Odrastao sam u relativno siromašnoj porodici. Nekada nismo ni za osnovne potrepštine imali. Moja majka je često morala da moli komšiju za žito kako bi nas prehranila, a i sva odeća mi je bila puna zakrpa. Često bi me zadirkivali i diskriminisali, druga deca su govorila da sam iz siromašne porodice. Osećao sam nekakvu nepravdu i mislio sam da sigurno imam zlu sudbinu što se nisam rodio u bogatoj porodici. U školi sam vredno učio, misleći: „Ako sad budem vredan, upisaću se na fakultet i moći ću da nađem dobar posao, a onda će mi se sigurno sreća osmehnuti i živeću kao sva elita?” Učio bih do kasno u noć i na kraju sam bio među boljim učenicima u razredu. Mislio sam da će to biti moja karta za bolji život. Ali tokom srednje škole, dijagnostikovana mi je ozbiljna kratkovidost, kao i katarakta, lenjost oka i astigmatizam. Nisam mogao da se staram o sebi. U tom trenutku sam bio potpuno skrhan i mislio sam da mi je život gotov, a sudbina zapečaćena. U svom srcu, proklinjao sam nebesku nepravdu i mislio sam da imam zlu sudbinu. Očas posla, zaglibio sam se u depresiju.

Kad sam prihvatio Božje delo poslednjih dana i video kako naš vođa drži okupljanja na kojima deli o istini zarad rešavanja problema, osetio sam zavist. Pomislio sam: „Kako bi bilo veličanstveno kad bih postao đakon ili vođa jednog dana, rešavao probleme braće i sestara i stekao njihovo poštovanje i podršku.” Zato sam još više truda uložio u čitanje Božjih reči, prihvatao svaki zadatak od crkve i izdržavao teškoće i naporan rad, u nadi da ću jednog dana i ja postati vođa ili đakon. Ali posle nekoliko godina, još uvek nisam bio izabran ni na jednu poziciju. Jedna sestra, koja je sa mnom prihvatila ovu fazu božjeg dela, postala je vođa ubrzo nakon što je postala vernik. Videvši ovu sestru kako na skupovima deli Božje reči zarad rešavanja problema, pomislio sam: „Prihvatili smo zajedno ovu fazu dela, a nedugo nakon dolaska u Božju kuću, ona već vrši dužnost vođe i dobija poštovanje i podršku svih. A ja, koliko god se trudio, još uvek nisam postao vođa. Izgleda da imam zlu sudbinu.” Ponekad, kada moje sugestije ne bi bile primenjene, pomislio bih: „Ionako neću nikad postati vođa, zato mogu samo da radim isto što i ostatak ove male grupe. Bilo u karijeri ili u Božjoj kući, suđeno mi je da patim i nikad se neću istaći u ovom životu.” Kad sam došao do ovog zaključka, postepeno sam sve manje bio oduševljen time da čitam Božje reči i tragam za istinom.

Kasnije, vođa je videla da imam dara za pisanje i dodelila mi je da obavljam tu dužnost. Bio sam neopisivo srećan, misleći da konačno imam priliku da se istaknem. Radio sam prekovremeno i postizao dobre rezultate u dužnosti. Ubrzo potom sam bio unapređen. Bio sam tako srećan i imao sam još veću motivaciju u dužnosti. Ali mi se onda pojavio problem sa vratnim delom kičme koji se još pogoršao, pa nisam mogao da obavljam dužnost valjano. Bio sam primoran da se vratim u svoju izvornu crkvu i radim dužnosti koje mogu. Baš sam bio potišten: „Ovaj problem sa kičmom je teško izlečiv, a ako se preopteretim, može i da se pogorša. Uz ovo stanje, biće mi veoma teško da se istaknem. Nije mi suđeno da obavljam bitne dužnosti. Jednostavno imam zlu sudbinu, ništa mi ne ide lako. Sigurno sam rođen pod nesrećnom zvezdom jer baš nemam sreće!” Razmišljajući o ovome, postao sam negativan i zabušavao sam u dužnosti, čak sam ograničio sebe, misleći da su mi budući izgledi sumorni. Kasnije sam stao pred Boga da razmislim o sebi: Zašto sam toliko razmišljao da li mi je sudbina dobra ili nije, te sam živeo u agoniji? U svom traganju, naišao sam na odlomak Božjih reči koji mi je dao nekakav uvid u moje stanje.

Svemogući Bog kaže: „Osećanje utučenosti se kod nekih ljudi može javiti zbog toga što neprestano veruju da im je sudbina grozna. Zar to nije jedan od uzroka? (Jeste.) Svoju mladost proveli su na selu ili u nekom siromašnom kraju, potiču iz ne baš bogatih porodica i, osim nekoliko prostih komada nameštaja, ništa vredno nisu posedovali. Imali su možda jedan ili dva kompleta odeće koju su morali da nose iako je ponegde bila pocepana, a najčešće nisu mogli ni kvalitetno da se hrane, već bi samo za Novu godinu ili u dane praznika pojeli po parče mesa. Ponekad su gladovali ili se smrzavali zbog neodgovarajuće odeće, a o porciji punoj mesa mogli su samo da sanjaju, a jedva da bi i poneku voćku našli. Živeći u takvom okruženju, osećali su se drugačije od ljudi iz velikog grada, čiji su roditelji bili dobro situirani, koji su mogli da jedu šta god požele i da se oblače po svom ukusu, koji su istog časa dobijali sve što bi poželeli i koji su bili upućeni u mnoge stvari. Stoga su ovako razmišljali: ’Sudbina im je baš naklonjena. Što li je mene snašla ova zla sudbina?’ Takvi ljudi neprestano žele da se izdvoje iz gomile i da promene svoju sudbinu. To, međutim, nije nimalo lako učiniti. Mada čovek koji je na svet došao u takvom okruženju može da pokuša da svoju sudbinu promeni nabolje, u kojoj meri on to zaista može da postigne? Nakon što odraste, kud god da krene nailazi na prepreke u društvu, svuda ga ismevaju i zadirkuju, usled čega se uvek oseća jako nesrećno. Stoga on ovako razmišlja: ’Zašto sam tako loše sreće? Zašto uvek nailazim na rđave ljude? Imao sam teško detinjstvo, ali sam morao da se pomirim s tim. Sada, kad sam odrastao, ja i dalje teško živim. Oduvek sam želeo da drugima pokažem za šta sam sve sposoban, ali nikako da dobijem priliku za to. Pa, ako već tako stoje stvari, neka im bude. Ja samo želim da svojski radim i da zaradim dovoljno novca za dobar život. Ali, zašto mi onda čak ni to ne polazi za rukom? Kako je moguće da je toliko teško obezbediti sebi dobar život? Ne tražim da živim bolje od svih. Želim da živim barem kao ljudi iz gradova, da me niko ne gleda s visine i da ne budem građanin drugog ili trećeg reda. Makar mi se ljudi ne bi obraćali sa „Ej, ti, dođi ovamo!” Makar bi me oslovljavali po imenu i obraćali bi mi se s poštovanjem. Ali čak ni to sitno zadovoljstvo ne mogu sebi da priuštim. Zašto je moja sudbina tako surova? Kada će svemu ovom doći kraj?’ Dok u Boga nisu verovali, takvi ljudi su svoju sudbinu smatrali surovom. A kad poveruju u Boga i shvate da je ovo istiniti put, oni ovako razmišljaju: ’Vredela je sva ona patnja koju sam dosad trpeo. Sve je to Bog orkestrirao i uradio, i dobro je uradio. Da nisam onoliko patio, ne bih ni poverovao u Boga. Ako sada, kad u Boga verujem, budem u stanju da prihvatim istinu, sudbina će mi se promeniti nabolje. Sada u crkvi mogu ravnopravno da živim sa svojom braćom i sestrama, koji me oslovljavaju sa „brate” ili „sestro” i obraćaju mi se s poštovanjem. Ja sada uživam u osećaju da me drugi ljudi poštuju.’ Čini se, dakle, da se njihova sudbina promenila, da su prestali da pate i da ih više ne prati zla sudba. Kad su počeli da veruju u Boga, čvrsto su odlučili da svoju dužnost u Božjoj kući dobro obavljaju, u stanju su da trpe nedaće i da naporno rade, sve stvari mogu da podnesu bolje nego iko drugi i trude se da zadobiju pohvale i poštovanje od većine ljudi. Možda se čak nadaju da će biti izabrani za crkvene starešine, da će zauzeti neku od čelnih pozicija ili postati vođe tima, čime bi svakako odali počast vlastitoj porodici i svojim precima, zar ne? A zar time neće ujedno promeniti i vlastitu sudbinu? Stvarnost im, međutim, ne ispunjava želje, te su oni stoga potišteni i ovako razmišljaju: ’Kako to da, iako već godinama verujem u Boga i veoma se dobro slažem s braćom i sestrama, kad god se bira starešina, osoba na čelnoj poziciji ili vođa tima, nikako da na mene dođe red? Da li je to zato što izgledam tako obično ili zato što se nisam naročito dobro pokazao, pa me niko nije ni zapazio? Svaki put kad se bira osoba za neku dužnost, ja se ponadam i bio bih presrećan da me izaberu makar i za vođu tima. Toliko izgaram od želje da se odužim Bogu, ali svaki put se razočaram kad me pri izboru potpuno izostave sa spiska kandidata. U čemu je stvar? Da li je zaista moguće da sam osuđen da do kraja života ostanem sasvim običan čovek i mediokritet? Kad se osvrnem na svoje detinjstvo, mladost i srednje godine, shvatam da sam oduvek išao putem osrednjosti i da ništa značajno nisam uradio. A nije da nemam nikakvih ambicija i da sam baš toliko lošeg kova, nije da se ne trudim u dovoljnoj meri i da ne mogu da podnesem nedaće. Imam odluke i ciljeve, a moglo bi se čak reći i da sam ambiciozan. Pa zašto mi onda baš nikad ne uspeva da se istaknem u odnosu na druge? Kad se sve sabere i oduzme, naprosto me prati zla sudbina i suđeno mi je da patim, jer je Bog tako uredio.’ Što više o tome razmišljaju, vlastita sudbina im se čini još gorom. Ako ih opovrgnu svaki put kad, pri redovnom obavljanju svojih dužnosti, nešto predlože ili izlože svoje stavove, ako ih nikad niko ne sluša niti ih uzima zaozbiljno, oni postaju još utučeniji i ovako razmišljaju: ’Ah, ta moja zla sudbina! Ma u kojoj grupi da se zadesim, uvek se nađe neki pokvarenjak da blokira moje napredovanje i da me ugnjetava. Niko me ne shvata ozbiljno i nikad ne mogu da se istaknem. Na kraju krajeva, sve se uvek svodi na isto: naprosto me prati zla sudbina!’ Šta god da im se desi, takvi ljudi uvek sve pripisuju svojoj zloj sudbini; neprestano i uporno se vraćaju toj ideji zle sudbine, nastojeći da je što dublje razumeju i što bolje shvate i, dok je tako prevrću u svojoj glavi, postaju još utučeniji. Kad god pri obavljanju svoje dužnosti naprave neku omašku, oni pomisle: ’Ah, kako da svoju dužnost dobro obavljam, kad me prati tako zla sudbina?’ Na skupovima, njihova braća i sestre razgovoraju u zajedništvu, a oni neprestano prevrću stvari po glavi, ali ne razumeju i ovako misle: ’Oh, kako da išta shvatim, kad me prati tako zla sudbina?’ Još su utučeniji kad vide da je neko veštiji govornik od njih i da o nekim stvarima raspravlja jasnije i prosvetljenije nego što su ih oni razumeli. Kad vide nekoga ko može da trpi nedaće i da plaća cenu, ko u obavljanju svoje dužnosti postiže vidljive rezultate, ko od svoje braće i sestara dobija priznanja i biva unapređen, oni se u srcu osećaju nesrećno. Naročito su utučeni kad neko postane starešina ili delatnik, a čak i kad vide kako neko peva ili igra bolje od njih, pa se zbog toga osete inferiornim u odnosu na tu osobu, oni postaju utučeni. Bez obzira sa kojim se ljudima, događajima ili stvarima susreću, bez obzira na situaciju u kojoj su se našli, oni na to uvek reaguju osećanjem utučenosti. Čak i kad vide da neko nosi odeću koja je iole lepša od njihove ili da ima malo lepšu frizuru, oni se uvek rastuže, u srcu im se razbuktaju zavist i ljubomora, nakon čega ponovo zapadaju u tu svoju utučenu emociju. Kojim sve razlozima to opravdavaju? Oni otprilike ovako rezonuju: ’Oh, zar za sve to nije kriva moja zla sudbina? Zar ne bi sve bilo drugačije da sam samo malo lepši, da sam, kao oni, dostojanstven, visok i zgodan, da imam lepu odeću, gomilu para i dobre roditelje? Zar me ljudi tada ne bi više cenili, zavideli mi i bili ljubomorni na mene? Na kraju krajeva, za to ne mogu da krivim nikoga osim svoje zle sudbine. Sa tako zlom sudbinom ništa mi ne ide od ruke i spotičem se na svakom koraku. Za sve je, naprosto, kriva moja zla sudbina i ja tu ne mogu ništa da učinim.’ Na sličan način, oni osećanjem utučenosti reaguju na orezivanje ili kad ih braća i sestre zbog nečega prekoravaju, kritikuju ili im nešto predlažu. U svakom slučaju, bilo da se nešto dešava samo njima ili svima koji ih okružuju, oni na to uvek odgovaraju raznim negativnim mislima, gledištima, stavovima i stanovištima koji izviru iz njihovog osećanja utučenosti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Božje otkrivenje je tako veran prikaz ovih stanja, ja sam se baš tako ponašao! U prošlosti sam mislio da živeti elitnim životom i imati poštovanje i podršku drugih znači imati dobru sudbinu, a da siromašno poreklo, skroman, povučen život i nepoštovanje drugih znači imati zlu sudbinu. Odrastao sam u siromaštvu i osnovnih potrepština nam je uvek falilo; drugi ljudi nisu imali visoko mišljenje o meni i bio sam diskriminisan i omalovažavan, pa sam često mislio da imam zlu sudbinu. Dolazeći iz ovakvog okruženja, rešio sam da vredno učim kako bih promenio sudbinu i živeo elitnim životom. Ali onda, tokom srednje škole, dijagnostikovana mi je ozbiljna kratkovidost, i morao sam da prekinem školovanje. Mislio sam da nema nade da ostvarim snove i bio sam veoma razočaran. Kad sam postao vernik, video sam da vođe dobijaju poštovanje i podršku, pa sam, nezadovoljan time da budem običan vernik, težio tome da postanem vođa ili radnik. Mislio sam da ću dobijanjem statusa, dobiti i poštovanje i podršku drugih i da dobar status i ugled znače i dobru sudbinu. Vredno sam radio i tražio da postignem svoj cilj, ali posle nekoliko godina i dalje nisam postao vođa niti radnik. Kad je jedna sestra, koja je sa mnom prihvatila ovu fazu dela, brzo postala vođa, bio sam još više ubeđen da imam zlu sudbinu. Ponekad, kada moje sugestije ne bi bile primenjene i kada nisam uspevao da zadobijem poštovanje drugih, nisam se više usuđivao da iskažem svoja gledišta, i samo bih se povukao u sebe, tiho kunući svoju zlu sudbinu. Kasnije, kad sam počeo da obavljam dužnost pisanja i zadobio poštovanje drugih, bio sam veoma srećan. Ali onda mi se pojavio problem sa kičmom koji je uticao na moju sposobnost da obavljam dužnost i morao sam da se vratim u izvornu crkvu i samo vršim dužnosti koje mogu. Osećao sam da me je sreća napustila i da, naposletku, imam zlu sudbinu. Mislio sam da više nikad neću imati priliku da se istaknem, da me nikad neće unaprediti, niti mi dati važnu ulogu i da nikad neću imati podršku i poštovanje drugih. Zato sam pao u depresiju, nisam pedantno obavljao dužnost, otaljavao sam posao i čekao da prođe dan. Uvideo sam da sam samo jurio status, podršku i poštovanje drugih u svemu. Kad stvari ne bi išle kako želim, žalio bih se na svoju zlu sudbinu, gubio elan da obavljam dužnost, prestao da aktivno delim svoje gledište na skupovima, ne bih prihvatio situaciju s kojom me je Bog suočio i ne bih razmišljao o sebi. Kao rezultat toga, moj život-ulazak se zaustavio. Zar moje negativno stanje nije bio tihi protest protiv Boga? Tokom svih godina vere, uvek sam govorio da je sve što se dešava svakodnevno rezultat Božjih orkestracija i uređenja, ali kad nije išlo po mom, nisam se pokorio i nisam verovao u Božju suverenost. Zar to nisu bili stavovi nevernika?

Kasnije, naišao sam na još dva odlomka Božjih reči: „Božje uređenje u vezi s tim da li će neku osobu pratiti dobra ili loša sudbina ne treba posmatrati ni odmeravati očima čoveka ili neke gatare, niti ga treba odmeravati sa stanovišta slave i bogatstva u kojima ta osoba tokom svog života uživa ili količine patnje koju podnosi, kao ni sa stanovišta uspešnosti njene potrage za dobrim izgledima, slavom i bogatstvom. Pa ipak, upravo tu ozbiljnu grešku čine oni koji tvrde da im je sudbina loša, a to je ujedno i način na koji većina ljudi odmerava nečiju sudbinu. Kako većina ljudi odmerava vlastitu sudbinu? Na koji način svetovni ljudi ocenjuju da li je nečija sudbina dobra ili loša? Oni svoju ocenu zasnivaju prvenstveno na tome da li toj osobi život protiče glatko ili ne, da li ona uživa u slavi i bogatstvu, da li je njen stil života superiorniji u odnosu na druge ljude, koliko ta osoba tokom svog života pati a koliko uživa, koliko dugo živi, kakva joj je karijera, da li joj je život težak ili lak i udoban – na osnovu svih ovih i sličnih stvari, ljudi ocenjuju da li je sudbina neke osobe dobra ili loša. Da li i vi sudbinu odmeravate na taj način? (Da.) Kad se, dakle, većina vas suoči s nečim što vam se ne sviđa, kad nastupe teška vremena ili kad ne možete da uživate u životu na visokoj nozi, vi ćete takođe smatrati da vam je sudbina loša i pašćete u utučenost” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (2)”). „Bog je svim ljudima odavno predodredio sudbine, i one su nepromenljive. Ta ’dobra sudbina’ i ’loša sudbina’ razlikuju se od čoveka do čoveka, one zavise od okruženja, od toga kako se ljudi osećaju i ka čemu streme. Zbog toga se ni za čiju sudbinu ne može reći ni da je dobra ni da je loša. Možda ti je život veoma težak, ali ti ovako razmišljaš: ’Ne težim životu na visokoj nozi. Za sreću mi je dovoljno da nisam gladan i da imam šta da obučem. Svako mora da pati u životu. Svetovni ljudi kažu „Ne možeš da vidiš dugu ako ne pada kiša”, što znači da patnja ima svoju vrednost. Ovo nije tako loše i ne prati me loša sudbina. Nebesa su mi dodelila malo bola, poneku kušnju i malo stradanja. To je zato što Bog ima visoko mišljenje o meni. Što znači da mi je sudbina dobra!’ Neki misle da je patnja loša stvar, da to što pate znači da ih prati loša sudbina i da jedino udoban i lak život, bez patnje, predstavlja dobru sudbinu. Nevernici bi rekli da je to ’stvar mišljenja’. A kako ljudi koji veruju u Boga gledaju na pitanje ’sudbine’? Kažemo li mi za nekoga da ima ’dobru’ ili ’lošu sudbinu’? (Ne.) Mi ne govorimo takve stvari. Recimo da imaš dobru sudbinu zato što veruješ u Boga; ali, ako ti pritom ne slediš pravi put vere, pa zbog toga budeš raskrinkan, kažnjen i eliminisan, da li to onda znači da je tvoja sudbina dobra ili loša? Ako u Boga ne veruješ, ni na koji način nećeš moći da budeš raskrinkan ni eliminisan. Nevernici i religiozni ljudi ne govore o razotkrivanju ili raspoznavanju ljudi, niti govore o ljudima koji su uklonjeni ili eliminisani. To bi trebalo da znači da ljudi imaju dobru sudbinu ako su u stanju da veruju u Boga; ali, ako oni na kraju budu kažnjeni, znači li to da ih prati loša sudbina? Sudbina im je čas dobra, čas loša – a kakva je ona, zapravo? Nije moguće oceniti da li je nečija sudbina dobra ili loša; ljudi ne mogu o tome da sude. Sve to čini Bog, a sve što Bog uređuje je dobro. Radi se naprosto o tome da se putanje sudbine svakog pojedinca, kao i okruženja u kojima žive, ljudi, događaji i stvari s kojima se susreću, te životni putevi koje tokom života iskuse, razlikuju od osobe do osobe. Životna okruženja ljudi, kao i okruženja u kojima oni odrastaju, a koja je svima njima Bog uredio, razlikuju se među sobom. Stvari koje svaki pojedinac iskusi tokom svog života potpuno se razlikuju. Takozvana dobra i loša sudbina uopšte ne postoje – sve to Bog uređuje i sve je to Božjih ruku delo. Ako ovo pitanje posmatramo sa stanovišta da je sve to Božje delo, sve što Bog čini je dobro i ispravno; naprosto se radi o tome da neki ljudi, na osnovu vlastitih sklonosti, osećanja i opredeljenja, biraju udoban život, život u slavi i bogatstvu, uz visok ugled, prosperitet i samoostvarenje u svetu. To, po njihovom mišljenju, znači imati dobru sudbinu, dok se loša sudbina može pripisati osrednjim i neuspešnim ljudima, koji čitav život provode na dnu društvene lestvice. Tako to izgleda sa stanovišta nevernika i svetovnih ljudi, koji teže zemaljskim stvarima i žele da žive svetovnim životom, a upravo je to izvor iz kojeg je nastala ideja o dobroj i lošoj sudbini. Drugim rečima, ideja o dobroj i lošoj sudbini proističe isključivo iz uskog razumevanja i površne percepcije ljudskih bića o sudbini, kao i iz njihovih procena o količini fizičke patnje koju podnose, u kojoj meri uživaju, koliko slave i bogatstva stiču, i tome slično. U stvari, ako ovu ideju posmatramo sa stanovišta Božjeg uređenja i suverenosti nad čovekovom sudbinom, onda takva tumačenja dobre i loše sudbine uopšte ne postoje. Zar nije tako? (Jeste.) Ako čovekovu sudbinu posmatraš sa stanovišta Božje suverenosti, onda je sve što Bog radi dobro i predstavlja upravo ono što je svakoj osobi potrebno. To je zato što uzrok i posledica igraju ulogu u prošlim i sadašnjim životima, Bog ih je predodredio i ima suverenost nad njima, Bog ih planira i uređuje – ljudi nemaju nikakvog izbora. Ako to posmatramo sa ovog stanovišta, ljudi ne bi trebalo da sude o tome da li im je sudbina dobra ili loša, zar ne?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Božje reči su oštroumno ukazale na pogrešnost ljudskog pogleda na „dobru” i „zlu” sudbinu. Ljudi procenjuju svoju sudbinu na osnovu toga da li im život teče glatko, da li su stekli status i bogatstvo i da li dostižu slavu i blagostanje ili ne. Donošenje odluka na osnovu ličnih sklonosti je gledište nevernika i nije u skladu sa istinom. Kod Boga nema ni dobre ni zle sudbine. Bog određuje sudbinu ljudi na osnovu njihovog sadašnjeg i prethodnog života. Njihovu sudbinu je unapred odredio i uredio Bog. Shvatio sam da sam istog gledišta kao i nevernici. Celog života sam težio bogatstvu i statusu, da se istaknem i dostignem slavu i blagostanje. Mislio sam da je sticanje poštovanja i podrške znak dobre sudbine, dok je moj prosečni, neupadljiv život, život u siromaštvu i nemogućnost da steknem poštovanje i budem shvaćen ozbiljno, bio obeležen zlom sudbinom. Uvideo sam tada da mi je stanovište pogrešno i da je poteklo od Sotone. Ovo je bilo ograničeno shvatanje sudbine koje su usvojili bezbožnici. Shvatio sam da oni koji traže slavu i blagostanje i stiču veliko bogatstvo, možda imaju čast, slavu i poštovanje i podršku drugih, i naizgled imaju dobru sudbinu, ali duhovno su prazni, oni pate, osećaju da je život dosadan, a neki čak završe na drogama ili počine samoubistvo. Ohrabreni sopstvenim autoritetom, neki ljudi izazivaju nevolje, čine zlo i krše zakone, pa završe iza rešetaka, uništene reputacije. Da li takvi ljudi imaju dobru sudbinu? Uvideo sam da se ljudska sudbina ne zasniva na tome da li je neko uživao u bogatstvu i slavi ili koliko je patnje prošao. Bog određuje i uređuje koliko će neko biti bogat ili siromašan. Bog unapred određuje naše živote na osnovu naših potreba i sva Njegova uređenja su dobra. Kod Boga nema ni dobre ni zle sudbine. Kad sam ja u pitanju, uprkos odrastanju u siromaštvu, nevoljama i preprekama, i tome što sam prilično patio, sva moja iskustva su učvrstila moju rešenost pred patnjom; ovo je neverovatno vredno blago u mom životu. Štaviše, imam prejaku želju za ugledom i statusom. Da sam se upisao na fakultet i postigao slavu i bogatstvo, sigurno bi me progutao taj zao trend. Da li bih onda došao pred Stvoritelja i primio Božje spasenje? Bog je takođe unapred odredio da neću biti izabran za vođu. Bio sam donekle sposoban da razumem Božje reči i mogao sam da prepoznam neke probleme kod braće i sestara, ali nisam bio sposoban u svom radu i nisam mogao da odradim veći obim posla. Vođe moraju da obavljaju mnogo posla, a ako se problemima ne pristupi kako treba, to šteti radu crkve. Sada obavljam one jednostavnije dužnosti za koje sam sposoban, što je korisno za mene i za rad crkve. Video sam najozbiljnije namere iza situacije koju mi je Bog orkestrirao. Nekad sam živeo prema ovim pogrešnim gledištima, u želji da živim kao sva elita. Kad god ne bi išlo po mom i želje mi se ne bi ispunile, žalio bih se na zlu sudbinu, zaglibio bih se u depresiju i bunio se protiv Boga. Kao vernik, nisam živeo prema Božjim rečima, već sam se držao pogrešnih gledišta bezbožnika. Bunio sam se protiv Boga i opirao Mu se! Shvativši ovo, malo sam se prestravio onoga što sam uradio, pa sam stao pred Boga u molitvi: „O Bože! Ne razumem istinu i nisam se pokorio Tvojoj suverenosti i uređenjima. Zaista sam nadmen i nerazuman. Spreman sam da ispravim svoja pogrešna gledišta, da živim po Tvojim rečima, pokorim se Tvojoj suverenosti i uređenjima i da Ti se više ne opirem.”

Kasnije, naišao sam na još dva odlomka Božjih reči koje su mi omogućile da malo razumem štetne posledice negativnih emocija. Božje reči kažu: „Mada ljudi koji misle da ih prati loša sudbina veruju u Boga i u stanju su da se odreknu nekih stvari, da daju sebe za Boga i da Ga slede, oni su isto tako nesposobni da svoje dužnosti u Božjoj kući obavljaju nesputano, oslobođeno i opušteno. Zašto su nesposobni za to? Zato što u sebi gaje jedan broj ekstremnih i nenormalnih mišljenja i stavova, zbog kojih se u njima rađaju ekstremna osećanja. Kao posledica tih ekstremnih osećanja, način na koji oni sude o stvarima i na koji razmišljaju, kao i njihovi stavovi o stvarima, izviru iz jednog ekstremnog, netačnog i iskrivljenog stanovišta. Posmatrajući druge ljude i probleme sa tog ekstremnog i pogrešnog stanovišta, oni nastavljaju da žive, da gledaju na ljude i stvari, da se ponašaju i da deluju upravo pod uticajem te negativne emocije. Naposletku, bez obzira na to kako zaista žive, oni su toliko umorni da ne mogu da prikupe nimalo elana za svoju veru u Boga i stremljenje ka istini. Ma kako da odluče da žive svoj život, oni svoju dužnost ne mogu da obavljaju pozitivno ni aktivno, a uprkos tome što već dugi niz godina veruju u Boga, nikada se ne fokusiraju na to da svoju dužnost obavljaju svim srcem i dušom ili makar na zadovoljavajući način, a još manje se, naravno, bave stremljenjem ka istini ili praktičnim delovanjem u skladu sa istina-načelima. Zašto je to tako? Kad se sve sabere i oduzme, razlog za to leži u njihovom uverenju da ih prati loša sudbina, koje ih vodi u osećanje duboke depresije. Sasvim se obeshrabre, nemoćni su poput hodajućih leševa, gube svaku vitalnost i ne pokazuju nikakvo pozitivno niti optimistično ponašanje, a kamoli snagu i rešenost da se s odanošću posvete vlastitoj dužnosti, odgovornostima i obavezama. Umesto toga, oni se iz dana u dan nerado hvataju ukoštac sa vlastitom aljkavošću, probijajući se kroz život besciljno, sa zbrkom u glavi, pa čak i potpuno nesvesno. Pritom čak pojma nemaju koliko dugo će se još tako smucati. Naposletku im ne preostaje ništa drugo, do da sami sebe opominju rečima: ’Ah, naprosto ću nastaviti da se smucam okolo dokle god mogu! Ako crkva bude poželela da me izopšti i eliminiše, kad jednog dana budem posustao, neka tako i učini. Za sve je kriva moja loša sudbina!’ Kao što vidiš, oni su čak i na rečima krajnje malodušni. To osećanje utučenosti nije tek nekakvo loše raspoloženje; mnogo je važnije to što ono deluje razorno na čovekove misli, na njegovo srce i njegove težnje. Ako nisi u stanju da svoje osećanje utučenosti brzo i pravovremeno preokreneš, ono ne samo da će uticati na čitav tvoj život, već će ti potpuno uništiti život i odvesti te u smrt. Čak i ako zaista veruješ u Boga, nećeš moći da zadobiješ istinu, niti da postigneš spasenje i naposletku ćeš umreti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (2)”). „Ta vrsta utučenosti nije neko jednostavno ili trenutno buntovništvo, niti predstavlja privremeni izliv iskvarene naravi, a još manje izliv nekog iskvarenog stanja. Radi se, naime, o tihom otporu prema Bogu i o nezadovoljnom tihom otporu prema sudbini koju im je Bog uredio. Iako to može biti neka prosta negativna emocija, njene posledice po ljude mnogo su ozbiljnije od onih koje uzrokuje iskvarena narav. Osim što ti onemogućava da usvojiš pozitivan i ispravan stav prema dužnosti koju treba da obaviš, prema svom svakodnevnom životu i životnom putu, ona te, što je mnogo ozbiljnije, može dovesti do toga da umreš od utučenosti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Kroz Božje reči sam video da ako neko misli da ima zlu sudbinu, kad veruje u Boga, obavlja dužnost i odnosi se prema ljudima i stvarima koje sreće sa ovim pogrešnim i ekstremnim gledištem, u riziku je da zapadne u negativnost i depresiju, postane smeten u svojoj dužnosti, otaljava sve, isključuje mozak i nema želju za napretkom. Zapadanjem u depresiju možemo doživeti strmoglavi pad, koji na kraju uništava svaku šansu za spasenje. Uvideo sam da ako ne napustim ovo gledište, posledice će biti užasne! Razmišljao sam o tome kako sam živeo ubeđen da imam zlu sudbinu. Kad sam morao da napustim studije zbog problema sa vidom, snovi o traženju slave i bogatstva su se raspršili i nisam mogao da živim uglednim životom bogatog čoveka, pa sam mnogo patio, izgubio nadu u život i želeo da završim sa svim. Kad sam postao vernik i obavljao dužnost, i dalje sam tražio visok status, a kad me nisu unapredili i izabrali za vođu, nisam razmišljao o svojim manama, nisam spoznao sebe, nego sam se uporno žalio na svoju zlu sudbinu živeći u negativnom stanju, bez volje da tragam za istinom. Kasnije, kad mi se pojavio problem sa kičmom, mislio sam da nikad neću moći da se istaknem u budućnosti, pa sam zabušavao u dužnosti, pomirio se sa neuspehom i polako se udaljavao od Boga. Uvideo sam da me je viđenje dobre i zle sudbine čvrsto vezalo i okovalo, da nisam mogao da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da sam se još više opirao. Razmišljao sam o onim bezbožnicima koji su se žalili na svoje sudbine. Pošto su bili siromašni i bez moći, živeli u nižim slojevima društva, nisu uspeli da zadobiju poštovanje drugih i često su ih zadirkivali, uradili su sve što su mogli da promene sudbinu, ali nije sve išlo kako su se nadali, oni bi razmišljali da oduzmu sebi život. Drugi nevernici su provodili godine marljivo učeći, ali nisu stekli status i bogatstvo i došli su do zaključka da imaju zlu sudbinu, neki bi čak upali u ozbiljnu depresiju. Video sam da kad ljudi ne razumeju istinu i žive po pogrešnim gledištima, oni se ne odnose valjano prema sebi i ne vide ljude, događaje i stvari ispravno, što ih na kraju dovodi do zapadanja u depresiju. Ova gledišta potiču od Sotoninih argumenata. Sotona koristi ova pogrešna gledišta da navede ljude na stranputicu i naudi im, što ih dovodi do depresije, izopačenosti, odustajanja od traganja za istinom i, na kraju, isključenosti. Razumevši sve ovo, shvatio sam da ne mogu više da živim po ovom gledištu postojanja dobre i zle sudbine. Da sam tako nastavio, ubio bih se. Zato sam stao pred Boga u molitvi: „O Bože! Svaku situaciju orkestriraš sa iskrenim namerama i ja ću im se pokoriti. Rešiću svoju iskvarenost dok budem vršio dužnost i obavljaću dužnost sa pozitivnim stavom.”

U svom traženju, naišao sam na ovaj odlomak: „Kakav stav ljudi treba da zauzmu prema sudbini? Treba da se povinuješ uređenjima Stvoritelja, da u svim Njegovim uređenjima aktivno i energično tražiš svrhu i smisao Stvoritelja, da postigneš razumevanje istine, da u ovom životu koji ti je Bog uredio počneš da koristiš svoje najbolje funkcije, da obavljaš dužnosti, odgovornosti i obaveze stvorenog bića i da svoj život učiniš smislenijim i vrednijim, sve dok Stvoritelj ne bude konačno bio zadovoljan tobom i dok te ne upamti. Naravno, bilo bi još bolje ako bi, zahvaljujući svom traganju i energičnim naporima, uspeo da postigneš spasenje – to bi za tebe bio najbolji mogući ishod. U svakom slučaju, što se sudbine tiče, najprikladniji stav koji ljudi treba da zauzmu nije stav bezobzirne osude i definisanja, ili korišćenja ekstremnih metoda za obračunavanje sa sudbinom. Još manje bi, naravno, trebalo da vlastitu sudbinu biraju, menjaju je ili joj se opiru; umesto toga, treba da je svim srcem cene, da tragaju za njom, istražuju je i usklađuju se s njom, pre no što se s njom na pozitivan način suoče. Konačno, u životnom okruženju i na životnom putovanju koje ti je Bog odredio, treba da težiš načinu ponašanja kojem te je Bog podučio, da tražiš put kojim Bog zahteva da ideš, da proživiš sudbinu kakvu ti je Bog uredio, da bi na kraju dobio Njegov blagoslov. Kad budeš doživeo sudbinu kakvu ti je Stvoritelj na ovaj način uredio, ne samo što ćeš početi da ceniš tugu, setu, suze, bol, frustracije i neuspeh, nego ćeš, što je mnogo važnije, iskusiti radost, spokoj i utehu, kao i prosvećenje i prosvetljenje istinom koju ti je Bog podario. Štaviše, kad na svom životnom putu budeš zalutao, kad se budeš suočio sa frustracijama i neuspehom i kad budeš morao da doneseš neku odluku, osetićeš kako te Stvoritelj usmerava, i naposletku ćeš razumeti, doživeti i shvatiti kako da živiš najsmislenijim mogućim životom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Kroz Božje reči, razumeo sam Njegovu nameru i video kako je Božje srce dobro. Iako ćemo se suočiti sa nevoljama i razočarenjima u životu, to ne znači da treba da se opiremo ili menjamo sudbinu. Moramo da se pokorimo onome što je Bog odredio, da učimo od ljudi, događaja i stvari koje je Bog orkestrirao za nas i da zadobijemo istinu. Tek tad ćemo naći istinski mir i utehu. Razmišljao sam o tome kako, uz Božju dozvolu, nisam izabran za vođu. Nisam posedovao dobre radne veštine i bio sam pogodniji za jednostavnu dužnost, da budem običan vernik, što je bila najbolja pozicija za mene. Sad mi je crkva dodelila dužnost zalivanja. Kroz ovu dužnost, pročitao sam mnogo Božjih reči o poznavanju Njegovog dela, dokučio sam određena načela u vezi sa širenjem jevanđelja i razlučivanja ljudi, stekao sam neko znanje o svojoj iskvarenoj naravi i sad mogu da se pokorim situacijama koje mi Bog orkestrira. Sve je ovo od prave koristi i najvrednije od svih blaga. Sada shvatam da je ceo naš život uredio i predodredio Bog. Samo pokoravanjem, traganjem i sticanjem istine u raznovrsnim situacijama, postizanjem promene naravi i sticanjem Božjeg spasenja, možemo da imamo dobru sudbinu. Posle toga, postupao sam u skladu sa Božjim rečima, ispunjavao dužnost verno i predano, razmišljao o sebi i učio iz prepreka i neuspeha. Samo mi je takav život donosio mir i radost.

Nedavno, vođa nas je zamolila da preporučimo talentovanu braću i sestre i pomislio sam: „Bio bih ponosan ako bih dobio unapređenje. Mogao bih da doprinesem širenju jevanđelja carstva i ostali bi mi sigurno zavideli i ugledali se na mene kad bi čuli da sam unapređen.” Međutim, vođa mi je rekla da zbog bolesti ne mogu da obavljam dužnost, koja je zahtevala od mene da se krećem. Bio sam malo potišten i pomislio sam: „Sva moja braća i sestre deluju zdravo i imaju priliku da služe na višim nivoima, dok ja moram da ostanem kod kuće i nemam priliku da se istaknem i steknem slavu. Jednostavno imam zlu sudbinu.” Kako su počele da naviru te misli, shvatio sam da sam opet u lošem stanju, pa sam stao pred Boga u molitvi i traženju. Pročitao sam ove Božje reči: „Bog ljudima nije naložio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život i na kraju ih navodi da postanu prihvatljiva stvorena bića, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi. Stoga, iz koje god perspektive da se posmatra, stremljenje statusu vodi u ćorsokak. Koliko god razuman bio izgovor s kojim stremiš statusu, taj put je ipak pogrešan i Bog ga ne odobrava. Koliko god da se naporno trudiš ili koliku god cenu da plaćaš, ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako nije dat od Boga, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen i dospećeš u ćorsokak. Razumeš to, zar ne?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). „Kuća Božja je uklonila mnoge antihriste i zle ljude, a neki koji streme ka istini, uviđajući neuspeh antihrista, razmišljaju o putu kojim su ti ljudi išli i ujedno o sebi razmišljaju i sebe spoznaju. Na osnovu toga, oni stiču shvatanje Božje namere, odlučuju da budu obični sledbenici i da se usredsrede na stremljenje ka istini i na dobro izvršavanje svoje dužnosti. Čak i kad ih Bog naziva služiteljima ili nikogovićima, njima to ne smeta. Samo će nastojati da budu nikogovići, u Božjim očima mali i beznačajni sledbenici, koje će Bog na kraju nazvati prihvatljivim stvorenim bićima. Takvi ljudi jesu dobri i njih Bog odobrava” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Kroz Božje reči sam shvatio da je čovek samo malo i beznačajno stvoreno biće koje nema nikakav stvarni status. Kao razumna osoba, treba da budem praktičan i držim se svog mesta, da tražim da steknem istinu i promenim život-narav jer će to Bog pohvaliti. Da sam stalno tražio ugled i status, na kraju bi me Bog eliminisao. Razmišljao sam o onima kojima sam se divio i poštovao kao ljude sa dobrim sudbinama, na primer, Džao Sjue, moja bivša saradnica. Bila je nadarena, odličan govornik, i bila je unapređena na bitnu poziciju. Ali dok je obavljala dužnost, uvek je jurila za ugledom i statusom, što je izazivalo ozbiljne prekide u radu crkve. Kad je smenjena, nije se pokajala i izbacili su je zbog raznih zlodela. Njen neuspeh mi je bio upozorenje. Video sam da kad ljudi ne tragaju za istinom i uvek teže sticanju ugleda i statusa, biće razotkriveni i eliminisani. Pošto zbog bolesti nisam mogao da vršim dužnosti koje zahtevaju izlaženje, počeo sam da kukam samom sebi; to je moja želja za ugledom i statusom ponovo izbijala na površinu. Mislio sam da mogu da se istaknem obavljanjem dužnosti i to bi značilo da imam dobru sudbinu. I dalje sam tražio ugled i status i hodao sam u smeru suprotnom od Boga. Božja je namera što ja postojim kao stvoreno biće, bilo da izlazim ili ostajem kod kuće, uvek mogu da obavljam dužnost i tragam za istinom i promenom naravi. Znao sam da moram da se pokorim Božjim orkestracijama i ozbiljno obavljam dužnost, samo to bi me umirilo.

Kroz ovo iskustvo, donekle sam stekao znanje o svojim pogrešnim gledištima i uvideo sam da mi je to što se žalim na navodnu zlu sudbinu bio bunt protiv Boga i odbijanje pokornosti Njegovoj suverenosti i uređenjima. Da sam nastavio tako, izgubio bih priliku za spasenje. Ubuduće, rešen sam da napustim svoja pogrešna gledišta, pokorim se i dobro obavljam dužnost.