Božje reči kažu: „Kakvo svedočanstvo čovek, na kraju, daje o Bogu? Čovek svedoči da je Bog pravedan Bog, da je Njegova narav pravednost, gnev, grdnja i sud; čovek svedoči o pravednoj naravi Božjoj. Bog koristi Svoj sud da bi čoveka usavršio, On je voleo čoveka i spasio ga je – ali koliko toga Njegova ljubav sadrži? Postoje sud, veličanstvo, gnev i kletva. Iako je Bog u prošlosti proklinjao čoveka, On nije sasvim bacio čoveka u bezdan, već je to sredstvo koristio da bi oplemenio čovekovu veru; nije ubio čoveka, već je delao tako da čoveka usavrši. Suština tela potiče od Sotone – Bog je to tačno rekao – ali Božja ostvarenja nisu dovršena u skladu sa Njegovim rečima. On te proklinje da bi Ga ti voleo i da bi spoznao suštinu tela; On te grdi da bi te probudio, da ti omogući da spoznaš nedostatke u sebi i da spoznaš krajnju bezvrednost čoveka. Stoga, Božje kletve, Njegov sud i Njegovo veličanstvo i gnev – sve to je da bi usavršio čoveka. Sve što Bog danas čini i pravedna narav koju On razjašnjava u vama – sve to je da bi usavršio čoveka. Takva je ljubav Božja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Kada bi ljudi pomenuli Božju ljubav, pomislila bih na Njegovu milost i saosećanje, blagodat i blagoslove. Nisam zaista razumela Njegovu ljubav suda i grdnje. Ali nakon ličnog iskustva, uvidela sam koliko je to važno i da su Božje reči istina i da su sve toliko praktične. Sud i grdnja su Božja ljubav i spasenje za ljudski rod.

Bila sam zadužena za rad na zalivanju, a prošlog septembra sam otpuštena jer nisam obavljala praktičan posao. Starešina crkve je uredio da sestra Vang preuzme moj posao. Ne mogu rečima da izrazim kako sam se osećala. U prošlosti sam ja nadgledala rad sestre Vang, a sada je ona trebalo da nadgleda moj. Zar nisam zbog toga delovala nekompetentno? Od rukovodioca sam se pretvorila u člana tima za zalivanje. Zar ne bi bilo ponižavajuće da braća i sestre koji me znaju čuju za to? Iskreno sam žalila što nisam izvršavala svoju dužnost dobro. Kasnije, prilikom razgovora s timom o poslu, niko dugo nije rekao ni reč, i, gledajući kako vreme teče, pomislila sam da, iako više nisam na rukovodećem položaju, imam određeno iskustvo sa zalivanjem pridošlica, i treba da više preuzimam na sebe i kažem šta mislim. Tako bi svi videli da još uvek imam važnu ulogu i možda bi se svi ugledali na mene. Počela sam da aktivno delim svoje misli i ideje, i nakon nekoliko rasprava, ljudi bi se uglavnom složili sa mnom. U skoro svakoj raspravi, odlučili smo se za moje ideje, i mislila sam da se moje sposobnosti u tom timu zaista ističu. Nisam imala ulogu nadzornika, ali sam i dalje mogla da obavljam tu vrstu posla. Mislila sam da će se drugi ugledati na mene i da ću jednog dana možda ponovo biti unapređena. Nakon toga sam počela da još aktivnije doprinosim i pre svakog skupa, pitala bih za svačije stanje i pronalazila odgovarajuće reči Božje To je zahtevalo dosta vremena i energije, ali sam mislila da će dobro obavljen posao dokazati da sam sposobna, pa je plaćanje te cene bilo više nego vredno toga. U to vreme sam otkrila neke probleme u našem radu, i drugi su se uglavnom slagali sa mojim rešenjima i predlozima. Osećala sam da da svi mogu da vide kako vredno radim, pa ću možda biti unapređena kada starešina bude analizirao naš rad i video kako radim. Prošlo je neko vreme, i činilo se da starešina nema nameru da me unapredi. Primetila sam da se sve više ljudi priključuje crkvi, pa je bilo potrebno da više ljudi zauzme pozicije, ali nije delovalo da iko razmišlja o mom unapređenju. Počela sam da se osećam utučeno. Mislila sam da sam unela neke promene i da dobro izvršavam dužnost. Crkvi je trebala pomoć, zašto mi onda nisu pružili drugu priliku? Zar nakon jednog otpuštanja nikada neću dobiti drugu priliku da rukovodim? To mi uopšte nije imalo smisla. Nisam znala zašto moj trud nije urodio plodom. Šta mi je nedostajalo? Nešto kasnije, pomislila sam da sigurno ne radim dovoljno vredno ili dovoljno dobro, ili da ne postižem dovoljno. Mislila sam da treba i dalje vredno da radim, a ne da se samo fokusiram na dostignuća u svojoj dužnosti, već i na život-ulazak i stremljenje ka istini, kako bi drugi videli moj lični napredak. Onda bi mi se Bog smilovao i dao mi priliku. Mislila sam da će se, uz odgovarajuće „stremljenje”, promena desiti jednog dana, da ću se isticati u timu čak i ako ne budem unapređena i zadobiti divljenje braće i sestara. Stoga sam se bacila na zalivanje koje je obavljao naš tim, a kada su pridošlice imale probleme, pažljivo bih razmislila i našla Božje reči da ih sa njima podelim. Kada nešto nisam razumela, usrdno sam se molila i tragala. Nakon nekog vremena, postala sam uspešnija u zalivanju pridošlica. Nešto kasnije, na jednom skupu, vođa tima je spomenuo da sam ponela teret za svoju dužnost i da sam dobra u rešavanju problema novovernika. Bila sam veoma zadovoljna sobom. Mislila sam da će svi uvideti koliko dobro radim i da bih, ukoliko još poboljšam svoj učinak, zavredela svačije divljenje. Tada bih imala šansu za unapređenje. Nakon toga sam se zaista bacila na posao. Pored sopstvenih obaveza, preuzela sam i druge poslove tima, koliko sam mogla, kada uočim problem, nadzorniku sam pružala povratne informacije i pomoć. Takođe, nisam otaljavala svoje stremljenje ka istini, već sam čitala Božje reči svakog slobodnog trena. Stupila bih pred Boga u molitvi i tragala kad god bih se osećala loše i aktivno sam učestvovala u razgovorima na skupovima. Ali i dalje nisam bila unapređena iako sam duže vreme vredno radila. Mislila sam da me, bez obzira koliko vredno ili dobro radim, Bog nikada neće nagraditi, a starešina me nikada neće unaprediti. Koji je, onda, bio smisao svega ovoga? Nakon toga, prestala sam da ulažem toliko truda, a kada bih videla da se pridošlice ne sastaju redovno, samo bih ležerno pitala za to, bez detaljne istrage ili podrške. Kada bi sestra Vang tražila da pronađem Božje reči za određena stanja braće i sestara, ponekad bih pomislila da to nije moj posao, i da, koliko god to dobro uradim, niko neće primetiti, pa bih ga uz izgovor uvalila drugom. Moje sopstveno stanje je počelo da se pogoršava i nisam znala šta da kažem u molitvi. Čitanje Božjih reči nije delovalo prosvećujuće, a ponekad bi mi se prispavalo. Osećala sam stvarnu tamu u svom duhu i nisam osećala delo Svetog Duha. Nedugo zatim, videla sam da su unapredili drugu braću i sestre, dok sam ja i dalje bila niži član tima za zalivanje. To me je još više obeshrabrilo. Vernici poput mene su bili nadzornici i vođe timova, i drugi su im se divili, ali ja nikada nisam bila unapređena. Da li je to značilo da sam neuspešna kao vernica i u svojoj dužnosti? Vredno sam radila, ali sam i dalje bila zaglavljena na istom mestu. Mislila sam da nema nade za mojim unapređenjem. Postala sam tako negativna da nisam mogla da skupim motivaciju za bilo šta.

Kasnije sam se pitala zašto sam se osećala tako negativno. Zašto sam živela samo za status? Da li sam svih godina svoje vere samo tražila status? Razmišljajući o tome, shvatila sam kako sam bedna. Zašto sam, kao ljudsko biće, bila tako opsednuta statusom? Zaista sam mrzela sebe. Kleknula sam pred Boga u molitvi i rekla: „Bože, želim da stremim ka istini u svojoj veri, da se odužim za Tvoju ljubav, i da izvršavam dužnost stvorenog bića. Zašto sam toliko zaokupljena statusom? Ne želim da živim u ovom stanju, ali to je jače od mene. Moja želja za statusom me drži u svojim kandžama. Bože, molim Te, prosveti me i spasi, da bih shvatila svoj problem i rešila ga.” Nakon molitve, pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči: „Antihrist ima antihristovu narav i suštinu i to je ono što ih razlikuje od normalnog čoveka. Iako naizgled ne govore ništa nakon što su otpušteni, u svom srcu nastavljaju da se opiru. Oni ne priznaju svoje greške i koliko god vremena prošlo, nikada neće moći istinski da spoznaju sebe. To je odavno dokazano. Postoji još nešto o antihristu što se nikada ne menja: bez obzira gde obavljaju stvari, oni žele da budu drugačiji, da se drugi ugledaju na njih i da ih poštuju; čak i ako nemaju legitimno mesto i titulu crkvenog starešine ili vođe tima, oni i dalje žele da budu daleko iznad drugih u smislu svog položaja i vrednosti. Bez obzira na to da li umeju da rade posao, kakvu ljudskost ili životno iskustvo imaju, oni će smisliti svakakva sredstva i uložiti puno truda da se pokažu, da obezbede naklonost ljudi, da osvoje njihova srca, da ih namame i navedu na pogrešan put, da bi stekli njihovo poštovanje. Zašto antihristi žele da im se ljudi dive? Iako su otpušteni, misle da je ’oslabljeni medved ipak jači od jelena’ i da ostaju orao koji leti iznad kokošaka. Nije li to nadmenost i samopravednost antihrista i šta je kod njih drugačije? Ne mogu da se pomire sa tim da budu bez statusa, da budu običan vernik i običan čovek, da jednostavno dobro obavljaju svoju dužnost sa nogama na zemlji, da ostanu na svom mestu ili da samo dobro obavljaju posao, pokazujući svoju odanost i dajući sve od sebe u poslu koji im zapadne. Te stvari nisu ni blizu da ih zadovolje. Oni nisu voljni da budu takva osoba niti da rade takve stvari. Koja je njihova ’velika težnja’? To je da ih drugi poštuju, da se ugledaju na njih i da imaju moć. Dakle, čak i ako nema određenu titulu u imenu, antihrist će se boriti za sebe, govoriti za sebe i pravdati se, čineći sve što mogu da se ispolje, plašeći se da ih ljudi neće primetiti ili da niko neće na njih obratiti pažnju. Oni će iskoristiti svaku priliku da postanu poznatiji, da povećaju svoj prestiž, da nateraju više ljudi da vide njihove talente i vrline i pokažu da su superiorniji od drugih. Dok rade ove stvari, antihristi su spremni da plate bilo koju cenu da bi se razmetali i hvalili, da bi naterali sve da misle da su, čak i ako nisu vođe, i nemaju status, ipak superiorniji od običnih ljudi. Tada će antihristi postići svoj cilj. Oni nisu voljni da budu obična osoba; oni žele moć i prestiž i da budu daleko iznad drugih” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka: Oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status ili nadu da će dobiti blagoslove”). U mom slučaju, Božje reči su pogodile pravo u srž. Osećala sam da je Bog tu, da me razotkriva. Bog kaže da ljudi poput antihrista po svaku cenu žele ime i status, da imaju moć i divljenje drugih. Kako bi ispunili tu ludu ambiciju, antihristi će platiti bilo koju cenu da budu primećeni, da veličaju sebe i pridobiju ljude. Uvideo sam da je moje stremljenje poput stremljenja nekog antihrista. U svojoj veri, želela sam da imam status, da budem starešina ili nadzornica. Želela sam da budem najbolja u svojoj grupi, da mi se drugi dive i podržavaju me. Nakon što sam otpuštena, nisam se bavila svojom željom da budem nadzornica. Aktivno sam učestvovala u raspravama o radu i davala predloge, kao i povratne informacije starešinama čim bih otkrila probleme, kako bi oni znali da mogu da otkrijem probleme i pružim rešenja, da razmišljam svojom glavom. Onda bih bila kandidatkinja za unapređenje. Vredno sam radila u svojoj dužnosti, kako bi druga braća i sestre videli da mogu da obavljam praktičan posao, i kada bih zadobila njihovo odobrenje, imala bih šansu za unapređenje. Bila sam proaktivna u radu, čak i kada mi to nije bila primarna odgovornost, spremna da uložim dosta vremena i energije. Nisam otaljavala ni svoje stremljenje ka istini, To sam radila da bi svi videli koliki teret nosim, da mogu da ponesem veliki teret i ujedno stremim ka istini, kako bi me oni odobravali. Tražila sam svaku priliku da se dokažem, da se hvalim i da pridobijem ljude. Zar to nije ono ponašanje antihrista koje Bog razotkriva?

Pročitala sam neke Božje reči koje zaista detaljno opisuju iskvarenu suštinu antihrista. Svemogući Bog kaže: „Nasrtanje na reputaciju ili status i njihovo oduzimanje za antihriste predstavlja ozbiljniji problem od pokušaja da im neko oduzme život. Koliko god propovedi da čuju, odnosno koliko god Božjih reči da pročitaju, neće osetiti tugu ni žaljenje zato što nikad nisu primenjivali istinu i što su krenuli putem antihristȃ, kao ni zbog toga što poseduju priroda-suštinu antihristȃ. Umesto toga, oni uvek razbijaju glavu tražeći načine da steknu status i da povećaju svoju reputaciju. Može se reći da je sve ono što antihristi rade u cilju toga da bi se pokazivali pred drugima, a ne pred Bogom. Zašto ovo kažem? Zato što su takvi ljudi u toj meri zaljubljeni u status da ga posmatraju kao svoj sopstveni život, kao svoj životni cilj. Povrh toga, budući da toliko vole status, oni nikada ne veruju u postojanje istine, pa bi se čak moglo reći da nimalo ne veruju u Božje postojanje. Prema tome, kako god da antihristi kalkulišu da bi stekli reputaciju i status, i kako god da pokušavaju da lažnim prikazivanjem obmanu ljude i Boga, u dubini srca nemaju ni svesti ni prekora, a kamoli ikakve strepnje. U svom neprestanom stremljenju ka reputaciji i statusu, oni takođe bezobzirno poriču ono što je Bog učinio. Zašto to kažem? U dubini svog srca, antihristi veruju u sledeće: ’Reputacija i status se u celini stiču sopstvenim naporima. Samo se sticanjem čvrstog uporišta među ljudima i zadobijanjem reputacije i statusa može uživati u božjim blagoslovima. Život ima vrednost jedino ako ljudi zadobiju apsolutnu moć i status. Jedino se tako živi kao čovek. Nasuprot tome, bilo bi beskorisno živeti na način o kome se govori u reči božjoj – u svemu se pokoravati božjoj suverenosti i uređenjima, dragovoljno stajati u položaju stvorenog bića i živeti poput normalne osobe – niko se na takvu osobu ne bi ugledao. Čovekovi status, reputacija i sreća moraju se osvojiti kroz njegove sopstvene napore; za njih se mora boriti i moraju se dograbiti uz pozitivan i preduzimljiv stav. Niko drugi ti ih neće dati – pasivno čekanje može dovesti jedino do neuspeha.’ (…) U svom srcu, antihristi čvrsto veruju da jedino uz reputaciju i status imaju dostojanstvo i da su istinska stvorena bića, te da će jedino uz status biti nagrađeni i krunisani, podobni za Božje odobravanje, da će sve zadobiti i biti prava ličnost. Kako antihristi vide status? Oni ga vide kao istinu; posmatraju ga kao najviši cilj kome ljudi treba da streme. Zar to nije problem? Ljudi koji su u stanju da na ovaj način budu opsednuti statusom pravi su antihristi. Od iste sorte ljudi su kao i Pavle. Oni veruju da su stremljenje ka istini, traženje pokornosti prema Bogu i traženje poštenja svi redom procesi koji čoveka vode do najvećeg mogućeg statusa; da su to samo procesi, a ne cilj i merilo da se bude čovek, i da se u potpunosti obavljaju kako bi ih Bog video. Ovo shvatanje je besmisleno i smešno! Samo one apsurdne osobe koje mrze istinu mogu da dođu na tako smešnu ideju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Čitanje ovog odlomka Božjih reči me je stvarno dirnulo. Osećala sam da je sve što krijem u svom srcu Bog izneo na svetlost dana. Osećala sam da nemam gde da se sakrijem. Počela sam da razmišljam o sebi, i što sam više to radila, sve više sam mislila da razmišljam poput antihrista. Sve moje reči i postupci bili su usmereni na status, i sve što sam radila imalo je za cilj da zadobijem divljenje. Status mi je bio važniji od svega. Pre zadobijanja vere, stalno sam želela da se izdvojim iz gomile i volela sam da zadobijem podršku i odobravanje drugih. Nakon zadobijanja vere, stalno sam se borila za starešinske pozicije da bi se drugi ugledali na mene i da bih imala važnu ulogu u crkvi. Nakon što sam izgubila svoju poziciju nadzornice, bacila sam se na svoju dužnost i vredno radila da bih povratila neku važnu ulogu. Kada mi uprkos trudu to nije uspelo, obeshrabrila sam se. Nakon tolikog davanja i dobrog obavljanja posla, izgubila sam interesovanje za svoju dužnost, a da niko to nije primetio. Pošto nisam dobila nikakav status, izgubila sam želju da dobro izvršavam dužnost. Čak sam pogrešno razumela Boga, krivila Ga, pokušavala da Ga urazumim i protivila se. Ponela me je pomisao na ime i status. Izgubila sam savest i razum koje bi jedno stvoreno biće trebalo da ima. Otpuštena sam jer nisam radila praktičan posao, ali nisam se kajala zbog grešaka iz prošlosti. Nisam razmišljala kako da se pokajem i da izvršavam svoju dužnost dobro kako bih se iskupila za ono što dugujem Bogu. Izvršavanje dužnosti koristila sam da bih se hvalila i svesrdno stremila ka statusu. Nije mi bilo dovoljno da budem običan član tima, već sam bila zla i besramna poput antihrista, potpuno nerazumna. Ove Božje reči su mi zaista pomogle: „Oni veruju da su stremljenje ka istini, traženje pokornosti prema Bogu i traženje poštenja svi redom procesi koji čoveka vode do najvećeg mogućeg statusa; da su to samo procesi, a ne cilj i merilo da se bude čovek, i da se u potpunosti obavljaju kako bi ih Bog video.” Imala sam osećaj kao da me je neko ošamario. Stremljenje ka istini i njeno primenjivanje su pozitivna stvar i naša dužnost kao ljudi. U svom životu treba da stremimo ka istini i da živimo u skladu sa Božjim rečima. Međutim, stremljenje ka istini i njeno primenjivanje sam koristila za postizanje ličnog statusa. Htela sam to da zamenim za položaj. Nije li to ophođenje prema istini kao prema igrački, nečemu što treba zgaziti? Sa tako podlim motivom u svojoj dužnosti ne bih mogla da zadobijem Božje odobravanje. Božje reči su mi pokazale koliko je moja perspektiva besmislena. Mislila sam da jedino ako imam status i moć, jedino ako se drugi ugledaju na mene, ako sam poznata i dive mi se, moj život može biti vredan. Biti vernik bez statusa, biti običan sledbenik, jadan je i propao način života. Kakav lud pogled na stvari! To je čista sotonska logika. Bog od nas zahteva da budemo kvalifikovana stvorena bića, da ostanemo na svom mestu, da se poslušno pokorimo Božjoj suverenosti i uređenjima, da ispunimo obaveze stvorenog bića. Ali ja sam okrenula leđa načelima postupanja koja je Stvoritelj postavio pred stvorena bića. Nisam želela da ostanem na svom mestu, već da budem velika osoba koja obavlja važan posao, da imam uzvišenu poziciju i tako zadobijem veće divljenje. To je sotonska narav. Bila sam prilično dobro upoznata sa radom na zalivanju, pa sam bila u stanju da ponudim neke ideje i predloge tokom naših rasprava. To je sasvim normalno i to je bio deo moje dužnosti. Ali sam imala to ludu želju da to iskoristim kako bih se hvalila i bila unapređena. Uznemirila bih se kada ne bih dobila šta želim i mislila sam da Bog ne vidi da vredno radim. Nisam dobila status, pa sam mislila da sam podbacila u svojoj veri, i postala sam nezainteresovana za svoju dužnost. Svoju ambiciju pogrešno sam protumačila kao posvećenost Bogu. Ta takozvana posvećenost je bila toliko pokvarena, bila je neiskrena, bila je obična transakcija. Kako je to bilo primenjivanje istine i izvršavanje dužnosti? To je bio pokušaj da iskoristim i prevarim Boga, pokušaj pravo na putu antihrista protiv Boga. Bog ima uvid u naša srca i umove i On je pravedan i svet. Bezglavo sam išla pogrešnim putem. Kako sam mogla da zadobijem delo Svetog Duha? Moje stanje se pogoršavalo i bila sam u tami. To me je Bog grdio i stavljao sa strane. Tada sam videla koliko je zaista strašno stremljenje ka imenu i statusu. Nisam poznavala sebe niti znala da li mogu da obavljam praktičan rad. Samo sam stremila ka višoj poziciji. Sotona me je toliko iskvario da sam izgubila normalan razum i nisam uopšte bila samosvena. Zaista nisam znala koje mi je mesto. Zato sam posrtala i borila se u svom bolu. Moja iskvarenost se poigravala sa mnom i nanosila mi bol. Sotona nas kvari i povređuje kroz naše stremljenje ka imenu i statusu. To nije put kojim treba ići, a čak i ako dobijemo status, bez stremljenja ka istini, sigurno ćemo završiti isključeni. Moramo da stremimo ka istini i ispunimo dužnost stvorenog bića kako bismo bili spaseni. Onda sam pomislila na jedan odlomak Božjih reči: „Jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak svirepi okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se oteti Sotoninoj kontroli i sasvim zbaciti sa sebe okove kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni VI”). Osetila sam da su ove reči tako istinite. Videla sam da je sva moja beda bila zbog Sotone. Neprekidno sam stremila ka statusu, dok se Sotona poigravao sa mnom i mučio me. Izgubila sam usmeravanje Svetog Duha i živela sam u tami. Ta moja želja me je ubijala. Mrzela sam koliko sam bila tvdoglava i kruta. Sve vreme sam bila na putu antihrista, idući protiv Boga. Zaslužila sam kaznu i isključenje. Ali Bog mi nije uskratio priliku za spasenje. I dalje me je strpljivo zalivao i hranio Svojim rečima, dajući mi priliku da imam dužnost, da bih videla problem u svom stremljenju i vratila se na pravi put. Ali ja to nisam shvatala. Ostala sam negativna i žalila sam se na Boga. Bila sam tako nerazumna. Kada sam to shvatila, obuzela me je krivica i ovako sam se pomolila: „Bože, hvala Ti na Tvom sudu i grdnji koji su mi omogućili da spoznam sebe. Ne želim da stremim ka imenu i statusu, već da tragam za istinom da bih razrešila svoju iskvarenost i iskreno se pokajala.”

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči, poslednji deo teksta „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja.” „Kada Bog traži da ljudi dobro ispunjavaju svoju dužnost, On od njih ne traži da izvrše određeni broj zadataka niti da ostvare velike podvige ili preduzmu velike poduhvate. Bog želi da ljudi budu u stanju da na praktičan način učine sve što mogu i da žive u skladu s Njegovim rečima. Bogu nije potrebno da budeš velik ili plemenit ili da činiš bilo kakva čuda i On ne želi da u tebi vidi bilo kakva prijatna iznenađenja. Njemu to nije potrebno. Sve što je Bogu potrebno jeste da nepokolebljivo praktično postupaš u skladu s Njegovim rečima. Kada slušaš Božje reči, čini ono što si razumeo, izvršavaj ono što si shvatio, dobro upamti ono što si čuo i onda, kad dođe vreme da se to sprovede u delo, učini to u skladu s Božjim rečima. Neka one postanu tvoj život, tvoja stvarnost i ono što proživljavaš. Tako će Bog biti zadovoljan. Stalno tražiš veličinu, plemenitost i status; stalno tražiš uzdizanje. Kako se Bog oseća kada to vidi? On to mrzi i On će se udaljiti od tebe. Što više težiš stvarima kao što su veličina, plemenitost, superiornost nad drugima, uvažavanje, isticanje i važnost, to si Bogu gadniji. Ako ne porazmišliš o sebi i ne pokaješ se, Bog će te zamrzeti i napustiti. Nemoj da postaneš neko ko se Bogu gadi, već budi neko koga On voli. Dakle, kako možeš da zadobiješ Božju ljubav? Tako što ćeš poslušno prihvatiti istinu, stajati na mestu stvorenog bića, postupati u skladu s Božjim rečima i s obe noge na zemlji i pravilno obavljati svoje dužnosti, tako što ćeš biti iskrena osoba i tako što ćeš proživljavati ljudsko obličje. To je dovoljno i Bog će biti zadovoljan. Ljudi moraju da budu sigurni da nemaju ambicije ili zaludne snove, da ne traže slavu, dobitak ili status i da se ističu iz gomile. Štaviše, ne smeju da nastoje da budu veličine ili nadljudi, da budu superiorni u odnosu na druge i da teraju druge da ih obožavaju. To je želja iskvarene ljudskosti i to je put Sotone; Bog ne spasava takve ljude. Ako ljudi neprestano teže slavi, dobitku i statusu, i to bez pokajanja, onda za njih nema leka i čeka ih samo jedan ishod: biće isključeni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”). U Božjim rečima sam videla da On ne želi da budemo slavni, veliki i uzvišeni. On želi da budemo čvrsto na zemlji, da ispunimo svoju dužnost i da se jednostavno pokorimo Njegovim uređenjima. Ali ja nisam razumela sebe niti sam se držala svoje dužnosti. Želela sam divljenje i hvalu, da imam mesto u srcima drugih. To je upravo suprotno od onoga šta Bog zahteva. Ja sam stvoreno biće, koje je Sotona duboko iskvario, ali nisam se zadovoljavala time da budem obična osoba. Jedino što sam želela bio je status i da budem bolja od drugih. Bila sam tako nadmena, bez imalo samospoznaje. Bog je Stvoritelj i On je po prirodi tako velik i veličanstven. On se lično ovaplotio i došao na zemlju da izrazi istinu i da spase ljudski rod, ali On se nikada ne hvali niti zauzima stav Boga. Umesto toga, On u tišini sprovodi Svoje delo da bi spasao ljudski rod. Bog je tako ponizan i skriven, a Njegova suština je neverovatno divna. I mene je bilo sramota kada sam o tome tako razmišljala i odlučila sam da apsolutno moram da se pobunim protiv svog tela i da primenjujem istinu.

Nakon toga, bacila sam se svesrdno na svoju dužnost i zaista sam razmišljala o tome kako da zalivam nove vernike. Zaboravila sam na svoj status, ali sam bila srećna jer sam obična osoba i jer izvršavam svoju dužnost najbolje što mogu. Kada sam to činila svim srcem, Bog me je prosvetio i dao mi put u mom radu na zalivanju. Vrlo brzo sam postizala bolje rezultate u svojoj dužnosti. Osećala sam se toliko bolje sa tom vrstom primene. Sećam se da je jednom trebalo da organizujemo skup za nove vernike. Ali sestra koje je bila nova u timu za zalivanje nije baš dobro razumela nove vernike i nije znala kako da im priđe. Znala sam da treba da uzmem stvar u svoje ruke i pomognem, ali mi je palo na pamet da je obavljanje pripremnog posla stupanja u kontakt sa ljudima zaista prosto. Zar se ne bih ponizila kada bih ponudila da ja to uradim? U tom trenutku sam uvidela da grešim, da su dužnosti jednako važne, i da je komunikacija takođe jedna od dužnosti. Zašto, onda, ne bih to uradila? Zatim sam ponudila da pomognem oko kontaktiranja braće i sestara. Shvatila sam da ćeš se, da bez obzira na dužnost, dokle god imaš ispravnu nameru i možeš nešto da uradiš srcem, suočavajući se sa Bogom, osećati opušteno, mirno. Ponekad, kada bih videla da je nadzornik zaista zauzet, a braća i sestre bi pitali o detaljima rada na zalivanju, nisam razmišljala o svom statusu, već sam samo želela da dobro sarađujem sa svima ostalima i da izvršavam svoju dužnost dobro. Tako sam radila sve što sam mogla da razgovaram i razrešim stvari. Nakon izvesnog vremena, kada sam promenila svoj način razmišljanja, u mojoj dužnosti se sve promenilo. Osetila sam veću odgovornost i pronalazila više problema, a moje stanje se postepeno popravljalo.

Shvatila sam da Božje reči zaista jesu istina i da su u stanju da promene i pročiste ljude. Jedino ponašanje i postupanje u skladu sa istinom Božjih reči i pokoravanje uređenjima Stvoritelja čine moju životnu osnovu kao stvorenog bića. Stoga, bez obzira da li imam status ili ne, i bez obzira gde me Bog postavi, voljna sam da se stavim na milost Božju i iskreno obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće.

Stalno sam nemilosrdno stremila ka imenu i statusu, što me je izmučilo i iscrpelo. Bez suda i otkrovenja Božjih reči, nikada ne bih videla koliko duboko me je Sotona iskvario niti koliko sam brinula o svom statusu. Kao Sotonina igračka, i dalje bih se borila za te stvari, ne bih imala ljudsko obličje. Lično sam iskusila da su Božji sud i grdnja Njegova zaštita i spasenje, kao i Njegova ljubav. Kao što Bog kaže: „Ako čovek želi da tokom svog života bude pročišćen i ostvari promene u svojoj naravi, ako želi da živi smislenim životom i da ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće, on mora da prihvati Božju grdnju i sud, i ne sme da dozvoli da se Božja disciplina i Božji udarci udalje od njega, kako bi mogao da se oslobodi Sotoninih manipulacija i uticaja i kako bi živeo u svetlosti Božjoj. Znaj da su Božja grdnja i sud svetlost, i to svetlost spasenja čovekovog, te da za čoveka nema boljeg blagoslova, blagodati, ni zaštite” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”).