Izabran sam za crkvenog starešinu 2016. Kada sam preuzeo tu dužnost, bio sam pod velikim pritiskom jer nisam razumeo istinu, pa kada su braća i sestre nailazili na probleme, nisam znao kako da im pomognem. Nisam znao kako da postavim ljude na određene pozicije u skladu sa načelima, pa sam se stalno molio Bogu i tragao za istinom kako bih dokučio načela. Takođe sam se obraćao saradnicima kada sam imao pitanja. Vremenom je moja sposobnost da procenim različite ljude napredovala i bio sam u stanju da postavim braću i sestre na odgovarajuće dužnosti na osnovu njihovih ličnih vrlina. Jednom je brat sa kojim sam radio pokušao da sa mnom razgovara o tome kako sestra Sja Đing, vođa jevanđeoskog tima, otaljava svoju dužnost i kako je veoma pasivna, i rekao je da ona usporava posao. Predložio je da je smenimo sa mesta vođe tima. Pomislio sam da ona ima sjajan kov i da je veoma sposobna u svom poslu, tako da, iako je pokazivala izvesnu iskvarenost, kada bi dobila malo pomoći i mogla da napravi neke promene, onda ne bi imala nikakvih problema na toj poziciji. Tako da sam razotkrio i detaljno analizirao stanje Sja Đing i orezao sam je. Nakon nekoliko razgovora, video sam da se njen odnos prema dužnosti malo promenio. Više je preuzimala inicijativu i takođe je bila savesna. Nakon izvesnog vremena bila je unapređena na važnije dužnosti. Stvarno sam sâm sebi čestitao na tome i pomislio sam: „To je bila prava ideja. Nismo je otpustili, već smo ohrabrili talentovanu osobu. Čini se da sam prilično razborit.” Od tog trenutka sam prestao da raspravljam o dodeli poslova i otpuštanju sa tim bratom, mislivši da imam više iskustva, pa da mogu sâm da se nosim sa bilo kojim problemom. Dve godine su proletele, a ja sam postao sve veštiji kada je u pitanju uređivanje rada crkve. Mislivši da imam odličan uvid, postajao sam sve nadmeniji.

U to vreme nisam shvatao da nisam u dobrom stanju. Onda je jednog dana stiglo pismo od starešine, u kom je pisalo da se naša sestra iz crkve Džang Đaji vratila nakon što je bila otpuštena sa svoje dužnosti. Trebalo je da organizujem skupove za nju. Razmišljao sam kako sam, tokom interakcije sa Đaji video da je ona nadmena, da je sklona da grdi ljude snishodljivo i da je teško slagati se sa njom. Pretpostavio sam da se nije baš promenila. Nešto kasnije, mnogo pridošlica se priključivalo našoj crkvi i bili su nam potrebni ljudi koji bi ih zalivali. Brat Lju Dženg, koji je radio sa mnom, rekao je da je video Đaji i da je zadobila izvesnu količinu stvarne samospoznaje i kajanja od kada je bila otpuštena, kao i da je zalivala nove članove pre i da je to bilo delotvorno. Predložio je da joj dopustimo da preuzme dužnost dok razmišlja o sebi, kako posao ne bi kasnio. Tog trenutka kada sam čuo da je on predložio Đaji, mislio sam da je to užasna ideja, da je on ne poznaje, da ona ne stremi ka istini. Ona je samo govorila o tome da ima izvesno razumevanje, a on je mislio da se ona pokajala. Ja sam samo mislio da mu zaista nedostaje uvid, kao i da nema rasuđivanje. Odlučno sam mu rekao: „Lju Dženg, ja poznajem Đaji. Ona je nadmena i sklona da se obruši na ljude snishodljivo. Takođe, sa njom je teško raditi. Osim toga, ona uopšte nije istinski spoznala sebe niti se promenila. Zato je bila otpuštena. Ona nije dobar izbor. Ne možemo da joj dopustimo da preuzme tu dužnost.” Lju Dženg je nastavio: „Ne možemo biti previše zahtevni. Ona je pomalo nadmena, ali je zaista naučila nešto o sebi kroz to iskustvo kada je bila otpuštena i bila je u stanju da se pokaje zbog onog što je uradila. Sada je uzdržana u svojim govorima i dobro se slaže sa drugima. Došlo je do izvesne promene u njenoj nadmenosti. Moramo da se prema ljudima odnosimo pošteno.” Malo me je iznerviralo to što je rekao. Mislio sam da je on nov u toj dužnosti i da ne zna da je samo trebalo da se složi sa mnom. Odgovorio sam, još naglašenije, „Zar situacija sa Đaji nije savršeno jasna? Ja ne sudim o ljudima ležerno, vidim da ona nije dobar izbor i ne bi trebalo da nam ona bude na dužnosti zalivanja.” Lju Dženg nije više ništa rekao na tu temu, jer je znao da sam ozbiljan.

Nedugo zatim, pošto niko nije obavljao zalivanje, neke pridošlice nisu dobijale blagovremenu podršku, pa su prestali da dolaze. Kada je jedna starešina došla da vidi šta se dešava, ona i Lju Dženg su otišli do Đaji, a kada su se vratili, Lju Dženg mi je rekao: „Božjoj kući je potrebno više ljudi koji obavljaju zalivanje. Videli smo da Đaji ima određenu količinu stvarne samospoznaje i voljna je da se pokaje i promeni. Bila je otpuštena, ali nikada nije uradila ništa tako strašno. Samo je bila malo više nadmena i još uvek je možemo gajiti, pod uslovom da prihvati istinu i promene. Ne možemo da je definišemo na osnovu samo jedne stvari. Daj joj priliku da se pokaje.” „Razgovarali smo, i Đaji bi trebalo da preuzme dužnost zalivanja.” Kada sam čuo da je ponovo predložio Đaji, pomislio sam: „Već sam to razjasnio prošli put. Kako je moguće da se promenila nakon tako malo vremena? Ja služim kao starešina već dugo, znam kako da procenim ljude, zašto mi, onda, ne verujete? Tako ne možete da pogrešite!” Ponovo sam objasnio svoje viđenje, stvarno nedvosmisleno. Videvši da sam tako tvrdoglav, starešina je strogo rekla: „Stekli smo dobar utisak o njoj. Razgovarala sam sa njom i čula sam njenu besedu. Razmišljala je o sebi i donekle je spoznala sebe. Spremna je da se promeni. Trebalo bi da joj damo dužnost; daj joj priliku da se pokaje. Ne možemo da definišemo ljude na osnovu njihovog ponašanja u prošlosti.” „Ti kažeš da je ona nadmena, ali od kada to nadmenim ljudima nije dozvoljeno da izvršavaju svoju dužnost? Đaji je pogodna za ovo i trenutno postoji hitna potreba. Ti se držiš svojih uverenja u vezi sa njom. Zar to nije svojevoljno i diktatorsko ponašanje?” „Ti postavljaš ljude unutar crkve. Oni nemaju dužnost bez tvog odobrenja. Ti si previše nadmen i samouveren. Time što radiš šta ti je volja, ti usporavaš rad Božje kuće i njeno negovanje talenata.” Uznemirilo me je to što me je starešina tako orezala, ali sam se nekako i opirao. I dalje sam mislio da imam mnogo iskustva i da sam uvek imao dobar osećaj za ljude, tako da nije bilo šanse da grešim kada je u pitanju Đaji. Ali, pošto se niko nije slagao sa mnom, nisam mogao da nastavim da inisistiram na tome. Tako da sam nevoljno rekao: „Pošto ste oboje videli izvesnu promenu kod nje, dajmo joj priliku. Zamenićemo je ako ne bude išlo.”

Kada sam došao kući, razmišljao sam o tome kako me je starešina orezala i bilo mi je zaista nelagodno. Na osnovu onog što je rekla, zar ja nisam radio protiv Boga? To je zaista ozbiljna stvar. Ali, onda sam pomislio da sam dobro promislio svoju odluku da ne postavim Đaji na tu poziciju, zašto su mi, onda, rekli to? Gde sam pogrešio? Tako da sam se pomolio Bogu u traganju: „Dragi Bože, teško mi je da prihvatim orezivanje ove sestre. Ne znam kako da razumem sebe po ovom pitanju niti za kojom istinom da tragam. Molim Te, pokaži mi put.” Nakon moje molitve, pročitao sam Božje reči: „Šta znači biti ’samovoljan i ishitren’? To znači da ćeš, kad naiđeš na određeni problem, delati onako kako ti se učini zgodno, bez mnogo razmišljanja i traženja. Šta god bi ti neko rekao ne bi dotaklo tvoje srce niti te navelo da promeniš mišljenje. Ti čak nisi u stanju da prihvatiš istinu ni kada je neko razmeni sa tobom, držiš se svojih stavova, ne slušaš kad drugi ljudi kažu nešto što je tačno, verujući da si ti u pravu i čvrsto se držeći svojih ideja. Čak i kad ispravno razmišljaš, treba da razmotriš i mišljenja drugih ljudi. Ako to uopšte nisi u stanju da uradiš, zar ne misliš da si previše samopravedan? Ljudi koji su preterano samopravedni i svojevoljni ne prihvataju olako istinu. Ako učiniš nešto što nije dobro i drugi te kritikuju, govoreći: ’To što radiš nije u skladu sa istinom!’, ti ćeš odgovoriti: ’Čak i ako je tako, ja ću i dalje tako raditi’, i onda nađeš neki razlog da ih ubediš da je to ispravno. Ako te ukore, rekavši: ’Ovakvim svojim ponašanjem prekidaš i štetiš radu crkve’, ne samo da nećeš slušati, već ćeš nastaviti da smišljaš izgovore: ’Ja mislim da je ovo pravi način, pa ću tako i postupati’. Kakva je to onda narav? (Nadmena.) To je nadmenost. Nadmena priroda te čini samovoljnim. Ako imaš nadmenu prirodu, ponašaćeš se samovoljno i ishitreno, i nećeš se obazirati na ono što drugi govore” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Kako Bog postupa sa svakom osobom? Neki ljudi su nezrelog rasta; ili su mladi, ili tek kratko veruju u Boga, ili nisu loši po priroda-suštini, nisu zlonamerni, već su samo malo neuki ili su nedovoljno kvalitetnog kova. Ili su izloženi prekomernim ograničenjima i tek treba da shvate istinu, tek treba da ostvare život-ulazak, pa im je teško da se suzdrže od činjenja budalaština ili gluposti. Ali Bog se ne zadržava na prolaznim budalaštinama ljudi; On gleda samo njihova srca. Ako su rešeni da streme ka istini, onda su u pravu, a kada je to njihov cilj, onda ih Bog promatra, čeka ih i daje im vreme i prilike koje im omogućavaju da uđu. Neće ih Bog otpisati zbog jednog prestupa. To je nešto što ljudi često rade; Bog nikada ne postupa tako s ljudima. Ako Bog ne postupa tako s ljudima, zašto onda ljudi postupaju tako jedni s drugima? Zar to ne pokazuje njihovu iskvarenu narav? Upravo je to njihova iskvarena narav. Moraš da pogledaš kako se Bog odnosi prema neukim i blesavim ljudima, kako se ponaša prema onima sa nezrelim rastom, kako se ophodi prema normalnim otkrićima iskvarene naravi čovečanstva i kako se ophodi prema onima koji su zlonamerni. Bog se prema različitim ljudima ophodi na različite načine, a takođe ima i razne načine da upravlja bezbrojnim stanjima različitih ljudi. Moraš da shvatiš te istine. Kada ih jednom shvatiš, tada ćeš umeti da doživiš stvari i da se principijelno ophodiš prema ljudima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”). Počeo sam da razmišljam o sebi na osnovu Božjih reči. Mislio sam da imam neko uopšteno iskustvo u vezi sa postavljanjem ljudi i da sam dokučio načela. Pogotovo kada je neko koga sam ja odabrao uspešan u svojoj dužnosti, stvarno sam mislio da dobro rasuđujem i opažam. Želeo sam da iskoristim svoje iskustvo i nisam želeo da slušam ničije predloge. Kada je Lju Dženg razumeo situaciju u kojoj je Đaji i rekao da je ona zaista zadobila izvesnu samospoznaju od kada je otpuštena, da je spremna da se pokaje i kada me je podsticao da se prema ljudima odnosim pošteno, odbio sam da ga poslušam. Jednostavno sam je ukalupio na osnovu onog što sam video pre, mislivši da je nadmena, da ne stremi ka istini i da se nije promenila, tako da nije mogla da preuzme dužnost zalivanja. Ali, zapravo, Bog nikada nije rekao ništa slično tome. Božja kuća nikada nije tako postavljala stvari. Ako je neko sposoban da razume istinu vizija i može da postigne rezultate u dužnosti zalivanja, onda on može da se priključi i da se obuči. Čak i kod onih sa ozbiljnim prestupima, Božja kuća ih nikada ne definiše jednom i zauvek. Ako mogu da prihvate istinu, da razmisle o sebi, da se pokaju zbog svojih grešaka i ako su voljni da se promene, Božja kuća može da nastavi da ih koristi. Bez obzira kakvu iskvarenu narav čovek pokazuje i šta je uradio da bi prekidao rad Božje kuće, sve dok nije zla osoba, Bog će mu dati priliku da izvrši dužnost i nauči koliko god je to moguće. To je Božja ljubav i spasenje. Ne poznavajući Božju narav niti načela u Božjoj kući, ja nisam posmatrao Đajine vrline, već sam samo odbijao da zaboravim na iskvarenost koju je pokazala u prošlosti, donosio sam proizvoljne presude u vezi sa njom i odbijao sam da joj dodelim dužnost zalivanja. To je dovelo do toga da novi vernici nisu bili zalivani blagovremeno i to je prekidalo rad crkve. Zar to nije bilo činjenje zla? Iskreno žaleći, stupio sam pred Boga i molio sam se: „Bože, bio sam tako nadmen. Ne želim više da budem samovoljan u svojoj dužnosti. Spreman sam da se pokajem i promenim.”

Zatim, sledeći put kada sam bio na skupu sa Đaji, čuo sam kako priča o svom razmišljanju o sebi i spoznaji. Video sam da se zaista pokajala; promenila se. Osetio sam još veću sramotu i krivicu. Kada je Đaji preuzela dužnost zalivanja, bila je ozbiljna i preuzela je odgovornost za svoju dužnost, a braća i sestre koje je zalivala su napredovali. Kasnije je unapređena i postala je glavna za posao zalivanja u nekoliko crkava. Videvši kako joj je dobro išla njena dužnost, bilo me je još više sramota. Mrzeo sam što sam bio tako nadmen, što sam je osuđivao, odbijao da joj dodelim dužnost i usporavao rad u Božjoj kući. Shvatio sam da ne posedujem istinu i da nemam uvid. Razumeo sam neke metode i pravila iz svog celokupnog iskustva, ali crkveni posao se ne može obavljati oslanjajući se samo na njih. Nakon tog incidenta, sa više opreza sam prilazio dodeljivanju dužnosti ljudima, a ponekad kada sam želeo da moja bude poslednja, postarao bih se da se pomolim i pokajem, da primenim istinu i da slušam šta drugi imaju da kažu.

Mislio sam da posedujem izvestan ulazak u to postupanje, ali, na moje iznenađenje, kasnije se desilo nešto što me je ponovo razotkrilo. Šest meseci kasnije, nekolicini članova koji su se bavili nekim crkvenim poslovima su njihove porodice stajale na putu i oni nisu mogli da izvršavaju svoje dužnosti. Hitno su nam bili potrebni ljudi da ih zamene. Tražio sam i pronašao nekoliko sestara koje su odgovorne i koje mogu da se nose sa različitim situacijama, ali su kod njih postojali izvesni bezbednosni rizici. Ali, onda sam mislio, pošto neće biti u svojim lokalnim oblastima, da neće biti nikakvih problema ako one preuzmu taj posao. Zaista nam je bilo potrebno još ljudi i nisam uspeo da nađem bolje kandidate, pa sam odlučio da iskoristim njih, a da ih zamenim kada se neko bolji pojavi. Kada sam rekao Lju Džengu da želim da se sestra Džao Ajdžen bavi opštim poslovima u crkvi, njegov odgovor je bio: „Moramo da sledimo načela kada odabiramo ljude. Ne mogu da rade ako postoji bezbednosni problem. Ne mislim da je Ajdžen dobar izbor za to. Moramo da se povinujemo načelima.” Videvši da se on ne slaže sa mnom, ni ja se nisam složio s njim: „Ali, zar nam nije hitno potreban neko? Zar ne misliš da si previše plašljiv? Ona je u svom rodnom gradu dobro poznata kao vernica, ali prošle su godine od kako ju je policija proveravala. Takođe, hrabra je i mudra, toliko znam o njoj. Mislim da nemamo boljeg kandidata u ovom trenutku. Prošlo je više od 10 dana, a ja nisam pronašao nikog drugog. Ne možemo da slepo sledimo pravila u našoj dužnosti.” Saslušao me je, da bi zatim insistirao: „Dodeljivanje dužnosti nekom ko predstavlja rizik krši načela. Bezbednost nam mora biti na prvom mestu.” Potpuno sam zanemario to što on govori i insistirao sam da iskoristimo Ajdžen. Nakon toga, uredio sam da jedna druga sestra, koja je takođe predstavljala bezbednosni rizik, radi na isporučivanju korespodencije. Nedugo zatim, KPK je počela da istražuje vernike tako što je proveravala prijave boravišta. Ajdžen je bila poznata po svojoj veri u Boga, pa je postala sumnjiva i nadzirali su je u stanu koji je iznajmljivala jer nije mogla da pokaže svoju ličnu kartu. Zatim je jedna druga osoba koja se bavila crkvenim poslovima bila upletena i nad njom je takođe uspostavljen nadzor, što je za rezultat imalo da su komunikacione linije sa nekoliko različitih crkava trpele štetu. Više od 20 dana nismo imali kontakt, pa je neki hitan posao ostao da visi. Čak ni zadaci u vezi sa posledicama nisu mogli da budu završeni.

Kada je starešina saznala za to i otkrila da sam ja insistirao da se postavi neko ko predstavlja bezbednosni rizik, strogo me je orezala: „Opet se ponašaš samovoljno. Proizvoljan si u svojoj dužnosti, kršiš načela. Sada je to nanelo ozbiljnu štetu radu Božje kuće. Uradio si ono što KPK želi da uradi, ali ne može sama, služiš kao Sotononin sluga, sabotiraš rad Božje kuće. Na osnovu tvog doslednog ponašanja, odlučili smo da te smenimo sa tvoje dužnosti.” Njene reči su bile šamar za mene i ostao sam bez reči. Pomislio sam: „Gotovo je. Počinio sam veliko zlo. Šta ako su braća i sestre sada uhapšeni? Ako jesu, onda sam uradio nešto užasno.” Razmišljajući o tome, još više sam se uplašio, krivica me je razarala. Osećao sam kao da mi je neko zario nož u srce; izgubio sam svu motivaciju. Živeo sam u jadu i molio sam se Bogu, priznavajući iznova svoje greške: „Dragi Bože, nadmen sam i uobražen. Moja samovolja nanela je neverovatnu štetu radu Božje kuće. Prihvatam bilo koju kaznu koju mi daš, samo Te molim da zaštitiš tu braću i sestre da ne budu uhapšeni.” Kasnije sam saznao da su ti članovi crkve na vreme bili prebačeni na drugo mestu i da su izbegli hapšenje. Tako mi je laknulo.

Nakon toga sam razmišljao o sebi. Zašto sam stalno bio tako samovoljan u svojoj dužnosti? Odakle to ponašanje zaista potiče? Pročitao sam sledeće Božje reči u „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”. „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Iz Božjih reči sam video da je to što sam se ponašao tako proizvoljno u svojoj dužnosti poticalo od toga što me je kontrolisala nadmena, narcisoidna priroda. Sa takvom prirodom, nisam mogao a da ne činim zlo i da se opirem Bogu. Pošto me je kontrolisala ta priroda, imao sam veoma visoko mišljenje o sebi, osećao sam da sam bolji od drugih, da znam više od svih, te da bi moja trebala da bude poslednja po svim pitanjima u crkvi. Kada bih se namerio da uradim nešto, odbijao sam da to posmatram iz bilo kog drugog ugla i nisam slušao nikoga. Čak sam želeo da se ljudi povinuju mojim idejama, kao da su one istina. Znao sam da postoje bezbednosni rizici i da te sestre ne bi trebalo da izvršavaju te dužnosti, čak sam i sâm imao sumnje po tom pitanju, ali i dalje jednostavno nisam mogao da stavim na stranu sebe i da tragam za Božjom namerom. Nisam slušao ničija upozorenja, nisam se obazirao na usmeravanje Svetog Duha. Tvrdoglavo sam postavio dvoje ljudi koji nisu bili bezbedni, a zauzvrat sam naneo ozbiljnu štetu radu Božje kuće. Da sam samo razmišljao o traganju za istinom, da sam samo poslušao predloge Lju Dženga, ne bi bilo tako groznih posledica. Mnogo sam se kajao i krivio sebe kada sam to sve shvatio i mrzeo sam svoju nadmenost i samovolju. Komunistička partija stalno pokušava da podriva Božje delo, koristi sve moguće taktike da ugnjetava i hapsi Njegove sledbenike. A ja sam proizvoljno prekršio načela, dodelio dužnosti ljudima koji nisu bezbedni, što je dovelo do toga da drugi članovi crkve budu stavljeni pod nadzor. Zar nisam, indirektno, obavljao Sotonin posao, služio kao pomoćnik Komunističke partije pri sabotiranju Božjeg dela? Ta braća i sestre su mogli biti uhapšeni bez Božje brige i zaštite. U tom slučaju bih zaista počinio veliko zlo. Ta misao me je prestravila. Crkva mi je dozvolila da služim kao starešina, Božja namera u tome je bila da radim stvari u skladu sa načelima, da uredim da braća i sestre zauzmu pozicije koje im pristaju, kako bi mogli da iskoriste svoje vrline i pripreme svoja lična dobra dela. Ali, ja sam mislio da to što imam nešto iskustva kao starešina znači da sam postao nešto posebno. Nisam mnogo razmišljao o drugima niti mi je Bog bio u srcu. Nisam za ozbiljno uzimao načela Božje kuće, samo sam radio šta god sam želeo. Bio sam tako nadmen da sam potpuno izgubio razum. Pomislio sam na antihriste koji su izopšteni iz crkve. Oni su bili neverovatno nadmeni, odnosili su se prema Bogu sa prezirom i nisu se obazirali na načela. Ponašali su se diktatorski i proizvoljno u svojoj dužnosti i ozbiljno su prekidali rad Božje kuće. Na kraju su počinili toliko zla da su bili uklonjeni. Znao sam da ako ne razrešim svoju nadmenost, stupiću na isti put, Bog će me isključiti. U tom periodu me je plašila pomisao da živim u skladu sa svojom nadmenom naravi. Iako sam počinio tako veliko zlo, Božja kuća me i dalje nije izopštila, samo me je smenila sa dužnosti, čak me je Bog prosvetio i usmerio Svojim rečima, dajući mi priliku da razmislim o sebi, da se pokajem i promenim. Zaista sam mogao da osetim koliko me Bog voli, a u meni je bilo toliko kajanja da sam bio spreman da se promenim. Nakon toga sam počeo svesno da tragam za primenom i kako da uđem u nju da bih mogao da se promenim.

Pročitao sam sledeći odlomak Božjih reči: „Kako, dakle, da se rešiš svoje samovolje i ishitrenosti? Recimo da ti se nešto dogodi i da o tome imaš sopstvene zamisli i planove. Pre nego što odlučiš šta ćeš da uradiš, moraš da tražiš istinu i trebalo bi makar u zajedništvu sa svima da porazgovaraš o onome što misliš i što veruješ o toj stvari, tražeći od svakoga da ti ukaže na to da li su tvoja razmišljanja ispravna i u skladu sa istinom, te da oni umesto tebe tako obave proveru. To je najbolji metod za rešavanje samovolje i ishitrenosti. Pre svega, možeš da rasvetliš svoja gledišta i da tražiš istinu – to je prvi praktični korak u rešavanju samovolje i ishitrenosti. Drugi korak nastupa kada drugi ljudi iznose oprečna mišljenja – kako možeš da vežbaš uzdržavanje od samovolje i ishitrenosti? Pre svega, moraš da zauzmeš stav poniznosti, da ostaviš po strani ono za šta veruješ da je ispravno i da svima dozvoliš da sa tobom u zajedništvu razgovaraju. Čak i ako smatraš da je tvoj način ispravan, u njemu ne treba da istrajavaš. To je svojevrsni korak napred; pokazuje stav traženja istine, poricanja sebe i udovoljavanja Božjim namerama. Jednom kada postigneš takvo držanje, i pritom se ne držiš čvrsto sopstvenog mišljenja, treba da se moliš, da od Boga tražiš istinu i da zatim potražiš osnovu u Božjim rečima – na osnovu Božjih reči odredi kako treba da postupiš. To je najprikladniji i najispravniji način primene. Kad tragaš za istinom i izneseš problem tako da svi o tome mogu zajedno razgovarati i tragati, tada i Sveti Duh pruža prosvećenje. Bog prosvećuje ljude u skladu sa načelima, On procenjuje njihov stav. Ako se uporno držiš svojih stavova, bez obzira da li je tvoje gledište ispravno ili pogrešno, Bog će sakriti Svoje lice od tebe i neće na tebe obraćati pažnju; On će te naterati da udariš u zid, On će te otkriti i razotkriti tvoje ružno stanje. Ako je, s druge strane, tvoj stav ispravan, ako nisi uporan u tome da se držiš svog puta, niti si samopravedan, samovoljan ili ishitren, već je tvoj stav takav da tragaš za istinom i prihvatiš je, ako razgovaraš sa svima, onda će i Sveti Duh početi da dela u tebi, a možda će te, pomoću nečijih reči, navesti da razumeš. Ponekad, kada te Sveti Duh prosveti, On te, kroz samo nekoliko reči ili fraza ili, pak, dajući ti neku ideju, vodi da razumeš suštinu stvari. Ti, tog trenutka, shvataš da je sve čega si se do tada pridržavao bilo pogrešno, i istovremeno ti postaje jasno na koji način je najprikladnije da delaš. Kad jednom dostigneš taj nivo, zar nisi time uspešno izbegao da činiš zla, i istovremeno se spasio od tereta posledica pogrešnog delanja? Zar ovo nije Božja zaštita? (Jeste.) Kako se to postiže? To se samo može postići ako ti je srce bogobojažljivo i ako za istinom tragaš pokornog srca. Jednom kada primiš prosvećenje Svetog Duha i kada se opredeliš za načela praktičnog delanja, tvoje praktično delanje će biti u skladu sa istinom, a ti ćeš biti u mogućnosti da udovoljiš Božjim namerama” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam to pročitao, razumeo sam da, kako bi se razrešile nadmenost i samovolja, najvažnije je imati bogobojažljivo srce i stav traganja za istinom. Ne mogu da se oslonim samo na sopstvenu perspektivu, moram da razgovaram sa drugima, i ako neko ima drugačije mišljenje, prvo bi trebalo da ga prihvatim, pa da se pomolim Bogu, tragam za istinom i sledim načela. Trebalo bi da dobro sarađujem sa drugima. Tako se zadobija Božje usmeravanje. Ako se tvrdoglavo držim svojih razmišljanja, neću zadobiti delo Svetog Duha. Neću imati uvid ni u šta i izazivaću prekide u svojoj dužnosti. Razmislio sam o tome šta sam uradio zbog svoje nadmenosti, samovolje i srca u kom nije bilo mesta za Boga. To je bila posledica toga što sam želeo da vladam svim, što nisam dobro sarađivao sa drugima. Shvativši to, u sebi sam odlučio da prestanem da budem tako tvrdoglav kada nešto iskrsne i da tragam i komuniciram sa drugima. Kada bi njihova ideja bila u skladu sa istina-načelima, poslušao bih ih.

Posle me je crkva postavila za vođu tima za zalivanje. Bio sam veoma zahvalan i veoma sam cenio tu dužnost. Podsetio bih sebe da moram da naučim lekciju iz svog neuspeha i da ne smem da dozvolim svojoj nadmenoj prirodi da se ponovo ispolji. Kada bi se pojavili problemi, tragao bih za braćom i sestrama da popričam sa njima. Jednom sam dobio pismo od jednog starešine u kom je pisalo da je potrebno da pronađemo ljude pogodne za dužnost zalivanja. Razmišljajući o tome, mislio sam da je sestra Su Sing pogodna, ali procene drugih govorile su da ona ima nadmenu prirodu i da ne bi prihvatila bilo koji savet braće ili sestara. Mislio sam da ona ne bi prihvatila istinu, tako da ne bi mogli da je negujemo. Onda sam shvatio da opet definišem ljude i setio sam se Božjih reči: „Ako osoba ne donosi sopstvene sudove, to je znak da nije samopravedna; ako ne insistira na svojim idejama, to je znak da ima razum. Ako može i da se pokori, onda je postigla primenjivanje istine” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pokoravanje Bogu je osnovna lekcija u zadobijanju istine”). Znao sam da ne smem opet da insistiram, morao sam da pričam sa bratom koji je radio sa mnom i poslušam šta on kaže. Kada sam mu objasnio svoju situaciju, on je odgovorio: „Na osnovu ovih procena, Su Sing deluje veoma nadmeno, ali primetio sam da je to sve bazirano na njenoj iskvarenosti u prošlosti. Ne znamo da li je zadobila nešto samospoznaje. Ne bi trebalo da je gušimo. Neka napiše kako razmišlja o sebi, pa ćemo tražiti mišljenja braće i sestrara koji je poznaju. Možemo da bacimo pogled, da vidimo da li je ona dobar kandidat za ovu dužnost. Taj pristup je bolji.” Meni je to delovalo potpuno u skladu sa istina-načelima. Kada bih verovao da je ona neko ko nije prikladan za gajenje na osnovu nekoliko mišljenja, to bi bilo suviše brzopleto. Trebalo bi da bacimo pogled na to kakvu je vrstu nadmenosti imala. Kada bi bila nerazumna i kada bi odbijala da prihvati istinu, onda ne bi trebalo da dobije tu dužnost. Kada bi imala kov i nešto nadmenosti, nakon orezivanja bi mogla da nauči nešto o sebi i promeni se, to bi otkrilo normalnu iskvarenost. Ljudi koji su rekli to o njoj su radili sa njom u prošlosti, pa je bilo potrebno da vidimo šta ljudi koji sada rade sa njom imaju da kažu. Bilo bi od pomoći kada bi saznali više. Kada smo dobili tekst koji je Su Sing napisala o sebi i procene drugih, videli smo da je zadobila izvestan život-ulazak i da stremi ka istini. Predložili smo je za dužnost zalivanja. Od tog trenutka, kada treba da odaberem nekoga za određenu dužnost, više ne radim nadmeno šta god želim i ne donosim odluku, veći tražim i slušam predloge drugih. Takođe se molim i tragam za istina-načelima. Ovakvo postupanje me čini spokojnim. Promenio sam se zahvaljujući sudu i grdnji Božjih reči.