U januaru 2021. godine, dva moja saborca su podelila sa mnom jevanđelje Svemogućeg Boga. Zatim sam kroz okupljanja i čitanje Božjih reči saznao da se Bog ovaplotio u poslednjim danima da spase iskvareni ljudski rod, a saznao sam i koliko je značajno Božje ovaploćenje. Nikada nisam zamišljao da će se Bog lično ovaplotiti da bi se pojavio i delovao među ljudima. To je velika tajna, a i Božja istinska ljubav i najveće spasenje za čovečanstvo. Bio sam tako ganut. Nikada nisam ni pomislio da bi me Bog mogao spasti. Osećao sam da sam imao neverovatnu sreću i zbog toga sam još više želeo da prisustvujem skupovima. Čitajući Božje reči i razgovarajući sa braćom i sestrama, uvideo sam da je propovedanje jevanđelja odgovornost svih nas i da je to ono što Bog traži od nas. Propovedanje jevanđelja znači svedočiti o Bogu, dovesti ljude pred Boga, omogućiti im da zadobiju istinu i Božje spasenje, a pritom se i dopunjuje spisak dobrih dela. Da nisam to uradio, zanemario bih svoju dužnost stvorenog bića i ne bih bio dostojan da jedem i pijem Božje reči. Kada sam sve to shvatio, zaista sam bio nestrpljiv da podelim jevanđelje. Takođe sam želeo da zajedno sa Bogom delam i prenesem jevanđelje o carstvu na još više ljudi. Nakon toga bih vežbao da delim jevanđelje kad god sam imao slobodnog vremena. Onda sam u oktobru prebačen u brigadu u kojoj se slučajno zadesio brat po imenu Nion, koji je takođe verovao u Svemogućeg Boga. Radio sam sa njim da bih delio jevanđelje sa svojim saborcima. Jednom sam pozvao još dvadesetak vojnika da dođu da slušaju našu propoved i brat Nion i ja smo im svedočili o delu Svemogućeg Boga poslednjih dana Kroz traženje i istraživanje, tih dvadesetak vojnika je na kraju prihvatilo jevanđelje. Bio sam oduševljen i zadobio sam više samopouzdanja u deljenju jevanđelja.

Tokom građanskog rata u Mjanmaru prebačen sam na liniju fronta. Video sam neke fotografije povređenih i pretučenih civila, a pričali su nam i neki koji su spašeni iz neprijateljskih logora da su nakon što su ih zarobili, morali da kuvaju za neprijateljske vojnike, a i ti vojnici su ih terali da se bore. Pucali bi i ubijali one koji bi to odbili. Zbog borbi su spaljene i neke civilne kuće, pa su ti civili morali da se skrivaju i žive u džungli. I svaki put kada bi se vojnici borili ili napali neko naselje, bilo je ranjenih koje su vraćali nazad i hospitalizovali. Kada sam sve to video, saosećao sam sa njima. Razmišljao sam kako verovatno nisu verovali u Boga, a bez te vere nisu znali u čijim je rukama ljudska sudbina, ili na koga se mogu osloniti da bi zadobili zaštitu. Kad bih mogao da podelim jevanđelje sa njima i izvedem ih pred Boga, bili bi u stanju da Mu se mole i čitaju Njegove reči kako bi shvatili istinu i zadobili Božju zaštitu. Te misli su me opterećivale u srcu. Hteo sam da odem u naselje da propovedam jevanđelje i izvedem ih pred Boga. Bio sam vojno lice i nisam poznavao teren na liniji fronta i nisam znao gde su se skrivali neprijateljski vojnici. Dok sam odlazio da propovedam jevanđelje pod tim okolnostima, kada bih naišao na neprijateljske trupe, postojala je mogućnost da budem zarobljen ili ubijen. Jako sam bio uplašen. Molio sam se Bogu dok sam tragao: „Šta da radim?” Onda sam pomislio na Božje reči. „Vi znate da sve stvari u vašem okruženju postoje jer sam ih Ja odobrio, Ja sam ih sve isplanirao. Gledaj jasno i udovoljavaj Mom srcu u sredini koju sam ti dao. Ne boj se, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Shvatio sam da sam se plašio da izađem i propovedam jevanđelje da me neprijateljske snage ne zarobe ili ubiju jer nisam istinski razumeo Božju svemogućnost i Njegovu vladavinu nad svime, a nedostajalo mi je i vere. Takođe sam shvatio da je Bog taj koji je svim tim ozbiljnim i manje ozbilljnim situacijama, sa kojima sam se ja svakodnevno suočavao, upravljao i uređivao ih. Da li ću biti zarobljen od strane neprijatelja ili ne, takođe je bilo u Božjim rukama. Ma koliko da je situacija opasna, ukoliko Bog to ne dozvoli, ne bi me mogli uhvatiti. Čak i da me jednog dana neprijatelj zaista odvede, da li bih preživeo ili umro, zavisilo bi u potpunosti od Boga. Trebalo bi da se pokorim situaciji koju je Bog namestio. Prebacivanje na liniju fronta takođe je sadržalo Božju dobru volju. Civili su tamo živeli u tako opasnom okruženju, nemajući nikoga da im predoči jevanđelje. Nisu još bili čuli Božji glas. Možda je tamo bilo ljudi koje je Bog želeo da spase. Trebalo bi da uzmem u obzir Božju nameru, da propovedam jevanđelje i svedočim o Bogu, kako bi mogli biti izvedeni pred Boga. Kada sam shvatio to, moj strah je malo popustio. Osećao sam se spremnim da se oslonim na Boga i propovedam jevanđelje u tom okruženju.

Tamošnji ljudi su govorili Dai jezikom. Znao sam ponešto od prostog, svakodnevnog jezika, poput izraza „Jesi li jeo?” i „Gde ideš?” Nisam mogao da delim jevanđelje među njima. Osećao sam se stvarno uznemireno. Hteo sam da propovedam, ali nisam znao jezik i bilo mi je zaista teško. Molio sam se Bogu: „Bože, želim da delim jevanđelje, ali ne znam jezik. Molim Te da me vodiš i otvoriš mi put.” Jednom na onlajn okupljanju, jedna sestra je podelila odlomak Božjih reči koji mi je zaista pomogao. Svemogući Bog kaže: „Bog usavršava one koji Ga istinski vole i sve one koji streme ka istini, u najrazličitijim okruženjima. On omogućava ljudima da prožive Njegove reči kroz različite situacije ili kušnje i da na taj način shvate istinu, steknu pravo znanje o Njemu i, na kraju, zadobiju istinu. (…) Oni koji ne hodaju sjajnim putem stremljenja ka istini zauvek će živeti pod Sotoninom vlašću, bez nade, u večnom grehu i tami. Da li možete da shvatite značenje ovih reči? (Moram da stremim ka istini i da izvršavam svoju dužnost svim srcem i dušom.) Kada ti povere neku dužnost, ne razmišljaj o tome kako da izbegneš da se suočiš sa poteškoćama. Ako je neki zadatak težak, nemoj da ga ostavljaš po strani i ignorišeš, već ga se lati bez oklevanja. Sve vreme moraš imati u vidu da je Bog uz ljude, te da u teškoćama treba samo da Mu se mole i da traže od Njega, kao i da uz Boga ništa nije teško. Moraš u to da veruješ. Kad već veruješ da je Bog Suveren svih stvorenja, zašto se i dalje bojiš kada te nešto zadesi i kada nemaš na šta da se osloniš? To dokazuje da ne računaš na Boga. Ako Ga ne prihvatiš kao svoj oslonac i svog Boga, onda On nije tvoj Bog. U stvarnom životu, ma u kakvim situacijama da se nađeš, moraš da dođeš pred Boga i da se često moliš i tragaš za istinom. Čak i ako razumeš istinu i ako svakog dana barem nešto stekneš o jednom jedinom pitanju, onda to vreme nije izgubljeno!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kada sam pročitao taj odlomak, u mom se srcu učvrstilo to da je Bog sa mnom. Suočen sa poteškoćama, samo treba iskreno da se molim i oslonim na Boga i On će me voditi. Bogu ništa nije nemoguće, zato treba da verujem. Propovedanje jevanđelja je moja dužnost. Nisam mogao da se povučem samo zato što nisam znao jezik. I dalje sam morao da dam sve od sebe. Pošto sam izabrao da širim jevanđelje da bih udovoljio Bogu, ma koliko bilo teško, morao sam da se oslonim na Njega i ispunim svoju dužnost. Bio sam spreman da težim tome i svaki put pre nego što bih izašao da propovedam molio bih se Bogu da me vodi. Počeo sam da komuniciram sa seljanima, puštajući im evangelističke snimke svedočenja na Dai jeziku. Dok su se snimci emitovali i ja sam pažljivo slušao i kada bi se snimak završio, razgovarao bih sa ljudima i dodao ponešto što sam naučio na Dai jeziku. Radeći tako dva-tri dana, devetoro ljudi je prihvatilo jevanđelje. Bio sam neverovatno zahvalan Bogu.

Jednog dana, neprijateljske trupe su objavile video na ViČetu. Video sam da su mučili naše vojnike nakon što su ih zarobili. Nekima su bile odsečene ruke, nekima noge, prerezanih grkljana, kao kada se kolje svinja. Čak su im i srca vadili noževima. Videvši to, zaista sam se uplašio. Razmišljao sam, svake večeri idem u naselje da delim jevanđelje – hoće li i mene neprijatelj zarobiti? Ako me zaista zarobe, šta ako me zlostavljaju kao one druge vojnike ili me čak muče do smrti? Plašio sam se da ponovo izađem i propovedam. Tada sam shvatio da nisam u pravom stanju, pa sam se pomolio i predao svoje srce Bogu, moleći Ga da me vodi. Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči koji mi je dao izvesno samopouzdanje i snagu. Božje reči kažu: „Bog na ljudima obavlja delo usavršavanja, a oni to ne mogu ni da vide, ni da osete; pod takvim okolnostima, neophodno je da imaš veru. Potrebno je da ljudi imaju veru onda kad nešto ne može da se vidi golim okom, a tvoja je vera potrebna onda kad ne možeš da se oslobodiš sopstvenih predstava. Kad ti nije jasno Božje delo, ono što se od tebe zahteva jeste da imaš veru, da zauzmeš čvrst stav i da snažno stojiš u svom svedočenju. Kada je Jov stigao do ove tačke, Bog mu se ukazao i govorio s njim. To, drugim rečima, znači da ćeš samo iz svoje vere moći da vidiš Boga, a kad budeš imao veru, Bog će te usavršiti. Bez tvoje vere, On to ne može da učini. Bog će ti podariti sve ono što se nadaš da ćeš steći. Ako, pak, nemaš veru, ti onda ne možeš biti usavršen i nećeš moći da vidiš Božje postupke, a kamoli Njegovu svemoć. Ako veruješ da ćeš Njegove postupke videti u svom praktičnom iskustvu, Bog će ti se ukazati, On će te prosvetliti i iznutra će te voditi. Bez te vere, Bog to neće moći da učini. Ako si izgubio nadu u Boga, kako ćeš onda moći da iskusiš Njegovo delo? Prema tome, samo ako imaš veru i ako ne gajiš sumnje u Boga, samo ako uistinu veruješ u Njega, ma šta da čini, On će te kroz tvoja iskustva prosvetiti i prosvetliti, i ti ćeš tek tada moći da vidiš Njegove postupke. Sve se to postiže kroz veru. Vera dolazi samo kroz oplemenjivanje, dok se u odsustvu oplemenjivanja vera ne može razvijati. Na šta se reč ’vera’ odnosi? Vera označava istinsko verovanje i iskreno srce koje ljudi treba da poseduju kad nešto ne mogu da vide ni da dodirnu, kad se Božje delo ne poklapa s ljudskim predstavama i kad je van ljudskog domašaja. To je vera o kojoj govorim” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Saznao sam da kada se suočimo sa kušnjama i nevoljama, ako nam nedostaje vera i nismo preduzimljivi u saradnji, Bog nema načina da deluje u nama i nikako ne možemo biti usavršeni od strane Njega. Takođe sam video da što više ne možemo da vidimo nešto, to više treba da imamo veru u Boga, a jedini način da se razvije vera je da se podvrgnemo iskušenjima. Deljenje jevanđelja dok se borite na liniji fronta, suočeni sa opasnošću da budete zarobljeni od strane neprijateljskih trupa je za mene bilo iskušenje, svojevrstan test. Nedostajalo mi je istine i nisam imao pravo razumevanje Božje svemogućnosti i suverenosti. Nisam iskreno verovao da Bog vlada nad svima, pa nisam imao vere. Suočavajući se sa opasnim okruženjem propovedajući jevanđelje, uplašio sam se da ću biti zarobljen i mučen do smrti, pa nisam smeo da izađem da propovedam. Nisam istinski mogao da predam svoje srce Bogu. U stvari, Bog je postavio ovakvu situaciju da bi mi mogao dati više istine, da bih mogao da tražim istinu, sprovedem je u delo i prepoznam Božju svemogućnost, Njegovu vladavinu nad sudbinom čovečanstva i činjenicu da su moj život i smrt u Njegovim rukama. Sada kada sam se suočio sa takvom opasnom okolinom, morao sam to zaista da doživim i preživim, i jedino sam tako mogao da vidim Božje postupke i razvijem pravu veru. Čim sam shvatio nameru Božju, srce mi se prilično razvedrilo i više nisam bio toliko uplašen.

Pročitao sam još jedan odlomak Božjih reči koji me je još više motivisao. Svemogući Bog kaže: „Bog ima plan za svakog Svog sledbenika. Svaki od njih ima okruženje koje je za čoveka pripremio Bog, u kojem može da obavlja svoju dužnost, i da ima blagodat i blagonaklonost Božju namenjene čoveku da u njima uživa. Oni se takođe nalaze u posebnim okolnostima koje Bog određuje za čoveka i mnogo je patnji koje mora da pretrpi – ništa nije med i mleko kao što čovek zamišlja. Osim toga, ako prihvatiš da si stvoreno biće, moraš da se pripremiš na patnju i platiš cenu radi ispunjavanja svoje odgovornosti da širiš jevanđelje i radi pravilnog obavljanja svoje dužnosti. Cena može biti patnja zbog neke fizičke bolesti ili nedaće, ili patnja zbog progona velike crvene aždaje, ili nerazumevanje ovozemaljskih ljudi, kao i nevolje koje se doživljavaju prilikom širenja jevanđelja: biti izneveren, biti pretučen i vređan, biti osuđen – pa čak i biti napadnut i izložen smrtnoj opasnosti. Može se dogoditi da tokom širenja jevanđelja stradaš i pre nego što se Božje delo završi i da ne doživiš dan Božje slave. Morate biti spremni na to. Ne kažem to da bih vas uplašio; to je činjenica. (…) Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Bili su osuđeni, pretučeni, vređani i pogubljeni jer su širili Gospodovo jevanđelje i bili su odbačeni od ovozemaljskog naroda – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja koje je obavio za celo čovečanstvo omogućava čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana se nisu odrekli Božjeg imena, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način obavljanja nečije dužnosti; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da širite Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Shvatio sam da to što svi mi možemo da sledimo Boga je po Njegovom pravilu i uređenju i On takođe postavlja uslove u kojima svako od nas može da vrši svoju dužnost. Tokom propovedanja jevanđelja, mi ćemo se suočiti sa svim vrstama situacija i opasnosti. Neke ponižavaju, na neke viču i tuku ih, neke predaju Sotoninom autoritetu i iživljavaju se nad njima, neki čak gube i živote. Ali ma kakva situacija bila, ja sam stvoreno biće i treba da ispunjavam svoju dužnost u svakom trenutku. Propovedanje jevanđelja je moja životna misija, moja odgovornost. Ma koliko gorko ili teško, čak i ako moram da platim životom, ja moram da izvršim svoju dužnost i ispunim svoju odgovornost. Pomislio sam na sledbenike koji su sledili Gospoda Isusa u Doba blagodati. I oni su se suočili sa mnogo opasnosti šireći Gospodnje jevanđelje. Neke su tukli i vikali na njih, neke zatvarali, neke razapeli, žive ih mučili do trenutka njihove smrti. Ali oni se nisu žalili niti napuštali svoju odgovornost i dužnost. Na kraju, bili su poslušni do smrti, svedočeći samim svojim životom o Božjim postupcima i Njegovoj velikoj sili, ponižavajući đavola Sotonu. Nisu umrli zato što su uradili nešto loše, već zato što je trebalo da svedoče o Božjem imenu i o tome da je Gospod Isus bio Gospod stvaranja. Platili su svojim životima da dele Božje jevanđelje i svedoče o Njemu. To je najznačajnija stvar. Ispunili su svoju obavezu. Bog odobrava takvu vrstu stvorenog bića i iako je njihovo telo umrlo, njihove duše su u Božjim rukama i pod Božjim uređenjem. Takođe sam malo razmišljao o sebi. Kada je u pitanju bila smrt, bio sam stidljiv i nisam želeo da izađem da delim jevanđelje. Još uvek sam razmišljao o svojoj ličnoj bezbednosti – ono što sam zaista voleo je svoj život. Mislio sam da mogu da preuzmem kontrolu nad svojom sudbinom, da se, sve dok ne izlazim da propovedam, neću suočiti sa opasnošću ili smrću. Ali sada sam shvatio da to što nisam otišao da širim jevanđelje ne znači da sam bio bezbedan. Postavili su me da čuvam stražu, što je suštinski opasno i mogli bi me sačekati u zasedi. Takođe, bilo je opasno i kada smo išli po vodu ili kupovali nešto od meštana. U svakom trenutku su nas mogli napasti neprijateljski vojnici. Moj život nije bio nešto što sam mogao sam da kontrolišem. Da li će nas neprijatelj zarobiti ili ne, u potpunosti je bilo u Božjim rukama. Kada On to ne bi dozvolio, ne bih bio zarobljen čak ni da sam izašao da propovedam. Kada bi Bog i dopustio da se nešto desi i dalje bi me neprijatelj mogao opkoliti ili zarobiti, čak i ako nisam išao da propovedam. Ja sam stvoreno biće koje treba da se potčini Božjim orkestracijama i uređenjima. Šta god da se desi, treba da nastavim da propovedam jevanđelje i da vršim svoju dužnost. Kada bih imao izgovor za svaki put kada ne želim da širim jevanđelje i ne svedočim o Bogu, da ne vršim svoju dužnost, ja bih još uvek bio živ u telu, ali bih, po Bogu, izgubio ulogu stvorenog bića i moj bi život bio besmislen. Na kraju bi me Bog eliminisao i ne bih bio spasen. Bilo je opasno propovedati u naseljima na prvoj liniji fronta, ali zarad širenja Božjeg jevanđelja i proširenja njegovog dometa, ja nisam mogao da se držim života, već je trebalo da se valjano suočim sa izgledima smrti, i ako treba, platim svojim životom da bih nastavio da propovedam, ispunjavajući svoju dužnost time. To svedočenje je najbolji način da izvršim svoju dužnost. Takođe sam shvatio da sam stvoreno biće i Božji sledbenik. Ma sa kakvom opasnom situacijom da se suočavam, širenje jevanđelja je moja životna misija i dužnost koju moram da ispunim. Ne mogu da prestanem da širim jevanđelje, nikada, ni u kojem trenutku. Posle toga sam dobio još dva brata, Nikolasa i Artura, da idu sa mnom da propovedaju.

Jednog dana smo otišli u naselje i deset ljudi je došlo da nas sluša kako propovedamo. Razgovarali smo se sa njima kako da budemo zaštićeni tokom katastrofa i kako katastrofe sada postaju sve veće i veće, baš kao i ovde, gde smo stalno ratovali, a voda je bila ukaljana krvlju. A desila se i pandemija… Tokom svih ovih katastrofa, ko nas zapravo može spasiti? Samo nas Spasitelj, jedini istiniti Bog koji je stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, može spasiti. Zatim smo im pustili neke snimke propovedi u kojima se govorilo o tome zašto se ljudi rađaju, stare, razboljevaju i umiru, o tome kako zadobiti Božju zaštitu u katastrofama, o tome kako Sotona kvari ljude i kako Bog dela da spase čovečanstvo. Bilo je i nekih odlomaka reči Svemogućeg Boga. „Ovo su činjenice: pre postanka zemlje, arhanđel je bio najveći od nebeskih anđela. On je bio nadležan za sve anđele na nebesima; to je bila vlast koju mu je Bog dodelio. Sa izuzetkom Boga, on je bio najviši od svih nebeskih anđela. Kasnije, nakon što je Bog stvorio ljudski rod, arhanđel je dole na zemlji počinio još veću izdaju prema Bogu. Kažem da je izdao Boga zato što je hteo da upravlja ljudskim rodom i da nadmaši Božju vlast. Bio je to onaj isti arhanđel koji je Evu naveo na greh, što je učinio iz želje da uspostavi svoje carstvo na zemlji, da privoli ljude da izdaju Boga i da se, umesto Bogu, pokore njemu, arhanđelu. Arhanđel je uvideo da mu se toliko mnoštvo može pokoriti – anđeli, baš kao i ljudi na zemlji. Za ptice, zveri, drveće, šume, planine, reke i sve druge stvari na zemlji bili su zaduženi ljudi – to jest, Adam i Eva – dok su se sami Adam i Eva pokorili arhanđelu. Arhanđel je stoga poželeo da nadmaši Božju vlast i da izda Boga. Potom je mnoge anđele naveo da izdaju Boga, a od njih su kasnije nastali raznovrsni nečisti duhovi. Zar dosadašnji razvoj ljudskog roda nije bio uzrokovan pokvarenošću arhanđela? Ljudi su danas takvi kakvi su zato što je arhanđel izdao Boga i iskvario ljudski rod” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Trebalo bi da znaš kako se celokupno čovečanstvo razvijalo do današnjeg dana”). „Pre svega, ljudi moraju da shvate odakle potiče bol rođenja, starosti, bolesti i smrti, te zbog čega čovek mora čitavog života to da trpi. Nije li sve to bilo nepostojeće kad je čovek prvi put stvoren? Odakle potiče sav taj bol? Taj bol je nastao nakon što je čoveka iskušao i iskvario Sotona i nakon toga se čovek izopačio. Bol ljudskog tela, nevolje i praznina, i sve te grozne stvari u ljudskom svetu – sve se to pojavilo nakon što je Sotona iskvario čoveka. Nakon što je čoveka iskvario, Sotona je počeo i da ga muči, te je čovek sve više propadao, sve se ozbiljnije razbolevao, sve ga je više bolelo i sve je više osećao da je svet prazan i jadan, da je u tom svetu nemoguće opstati i da je život na ovom svetu sve beznadežniji. Za sav taj ljudski bol je, dakle, kriv Sotona, i on se pojavio nakon što je Sotona iskvario čoveka i ovaj postao izopačen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Značaj Božjeg doživljavanja ovozemaljske patnje”). „Događaće se svakakve katastrofe, jedna za drugom; svi narodi i mesta doživeće nesreće: kuga, glad, poplave, suša i zemljotresi nastupaju svuda. Ove katastrofe se ne dešavaju samo na jednom ili na dva mesta, niti će biti gotove za dan ili dva; umesto toga, one će se širiti na sve veća i veća područja i postajati sve ozbiljnije. Razne najezde insekata slediće jedna za drugom tokom ovog vremena, a fenomen kanibalizma će iskrsnuti svuda. Ovo je Moj sud nad svim zemljama i narodima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 65. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Slušali su ove reči i mislili da su sjajne. Neki ljudi su rekli: „Nikad ranije nismo čuli takve reči. Divne su, veoma dirljive.” Neki su rekli: „Hvala vam puno što ste došli i podelili ovo jevanđelje, omogućavajući nam da čujemo Božji glas.” A drugi su rekli: „Nadam se da ćeš opet doći.” Tih deset ljudi je prihvatilo jevanđelje tog dana nakon slušanja. Rekao sam im da ćemo se vratiti te večeri, i podsticao ih da dovedu i svoje prijatelje i rođake. Te večeri su doveli još desetak ljudi. Nakon što su ti ljudi saslušali snimke propovedi i Božje reči, svi su prihvatili jevanđelje i obećali da će doći da slušaju kad budu imali vremena uveče. Bio sam tako srećan. Od tada smo nastavili da propovedamo tokom dana kad god smo imali vremena, a noću bismo ih zalivali. Nakon zalivanja, odšunjali bismo se nazad u svoje garnizone. Posle skoro mesec dana od toga, svi su se redovno okupljali i zaista bili angažovani. Dovodili bi i druge da slušaju propovedi. Sve više ljudi je prihvatalo jevanđelje. Takav ishod me je učinio zaista srećnim i zaista sam bio ganut. Imao sam sposobnost da propovedam jevanđelje na prvoj liniji fronta i dovedem te civile pred Boga sve zahvaljujući Božjem vođstvu i zaista sam se osećao spokojno.

Jedne večeri sam otišao u naselje da zalijem neke nove vernike. U povratku sam naišao na komandira čete kako patrolira sa opremom za noćno osmatranje. Spazio me je i, misleći da sam neprijatelj koji im sprema zasedu, okupio je nekoliko vojnika da me zarobe. Taman kad su hteli da pucaju, brzo sam uzviknuo. Brat Šon me je prepoznao, inače bi otvorili vatru. Sledećeg dana, brat Šon mi je rekao: „Sinoć te umalo nisu upucali. Dobro je što sam ti prepoznao glas.” Bio sam zaista ganut kada sam to čuo i pomolio sam se, zahvaljujući Bogu za Njegovu zaštitu. Božje reči su me prisetile na nešto. „Čovekovo srce i duh su u Božjim rukama, celokupan njegov život vidi se u Božjim očima. Bez obzira da li veruješ u ovo ili ne, sve stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivaće se, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Na takav način Bog predsedava svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Video sam da Bog svime vlada i sve kontroliše. Ljudska srca i njihov duh su u Njegovim rukama. Bilo da je nešto živo ili mrtvo, sve se preokreće i menja prema Božjim zamislima. Da li ćemo živeti ili umreti, takođe zapoveda i uređuje Bog. Pucali moji saborci na mene prethodne noći ili ne, takođe je bilo u Božjim rukama. Susret sa bratom Šonom je takođe bio pod Božjom suverenošću. Slučajno je prepoznao moj glas, zbog čega nisu pucali. Sve je to odredio Bog. Bio sam zaista zahvalan Bogu i tako ganut. Mogao sam da osetim Božju ljubav i zaštitu, a video sam i kako su čudesna Njegova dela. Posle toga smo ta dva brata i ja nastavili da idemo u naselje i širimo jevanđelje. Sa njih 57 i svi oni su se pridružili crkvi. Bio sam zaista zahvalan na Božjem vođstvu.

Shvatili smo da smo poprilično završili naše propovedanje u toj oblasti i razmišljali kuda dalje. Ispostavilo se da je istog dana naša jedinica prebačena u drugo naselje koje je imalo dva sela. Bio sam zaista srećan što sam mogao da nastavim da propovedam jevanđelje u novoj oblasti. Zaista jednako opasno – neprijateljske trupe su mogle da napadnu u bilo kom trenutku. Otkrili smo nagaznu minu odmah nakon što smo stigli. Uplašio sam se malo, bojeći se da će se neprijateljske trupe pretvarati da su civili i da će se pojaviti niotkuda. Da nas je bilo manje ili da smo išli sami, nenaoružani, i naišli na njih, iskoristili bi priliku da nas ubiju ili zarobe. Ali nakon mog iskustva na prethodnoj lokaciji, video sam čudesna Božja dela i znao da je propovedanje jevanđelja moja odgovornost. Ma šta se desilo, morao sam da se složim sa tim. Na tu pomisao, nisam se više osećao tako sputano i nastavio sam da izlazim da delim jevanđelje kad god sam imao vremena. Kada smo otišli u naselje, poneli smo oružje, ne usuđujući se da budemo neoprezni. Počeli smo da delimo jevanđelje sa zamenikom seoskog starešine zajedno sa njegovom ženom i majkom, puštajući im snimke propovedi. Ti snimci su govorili o tome kako je Bog stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja u početku, kako je čovečanstvo počelo da postaje izopačeno, kao i o katastrofama i ratovima poslednjih dana i kako su to znaci dolaska Gospodnjeg. Gospod Isus se već vratio u telo da spase čovečanstvo. On je Hristos poslednjih dana, Svemogući Bog. On izražava istinu, vršeći delo suda poslednjih dana kako bi pročistio i spasao čovečanstvo, tako da mi možemo da izbegnemo zlo i katastrofe. Možemo zadobiti Božje spasenje i ući u carstvo nebesko samo ako dođemo pred Svemogućeg Boga. Svi su saslušali ovo svedočenje i rekli da je divno. Zamenik seoskog starešine je rekao: „Dozvolite mi da uzmem svesku da zapišem šta ste upravo rekli da bih mogao da čitam više kasnije.” Rekao sam: „Ne brini, vratićemo se sutra. Možeš li pozvati još neke ljude da slušaju?” Odgovorio je: „To što govorite je sjajno i valjano. Ja sam zamenik seoskog starešine i treba da pozovem seljane da to zajedno saslušamo.” Sutradan je doveo još neke ljude da čuju našu propoved. Na kraju, 94 njih iz ta dva sela je prihvatilo delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Bio sam zaista zahvalan Bogu što mi je sredio da odem tamo da bih mogao da delim jevanđelje i ispunim svoju dužnost, što je bilo Božja uzvišenost. Osetio sam toliku zahvalnost prema Bogu!

Prošavši kroz sve to, lično sam iskusio da Bog vlada nad ljudskim sudbinama i da su naš život i naša smrt u Njegovim rukama. Takođe mi je pružilo praktičnije razumevanje Božje svemogućnosti i suverenosti. Ranije, kada još nisam bio stigao na liniju fronta, znao sam da je biti vojnik opasno i molio sam se i predao svoj život i svoju smrt u Božje ruke. Ali dok zaista nisam stigao tamo, nisam video koliko je moja vera u Boga slaba. Onda bi, svaki put kada bih naišao na opasnu situaciju, uplašio se i ostao bez vere, Božje reči bile te koje su me podržavale i vodile, dajući mi veru i snagu. To je jedini razlog zašto se nisam povukao i napustio svoju dužnost. Bio sam zaista zahvalan Bogu što mi je omogućio takvo iskustvo. Gde god da završim u budućnosti, ma koliko opasno mesto bilo, širenje Božjeg jevanđelja je moja životna misija. Moram da verujem u Boga, da Mu predam svoje srce i vršim svoju dužnost kao stvoreno biće. Hvala Svemogućnom Bogu!