituje o poslu. Treba da budem otvoren u vezi s tim i promenim ono što ne valja. Zašto sam sve toliko preuveličavao? Bio sam lukav. Setio sam se nečega što je Svemogući Bog rekao: „Uživam u onima koji nisu sumnjičavi prema drugima i volim one koji spremno prihvataju istinu; ovim dvema vrstama ljudi posvećujem veliku pažnju jer su oni u Mojim očima pošteni ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako spoznati Boga na zemlji”). A Gospod Isus je rekao: „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete. Što je više od ovoga, od Zloga je” (Matej 5:37). Božje reči su jasne. Iskreni ljudi treba da stvari nazivaju svojim imenom, ali moje su misli bile prevarne. Želeo sam da zataškam svoje probleme, pa su mi nadolazile neiskrene misli. Zato sam se molio Bogu, tražeći od Njega da me povede u primeni istine, u tome da budem iskren i da budem potpuno otvoren šta god da me vođa upita.

Na našem sastanku je vođa prvo pitala za posao vezano za video produkciju, za koji sam ja direktno bio odgovoran, a ja sam većinu svog vremena i energije provodio na delo pojenja. Nisam previše pratio rad vezan za video produkciju. Nakon što sam to objasnio, ona me je iskritikovala što se ne bavim praktičnim radom, pa me zatim upitala koliko novih vernika ne posećuje skupove uredno. Na neki sam se način uspaničio kod tog pitanja. Nisam bio upućen u te detalje; ponekad bih pitao za to ali nisam se time ozbiljno bavio. Razmišljao sam kako sam upravo rekao da sam najveći deo svoje energije uložio u delo pojenja, pa ako ne budem mogao vođi da kažem ni to koliko novih vernika ne pohađa skupove, šta će pomisliti o meni? Mogla bi da me pita šta radim po čitav dan kada ni to ne znam i da li sam zapravo išta radio. Već je uočila tolike propuste oko posla sa video produkcijom, pa ako otkrije probleme i u delu pojenja neće li me odmah otpustiti? Rekao sam joj neku približnu cifru. Mislio sam da nije strašno ako sam malo i omašio. U svakom slučaju se ne može reći tačan broj, tako da to i nije bila laž. Nakon sastanka sam se detaljnije informisao i ispostavilo se da je moja procena bila prilično daleko od istine. Zaista sam se zabrinuo kada sam to video. Tog puta ne da nisam bio iskren, već sam izrekao notornu laž. Zašto nisam mogao da se uzdržim od laganja? Kada bih se molio, bilo je očigledno da imam vere da budem iskren. Zašto nisam mogao da se oduprem kada se suočim sa određenom situacijom? Užasno sam se osećao zbog toga. Neko mi je vreme reč „obmana” stalno padala na pamet. Osećao sam se kao da sam učinio nešto zaista sramno.

Molio sam se Bogu za to i čitao neke odlomke iz Božje reči ozbiljno razmišljajući. „Zar lažovima život nije naporan? Sve svoje vreme provode govoreći laži, a zatim ih prikrivaju sa još više laži i upuštaju se u podvale. Oni sami sebe iscrpljuju. Znaju da je takav život iscrpljujući – pa zašto onda i dalje žele da budu varljivi, a ne da budu pošteni? Da li ste ikada razmišljali o tome? To je zato što ljude zavara njihova sotonska priroda; ona ih sprečava da se oslobode takvog života, takve naravi. Ljudi su spremni da prihvate da budu tako prevareni i da žive u tome; oni ne žele da primenjuju istinu i da idu putem svetlosti. Ti misliš da je takav život iscrpljujući i da je takvo ponašanje nepotrebno – ali lažovi misle da je to apsolutno neophodno. Misle da bi, kada ne bi tako činili, doživeli poniženje, da bi to naškodilo njihovom imidžu, ugledu i interesima, i da bi previše izgubili. Oni te stvari cene, čuvaju svoj imidž, svoj ugled i položaj. To je pravo lice ljudi koji ne vole istinu. Ukratko, kada ljudi nisu voljni da budu pošteni ili da primenjuju istinu, to je zato što ne vole istinu. U svojim srcima oni cene stvari kao što su ugled i položaj, vole da prate ovozemaljske trendove i žive pod Sotoninom vlašću. To je problem njihove prirode. Danas ima ljudi koji godinama veruju u Boga, koji su čuli mnoge propovedi i znaju šta je verovanje u Boga. Ali oni i dalje ne primenjuju istinu i nisu se nimalo promenili – zašto je tako? Tako je zato što ne vole istinu. Čak i ako razumeju ponešto istine, oni još uvek nisu u stanju da je primene. Za takve ljude, bez obzira na to koliko godina veruju u Boga, to će biti uzalud” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”).

„Neki ljudi nikada nikome ne govore istinu. Oni unapred razmotre i usavrše sve što im padne na pamet pre nego što progovore pred ljudima. Nikada ne znaš šta je od onoga što kažu istina, a šta laž. Danas kažu jedno, sutra drugo, jednoj osobi kažu jedno, a drugoj nešto drugo. Sve što kažu protivrečno je samo po sebi. Kako takvim ljudima može da se veruje? Veoma je teško tačno dokučiti činjenice i ne možeš da izvučeš ni jednu jedinu poštenu reč iz njihovih usta. Kakva je to narav? To je lažljivost. Da li je lažljivu narav lako promeniti? Nju je najteže promeniti. Sve što uključuje narav odnosi se na čovekovu prirodu, a ništa nije teže promeniti od onoga što se odnosi na nečiju prirodu. Izreka ’Vuk dlaku menja, ali ćud nikada’ potpuno je tačna! Bez obzira na to o čemu pričaju ili šta rade, lažljivci uvek imaju lične ciljeve i namere. Ako ih nemaju, neće ništa reći. Ako pokušaš da shvatiš koji su njihovi ciljevi i namere, odjednom će ućutati. Ako im se slučajno nešto omakne, učiniće sve da na neki način to izvrnu, da te zbune i spreče da saznaš istinu. Bez obzira na to šta lažljivci rade, nikome neće dozvoliti da sazna celu istinu o tome. Bez obzira na to koliko vremena ljudi provedu s njima, niko ne zna šta se zaista dešava u njihovim glavama. Takva je priroda lažljivaca. Bez obzira na to koliko lažljivac govori, drugi ljudi nikada neće znati šta su njegove namere, šta stvarno misli, niti šta tačno pokušava da postigne. Čak ni njihovi roditelji ne uspevaju u to da proniknu. Izuzetno je teško pokušati shvatiti lažljivce, jer niko ne može da prozre šta im je na umu. Evo kako lažljivci govore i ponašaju se: nikada ne govore ono što misle niti prenose ono što se zaista dešava. To je vrsta naravi, zar ne? Kada poseduješ lažljivu narav, nije važno šta govoriš, niti šta radiš – ta narav je uvek u tebi, kontroliše te, tera te da igraš igre i da smišljaš smicalice, da se poigravaš ljudima, prikrivaš istinu i stvaraš paravan. To je lažljivost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja”). Božje reči su mi ukazale na to da nisam mogao, a da ne slažem i obmanjujem i ne zataškavam istinu jer sam bio lukav i čuvao svoj obraz i položaj. To su bile stvari koje sam oduvek štitio. Razmislio bih i pripremio se šta ću reći, i bez obzira koliko me to zamaralo, nisam želeo da budem direktan. Setio sam se kako sam se molio Bogu da mi pomogne da budem iskrena osoba, a kada se vođa propitivala o samom poslu koji nisam obavljao, razmišljao sam da će ona, ako joj direktno kažem da ne znam to što me pita, pomisliti da se nisam bavio praktičnim radom i da sam nepouzdan ili, što je najgore, da bi mogla da me otpusti. Da bih zaštitio svoj položaj, nisam želeo da vođa vidi da imam problema u obavljanju svoje dužnosti, pa sam smišljao način da istinu zataškam. Detalje zapravo nisam znao ali sam lukavo izmislio neku proizvoljnu cifru kako bi ona pomislila da se dobro razumem u svaki vid svog posla i da sam sposoban da ga dobro obavljam. Shvatio sam da sam spreman da slažem o nečemu tako jednostavnom samo da bih zaštitio svoje ime i položaj. To je bilo tako zlobno! Sasvim je normalno praviti greške u obavljanju dužnosti, tako da nema potrebe skrivati stvari ili biti neiskren. No, u svom pokušaju da zaštitim sliku koju vođa ima o meni, slagao sam i zataškao svoje probleme, tako žrtvujući samo svoje dostojanstvo. Kako budalasto od mene! Ovo me je navelo da shvatim da iako sam se činio stvarno bezazlenim, nisam bio iskren u onome što govorim niti prostodušan u onome što mislim. Ono što sam otkrio bila je sotonska narav. Bio sam lukav i beščastan. Tada sam shvatio koliko sam prepreden, pogan i iskvaren. Gadio sam se samom sebi, pa kako se ne bih smučio Bogu? Oduvek sam sebe smatrao istinoljubivom osobom, koja bi retko kad bila lažljiva. Pored toga, nikada nisam otvoreno učinio bilo šta protivno Bogu, pa sam mislio da me On vidi kao jednu dobru, iskrenu osobu. Čak sam razmišljao da nema potrebe da primenjujem istinu da bih postao iskren, već da je dovoljno da nastavim da vršim svoju dužnost i na taj način sledim Boga, pa ću na kraju biti spasen. Bio sam tako patetičan i slep. Da me stvarnost nije suočila sa činjenicama i sudom Božjih reči, ne bih sebe uopšte spoznao. Konačno sam uvideo da sam bio daleko od onoga što jedna iskrena osoba predstavlja, da nisam bio ni nadomak tome.

Nakon toga sam pročitao odlomak iz reči Svemogućeg Boga. „Kada su razotkriveni i orezani, antihristi pre svega pronalaze različite razloge u sopstvenu odbranu, pronalaze svakakve izgovore u pokušaju da se skinu sa udice, čime postižu svoj cilj da izbegnu sopstvenu odgovornost i svoj cilj da im bude oprošteno. Antihristi se najviše plaše toga da će Božji izabrani narod raskrinkati njihov karakter, njihove slabosti i mane, njihovu Ahilovu petu, njihov stvarni kov, kao i ono za šta su kadri – pa se stoga svim silama upinju da se lažno predstave kako bi prikrili svoje nedostatke, probleme i iskvarene naravi. Kada su im zlodela demaskirana i razotkrivena, njihova prva pomisao nije da priznaju ili da prihvate ovu činjenicu, niti da učine sve što je u njihovoj moći da se iskupe za svoje greške ili da ih nadomeste, već umesto toga nastoje da smisle različite metode koje bi upotrebili da ih prikriju, da zbune i navedu na stranputicu one koji su raskrinkali njihove postupke, da ne dozvole pripadnicima Božjeg izabranog naroda da vide pravo lice stvari, da im ne dozvole da saznaju koliko su njihovi postupci naudili kući Božjoj i u kojoj meri su prekinuli i ometali rad crkve. Naravno, ono čega se najviše plaše jeste da Svevišnji to ne otkrije, jer kada Svevišnji to dozna, sa njima će se obračunavati u skladu sa načelom, za njih će sve biti završeno, predstoji im da budu odbačeni i isključeni. Stoga, kada je njihovo zlodelo razotkriveno, antihristima nije prva stvar da razmisle o tome u čemu su pogrešili, u čemu su prekršili načela, zašto su učinili to što su učinili, kakvom su se naravi rukovodili, kakve su im bile namere, u kakvom su stanju bili u tom trenutku, da li je to učinjeno zbog svojeglavosti ili zbog lažiranja njihovih namera. Umesto da to detaljno analiziraju i da, pre svega, o tome razmišljaju, oni razbijaju glavu u potrazi za načinom da prikriju stvarne činjenice. Istovremeno, daju sve od sebe da pred pripadnicima Božjeg izabranog naroda objasne svoje postupke, da im se opravdaju, da ih prevare, čineći da veliki problemi izgledaju kao mali, a da mali problemi nisu problemi, da se na blef iz toga izvuku, ne bi li se zadržali u kući Božjoj, bezobzirno čineći nedela i zloupotrebljavajući svoju moć, i nastavili da ljude navode na stranputicu i kontrolišu ih, da ih navode da se na njih ugledaju i da čine ono što im kažu, kako bi antihristi zadovoljili svoje ambicije i želje” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Jedanaesta stavka: Ne prihvataju orezivanje, niti imaju pokajnički stav kada počine išta pogrešno, već umesto toga šire predstave i javno donose sud o Bogu”). Božje reči su me zaista zabrinule. Pogotovo sam, kada sam pročitao reči poput „antihrist”, „prikrivanje pravih činjenica”, „prevariti” i „zbuniti”, osetio kao da mi Bog sudi i razotkriva meni samom ko sam. Pomislio sam na ono kada me je Ešli pitala da li sam pratio projekat, a ja nisam odmah priznao da nisam, niti sam se preispitao niti razmišljao šta bi trebalo da promenim Pretvarao sam se da nisam video njenu poruku, a zatim požurio da pronađem odgovore i uzvratim na nju. Na taj način Ešli ne bi saznala da nisam u toku sa projektom, niti da se nisam dovoljno odgovorno odnosio prema svojoj dužnosti. Pomislila bi da sam pouzdan, da nema potrebe da brine. Potom je viši vođa, kada je došla da proveri ono što radim, otkrila neke probleme u mom radu, orezala me i obračunala se sa mnom. Ne samo da nisam prihvatio istinu ili preispitao se, priznao da nisam radio što treba i da sam bio nemaran u vršenju svoje dužnosti, već sam lagao i zataškavao svoje probleme. Čak sam sebi rekao da treba više da se potrudim da bih u budućnosti mogao brzo da odgovorim na svako vođino pitanje, kako ne bi pronašla greške ili propuste u mom radu, već da pomisli da obraćam pažnju na detalje i da sam odgovoran. Razbijao sam glavu kako da sebe zaštitim, bojeći se da će me ljudi prozreti i da neće više o meni imati sliku odgovorne, pouzdane osobe. Moj cilj je bio da zauzmem posebno mesto u srcima drugih. Uvideo sam da zaista otkrivam antihristovsku narav. Kada neko kritikuje ili razotkriva antihriste, oni se ne pokoravaju, niti se preispituju, već daju sve od sebe da se opravdaju, da skinu odgovornost sa sebe i prikriju svoje probleme, potpuno besramni. Antihristi ne pokazuju ni najmanju želju da prihvate istinu, već samo spletkare kako bi govorili i ponašali se na način kojim štite svoj položaj. Zar se nisam i ja tako ponašao? Nisam radio ništa, niti sam se posvetio svojoj dužnosti, i trebalo je da se zbog toga osećam krivim. No, ja sam bio neosetljiv pokušavao da se dosetim svega što bi mi pomoglo da se zaštitim. Uvideo sam da sam po prirodi ljigav, lukav i zao. Osećao sam se kao da sam potpuno ogoljen, razotkriven pod dnevnim svetlom, da Bog sudi i osuđuje moje postupke. Takođe sam mogao da osetim da Božja pravednost ne trpi nikakvu uvredu i zaista sam se uplašio. Znao sam da moram da se pokajem i promenim istog trenutka.

Kasnije sam pročitao odlomak iz reči Svemogućeg Boga. „Samo oni koji teže iskrenosti mogu spoznati koliko su duboko iskvareni i da li zaista poseduju nešto od ljudskog obličja, i samo oni mogu jasno da sagledaju vlastitu meru ili da uvide sopstvene nedostatke. Jedino kada primene iskrenost, ljudi mogu da postanu svesni koliko lažu i koliko duboko skrivaju vlastitu lažljivost i neiskrenost. Samo kada primenjuju iskrenost, ljudi mogu postepeno da spoznaju istinu o vlastitoj iskvarenosti i vlastitu priroda-suštinu, a njihova iskvarena narav će se jedino tada neprestano pročišćavati. I samo neprekidnim pročišćavanjem sopstvene iskvarene naravi, ljudi će moći da steknu istinu. Izdvojte vreme da iskusite ove reči. Bog ne usavršava one koji su lažljivi. Ako ti srce nije iskreno – ako nisi iskrena osoba – nećeš od Boga biti zadobijen. Isto tako, nećeš zadobiti istinu niti ćeš moći da zadobiješ Boga. Šta znači ako ne zadobiješ Boga? Ako ne zadobiješ Boga i ako ne budeš razumeo istinu, onda nećeš spoznati Boga, te stoga nikako nećeš moći da se uskladiš s Bogom, što znači da ćeš u tom slučaju biti neprijatelj Božji. Ako nisi u skladu s Bogom, onda Bog nije tvoj Bog; a ako Bog nije tvoj Bog, ti ne možeš da budeš spasen. Ako ne tragaš da bi bio spasen, zašto onda veruješ u Boga? Ukoliko ne budeš mogao da postigneš spasenje, zauvek ćeš biti ljuti neprijatelj Božji, i kraj će ti biti određen. Prema tome, ako žele da budu spaseni, ljudi za početak moraju biti iskreni. Na kraju, oni koje je Bog zadobio bivaju obeleženi. Znate li o kakvom se belegu radi? To je u zapisano u biblijskom Otkrivenju: ’Laž nikad nisu izustili; oni su neporočni’ (Otkrivenje 14:5). Ko su ’oni’? To su ljudi koje je Bog spasao, usavršio i zadobio. Kako Bog opisuje te ljude? Kakve su karakteristike i izrazi njihovog ponašanja? Oni su neporočni. Nikad ne lažu. Verovatno svi možete da razumete i da dokučite šta znači nikada ne lagati: to znači biti iskren. Na šta se odnosi izraz ’neporočni’? Označava ljude koji ne čine zlo. A na čemu se zasniva nečinjenje zla? Ono se, bez sumnje, zasniva na strahu od Boga. Prema tome, biti neporočan znači bojati se Boga i kloniti se zla. Kako Bog definiše neporočnog čoveka? Sa stanovišta Boga, savršeni su samo oni koji se boje Boga i klone se zla; neporočni ljudi su, dakle, oni koji se boje Boga i klone se zla, a samo savršeni ljudi su neporočni. Ovo je u potpunosti tačno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Božje reči su tako istinite. Pošto nisam praktikovao iskrenost, nikako nisam mogao da spoznam koliko sam lagao i obmanjivao, niti koliko je moja narav bila podla. Bog kaže: „Bog ne usavršava one koji su lažljivi. Ako ti srce nije iskreno – ako nisi iskrena osoba – nećeš od Boga biti zadobijen. Isto tako, nećeš zadobiti istinu niti ćeš moći da zadobiješ Boga.” Podli ljudi su puni laži. Oni proživljavaju sotonsku narav u celosti i neprijatelji su Bogu. Pripadaju Sotoni i Bog ih ne može spasti. Uvideo sam koliko je sve moje obmanjivanje bilo opasno i sramno. Znao sam da ne mogu tako da nastavim već da moram da priznam svoje greške i primenim istinu kako bih bio iskren.

Spremio sam se da pošaljem poruku vođi i kažem joj šta se zapravo dogodilo, ali sam bio pomalo neodlučan. Brinuo sam se šta će vođa misliti o meni, ako otvoreno progovorim o svojoj neiskrenosti. Da li će pomisliti da sam suviše podao, da sam preuveličavao nešto tako jednostavno, pa čak i lagao, da nisam dostojan poverenja? Nisam želeo da otvoreno porazgovaram o tom slučaju, već sam mislio da sledeći put budem otvoren, da budem iskren, pa da će se to smatrati kao da sam se pokajao. Nastavljao sam da se tešim da više nikada neću lagati, ali moja me je savest osuđivala i osećao sam se krivim. Tada sam ugledao jedan odlomak iz Božjih reči. „Kod ljudi se, dok doživljavaju vlastito poštenje, javljaju mnogi praktični problemi. Ponekad govore bez mnogo razmišljanja, pa se u trenutku izbrbljaju i slažu nešto, zato što se rukovode pogrešnim motivima i ciljevima, taštinom ili gordošću, te su stoga prinuđeni da sve više lažu kako bi prikrili tu inicijalnu laž. Iako se naposletku ne osećaju spokojno u srcu, oni nisu u stanju da povuku sve laži koje su izgovorili, nemaju hrabrosti da isprave vlastite greške i da priznaju da su lagali, te na taj način sve više i više greše. Nakon toga im se neprestano čini kako im teški kamen pritiska srce, stalno traže priliku da sve iznesu na videlo, da priznaju grešku i da se pokaju, ali im nikada ne polazi za rukom da tu svoju nameru sprovedu u delo. Na kraju, oni pažljivo razmisle o tome i kažu sebi: ’Nadoknadiću to dobrim obavljanjem dužnosti ubuduće.’ Stalno govore da će nadoknaditi, ali nikada to ne učine. To baš i nije tako jednostavno kao izvinjenje nakon izgovorene laži – možeš li da nadoknadiš svu štetu i posledice iznošenja laži i upuštanja u prevaru? Ako možeš da se, usred velike mržnje prema sebi, pokaješ i da nikada više ne učiniš tako nešto, Bog će prema tebi možda i biti trpeljiv i milostiv. Ali, ako samo pričaš šarene laže i obećavaš da ćeš ubuduće nadomestiti štetu nanetu laganjem, ali se pritom ne pokaješ iskreno i kasnije nastaviš da lažeš i da varaš, to onda znači da krajnje tvrdoglavo odbijaš da se pokaješ i zasigurno ćeš biti isključen. Ljudi koji imaju savesti i razuma trebalo bi to da prepoznaju. Posle laganja ili upuštanja u obmanu, nije dovoljno samo razmišljati o popravljanju svog ponašanja; najvažnije je da se morate iskreno pokajati. Ako želiš da budeš pošten, moraš rešiti problem laganja i obmanjivanja. Morate govoriti istinu i činiti praktične stvari. Ponekad ćete, zbog toga što ste rekli istinu, izgubiti svoj obraz i biti orezani, ali time ćete istinu sprovesti u delo. To što ćete se, bar u tom jednom slučaju, pokoriti i udovoljiti Bogu, biće vredno truda i doneće vam utehu. U svakom slučaju, konačno ćete moći da svoje poštenje pokažete na delu i moći ćete da kažete šta vam na srcu leži, bez potrebe da se zbog toga branite i pravdate, a to je ono što zaista predstavlja napredak. Bez obzira na to da li ćeš biti orezan ili zamenjen, u srcu ćeš se osećati nepokolebljivo, jer nisi lagao; budući da svoju dužnost nisi pravilno obavljao, znaćeš da je sasvim opravdano to što si orezan i što si pozvan na odgovornost. To je pozitivno mentalno stanje. Nasuprot tome, kakve će biti posledice ako budeš pribegavao prevari? Nakon učešća u prevari, kako ćeš se u srcu osećati? Biće ti nelagodno, stalno će te progoniti osećaj krivice i iskvarenosti u srcu i stalno ćeš sebe osuđivati: ’Kako sam mogao da slažem? Kako sam samo mogao da se ponovo upuštam u prevaru? Zašto sam takav?’ Činiće ti se da ne možeš da podigneš glavu, baš kao da te je sramota da pogledaš Bogu u lice. Naročito nakon što ih Bog blagoslovi i podari im Svoju blagodat, milost i trpeljivost, ljude je još više stid da varaju Boga i u svojim srcima sve jače osećaju prekor, a sve manje spokoj i radost. Na koji problem sve to ukazuje? Na problem da obmanjivanje drugih ljudi predstavlja otkrivanje vlastite iskvarene naravi, pobunu protiv Boga i opiranje Bogu, te će ti stoga sve to naneti bol” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Ovo je u potpunosti opisalo moje stanje. Imao sam osećaj da mi Bog sve to direktno govori i uvideo sam da su lažljiva i iskrena osoba dve dijametralno suprotne osobe. Lažljivost nije put kojim treba ići i ona se ne nalazi unutar prave ljudskosti. Neko može postići svoj cilj služeći se smicalicama, ali će izgubiti svoj integritet i dostojanstvo; to će mu samo doneti osećaj krivice i nelagodnost, pa će živeti u tami i Sotoni služiti kao predmet podsmeha. Kada sam govorio laži, gajio sam zle namere, što je bilo potpuno sramno a Sotona se sa mnom mučki poigravao. Moja je neiskrenost prijala mojoj hvalisavosti na trenutak, ali je dovela do Božje osude. Nisam li bio idiot? U svakom ključnom momentu kada je trebalo da kažem istinu, ja sam sebi ugađao govoreći: „Sledeći put, sledeći put.” Praštao sam sebi, nisam primenjivao istinu koju sam spoznao, tako da nikada nisam proživeo stvarnost jedne iskrene osobe. Rekao sam sebi da ne mogu da nastavim to da činim i da nije bitno kako me ljudi vide, da treba da živim pred Bogom, prihvatim Njegovo prosuđivanje i udovoljim Mu. To je ključno. Čak i da me neko i prozre i izgubim obraz, primenjivanje istine i iskrenost bi značilo zadobijanje Božjeg odobrenja, a to je ono što je najvažnije i što je toliko vredno i značajno! Isto tako sam stalno zataškavao sopstvene probleme i mislio da drugi možda neće saznati za njih ili me zbog njih kritikovati; nisam prepoznavao sopstvenu iskvarenost i greške, pa nisam mogao da promenim svoju iskvarenu narav, niti da bolje vršim svoju dužnost. Ove su stvari ostale duboko zakopane u mom srcu poput tumora koji nije prestajao da raste i koji bi mi konačno presudio. No, braća i sestre koji su bili otvoreni i prostodušni jednostavno bi sve svoje greške ili pitanja u vezi sa dužnostima otvoreno iznosili na sto, pa su ponekad bili prekorevani ili čak otpušteni, ali bi to zaista dotaklo njihova srca. Bili su u stanju da brže spoznaju svoje probleme i potraže istinu kako bi ih rešili, a to im je donelo veliki napredak u životu. To je iskustvo bilo neprijatno za njih, ali su zato zadobili Božje odobrenje, jer su primenjivali istinu. To znači biti pametan. Mislio sam da sam pun ideja, da sam promućuran, da je pametno obmanjivati druge, ali sam bio kompletna i potpuna budala, totalni idiot! Brinuo sam za sitnice, a nisam vodio računa o bitnim stvarima. Baš sam bio smešan. Onda sam prestao da marim za to šta bi ljudi mogli da pomisle o meni i sve što sam želeo je bilo da primenjujem istinu i posramim Sotonu, umesto da ponovo razočaram Boga. Skupio sam hrabrosti da vođi kažem istinu, kao i razlog zbog kojeg sam lagao. Osetio sam mir i olakšanje nakon što sam poslao tu poruku. Vođa mi je ubrzo odgovorila porukom govoreći: „Poraditi na iskrenosti na ovaj način je divno. I ja imam lukavu narav i ja treba da prođem kroz Božji sud.” Videvši to bio sam veoma dirnut, ali i posramljen. Samo ovaj jedan pokušaj da budem iskrena osoba mi je pokazao da je to jedini ispravan način da se bude čovek.

Nakon toga sam svojevoljno svakodnevno pokušavao da budem iskren u onome što govorim i činim, što mi je pokazalo da umem da pogrešno postupam i budem pristrasan na različite načine. Ponekad sam govorio na osnovu svojih predstava i nisam se držao činjenica, a ponekad sam preterivao. Ponekad bih se namerno predstavljao kao neko ko nisam i bio lažljiv. Postajalo je sve očiglednije da sam zapravo lažov. Sećam se da me je jednom neki vođa pitao kako napreduje određeni projekat i ja sam pomislio da nisam imao vremena da vidim kako se isti odvija. Da sam jednostavno rekao da ne znam i da moram da pitam, ne bi li on pomislio da nisam pragmatičan i da ne radim svoj posao? Razmišljao sam kako da izbegnem pitanje i vratim mu se nakon što pogledam projekat, pa onda, sve i da nije završen, vođa neće imati ništa loše o meni da kaže, a i to bi pokazalo da barem pratim šta se dešava. Kada sam hteo da pošaljem poruku, shvatio sam da sam opet bio prevrtljiv u nameri da zaštitim sopstvenu reputaciju. Zato sam se pomolio Bogu i rekao: „Bože, želim da se ostavim svojih lukavih pobuda i primenjujem istinu kao jedna iskrena osoba. Molim te vodi me i pomozi mi.” Zatim su mi sledeće reči Svemogućeg Boga pale na um: „Lagati znači rasprodavati vlastiti karakter i dostojanstvo. Time se čovek lišava svog dostojanstva i karaktera, a to se Bogu nimalo ne dopada i On se toga gnuša” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Reči „karakter” i „dostojanstvo” su me zaista podstakle da govorim istinu, da prestanem da živim poput demona. Zato sam iskreno odgovorio na poruku i rekao: „Nisam siguran što se tiče detalja; morao bih prvo da pogledam.” Osetio sam takav mir u svom srcu nakon što sam je poslao. Sve sam više osećao da je iskrenost najosnovniji aspekt ljudskosti, koračanja pravim putem.