Jednog dana, saznao sam da je pridošlica koja se tek priključila crkvi propustila dva skupa, pa sam pitao starešinu grupe zašto, ali mi ona nije odgovorila. Nešto kasnije, ta pridošlica je nastavila da ponovo dolazi na sastanke, pa nisam pitao starešinu grupe za razlog. Mislio sam: „Dok god ta pridošlica normalno prisustvuje sastancima, to je u redu. Trenutno imam mnogo posla u svojoj dužnosti, a detaljno praćenje iziskuje mnogo vremena i napora. Ponovo ću pitati kada budem imao vremena.“ Ali, kasnije sam zaboravio na to. Na jednom drugom sastanku, primetio sam da je ta pridošlica otišla u sred sastanka. Pitao sam starešinu grupe zašto, ali mi ona i dalje nije odgovorila i nikada nisam došao do suštine ovog pitanja. Takođe, nisam otišao do te pridošlice da je pitam da li ima neka stanja ili poteškoće. Nakon izvesnog vremena, iznenada sam primetio da ova pridošlica nije bila prisutna na nekoliko uzastopnih sastanaka. Tada sam se zabrinuo. Brzo sam stupio u kontakt sa njom, ali nije mi odgovorila. Brinuo sam da će napustiti crkvu, pa sam stupio u kontakt sa starešinom grupe da bih video da li ona može da stupi u kontakt sa tom pridošlicom, ali starešina grupe mi je rekla: „Ta pridošlica nikada nije odobrila moj zahtev za prijateljstvo, tako da ne mogu da stupim u kontakt.“ Osećao sam izvesno kajanje. Da sam ovaj problem ispitao ranije, mogao sam da smislim kako da ga popravim, ali sada je bilo kasno. Ja sam bio kriv jer nisam ispratio situaciju. Nedugo zatim, pročitao sam zapisnike razgovora sa tom pridošlicom, u nadi da ću saznati nešto više o njenoj situaciji. Ispostavilo se da, nakon nekoliko reči dobrodošlice, nikada nisam razgovarao sa njom o bilo čemu drugom. Nisam ništa znao o njoj. Shvatio sam da su slabe šanse da je vratim. Razlog zbog kog se to dogodilo bio je taj što sam otaljavao posao. Ali u to vreme ja nisam ozbiljno razmišljao o sebi u vezi sa ovim pitanjem. Samo sam nakratko razmislio o tome, priznao da sam pomalo nemaran i to je bilo sve.

Nadzornici nije trebalo mnogo da me upita za tu pridošlicu i za razloge zbog kojih je napustila crkvu. To me je učinilo veoma nervoznim. Pomislio sam: „O-o, sada će me razotkriti.“ Nadzornica će sigurno reći da sam otaljavao svoju dužnost i da nisam pouzdan. Šta bih radio kada bih bio otpušten? Naravno, nadzornica je ukazala na moj problem nakon što je videla zapisnik razgovora, rekavši da sam otaljavao posao i da nisam brinuo niti se trudio da saznam kakvo je stanje te pridošlice. Kada sam to čuo, brzo sam pokušao da se opravdam: „Ta pridošlica nije odgovorila na moj pozdrav, tako da nisam mogao da nastavim razgovor.“ Nadzornica me je orezala, rekavši: „Ne radi se o tome da nisi mogao da razgovaraš, radi se o tome da uopšte nisi brinuo o njoj.“ Brinuo sam da, kada bih priznao da sam otaljavao posao, da bih morao da preuzmem odgovornost, pa sam brzo objasnio: „Uglavnom je starešina grupe bila odgovorna za tu pridošlicu. Mislio sam da je ona u kontaktu sa tom pridošlicom, pa u tom periodu nisam pitao šta se dešava sa tom pridošlicom. Pitao sam starešinu grupe, ali mi ona nije odgovorila na vreme.“ Nadzornici sam pokazao poruke koje sam slao starešini grupe kako bih dokazao da mi je zapravo stalo do pridošlice. Starešini sam pokazao i poruke koje sam kasnije slao pridošlici kako bih dokazao da sam ja bio taj koji je otkrio da ona ne dolazi na sastanke i da sam pokušao blagovremeno da stupim u kontakt sa njom, ali mi ona nije odgovorila. Čak sam smislio i razlog zbog kojeg navodno nisam mogao telefonom da stupim u kontakt sa pridošlicom, jer mi propovednik jevanđelja nije dao broj telefona te pridošlice. U tom trenutku, jedino sam mislio na to kako da ne preuzmem odgovornost. Pružio sam mnogo objektivnih razloga, u nadi da će nadzornica misliti da je postojao uzrok problema, da nisam ja kriv, ili barem da nisam kriv samo ja, već i drugi. Videla je da nisam priznao svoje probleme i da sam izbegavao odgovornost, pa me je orezala, rekavši: „Ova pridošlica je bila na nekoliko sastanaka, što jasno pokazuje da ona žudi za istinom, ali ti je nisi na vreme pitao za njenu situaciju i poteškoće, a sada izbegavaš odgovornost govoreći da nisi imao njen broj. To je pomalo nerazumno!“ Shvatio sam da je ona jasno uvidela moje probleme i nisam mogao da izbegnem preuzimanje odgovornosti. Bio sam zabrinut i pomislio sam: „Šta će nadzornica misliti o meni? Da li će reći da ja ne radim nikakav stvaran posao? Da li ću biti otpušten?“ Bio sam veoma uznemiren i nisam mogao da se smirim. Nakon toga, razmislio sam o svemu što je dovelo do ovoga, i shvatio sam da nisam iskrena osoba po ovom pitanju i da ne prihvatam orezivanje. Jasno je da nisam ispunio svoju dužnost, da sam je otaljavao, ali i dalje sam izvodio trikove i izmišljao izgovore kako bih opravdao sebe. Čak sam pokušao da optužim propovednika jevanđelja jer mi nije dostavio broj telefona. Odbijao sam da priznam činjenicu da sam otaljavao svoju dužnost i nisam razmišljao o sebi. Posmatrajući svoje ponašanje, osećao sam se veoma neugodno. Iako sam svaki dan čitao Božje reči, kada sam se susreo sa stvarnim okruženjem, kada sam bio orezan, i dalje sam živeo u skladu sa svojom iskvarenom naravi i nisam prihvatao istinu. Osećao sam da je moja iskvarenost preduboka i odlučio sam da će mi biti teško da se promenim, pa sam se osećao pomalo negativno.

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči: „Traganje za istinom je stvar dobre volje. Ako voliš istinu, Sveti Duh će delovati u tebi. Ako voliš istinu, ako se moliš Bogu i zavisiš od Njega, ako razmišljaš o sebi i nastojiš da sebe spoznaš bez obzira na progone i nevolje koji te zadese, i ako aktivno tragaš za istinom kako bi otklonio probleme koje si u sebi otkrio, i u stanju si adekvatno da obavljaš svoju dužnost, bićeš postojan u svom svedočenju. Kad ljudi vole istinu, kod njih se sve ovo ispoljava prirodno. Te se manifestacije javljaju dobrovoljno, rado i bez prinude, bez ikakvih dodatnih uslova. Ako su u stanju da na ovaj način slede Boga, ljudi će na kraju steći istinu i život, zakoračiće u istina-stvarnost i proživeće život u liku čoveka. (…) Bez obzira na razlog zbog kojeg veruješ u Boga, Bog će na kraju tvoj ishod odrediti na osnovu toga da li si stekao istinu. Ako ne budeš stekao istinu, nijedno tvoje opravdanje ili izgovor neće držati vodu. Možeš ti da rezonuješ kako god želiš, možeš koliko hoćeš da se zaplićeš – da li će Bog mariti za to? Da li će Bog razgovarati s tobom? Hoće li raspravljati i savetovati se s tobom? Hoće li se s tobom konsultovati? Koji je odgovor? Neće. Sasvim je sigurno da neće. Ma koliko da su tvoji razlozi čvrsti, oni neće biti prihvaćeni. Ne smeš pogrešno razumeti Božje namere i misliti da ne moraš tragati za istinom ukoliko ponudiš raznorazne razloge i izgovore. Bog želi da budeš u stanju da za istinom tragaš u svakom mogućem okruženju i ma šta da te zadesi, te da konačno uspeš da zakoračiš u istina-stvarnost i da zadobiješ istinu. Bez obzira na okolnosti koje je Bog za tebe uredio, bez obzira na kakve ljude i događaje nailaziš i u kakvom se okruženju nalaziš, ti treba da se moliš Bogu i da tragaš za istinom kako bi se s njima suočio. Upravo su to lekcije koje treba da naučiš tokom svog traganja za istinom. Ako stalno tražiš izgovore da iz tih okolnosti izađeš, da ih izbegneš, da ih odbiješ ili da im se odupreš, Bog će dići ruke od tebe. Besmisleno je iznalaziti razloge, biti tvrdoglav i naporan – ukoliko se Bog ne pobrine za tebe, izgubićeš svaku šansu za spasenje“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (1)“). Video sam u Božjim rečima da nije teško razrešiti iskvarenost i ući u istina-stvarnosti. Ključno je šta ljudi odaberu i da li tragaju za istinom i primenjuju je. Bez obzira na okolnosti, da li se radi o orezivanju, neuspesima ili preprekama, ljudi moraju da budu u stanju da razmišljaju o sebi i aktivno tragaju za istinom. Kada postigneš malo razumevanja, primeni ga i postupaj u skladu sa istina-načelima. Uradi to i videćeš rast i promenu. Međutim, kada te orežu, ako stalno izbegavaš, odbijaš i izmišljaš izgovore, ne samo da nećeš zadobiti istinu, već će te i Bog odbiti. Kada ponovo pogledam sebe, kada sam bio orezan, nisam to prihvatao, nisam slušao niti iskreno priznao svoj problem i razmišljao o njemu, niti sam aktivno tragao za istinom kako bih razrešio svoju iskvarenu narav. Umesto toga, postao sam negativan, suprotstavljao sam se i odlučio da mi je preteško da se promenim. Ponašao sam se nerazumno i odbijao sam da budem orezan! To nije bio stav prihvatanja istine. Kada sam to shvatio, nisam želeo da živim u negativnom stanju i donesem sud o sebi. Želeo sam da tragam za istinom kako bih razrešio svoje probleme. Počeo sam da razmišljam i pitao sam se zašto sam obično govorio tako ugodno, a kada su me orezali, nisam to prihvatio i postao sam negativan i protivan. Kakvu narav je to otkrilo?

U svom traganju, pročitao sam dva odlomka Božjih reči: „Neki od njih su u stanju da priznaju da su đavoli, Sotone i potomci velike crvene aždaje, i veoma lepo govore o toj svojoj samospoznaji. Međutim, kad pokažu svoju iskvarenu narav i kad ih neko razotkrijei oreže, oni će svim silama nastojati da se opravdaju i nikako neće prihvatati istinu. O kakvom se problemu tu radi? Ovde oni bivaju potpuno razotkriveni. Ako već tako lepo govore o vlastitoj samospoznaji, zašto onda, kad se suoče sa orezivanjem, ne mogu da prihvate istinu? Tu se javlja problem. Zar ovo nije prilično uobičajeno? Je li to lako uočiti? Zapravo, jeste lako. Ima dosta ljudi koji, kad govore o samospoznaji, priznaju da su đavoli i Sotone, ali se nakon toga niti kaju, niti menjaju. Da li je, dakle, ta samospoznaja o kojoj govore istinita ili lažna? Jesu li oni uistinu spoznali sami sebe ili je to samo lukavstvo kojim žele da druge ljude obmanu? Odgovor se nameće sam po sebi. Prema tome, da biste saznali da li je neka osoba uistinu spoznala sebe, ne treba samo da je slušate dok o tome priča – treba da vidite kakav je njen stav prema orezivanju, te da li je ona u stanju da prihvati istinu. To je ono što je najvažnije. Ko god ne prihvata orezivanje, taj u suštini ne prihvata istinu, odnosno, odbija da je prihvati, a narav mu je takva da joj je istina odbojna. U to nema nikakve sumnje. Pojedini ljudi ne dozvoljavaju drugima da ih orežu, bez obzira na količinu iskvarenosti koju su razotkrili – niko ne sme da ih orezuje. O vlastitoj samospoznaji mogu govoriti kako im volja, ali ako ih neko drugi razotkrije, ako ih kritikuje ili orezuje, oni to neće prihvatiti, ma koliko da je objektivno ili u skladu sa činjenicama. Ma kakav izliv iskvarene naravi da neko drugi razotkrije u njima, oni će prema toj osobi biti krajnje antagonistički nastrojeni i stalno će davati lažna opravdanja, bez imalo istinske pokornosti. Ako takvi ljudi ne tragaju za istinom, biće nevolje“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (1)“). „Glavno ispoljenje odbojnosti prema istini ne čine samo ljudi koji osećaju gađenje kada čuju istinu. To uključuje i njihovu nespremnost da primenjuju istinu, da se povlače kada dođe vreme da se primeni istina, kao da istina nema nikakve veze s njima. Neki ljudi tokom razgovora u zajedništvu na okupljanjima izgledaju veoma živahno, vole da ponavljaju reči i doktrine i imaju uzvišene izjave da bi pridobili druge i naveli ih na stranputicu. Čini se da su puni energije i dobro raspoloženi dok to neumorno rade. U međuvremenu, drugi su po ceo dan, od jutra do mraka, zaokupljeni pitanjima vere, čitaju Božje reči, mole se, slušaju himne, hvataju beleške, kao da ne mogu ni za trenutak da se odvoje od Boga. Od jutra do mraka, oni su zauzeti obavljanjem svoje dužnosti. Da li ti ljudi zaista vole istinu? Zar oni nemaju narav koja je odbojna prema istini? Kada se može videti njihovo pravo stanje? (Kada dođe vreme da primenjuju istinu, oni beže i nisu spremni da prihvate da budu orezani.) Da li je to zato što ne shvataju ono što čuju ili je to zato što ne shvataju istinu koju nisu voljni da prihvate? Odgovor nije ni jedno ni drugo. Njima upravlja njihova priroda. To je problem naravi. Ti ljudi u svojim srcima dobro znaju da su Božje reči istina, da su pozitivne i da primenjivanje istine može da dovede do promena u ljudskim naravima i da ih osposobi da udovolje Božjim namerama – ali ih ne prihvataju, niti ih sprovode u delo. To znači imati odbojnost prema istini“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja“). U Božjim rečima sam video da ljudi imaju narav koja je odbojna prema istini. Ona se ispoljava kao neprihvatanje istine, neprihvatanje orezivanja i neprimenjivanje istine. Čitao sam Božje reči i obavljao svoju dužnost svaki dan, a na sastancima sam mogao da priznam da imam iskvarenu narav u skladu sa Božjim rečima, da pripadam Sotoni, da sam dete velike, crvene aždaje i tako dalje. Spolja je delovalo da sam prihvatio istinu, ali kada sam bio orezan zbog otaljavanja svoje dužnosti, shvatio sam da ne prihvatam istinu niti je primenjujem, i da sam razotkrio narav koja je u svemu odbojna prema istini. Znao sam da je moj osnovni zahtev, kao delatnika na zalivanju, da budem odgovoran i strpljiv. Pridošlice su kao novorođenčad. Oni još nisu zapravo pružili korenje. Ako ne dolaze na sastanke, moramo brzo da nađemo način da ih zalivamo i da ih podržimo. Razumeo sam ta načela, ali kada je došlo vreme da ih primenim, da patim i da platim cenu, nisam želeo to da uradim. Jasno sam poznavao istinu, ali je nisam primenjivao. Setio sam se da, osim nekoliko puta kada sam pozdravio tu pridošlicu, nisam ponudio nikakvo zalivanje niti podršku. Kada sam saznao da ona nije redovno prisustvovala sastancima, nisam bio uznemiren niti sam razmišljao kako da brzo stupim u kontakt sa njom, niti kako da saznam koji su njeni problemi i poteškoće. Bio sam nemaran i neodgovoran u prvoj, ključnoj fazi zalivanja pridošlice, što je dovelo do toga da se ona povuče. Ali čak ni tada nisam razmislio o sebi. Kada je nadzornica istakla moje probleme, pokušao sam da na svaki način smislim izgovore za svoje otaljavanje posla, nadajući se da ću odgovornost prebaciti na starešinu grupe i propovednika jevanđelja. Kako je to bio stav prihvatanja istine i pokoravanja njoj? Jedino što sam razotkrio bila je narav koja je imala odbojnost prema istini!

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Nezavisno od okolnosti koje su dovele do nečijeg orezivanja, koji je najvažniji stav koji u odnosu na to treba imati? Kao prvo, to moraš da prihvatiš. Bez obzira na to ko te orezuje i iz kog razloga, bez obzira na to da li to deluje grubo i kakvi su mu ton ili reči, treba to da prihvatiš. Zatim treba da prepoznaš šta si pogrešno učinio, koju si iskvarenu narav otkrio i da li si postupao u skladu sa istina-načelima. Prvo i najvažnije, ovo je stav koji treba da imaš. A imaju li antihristi takav stav? Nemaju ga; od početka do kraja njihov stav odiše otporom i odbojnošću. Uz takav stav, mogu li da se umire pred Bogom i da skromno prihvate orezivanje? Ne, ne mogu. Pa, šta će onda učiniti? Pre svega, energično će se raspravljati i pravdati se, braniće i argumentovati nedela koja su učinili i iskvarene naravi koje su otkrili, u nadi da će ih ljudi razumeti i oprostiti im, tako da ne moraju da preuzmu nikakvu odgovornost niti da prihvate reči koje ih orezuju. Koji stav iskazuju kad se suoče sa orezivanjem? ’Nisam počinio greh. Nisam učinio ništa loše. Ako sam i pogrešio, za to postoji razlog; ako sam pogrešio, nisam to uradio namerno, pa za to ne treba da snosim odgovornost. Postoji li neko ko nije napravio nekoliko grešaka?’ Oni se hvataju za ove izjave i fraze, ali ne traže istinu i ne priznaju greške koje su učinili, niti iskvarene naravi koje su otkrili – i svakako ne priznaju s kojom namerom i s kojim ciljem su počinili to zlo. (…) Ma koliko da činjenice na videlo iznose njegovu iskvarenu narav, on to ne priznaje niti prihvata, već nastavlja sa svojim prkosom i otporom. Šta god da drugi kažu, on to ne prihvata niti priznaje, već razmišlja: ’Da vidimo ko će koga da nadmudri; da vidimo ko je bolji govornik.’ Ovo je jedna vrsta stava koji antihristi imaju prema orezivanju“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)“). Iz onoga što su Božje reči razotkrile, video sam da kada su normalni ljudi orezani, oni mogu to da prihvate od Boga, da prihvate i da se pokore, da razmisle o sebi i da dostignu iskreno pokajanje. Čak i ako ne mogu to da prihvate u tom trenutku, nešto kasnije, kroz neprekidno traganje i razmišljanje, mogu da izvuku pouku iz orezivanja. Ali priroda antihrista ima odbojnost prema istini i mrzi je. Kada je takva osoba orezana, ona nikada ne razmišlja o sebi. Ona jedino ispoljava stav protivljenja, odbacivanja i mržnje. Onda sam razmislio o svom ponašanju. Otaljavao sam posao i nisam ispratio šta se dešavalo sa tom pridošlicom u to vreme, što je dovelo do njenog povlačenja. To je već bio prestup. Svako sa iole savesti i razuma bi se osećao jadno i krivim, razmišljao bi o svojim problemima i to bi bilo to. Ali ne samo da nisam osećao krivicu, već nisam ni priznavao sopstvene probleme. Bio sam suočen sa tako očiglednom činjenicom i pokušavao sam i dalje da svesno izbegnem odgovornost, govoreći u početku da mi pridošlica nije odgovarala na poruke, a zatim da je starešina grupe neodgovorna, da bih konačno okrivio propovednika jevanđelja, nadajući se da ću skinuti odgovornost sa sebe i zadobiti razumevanje nadzornice. Suočen sa tim da me je Bog razotkrio i orezao, nisam uopšte razmišljao o sebi. Umesto toga, opirao sam se, bio protivan i pronalazio različite izgovore da opravdam i odbranim sebe, jer nisam želeo da preuzmem odgovornost. Uopšte nisam imao ljudskosti niti razuma! Video sam da je ono što sam otkrio bila narav koja je tvrdoglava i koja ima odbojnost prema istini. Moje srce nije bilo bogobojažljivo. Video sam da nakon što sam toliko godina verovao u Boga, moja narav se uopšte nije promenila, i osećao sam se jadno.

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči koji mi je dao više saznanja o mom problemu neprihvatanja orezivanja. Svemogući Bog kaže: „Tipičan stav antihristâ prema orezivanju ogleda se u tome da žestoko odbijaju da ga prihvate ili priznaju. Koliko god zla da učine ili koliku god štetu da nanesu delu Božje kuće i život-ulasku Božjeg izabranog naroda, ne osećaju ni najmanje kajanje, kao ni to da su išta dužni. Sa ove tačke gledišta, imaju li antihristi ljudskost? Nipošto je nemaju. Nanose svakakvu štetu Božjem izabranom narodu i škode radu crkve – pripadnicima Božjeg izabranog naroda to je jasno kao dan i mogu da primete čitav niz zlih dela antihristâ. Pa ipak, antihristi tu činjenicu ne prihvataju niti je priznaju; tvrdoglavo odbijaju da priznaju da greše ili da su odgovorni. Nije li ovo pokazatelj da imaju odbojnost prema istini? Antihristi u tom stepenu imaju odbojnost prema istini. Ma koliko rđavosti da počine, tvrdoglavo odbijaju da to priznaju i do kraja ostaju nepopustljivi. To u dovoljnoj meri dokazuje da antihristi nikad ne shvataju ozbiljno delo Božje kuće niti da prihvataju istinu. Oni ne veruju u Boga; oni su Sotonine sluge, dolaze da ometaju i prekidaju delo Božje kuće. U srcu antihristâ postoje samo reputacija i status. Ako bi svoju grešku priznali, smatraju da bi onda morali da preuzmu odgovornost, a u tom slučaju bi njihov status i reputacija bili ozbiljno ugroženi. Shodno tome, opiru se uz stav ’poricaću do smrti’. Ma koliko da ih ljudi razotkrivaju ili detaljno analiziraju, oni se svim silama upiru da to poreknu. Bilo da je njihovo poricanje namerno ili ne, ukratko, ova ponašanja, s jedne strane, razotkrivaju priroda-suštinu antihristâ koja ima odbojnost i mržnju prema istini. S druge strane, to pokazuje u kojoj meri antihristi čuvaju svoj status, reputaciju i interese. U međuvremenu, kakav je njihov stav prema poslu i interesima crkve? Odlikuju ga prezir i neodgovornost. Oni nemaju nimalo savesti ni razuma. Zar izbegavanje odgovornosti antihristâ ne ukazuje na ove probleme? S jedne strane, izbegavanje odgovornosti dokazuje njihovu priroda-suštinu koja ima odbojnost i mržnju prema istini, dok s druge strane pokazuje da oni nemaju savest, razum i ljudskost. Koliko god da je njihovim ometanjem i zlodelima život-ulazak braće i sestara pretrpeo štetu, njih ne dotiče nikakav prekor i to ih nikad ne bi moglo uznemiriti. Kakvo je ovo stvorenje? Čak bi se i delimično priznanje sopstvene greške moglo računati kao da imaju makar malo savesti i razuma, međutim, antihristi nemaju čak ni to zrnce ljudskosti. Šta biste onda rekli da su oni? Antihristi su u suštini đavoli. Koliku god štetu da nanesu interesima kuće Božje, oni to ne uviđaju. Zbog toga ne osećaju ni najmanju tugu u svom srcu, niti sebi išta zameraju, a kamoli da se osećaju imalo dužnim. Ovo nikako nije nešto što bi trebalo da se viđa kod normalnih ljudi. Oni su đavoli, a đavoli su lišeni svake savesti ili razuma“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)“). U Božjim rečima sam video da antihristi ne prihvataju orezivanje zbog svoje prirode koja ima odbojnost prema istini i koja je mrzi, kao i zbog toga što oni posebno vole sopstvene interese. Čim se nešto tiče njihove reputacije ili ako je njihova reputacija oštećena, oni rade sve što mogu da opravdaju sebe i pronađu razloge da izbegnu odgovornost. Čak i kada njihovi postupci štete interesima crkve ili životima drugih ljudi, oni ne osećaju ni prekor, ni kajanje. Ako budu otkriveni, tvrdoglavo odbijaju da priznaju to iz straha da će priznanje odgovornosti naštetiti njihovoj reputaciji. Video sam da su antihristi sebični i ogavni, da nemaju ljudskost i da su, u suštini, đavoli. Kada sam video reč „đavo“, srce mi se slomilo, jer moje ponašanje i narav koju sam otkrio bili su isti kao oni kod antihrista. Jasno je bilo da sam pogrešio i naštetio radu crkve, ali i dalje to nisam priznao. Kada sam bio orezan, opravdavao sam sebe i pokušavao da prebacim odgovornost na druge. Prihvatanje jevanđelja za nove vernike nije tako jednostavan proces. On zahteva da određeni broj ljudi plati neku cenu, i da obezbede zalivanje i potporu kako bi ih doveli pred Boga. Bog je naročito odgovoran za svakoga. Ako izgubi samo jednu od stotinu ovaca, On će napustiti preostalih devedeset devet kako bi našao Svoju izgubljenu ovcu, i On duboko ceni život svake osobe. Ali kada sam ja bio odgovoran za zalivanje pridošlica, nemarno sam se odnosio prema tome. Kada sam video da ta pridošlica nije prisustvovala sastancima, nisam bio zabrinut niti me je bilo briga. Ponekad sam reda radi postavljao neka pitanja, a prilikom praćenja rada starešine grupe, otaljavao sam svoj zadatak i bio sam neodgovoran. Kada sam video da mi ona nije odgovorila na nekoliko poruka, nisam odmah pitao za razlog, kao što nisam ni istražio da li je ona imale neke probleme i poteškoće. Odnosio sam se prema toj pridošlici sa nemarnim i neodgovornim stavom i uopšte nisam ozbiljno shvatao njen život. Ali čak i tada, još uvek nisam osećao ni kajanje, ni krivicu, niti sam pokušao to da popravim. Kada je nadzornica istakla da sam otaljavao svoj posao i da sam bio neodgovoran, dao sam sve od sebe da se raspravljam i da opravdam sebe, tražeći razloge da izbegnem odgovornost, jer sam se bojao da preuzmem odgovornost ukoliko priznam svoje probleme, kao i da će nadzornica steći lošu sliku o meni i otpustiti me. Od početka do kraja, ni u jednom trenutku nisam uzeo u obzir rad crkve, niti sam uzeo u obzir da li pridošlice mogu da budu postojane. Jedino sam brinuo da li će mojim interesima biti naneta šteta, i da li ću moći da održim svoju reputaciju i status. Uvideo sam da sam veoma sebičan, kao i da sam štitio samo svoje interese. Zaista nisam imao nimalo ljudskosti i Bog me se gnušao. Tako da sam stupio pred Boga i molio se, govoreći: „Bože, otaljavao sam svoju dužnost, izazvao ozbiljne posledice, a nisam to priznao. Nisam u obzir uzeo život-ulazak Božjeg izabranog naroda, već svoju ličnu reputaciju i status. Zaista nemam nimalo ljudskosti! Bože, želim da se pokajem!“

Kasnije sam čitao još Božjih reči i pronašao sam put primene. Svemogući Bog kaže: „Nije teško steći istinu, kao ni ući u istina-stvarnost, ali ako ljudi uvek osećaju odbojnost prema istini, da li je mogu zadobiti? Ne mogu. Zato ti uvek moraš da dođeš pred Boga, da ispitaš svoja unutrašnja stanja odbojnosti prema istini, da vidiš koje oblike odbojnosti prema istini poseduješ, koji načini obavljanja stvari imaju odbojnost prema istini i po kojim pitanjima ti imaš stav odbojnosti prema istini – ove stvari moraš često da ispituješ“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). „Ako želiš da slediš Boga i dobro obavljaš svoju dužnost, prvo moraš da se trudiš da ne budeš naprasit kada stvari ne idu kako si ti želeo. Prvo se smiri i budi tih pred Bogom, moli Mu se u svom srcu i od Njega traži. Nemoj biti svojeglav; prvo se pokori. Samo s takvim stanjem uma možeš doneti bolja rešenja za svoje probleme. Ako možeš da istraješ u životu pred Bogom, i ako si, štagod da te zadesi, u stanju da Mu se moliš i da tražiš od Njega, i da se suočiš sa problemom uz mentalitet pokornosti, onda je nevažno koliko puta se tvoja iskvarena narav razotkrila, niti koje si prestupe prethodno počinio – dokle god tražiš istinu, oni se mogu rešiti. Kakve god te kušnje zadesile, bićeš u stanju da se odupreš. Dokle god ti je način razmišljanja ispravan, dokle god si u stanju da prihvatiš istinu i pokoriš se Bogu u skladu sa Njegovim zahtevima, bićeš potpuno sposoban da sprovedeš istinu u delo. Iako si ponekad možda pomalo buntovan i protiviš se, ili katkad pokazuješ defanzivno rasuđivanje i nesposobnost da se pokoriš, ako možeš da se moliš Bogu i preokreneš svoje buntovno stanje, možeš i da prihvatiš istinu. Pošto to uradiš, promisli zašto su se u tebi pojavili buntovnost i otpor. Pronađi razlog, a zatim traži istinu kako bi ga otklonio, i taj aspekt tvoje iskvarene naravi može biti pročišćen. Nakon što se nekoliko puta oporaviš od takvih posrtanja i padova, kada uspeš da sprovedeš istinu u delo, tvoja iskvarena narav će postepeno biti odbačena. Tada će istina zavladati u tebi i postati tvoj život, i neće biti daljih prepreka u tvom sprovođenju istine u delo. Postaćeš sposoban da se istinski pokoriš Bogu i proživljavaćeš istina-stvarnost“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Iz Božjih reči sam razumeo da moram stalno da razmišljam o sebi kako bih razrešio narav koja ima odbojnost prema istini, i da ispitam da li u mojim izjavama, postupcima, namerama, stavovima i mišljenjima ima odbojnosti prema istini. Kada se nešto desi, bez obzira da li je to u skladu sa onim što ja želim, prvo moram da se smirim i da se ne opirem. Ako ne mogu da prihvatim šta drugi kažu i ako vidim da želim da tražim razloge da opravdam sebe, moram da stupim pred Boga, molim se i tragam još više, da pogledam šta kažu Božje reči i da razmislim o sebi služeći se njima, ili da tražim da razgovaram sa braćom i sestrama koji razumeju istinu. Tako mogu da postepeno prihvatim istinu i uđem u njene stvarnosti, i onda, malo po malo, odbacim svoju iskvarenu narav. Kada sam shvatio put primene, odlučio sam da se promenim.

Znajući da je to što nisam istražio situaciju ove pridošlice na vreme već bio prestup, požurio sam da preokrenem stvari. Proverio sam da vidim da li mi je nešto promaklo ili da li nisam ispratio situaciju u vezi sa svim pridošlicama koje sam nadzirao. Dok sam ćaskao sa jednom pridošlicom, saznao sam da ona nije u potpunosti razumela istinu u vezi sa povratkom Gospoda i tri etape Božjeg dela. Pitao sam svog starešinu da li bi propovednik jevanđelja trebalo da razgovara sa njom, ali starešina mi je rekao da ja to uradim. Iako sam znao da je brzo razrešavanje problema pridošlica moja odgovornost, i dalje sam se veoma protivio. Želeo sam da se svađam i nisam želeo da budem poslušan. Osetio sam da se to događa jer propovednik jevanđelja ne razgovara jasno, pa zašto sam, onda, ja odgovoran za praćenje? I sada, sa toliko mnogo pridošlica, nisam imao dovoljno vremena, tako da bi propovednik jevanđelja to trebalo da uradi. Onda sam shvatio da je moje stanje bilo pogrešno. Ono što je moj starešina rekao bilo je prikladno. Predlog je bio ispravan, pa zašto ga nisam mogao prihvatiti? Zašto sam i dalje toliko želeo da se svađam? Zašto nisam mogao da budem poslušan? Tako da sam se molio Bogu i tražio od Njega da me usmeri da se pokorim, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese i to da sam odgovoran za tu pridošlicu. Setio sam se da je sposobnost razumevanja kod svih različita. Neki čuju besedu propovednika jevanđelja i u tom trenutku je razumeju, ali im kasnije ne bude tako jasna. To zahteva da delatnici zaduženi za zalivanje isprate rad i popune praznine. To je skladna saradnja. Kao delatnik na zalivanju, moj posao je da razrešim probleme kada na njih naiđem. Ne bi trebalo da budem izbirljiv, da radim ono što je lako, da ostavim teške probleme drugima, i da jedino stremim ka tome da se spasim nevolje i da budem spokojan. Ne bi trebalo da insistiram na uslovima niti da izmišljam izgovore u svojoj dužnosti. Ako mi je dodeljen pridošlica, moja odgovornost je da ga dobro zalivam, da se postaram da razume istinu i da postavim osnovu na pravi način. To je Božji nalog, moja dužnost. To je iskreno primenjivanje istine i prava promena. U to vreme, moje srce se razvedrilo. Nakon tog sastanka, otišao sam da pronađem tu pridošlicu i razgovaram sa njom o njenim problemima. Dok sam postupao na ovaj način, ne samo da nisam osetio nikakav otpor, već sam bio prilično srećan. Razumeo sam da primenjivanje istine nije spoljašnje delovanje. Naprotiv, ono podrazumeva prihvatanje Božjih reči iz srca, postupanje u skladu sa istina-načelima i korišćenje Božjih reči kao merila po kojima vidimo ljude i stvari, postupamo i ponašamo se. Na taj način, naše pogrešne namere i pogledi, kao i naša iskvarena narav biće nesvesno zamenjeni istinom Božjih reči.

Nakon toga, što sam više razmišljao, to sam više verovao da je moje razotkrivanje i orezivanje bilo neophodno. Bog nam kaže da je glavni razlog zašto ne stremimo istini taj što imamo narav koja je tvrdoglava i koja je odbojna prema istini. Međutim, ja u prošlosti nisam znao za te vrste naravi u sebi. Bez suda i okrovenja Božjih reči, nikada ne bih prepoznao svoju narav koja ima odbojnost prema istini, niti bih se ikada pokajao i promenio. Da sam nastavio tako, to bi predstavljalo značajnu prepreku u mom stremljenju ka istini i mom životnom rastu. Otkrovenje i sud Božjih reči su mi doneli toliko dobrog. Hvala Bogu!