Počeo sam da radim na širenju jevanđelja 2015. Uz Božje usmeravanje, postigao sam određene rezultate. Ponekad bih se susreo sa ljudima koji su imali mnogo verskih predstava, koji nisu želeli da proučavaju Božje delo poslednjih dana. Tako da sam se oslonio na Boga i razgovarao sam u zajedništvu o istini i oni su to prihvatili. Nakon što sam postigao neke rezultate, osećao sam se sposobnim, kao da sam skoro nezamenjiv.

Onda smo brat Liam i ja preuzeli posao zalivanja u dve crkve. Ona u kojoj sam ja bio bila je prilično velika i imala je popriličan broj članova, tako da, kada sam počeo sa radom, stalno sam se molio Bogu i raspravljao o raznim stvarima sa drugima. Nedugo zatim, stvari su se razvijale u dobrom smeru. Većina članova crkve je normalno prisustvovala skupovima i aktivno je obavljala svoje dužnosti. U takvoj situaciji, bio sam veoma zadovoljan sobom. Pomislio sam kako čak i u većoj crkvi i sa toliko mnogo članova, brzo postižem rezultate. To znači da sigurno imam neki kov. Video sam i da Liamovo zalivanje ne ide tako dobro. U njegovoj crkvi, neki delatnici su morali da budu smenjeni. Neki su bili u negativnom stanju i bio im je potreban razgovor. Pomalo sam gledao s visine na njega. Mislio sam da ja mogu bolje da obavljam posao. Onda sam počeo da se mešam u njegov posao. Sumirao sam greške sa članovima te crkve i besedio sam o Božjim rečima kako bih im pomogao i onda bih promenio dužnosti tih zalivača, ako je to bilo potrebno. Nakon toga, rad se poboljšao. Mislio sam da sam rešio naše probleme prilično brzo, pa sam još više verovao da sam veoma talentovan. Postao sam nadmen. Dok sam sumirao naš rad, video sam njihove nedostatke i previde i nisam mogao da ih ne ukorim. Na primer: „Postoji kašnjenje u radu na zalivanju. Da li neko pokušava da uzme u obzir Božju nameru i da reši to? Vi ste svi neodgovorni i površni. Sva sreća da u poslednje vreme postoji neki napredak. Ko bi, inače, preuzeo odgovornost za kašnjene?” Tada niko nije ništa rekao. Zapravo sam se pitao da li je moja reakcija pomalo preterana. Ali, onda sam pomislio da ih neće biti briga osim ako moj ton ne bude strog. Mnogo sam gledao na njih sa visine i orezivao ih zbog njihovih grešaka, govorivši im da rade kako im kažem. Vremenom sam primetio da se udaljavaju od mene. Jedva da bi reč prozborili sa mnom, osim ako nije u pitanju posao. Ponekad su pričali i smejali se zajedno, ali čim bih se ja pojavio, oni bi se razišli, kao da se plaše. Takođe, pošto su se plašili da će biti orezani, pitali bi me kada bi nešto iskrslo i pustili bi me da donesem odluku. Ja se jesam osećao pomalo nelagodno kada sam video tu situaciju. Pitao sam se da li sam se ponašao proizvoljno, autokratski? Ali onda sam pomislio da bi trebalo da budem odlučan u poslu. Ako se ne ponašam tako, neće me slušati. Kako bismo, onda, išta postigli? Mislio sam da je to što sam javno ukazivao na probleme samo moj osećaj za pravdu. Nakon toga, moja nadmenost se još više naduvala. Morao sam da imam poslednju reč u svemu što smo radili. Samo ja sam uređivao svaki deo našeg rada, jer sam mislio da niko u timu nije sposoban kao ja. Čak i kada bih raspravljao o nekim stvarima sa njima, opet bismo završili tako što bismo uradili šta ja želim. Tako da, kada bih odmah doneo odluku, mislio sam da bismo time uštedeli vreme. Čak i ako bi neki starešina došao na skup, i dalje nisam tome pridavao nikakvu važnost, misleći: „Pa šta ako si starešina? Možeš li da podeliš jevanđelje i da svedočiš? Možeš li da obavljaš ovaj posao? Puko razgovaranje o istini na skupovima ne znači da se obavlja praktičan posao. Nisi mi dorastao.” Tako da, kad god bi me starešina pitala kako napreduje naš rad, rekao bih nešto više kada mi je bilo do toga, inače bih samo preleteo preko toga. Nisam shvatao poentu, jer, na kraju, ja sam bio taj koji će to uraditi. Starešina je prozvala moju nadmenost. Rekla je da ne sarađujem dobro sa drugima i da uvek imam poslednju reč. Nakon što sam bio tako orezan, priznao sam joj da sam nadmen, ali me, zapravo, nije bilo briga. Mislio sam da imam dobar kov i da sam sposoban. Sve dok dobro radim svoj posao, koga briga da li sam nadmen? Osim toga, ja sam bio taj koji je obavljao najviše crkvenog posla. Šta će uraditi – da me neće možda otpustiti? Vidite da ni izbliza nisam prihvatio starešinino orezivanje. Samo sam nastavio da izvršavam svoju dužnost kako mi je volja, sa potpunom kontrolom.

Jednom je nekoj novoj crkvi trebalo više ljudi za zalivanje. Bez da sam o tome razgovarao sa bilo kim, jednostavno sam uredio da jedna sestra ode da im pomogne. Mislio sam da se oni u principu slažu sa mojim predlozima, te da je u redu da samostalno odlučim. Ali, bio sam iznenađen. Kasnije sam saznao da ta sestra ne razume istinu dovoljno dobro da bi obavila taj posao. Nije mogla da obavlja praktičan posao, što je bila ozbiljna prepreka. Ali ja i dalje nisam razmišljao o sebi. A zbog moje neumoljive nadmenosti i činjenice da nisam tragao za istina-načelima niti usmeravao druge da slede načela u svojoj dužnosti, svi su bili zauzeti trčanjem tamo-amo, bez ikakvih stvarnih rezultata. To je zaista sprečavalo naš napredak. Ali uprkos tome, ja i dalje nisam video sopstvene probleme. Samo sam krivio druge što ne nose breme. Jedno duže vreme delovalo je da ja završavam stvari, ali u meni je postojao taj čudan zloslutan osećaj. Kao da će se desiti nešto grozno. Nisam znao šta da kažem na skupovima, bio sam pospan na radnim sastancima i nisam mogao ništa da prozrem. Bio sam mentalno ošamućen. Nisam imao energije. Samo sam želeo da se odmaram. Shvatio sam da sam izgubio delo Svetog Duha, ali nisam znao zašto. Molio sam se Bogu, tražeći od Njega da mi pomogne da razumem sebe.

Jedna starešina je došla na skup i orezala me zbog mog ponašanja. Rekla je: „Ponašaš se nadmeno. Stalno prekorevaš ljude i zadržavaš ih i razmećeš se svojim starešinstvom. Sa tobom je teško raditi i nikada ne raspravljaš o stvarima sa drugima. Radiš šta god poželiš, ponašaš se proizvoljno i autokratski. To je narav antihrista. Na osnovu svega ovoga, odlučili smo da te smenimo.” Svaka njena reč me je probola pravo u srce. Pomislio sam na to kako sam se ponašao. Nikada nisam raspravljao o stvarima sa drugima. Radio sam po svom, autokratski. Zar nisam bio poput antihrista? Ta pomisao me je zaista uplašila. Da li je Bog koristio tu situaciju da me razotrkije i isključi? Da li će se moje godine provedene u veri tako završiti? Danima sam se osećao kao zombi. Budio bih se ispunjen strahom i jednostavno nisam znao kako da se suočim sa onim što dan nosi. Nastavio sam da se molim Bogu, govoreći: „Bože, znam da je u ovo uključena Tvoja blagonaklona volja, ali ne znam kako da preživim ovo. O, Bože. Tako sam negativan i tako me boli. Molim Te, prosveti me da spoznam Tvoju nameru.” Onda sam pročitao ovo u Božjim rečima: „Boga se ne tiče šta ti se svakodnevno dešava niti koliko si posla obavio, koliko si truda uložio – On zapravo posmatra kakav je tvoj stav prema tim stvarima. A na šta se odnose stav sa kojim obavljaš te stvari i način na koji ih obavljaš? Odnose se na to da li stremiš ka istini ili ne, kao i na tvoj život-ulazak. Bog posmatra tvoj život-ulazak, put kojim ideš. Ako ideš putem stremljenja ka istini i imaš život-ulazak, tokom obavljanja svojih dužnosti moći ćeš skladno da sarađuješ sa drugima i s lakoćom ćeš svoje dužnosti obavljati na odgovarajući način. Ali, ako pri obavljanju dužnosti stalno naglašavaš da imaš kapital, da razumeš svoju oblast posla, da imaš iskustvo, da imaš obzira prema Božjim namerama i da težiš istini više od bilo koga drugog, i ako zatim pomisliš da, zbog svega toga, zaslužuješ da imaš poslednju reč, te ne razgovaraš ni sa kim ni o čemu, već uvek postupaš samostalno, baviš se svojim poduhvatima i uvek želiš da budeš ’jedini procvali cvet,’ da li onda ideš putem život-ulaska? Ne – to je težnja za statusom, to je hodanje putem kojim je išao Pavle, to nije put život-ulaska” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). „Bio jednom jedan čovek koji je nekoliko godina propovedao jevanđelje i tako stekao određeno iskustvo u tome. Tokom širenja jevanđelja, podneo je mnoge nedaće, pa je čak bio i uhapšen i osuđen na dugogodišnju zatvorsku kaznu. Po izlasku iz zatvora, nastavio je da širi jevanđelje i pridobio nekoliko stotina ljudi, od kojih se za neke ispostavilo da su prilično talentovani; pojedinci su čak bili birani za starešine ili delatnike. Shodno tome, taj je čovek smatrao da zaslužuje velika priznanja, a sva ta dostignuća koristio je kao kapital, kojim bi se hvalio gde god bi se našao, šepureći se i ovako svedočeći o samom sebi: ’Proveo sam u zatvoru osam godina i za sve to vreme sam postojano svedočio. Šireći jevanđelje, pridobio sam mnoge ljude, od kojih su neki sada starešine ili delatnici. Zaslužan sam za doprinos koji sam pružio božjoj kući.’ Ma gde da je širio jevanđelje, nikad ne bi propuštao priliku da se pohvali lokalnim starešinama i delatnicima. Takođe bi govorio: ’Morate da slušate šta vam govorim; čak i vi, više starešine, morate da mi se obraćate učtivo. Naučiću pameti svakoga ko to ne čini!’ Taj čovek je nasilnik, zar ne? Da neko takav nije širio jevanđelje i da nije pridobio tolike ljude, da li bi smeo da bude toliko nadobudan? Sigurno da ne bi. Samim tim što može da bude tako nadobudan, on dokazuje da je po prirodi takav. To je njegova priroda-suština. Postao je toliko nadmen da je sasvim izgubio razum. Nakon širenja jevanđelja i pridobijanja nekolicine ljudi, njegova nadmena priroda sve više raste, pa on postaje još više nadobudan. Takvi ljudi se šepure svojim kapitalom gde god da se nađu, nastoje da istaknu svoje zasluge kud god da krenu i čak vrše pritisak na starešine različitih nivoa, pokušavajući da budu ravnopravni s njima i čak misle da bi i sami trebalo da postanu više starešine. Na osnovu onoga što takvi ljudi svojim ponašanjem ispoljavaju, treba svima da nam bude jasno kakva je njihova priroda i kakav će im najverovatnije biti ishod. Kad se demon infiltrira u Božju kuću, on isprva pomalo službuje, pre no što pokaže svoje pravo lice; bez obzira na to ko ga orezuje, on uopšte ne sluša, već uporno istrajava u borbi protiv Božje kuće. Kakva je priroda njegovih postupaka? U očima Božjim, on se udvara smrti i neće se smiriti dok samog sebe ne ubije. To se jedino tako može adekvatno izraziti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Kada sam pročitao ovo, strah se uvukao u moje srce. Godinama sam delio jevanđenje i dobro mi je išlo, pa sam mislio da sam nezamenjiv i da mnogo doprinosim. Beležio sam sve što sam uradio. Osećao sam kao da imam počasno mesto u crkvi. Bio sam stub. Bio sam tako nadmen. Na svakoga sam gledao s visine. Takođe sam s prezirom prekorevao ljude, što je sputavalo braću i sestre. Nisam bio spreman da sarađujem u svojoj dužnosti, već sam se ponašao autokratski i radio sam šta god sam hteo, što je dovelo do kašnjenja u radu crkve. Čak i kada me je starešina orezala nije me bilo briga. Čak sam se razmetao svojim kvalifikacijama. Mislio sam da ona nije ništa bolja od mene i nisam želeo da prihvatim bilo kakav nadzor. Sâm sam donosio odluke. Očitao bih bukvice braći i sestrama kada me nisu slušali i pretio sam im da će biti smenjeni ako ne budu izvršavali svoju dužnost dobro. Zbog toga su bili opsednuti završavanjem zadataka, plašili su se da će izgubiti svoju dužnost ako posrnu i da će živeti u bolu. Kako je to bilo izvršavanje dužnosti? Zar nisam činio zlo, opirao se Bogu? Ta pomisao me je zaista prestravila. Nikada nisam mislio da ću počiniti takvo zlo, da ću toliko povrediti braću i sestre i zadržavati ih, da ću u tolikoj meri ometati naš rad. Borio sam se protiv Boga, ali sam mislio da izvršavam svoju dužnost. Bio sam tako nerazuman. U Božjim rečima sam video da je takvo ponašanje ravno samoubistvu. Čuvši ton Božjih reči, pogotovo „samoubistvo”, znao sam koliko se Bog gadi takve osobe. Bilo je srceparajuće, kao da me je Bog osudio na smrt. Mislio sam da sam sposoban da žrtvujem sve za svoju dužnost, da je moj rad bio efikasan, pa da će me Bog sigurno odobriti, a da malo nadmenosti neće biti velika smetnja. Ali onda sam shvatio da kada ne bih stremio ka istini i kada ne bih promenio svoju narav, ne bi bilo važno koliko se žrtvujem ili šta sam postigao. Bio sam običan službenik. Sud i razotrkivanje Božjih reči pokazali su mi Njegovu pravednu narav koju ne smemo da uvredimo. Božji postupci su savršeno principijelni. Ako neko postigne neke stvari u spoljnom svetu, on možda ima neki zalog i moć. Ali u Božjoj kući vladaju istina i pravednost. Koristiti zalog i moć znači tražiti nevolje. To može da uvredi Njegovu narav.

Kasnije sam se pitao zašto mislim da imam takvu moć nakon što sam postigao rezultate, i zašto sam počeo da se ponašam diktatorski u svojoj dužnosti. Kakva je to priroda imala kontrolu nada mnom? Pročitao sam neke Božje reči: „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). „Nadmenost je u samom korenu čovekove iskvarene naravi. Što su ljudi nadmeniji, tim su više nerazumni, a što su više nerazumni, više su skloni da se Bogu opiru. Koliko je to ozbiljan problem? Ljudi sa nadmenom naravi ne samo da sve druge smatraju nižima od sebe, već su, da stvari budu gore, čak i prema Bogu nadobudni i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. I premda se može učiniti da ljudi u Boga veruju i da Ga slede, prema Njemu se uopšte ne odnose kao prema Bogu. Uvek smatraju da poseduju istinu i imaju previsoko mišljenje o sebi. Ovo su suština i koren nadmene naravi, a ona potiče od Sotone. Prema tome, problem nadmenosti se mora rešiti. Sebe smatrati boljim od drugih – to je sasvim beznačajna stvar. Ključni problem je u tome da nadmena narav neke osobe tu osobu sprečava da se pokori Bogu, Njegovoj suverenosti i Njegovim uređenjima; takva osoba je uvek sklona da se sa Bogom nadmeće za moć i za kontrolu nad drugim ljudima. Takva vrsta osobe nema ni naznaku bogobojažljivog srca, a da ne pominjemo ljubav prema Bogu i pokornost prema Njemu. Ljudi koji su nadmeni i umišljeni, a posebno oni koji su zbog tolike nadmenosti izgubili razum, u svojoj veri u Boga ne mogu da Mu se pokore, pa se čak uzdižu i daju svedočanstvo o sebi. Takvi se ljudi Bogu najviše opiru i uopšte nemaju bogobojažljivo srce” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su me naučile da je nadmenost uzrok pobune protiv Boga. Sa nadmenom naravi, čovek ne može da prestane da se opire Bogu. Moje ponašanje je bilo rezultat toga što me je kontrolisala moja nadmena priroda. Hodao sam po oblacima nakon što sam postigao neke rezultate, misleći da imam kov, da sam sposoban i nezamenjiv, da crkva ne može bez mene. Gledao sam s visine na druge, koristeći svoju poziciju da ih prekorevam i sputavam, bilo me je baš briga za njih. Ni sa kim nisam raspravljao o stvarima i ponašao sam se proizvoljno. Osećao sam da mi je dobro sa samim sobom, donosio sam odluke jednostrano. Nisam cenio svog saradnika. Bio sam tako nadmen i uopšte nisam imao bogobojažljivo srce. Kada me je starešina orezala, nisam priznao svoju nadmenost, ali, zapravo, nije me bilo briga. Mislio sam da nadmenost nije tako loša, da ako me zovu nadmenim, to znači da imam neke veštine. Zašto bih, inače, bio nadmen? Bio sam nerazuman, potpuno besraman. Živeo sam u skladu sa Sotoninim otrovom: „U celoj vaseljeni, jedino ja sam vrhovni vladar.” Ponašao sam se kao kralj, za druge me nije bilo briga. Kako sam, onda, bio drugačiji od Komunističke partije? Komunistička partija je nadmena, bez vladavine zakona. Oni nasilno sputavaju svakoga ko ih ne sluša. Ponašao sam se diktatorski u crkvi, nisam prihvatao bilo čiji nadzor. Zar to nije bilo upravo poput velike crvene aždaje? Onda sam shvatio koliko sam nadmen. Nije me bilo briga za druge, čak ni za Boga. Bio sam na putu protiv Boga. Kada se ne bih pokajao, Bog bi me sigurno prokleo i kaznio. Postalo je tako jasno. Posledice moje nadmene prirode su bile tako ozbiljne. Moj problem nije bio tako jednostavan kao blago ispoljavanje nadmenosti. To me je podsetilo kako sam omalovažavao druge i uzdizao sebe, da sam govorio i predstavljao sebe kao da mi nema ravnog. Sâm sam se sebe gadio. Tada sam odlučio da počnem da stremim ka istini, da tragam za istina-načelima u svemu. Morao sam da prestanem da živim nadmeno i da se opirem Bogu.

Kasnije, kada sam tragao kako da se ispravno odnosim prema dobrim rezultatima koje sam postigao u obavljanju svojih dužnosti, pročitao sam ove Božje reči: „Dok obavljate svoju dužnost, možete li da osetite Božje usmeravanje i prosvećenje Svetoga Duha? (Da.) Ako možete da osetite delo Svetoga Duha, a i dalje o sebi imate visoko mišljenje, i smatrate da posedujete stvarnost, u čemu je tu onda problem? (Kada obavljanje naše dužnosti urodi plodom, mi smatramo da polovina zasluga pripada Bogu, dok druga polovina pripada nama. Do neslućenih razmera preuveličavamo svoj udeo u toj saradnji, smatrajući da od naše saradnje ništa nije bilo važnije, te da bez njega Božje prosvećenje ne bi ni bilo moguće.) Pa, zašto te je Bog prosvetio? Može li Bog da prosveti i druge ljude? (Može.) Kada Bog nekog prosveti, to se događa uz blagodat Božju. I koji je taj tvoj maleni udeo u saradnji? Je li to nešto za šta ti sleduje zasluga ili je to tvoja dužnost i odgovornost? (To je naša dužnost i odgovornost.) Kada priznaš da je to tvoja dužnost i odgovornost, tada imaš ispravan način razmišljanja i nećeš ni pomisliti da sebi za to pripišeš zasluge. Ako uvek razmišljaš: ’Ovo je moj doprinos. Da li bi bez moje saradnje Božje prosvećenje bilo moguće? Taj zadatak zahteva da čovek sarađuje; naša saradnja ima glavni udeo u uspehu’ – onda grešiš. Kako bi uopšte mogao da sarađuješ da te Sveti Duh nije prosvetio, i da niko sa tobom nije razgovarao o istina-načelima? Ne bi ni znao šta Bog zahteva, niti bi znao put primene. Čak i da želiš da budeš pokoran Bogu i da sarađuješ, ne bi znao kako. Nije li ova tvoja ’saradnja’ samo prazna reč? Bez prave saradnje, vi samo postupate u skladu sa sopstvenim zamislima. Da li bi, u tom slučaju, dužnost koju obavljaš mogla da bude u skladu sa standardom? Nipošto ne bi mogla, i to ukazuje na problem koji imamo. Koji je to problem? Nezavisno od dužnosti koju neka osoba obavlja, hoće li ona postići rezultate, hoće li obavljati svoju dužnost u skladu sa standardom i dobiti Božje odobravanje, zavisiće od Božjih postupaka. Čak i ako ispunjavaš svoje obaveze i dužnost, ako Bog ne deluje, ako te Bog ne prosvećuje i ne usmerava, u tom slučaju nećeš znati svoj put, svoj pravac niti svoje ciljeve. I šta iz toga na kraju proizlazi? Nakon što ste se sve to vreme mučili, svoju dužnost nećete pravilno obaviti, niti ćete zadobiti istinu i život – sve to će biti uzalud. Prema tome, obavljanje vaše dužnosti u skladu sa standardom, poučavanje vaše braće i sestara i dobijanje Božjeg odobrenja – sve to zavisi od Boga! Ljudi mogu da rade samo one stvari za koje su lično sposobni, koje treba da rade i koje su u okvirima njihovih urođenih mogućnosti – ništa više od toga. Na kraju krajeva, efikasno obavljanje tvojih dužnosti zavisiće od toga kako te Božje reči usmeravaju, a Sveti Duh prosvećuje i vodi; samo tada možeš da shvatiš istinu i da ispuniš Božji nalog u skladu sa putem koji ti je Bog dao i sa načelima koja je On postavio. To je Božja blagodat i blagoslov, a ljudi su slepi ako to ne mogu da vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Uz Božje reči sam shvatio da su svi rezultati koje sam postigao u svojoj dužnosti bili zbog Božje blagodati i prosvećenja Svetog Duha. Za to je takođe zaslužno to što nam Bog besedi o istini, a ne moj kov niti moje radne sposobnosti. Bez prosvećenja Svetog Duha, ili Božjih reči, bez obzira na moj kov ili koliko dobro govorim, ne bih postigao ništa. A ono malo posla što sam uradio je samo bila dužnost stvorenog bića. Moja odgovornost. Bez obzira o kojoj se dužnosti radi, to je ono što stvoreno biće treba da uradi. Bilo koje naše dostignuće nije naš lični doprinos. Međutim, nisam znao od čega sam sačinjen. Mislio sam da nekoliko dostignuća znači da sam dobar u tome što radim i mislio sam da mogu da iskoristim to. Bio sam zadovoljan sobom, pokušavajući da ukradem slavu Boga. Bio sam nadmen, nerazuman. Šta god postignemo u našoj dužnosti, to je zahvaljujući prosvećenju Svetog Duha i Božjim rečima. Mi ništa ne možemo da uradimo sami. Sada kada razmislim o tome, kada sam bio nadmen u svom poslu, nisam uspeo da postignem ništa, već je zbog mene crkveni posao kasnio. Na primer, kada sam postavio pogrešnu osobu na zadatak zalivanja. To je značilo da braća i sestre ne mogu da dobiju pravovremenu podršku koja im treba. To je prekidalo rad crkve. Takođe, nisam tragao za istina-načelima niti sam vodio druge da slede načela u svojoj dužnosti. To je značilo da nismo postigli nikakve rezultate. To je usporilo napredak u našem poslu. Međutim, ja nikada nisam razmišljao o tome. Bio sam ponosan na sebe, postajao sve nadmeniji, kao da crkva ne bi mogla bez mene. Ali ako je Bog mogao da prosveti mene, onda bi mogao da prosveti druge, pa bi se crkveni posao nastavio, čak i nakon mog smenjivanja. Bio sam pun sebe, mislio sam da crkva ne može da nastavi bez mene. Pomislio sam na Pavla u Dobu blagodati. On je mislio da je imao određeni zalog nakon što je obavio neki posao i bio je ohol prema drugima. Rekao je da nije ništa lošiji od drugih učenika, a na Petra je gledao s visine i ponizio ga je. Na kraju, pokušao je da koristi svoje delo kako bi od Boga tražio krunu. Bio je nadmen van svakog razuma. Video sam da sam isti kao Pavle, da sam na istom putu kao on. Bez strogog Božjeg suda i razotkrivanja, ne bih spoznao svoje probleme, i dalje bih mislio da sam sjajan. Videvši to, mrzeo sam sebe. Želeo sam da se ispovedim i pokajem.

Onda sam pročitao ovo u Božjim rečima: „Da li neko zna koliko godina Bog deluje među ljudima i usred svega onog što je stvorio? Tačan broj godina tokom kojih Bog deluje i upravlja celokupnim čovečanstvom nije poznat; niko ne može da dȃ preciznu brojku, a Bog ne izveštava ljude o tim stvarima. Kada bi, međutim, Sotona činio nešto slično, da li bi on izveštavao o tome? U to nema nikakve sumnje. On želi da se hvali kako bi što više ljudi naveo na stranputicu i kako bi što veći broj ljudi postao svestan njegovih doprinosa. A zašto Bog ne izveštava o tim stvarima? Postoji jedan ponizan i skriveni aspekt Božje suštine. Šta je suprotno poniznosti i skrivenosti? To je nadmenost i hvalisanje. (…) Dok usmerava čovečanstvo, Bog obavlja tako veliko delo i predsedava nad čitavom vaseljenom. Njegov autoritet i sila su ogromni, ali On ipak nikada nije rekao: ’Moja je sila izvanredna’. On i dalje ostaje skriven među svim stvarima, predsedava nad svime, hrani i snabdeva čovečanstvo i omogućava ljudima da, generaciju za generacijom, opstaju. Uzmite, na primer, vazduh i sunčevu svetlost, kao i sve one materijalne stvari koje su neophodne za opstanak ljudi na zemlji – sve one naviru bez prestanka. Neupitno je da Bog snabdeva čoveka. Kad bi Sotona učinio nešto dobro, da li bi on ćutao o tome i ostao neopevani junak? Nikada. Isti je slučaj i sa nekim antihristima unutar crkve koji su se ranije bavili nekim opasnim poslovima, koji su napustili neke stvari i podneli patnju, i koji su možda bili čak i u zatvoru; ima takođe i onih koji su nekada doprineli jednom aspektu rada Božje kuće. Oni te stvari nikada ne zaboravljaju, misle da im zbog toga sleduju doživotne zasluge i da su time stekli doživotni kapital – što pokazuje koliko su ti ljudi mali! Ljudi su zaista mali, a Sotona je bestidan” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). „Bog voli ljudski rod, neguje ga i pokazuje da brine o njemu, a uz to i neprekidno opskrbljuje čovečanstvo. On u Svom srcu ovo nikad ne doživljava kao dodatni posao ili kao nešto što zavređuje veliku hvalu. Isto tako, On ne misli da spasavanjem ljudskog roda, njegovim opskrbljivanjem i davanjem svega, daje nekakav ogroman doprinos ljudskom rodu. On naprosto ljudski rod opskrbljuje ćutke i u tišini, na Svoj način, kroz Svoju suštinu i kroz sve ono što On ima i što jeste. Ma koliko opskrbe i pomoći da ljudski rod prima od Njega, Bog o tome nikad ne razmišlja niti pokušava da Sebi pripiše zasluge za to. Ovo je određeno suštinom Božjom, i ujedno predstavlja baš onaj istinski izraz Božje naravi” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I”). Uz Božje reči sam video kako su Njegova narav i suština blagonakloni. Bog je Stvoritelj, koji vlada svim i održava sve. On se ponovo ovaplotio, izražavajući istinu kako bi spasao ljudski rod, plaćajući veliku cenu zbog nas. Ali, On nikada to nije smatrao velikim doprinosom. I On se nikada nije hvalio ničim. On samo tiho obavlja Svoje delo, i kod Njega nema nadmenog hvalisanja. On je više nego vredan naše ljubavi i večne hvale. Ja sam tako bezvredno ljudsko biće, ništavan, ali bio sam tako nadmen. Bio sam opijen svojim malim rezultatima, kao da je on neki veliki doprinos kojim bi trebalo da se ponosim. Gledao sam s visine na druge i radio sam stvari na svoj način. Bio sam nerazuman i tako površan. Bog je tako ponizan, skriven i blagonaklon. Još više sam uvideo kako je odvratna moja nadmena narav i iskreno sam čeznuo da saznam istinu kako bih se otarasio svoje naravi i kako bih proživeo život u ljudskom obličju.

Zatim, tokom jednog skupa, pročitao sam sledeće u Božjim rečima. Svemogući Bog kaže: „Bog vam danas sudi, grdi vas i osuđuje vas, ali ti moraš da znaš da si osuđen zato da bi mogao da spoznaš sebe. On osuđuje, proklinje, sudi i grdi zato da bi ti mogao da spoznaš sebe, da bi se tvoja narav promenila i, štaviše, da bi mogao da spoznaš koliko vrediš, da bi video da su svi Božji postupci pravedni i u skladu sa Njegovom naravi i sa zahtevima Njegovog dela, da On dela u skladu sa Svojim planom za spasenje čoveka i da je On pravedni Bog koji čoveka voli, spasava ga, sudi mu i grdi ga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti nameru Boga da čoveku donese spasenje”). Božje reči su me zaista ganule i malo bolje sam razumeo Njegovu nameru. Izvršavao sam svoju dužnost iz nadmenosti, praveći probleme radu crkve, pa sam bio smenjen na osnovu načela. Mislio sam da Bog pokušava da me razotkrije i da me isključi. Mislio sam da me On osuđuje i da ne mogu da budem spasen. Konačno sam shvatio da biti smenjen ne znači biti isključen. Moji zli koraci su bili provereni i uvideo sam svoju iskvarenost i da sam na pogrešnom putu. To me je Bog spasavao. To je bila najiskrenija Božja ljubav prema meni.

Kasnije, na jednom skupu, iskreno sam govorio o tome kako sam bio nadmen u svojoj dužnosti, kako sam povredio braću i sestre, a i kako sam razmislio o sebi. Mislio sam da će me se ostali gnušati jer sam bio tako nečovečan i da me neće prihvatiti. Ali, na moje iznenađenje, oni se nisu obrušili na mene. U tom trenutku sam osećao da im još više dugujem. Povređivao sam sve druge svojom nadmenošču, bio sam tako nečovečan. Zato, kada sam ponovo preuzeo dužnost, manje sam se isticao. Prestao sam da gledam s visine na drugu braću i sestre zbog njihovih mana i imao sam bolji pristup. Učinio sam svestan napor da slušam predloge drugih u vezi sa problemima i prestao sam da sebi verujem previše. Kada su starešine proveravale moj rad, ponizno sam to prihvatao i sarađivao sam. Nakon izvesnog vremena, desila se promena nabolje u mom stanju i postao sam nadzornik. Pre sam bio tako nadmen u svojoj dužnosti i prekidao sam rad crkve. Ali, crkva mi je dala još jednu šansu da izvršavam važnu dužnost. Zaista sam osetio Božju milost i popustljivost prema nama. Nako toga, u svojoj dužnosti sam prestao da se ponašam tako proizvoljno, imao sam, donekle, bogobojažljivo srce. Stalno sam Mu se molio. Kada bi stvari postale zbunjujuće, raspravljao sam o njima sa drugima, kako bismo mogli da tragamo za istina-načelima zajedno. Nakon što sam se tako ponašao izvesno vreme, shvatio sam da se učinak celog našeg tima popravio i to dosta. Pre, kada sam sve sâm radio, bilo je iscrpljujuće. Nisam postizao dobre rezultate kada sam radio sâm. Ali sada, raspravljam o problemima sa svojom braćom i sestrama, pomažemo jedni drugima i lakše je rešiti probleme. Takođe, dok sam sarađivao sa drugima, mogao sam da vidim da oni zaista imaju neke vrline. Neki od njih vredno rade i ulažu napor. Neki možda nemaju mnogo kova, ali su marljivi i podržavaju rad crkve. To su vrline koje ja nemam. Takođe sam bio u stanju da od braće i sestara naučim kako da se iskupim za svoje mane. Ovo je mnogo slobodniji i lakši način života.

Godinu dana kasnije, jedan crkveni starešina je organizovao sastanak, kako bi svako mogao da podeli šta je naučio i iskusio u protekloj godini. Promišljao sam i razmišljao o svemu što sam naučio. Onda sam shvatio, da me onda nisu smenili, i dalje ne bih video koliko je ozbiljna moja nadmenost. Ponašao sam se proizvoljno i samozadovoljno, samo zato što sam bio darovit za neke stvari. Božje disciplinovanje, sud i razotkrivanje su mi pokazali moju sotonsku prirodu. Takođe su me naučili šta je Božja pravednost i učinili su da mi srce postane pomalo bogobojažljivo. Zahvalan sam na Božjem spasenju!