Jednog dana 2018. godine, starešina mi je dodelio dužnost da podržim novoosnovanu crkvu. Kada sam primila ovu vest, bila sam i iznenađena i nervozna. Činilo se da moj starešina ima prilično visoko mišljenje o meni. Ali šta bi braća i sestre mislili o meni ako ne bih mogla da uradim nikakav stvaran posao? Da li bi mislili da nisam tako dobra starešina? Ako bi se to desilo, šta bi ostalo od mog dostojanstva? Na samu pomisao o tome, obuzela me je uznemirenost i bio mi je problem da ostanem smirena dok obavljam svoje dužnosti. Nedelju dana kasnije, srca punog neizvesnosti, zaputila sam se prema novoj crkvi. U početku, kada su braća i sestre postavljali pitanja, bila sam u stanju da ih rešim tako što sam tokom razgovora u zajedništvu kombinovala Božje reči i načela sa ličnim iskustvom. Ali kasnije su naišli na neke probleme koje nisam mogla u potpunosti da shvatim. Nisam znala kako da ih rešim, pa sam počela da se nerviram.

Sećam se jednog konkretnog okupljanja kada su braća i sestre izneli neka pitanja i poteškoće sa kojima su se suočavali u svom radu, a ja jednostavno nisam mogla da smislim o kom aspektu istine treba da besedim kako bih rešila te probleme. Brinula sam se da će imati lošije mišljenje o meni i bila sam veoma nervozna. Naprezala sam mozak, želeći da se što pre setim odlomaka Božjih reči ili načela o kojima bismo mogli da razgovaramo, ali što sam bivala uznemirenija, to mi je um bio prazniji. Videvši braću i sestre kako tiho sede i čekaju moj odgovor, još više sam se uspaničila, razmišljajući: „Ako ne mogu da rešim njihove probleme, zar to ne znači da ne razumem istinu i da nisam u stanju da obavljam stvaran posao? Šta će braća i sestre misliti o meni? To bi bilo tako sramotno!” Na kraju sam jednostavno skupila hrabrost i izabrala jedan odlomak Božjih reči o kojem ću razgovarati. Uistinu, bilo mi je jasno kao dan da sam samo ponavljala reči i doktrine i da to neće rešiti njihove probleme, ali kada sam videla da me braća i sestre slušaju, klimaju glavom i ne komentarišu ništa više, prestala sam da razmišljam o tome. Drugom prilikom, jedna sestra je pitala za svoju ćerku koja je bila toliko zauzeta poslom da nije mogla redovno da prisustvuje okupljanjima. Sestru je brinulo da bi njena ćerka mogla da izgubi priliku da dostigne spasenje, zato što ne traga za istinom, pa ju je često podsećala da čita Božje reči i da posećuje više okupljanja. Ali istovremeno se plašila da bi prevelikim pritiskom mogla da je uznemiri. Ovaj problem je zaista sputavao sestru i nije znala kako da postupi dalje. U tom trenutku nisam bila sigurna kako da razgovaram sa tom sestrom da bih rešila njen problem. Pomislila sam: „Ne bih mogla da opravdam to da ovoj sestri ne pružim nikakvu besedu pred svima. Ovo je moje prvo okupljanje sa ovom grupom. Ako ne mogu da rešim nijedan njihov problem, zar braća i sestre neće imati lošije mišljenje o meni i reći da nisam u stanju da kroz razgovor o istini rešavam probleme? Šta god bilo, moram nekako da spasem ovu situaciju.” Tako sam razgovarala sa njom i rekla: „Kada je reč o ovom problemu, moramo da tragamo za istinom i da razaznamo Božju nameru. Bog spasava one koji imaju istinsku veru u Njega i koji vole istinu. On nas nikada ne prisiljava da se okupljamo ili da izvršavamo svoje dužnosti, i zato, ako vaša ćerka ne teži istini, ne možete je na to prisiliti. Treba da se pokorite Božjem uređenju i da se uzdržite od postupanja prema svojim osećanjima.” Sestra nije ništa rekla nakon što sam završila razgovor, ali je i dalje bila namrštena. Videvši da problem sestre nije bio rešen, starešina, sestra Vang Lin, ponudila se da razgovara: „I dalje treba da pomažeš svojoj ćerki i da razgovaraš s ljubavlju. S vremenom će se pokazati da li je tvoja ćerka neko ko istinski traga za istinom. Ako istinski veruje u Boga, pa čak i ako trenutno ima ovozemaljske želje i ne traži istinu, moraš da pokažeš strpljenje, prihvatanje i podršku s ljubavlju. Kada počne da shvata delić istine, prirodno će početi da joj pridaje veći značaj. Ako nije ljubiteljka istine, već ima samo površnu veru u Boga zarad dobijanja blagoslova, tada joj nikakva pomoć niti molitve neće koristiti, jer Bog ne spasava bezvernike. Dakle, hajde prvo da joj pružimo pomoć i podršku s ljubavlju, pa kada budemo sigurni kakva je ona osoba, možemo da odlučimo kako da se prema njoj ophodimo u skladu s načelima.” Sestra je neprestano klimala glavom, a i meni je postalo jasnije u čemu je problem. Beseda sestre Vang Lin ukazala je na jasan put praktičnog delovanja. Ali nisam bila voljna da išta od toga priznam naglas. Mislila sam da će, ako to priznam, braća i sestre još lakše prepoznati da sam samo govorila o doktrinarnom znanju i da bih potpuno osramotila sebe. Od tog trenutka osećala sam sve veći teret, prestravljena da neću biti u stanju da rešim probleme koje su iznosili moja braća i sestre. Ponekad, kada bih se suočila sa poteškoćama, želela sam da razgovaram sa braćom i sestrama kako bih čula njihove ideje i mišljenja. Ali bih se onda setila da sam tu da njih zalivam i podržavam, pa, ako bih umesto toga zatražila njihovu pomoć, zasigurno bi imali lošije mišljenje o meni. U mislima bih se dvoumila, pa, baš kad bih htela nešto da kažem, opet bih se premišljala i ne bih rekla ništa. Bilo je trenutaka kada bih se izvinila da moram u kupatilo ili bih smišljala izgovor da odem da obavim nešto drugo kad bi iskrsnuo težak problem, pa bih zamolila braću i sestre da prvo međusobno porazgovaraju. Tako niko nije mogao da vidi kakva sam zaista. Kad god bih uradila tako nešto, osećala bih se loše, svesna da ne shvatam problem u potpunosti i da bih stekla dublje razumevanje kada bih otvoreno razgovarala i zatražila pomoć od braće i sestara. U takvim trenucima uvek bih rešila da ubuduće ne izbegavam takve situacije, ali kad god bi iskrsla neka poteškoća, instinktivno bih želela da zaštitim svoj status i dostojanstvo. Nekako bih se snašla u razgovoru tako što bih izgovorila nekoliko reči i doktrina ili bih u potpunosti izbegla situaciju. Tokom tog perioda, moje stanje se postepeno pogoršavalo. Nisam imala nikakav uvid dok sam razgovarala na okupljanjima, nailazila sam na prepreke u radu, a obavljanje svojih dužnosti postajalo mi je sve napornije. Osećala sam se tako sputano i izmučeno zbog stalnog pretvaranja i prerušavanja. Čak sam pomislila da je možda ova dužnost previše za mene i da bi bilo bolje da se vratim na svoju prethodnu dužnost. Shvatila sam da sam u lošem stanju i pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože! U poslednje vreme mi je rad tako naporan, a misli su mi nejasne. Čini mi se kao da si me Ti napustio, ali ne znam gde sam pogrešila. O, Bože, molim Te da me vodiš da bolje spoznam sebe.”

Nakon toga, naišla sam na sledeći odlomak Božjih reči: „Sva iskvarena ljudska bića pate od istog problema: kada nemaju status, ne uznose sebe u razgovoru sa drugima niti govore određenim stilom ili tonom; jednostavno su obični i normalni i nemaju potrebu da se lažno predstavljaju. Ne trpe nikakav psihološki pritisak i mogu da razgovaraju u zajedništvu otvoreno i iz srca. Pristupačni su i sa njima je lako razgovarati; drugi ih smatraju veoma dobrim ljudima. Ali čim steknu status, postanu osioni, ne osvrću se na obične ljude, ne možeš im prići; smatraju da su neka vrsta plemstva i da nisu napravljeni od istog štofa kao obični ljudi. Gledaju obične ljude s nipodaštavanjem, govore izveštačeno i prestaju sa drugima otvoreno da razgovaraju u zajedništvu. Zašto više ne razgovaraju otvoreno? Smatraju da sada imaju status i da su starešine. Misle da starešine moraju da izgrade određenu sliku o sebi, da budu nešto uzvišeniji od običnih ljudi, da imaju viši rast i veću sposobnost da preuzmu odgovornost; smatraju da, u odnosu na obične ljude, starešine treba da budu strpljivije, da budu u stanju više da pate i da se daju, kao i da odole svakom iskušenju u koje ih Sotona dovede. Čak i ako im umre roditelj ili neki drugi član porodice, smatraju da moraju da imaju samokontrolu i da ne plaču, ili bar da plaču u tajnosti, daleko od tuđih pogleda, kako niko ne bi video njihove nedostatke, mane i slabosti. Smatraju, čak, i da starešina ne sme nikome da otkrije da je postao negativan; mora, naprotiv, da skriva sva takva osećanja. Smatraju da tako treba da se ponaša čovek sa statusom. Kada do te mere potisnu svoja osećanja, ne znači li to da je status postao njihov bog, njihov gospod? A ako je to tako, poseduju li i dalje normalnu ljudskost? Kada imaju takve ideje – kada sebe postave u taj šablon i počnu tako da se pretvaraju – ne znači li to da su postali očarani statusom?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”). Kroz otkrivenje Božjih reči shvatila sam da me rad toliko iscrpljuje i zamara zato što sam postala previše opsednuta ugledom i statusom. Pre nego što sam došla u tu crkvu, osećala sam se tako slobodno i nesputano na okupljanjima sa braćom i sestrama – nije bilo pritiska, a ako nešto nisam razumela, iznela bih to u razgovoru. Ali, otkako sam došla da podržim tu crkvu, postavila sam sebe na pijedestal, misleći da moram da budem bolja i veštija od ljudi tamo zato što sam tu da im pružim podršku. Verovala sam da samo ako rešim svaki problem koji moja braća i sestre iznesu, postupam u skladu sa svojim statusom. Da bih zadobila divljenje i prihvatanje braće i sestara, prerušavala sam se i održavala privid. Iako očigledno nisam jasno razumela probleme, nisam bila voljna da se otvorim i da tražim, već sam se uporno izvlačila rečima i doktrinama, obmanjujući braću i sestre, a ponekad čak pronalazila izgovore da u potpunosti izbegnem situaciju. Nisam ni najmanje razmišljala o tome da li su problemi moje braće i sestara rešeni, a nisam mogla ni sebe da nateram da kažem nešto tako jednostavno kao: „Ne razumem ovaj problem”. Tek tada sam shvatila da sam pridavala preveliki značaj statusu i da je sve što sam radila bilo u cilju očuvanja tog statusa. Crkva je organizovala da tamo odem i izvršavam svoju dužnost kako bih sa svojom braćom i sestrama radila na rešavanju problema s kojima se ta crkva suočavala. Međutim, uopšte nisam razmišljala o tome kako najbolje da izvršim svoju dužnost i obavim stvaran posao; umesto toga, mislila sam samo na to šta će braća i sestre misliti o meni i kako najbolje da zaštitim svoj status i dostojanstvo. Čak bih pronalazila načine da ih obmanem kako bih sačuvala dostojanstvo i status. Zanemarivanjem svojih dužnosti ne samo da sam nanosila patnju sebi, već sam takođe povređivala braću i sestre i odlagala rad crkve. To je nateralo Boga da me se gnuša i da me smatra ogavnom. Pala sam u tamu – to je pokazalo Božju pravednost, i morala sam marljivo da razmislim o sebi i da se pokajem pred Bogom.

Sledećeg dana, otvorila sam se pred braćom i sestrama o svom nedavnom stanju i u razgovoru pokrenula neka pitanja sa kojima sam imala poteškoće. Kroz zajednički razgovor i uz Božje vođstvo, na kraju smo stekli bolje razumevanje tih problema i pronašli put primene. Nakon toga, pošto bih se i dalje instinktivno prerušavala kada bih naišla na poteškoće ili kada nisam mogla da razumem određene probleme, ne želeći da izložim svoje slabosti pred braćom i sestrama, pomolila sam se Bogu za vođstvo. Tada sam naišla na jedan odlomak Božjih reči koji mi je pokazao put primene. Svemogući Bog kaže: „Šta moraš prvo da uradiš da bi se oslobodio kontrole koju status ima nad tobom? Prvo moraš da ga pročistiš iz svojih namera, svojih misli i svog srca. Kako se to postiže? Ranije, kada si bio bez statusa, nisi se osvrtao na one koji ti se nisu dopadali. Sada kada imaš status, ako vidiš nekoga ko ti je neprivlačan, ili ima probleme, osećaš se odgovornim za to da mu pomogneš, pa provedeš više vremena u razgovoru sa njim, pokušavajući da rešiš njegove praktične probleme. A šta osećaš u srcu dok to radiš? Osećaš radost i mir. I ti treba tako da se poveravaš ljudima i da im se češće otvaraš kada se nađeš u neprilici ili doživiš neuspeh, da u zajedništvu razgovaraš o svojim problemima i slabostima, o tome kako si se pobunio protiv Boga, ali si onda izašao iz svega toga i uspeo da udovoljiš Božjim namerama. A šta je rezultat takvog poveravanja ljudima? On je, bez sumnje, pozitivan. Niko te neće nipodaštavati – a možda će ti i zavideti na sposobnosti da prođeš kroz ta iskustva. Neki ljudi uvek misle da, kada neko ima status, treba da se ponaša više kao službeno lice i da govori na određeni način da bi ga ozbiljno shvatili i poštovali. Je li ispravan taj način razmišljanja? Ako si u stanju da shvatiš da je taj način razmišljanja pogrešan, onda treba da se pomoliš Bogu i pobuniš protiv telesnih stvari. Ne prenemaži se i ne idi putem licemerja. Čim ti se pojavi takva misao, treba da nastojiš da je prevaziđeš tragajući za istinom. Ako ne budeš tragao za istinom, ta misao, ta tačka gledišta, oblikovaće se i ukoreniti u tvom srcu. Na kraju će zavladati tobom i ti ćeš se prerušiti i do te mere izgraditi lažnu sliku o sebi da više niko neće moći ni da te prozre ni da razume tvoje misli. Razgovaraćeš sa drugima kao da govoriš kroz neku masku koja od njih skriva tvoje istinsko srce. Moraš naučiti da drugima dozvoliš da vide tvoje srce, da im otvoriš srce i zbližiš se sa njima. Moraš se pobuniti protiv telesnih želja i ponašati se u skladu sa Božjim zahtevima. Na taj način, tvoje će srce upoznati mir i sreću” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da moram naučiti da se u svom srcu oslobodim želje za statusom kako bih odbacila okove ugleda i statusa. U stvari, bez obzira na to koju sam dužnost obavljala ili koji sam status imala, i dalje sam bila duboko iskvarena od Sotone i imala mnoge manjkavosti i slabosti. To je bilo potpuno normalno, jer to što neko postane starešina i dobije status ne znači da je odjednom bolji od svih drugih niti da zadobija rast, da razume istinu i da može da shvati i reši svaki problem. Bio mi je potreban ispravan pojam o sebi. Kasnije, svaki put kada bih želela da očuvam svoj status i prikrijem svoje nedostatke, postupila bih potpuno suprotno: otvoreno sam razgovarala i pred svima se ogolila bez pretvaranja, dopuštajući braći i sestrama da vide moj istinski rast. Kada bih naišla na problem koji nisam mogla da rešim, iskreno bih priznala da ne razumem i tražila istinu zajedno sa braćom i sestrama. Dopunjavali smo jedni druge u snagama i slabostima. Postupajući na ovaj način, osećala sam se mnogo slobodnije i opuštenije, a moja dužnost više nije delovala tako iscrpljujuće.

Međutim, još uvek je bilo trenutaka kada nisam uspevala da sprovedem istinu u delo. Jednom je Vang Lin stigla na okupljanje pre mene. Pomislila sam: „Već je upoznata s mojim nedostacima i slabostima iz moje prošle besede, kada sam govorila samo reči i doktrine. Ako opet ne uspem da rešim probleme braće i sestara, sigurno će imati još lošije mišljenje o meni. Kako ću onda progutati svoj ponos?” Malo sam se uznemirila kad mi je to palo na pamet i osetila sam da ću biti pod velikom pritiskom ako budem vodila okupljanje u njenom prisustvu. Rekla sam Vang Lin: „Ako imaš neke druge dužnosti, slobodno idi, mogu sama da vodim ovo okupljanje.” Otišla je bez odgovora. Na moje iznenađenje, nekoliko dana kasnije rekla mi je: „Tog dana sam prvobitno planirala da na kraju okupljanja razmotrim neke probleme i odstupanja u radu, ali čim sam stigla na mesto okupljanja, rekla si da nisam potrebna tamo. Razmislila sam o tome i odlučila da ti skrenem pažnju na neke probleme koje imaš. To će biti korisno za tebe i za rad crkve.” Rekla mi je da u svemu što radim čuvam svoj status i dostojanstvo, da stalno krijem svoje nedostatke i prerušavam se, kao i da nisam uspela da ostvarim pravu saradnju s braćom i sestrama. Bilo bi mi teško da zadobijem delo Svetog Duha i da postignem ikakve rezultate u svom radu, s obzirom na to da sam imala pogrešnu nameru dok sam obavljala svoje dužnosti. Zbog njenih komentara lice mi je pocrvenelo od stida. Stidela sam se sebe i osećala se zaista loše. Ono što je rekla bilo je tačno: moj posao je bio da podržim crkvu, ali zbog straha da budem razotkrivena i osramoćena, pronašla sam izgovor da je udaljim kada je želela da radi sa mnom kako bismo što brže uočili i rešili probleme. Ona je bolje poznavala rad crkve, pa kako sam mogla da očekujem dobre rezultate bez saradnje s njom prilikom obavljanja naših dužnosti? Vang Lin nije samo shvatila da nemam istina-stvarnost niti sposobnost da rešavam probleme, već je otkrila i koliko sam opsednuta statusom i ugledom. U tom trenutku osećala sam se potpuno poniženo. Usred svoje patnje, došla sam pred Boga u molitvi: „Dragi Bože! Danas mi je Vang Lin ukazala na probleme i nedostatke. Moram da izvučem pouku iz ove situacije, pa Te preklinjem da me vodiš kako bih bolje spoznala sebe, kako bih ispravila svoju iskvarenu narav i doživela stvarni preobražaj.” Nakon molitve, naišla sam na odlomak Božjih reči koji je razotkrio moje tadašnje stanje. Svemogući Bog kaže: „Ljudi su, sami po sebi, stvorena bića. Mogu li stvorena bića da budu svemoćna? Mogu li da postignu savršenstvo i besprekornost? Mogu li da postignu visok stepen veštine u svemu, da shvate sve, da prozru sve i da budu sposobni za sve? Ne mogu. Međutim, kod ljudi postoje iskvarene naravi i fatalna slabost: čim savladaju neku veštinu ili profesiju, oni se osete sposobnim, osećaju da su ljudi koji imaju status i vrednost i da su stručnjaci. Bez obzira na to koliko neizuzetni bili, svi oni žele da se predstave kao neki poznati ili izuzetni ljudi, da postanu neka pomalo slavna ličnost, i da navedu ljude da pomisle da su oni savršeni i besprekorni, bez ijedne mane; oni žele da u očima drugih ljudi postanu poznati, moćni ili da budu neka značajna ličnost, i žele da postanu uticajni, sposobni za sve, da nema toga što ne mogu da urade. Smatraju da bi, ako bi potražili pomoć drugih, ispali nesposobni, slabi i manje vredni, te da bi ljudi s visine gledali na njih. Zato se uvek pretvaraju da su bolji nego što jesu. (…) Kakva je to narav? Nadmenost takvih ljudi ne poznaje granice; potpuno su izgubili osećaj. Ne žele da budu kao svi ostali, ne žele da budu obični ljudi, normalni ljudi, već žele da budu nadljudi, izuzetni pojedinci ili maheri. To je ogroman problem! Što se tiče slabosti, nedostataka, neznanja, bezumnosti i manjka razumevanja u okviru normalne ljudskosti, oni će sve to upakovati, i neće dozvoliti drugima da primete, a zatim će nastaviti da žive pod maskom. (…) Ni oni sami ne znaju ko su, niti znaju kako da prožive normalnu ljudskost. Nikada se nisu ponašali kao praktična ljudska bića. Ako dane provodiš sa glavom u oblacima, ako besciljno lutaš, ništa ne radiš sa obe noge na zemlji i uvek živiš u sopstvenoj mašti, onda je to problem. Put koji si izabrao u životu nije ispravan. Ako to činiš, onda, bez obzira na to kako veruješ u Boga, nećeš shvatiti istinu, niti ćeš moći da je zadobiješ. Iskreno govoreći, ne možeš da zadobiješ istinu zato što je tvoja polazna tačka pogrešna” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Otkrivenje Božjih reči pomoglo mi je da shvatim da je razlog zbog kojeg sam se uvek instinktivno prerušavala kako bih pridobila divljenje drugih taj što me je kontrolisala moja nadmena narav. Bila sam samo stvoreno biće, pa nisam mogla sve da razumem niti sam bila potpuno jasna u vezi sa svakim problemom. Bilo je potpuno normalno da naiđem na probleme i poteškoće tokom izvršavanja svoje dužnosti. Međutim, čim sam postigla određeni status, počela sam da verujem da sam „izuzetna”, i nisam uspela da prepoznam svoje pravo ja niti da se suočim sa svojim nedostacima. Stalno sam pokušavala da postanem neka velika, važna osoba, uzor savršenstva, pa sam se zato prerušavala i pretvarala na svakom koraku kako bih očuvala svoj ugled i status u očima braće i sestara. Bila sam iskvarena i duboko pod uticajem sotonskih maksima poput: „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”. S kojom god grupom ljudi da sam se družila, uvek sam želela da ostavim najbolji utisak i da steknem divljenje i pohvale svih, verujući da ću jedino tako živeti dostojanstveno i karakterno. Kada su moji nedostaci i manjkavosti bili razotkriveni pred svima, veoma sam patila i pronalazila načine da ih prikrijem i zamaskiram. Ovaj poslednji slučaj bio je savršen primer: pošto sam se brinula da će Vang Lin prozreti moju šaradu, namerno sam je udaljila kako bih prikrila činjenicu da ne razumem istinu. U svojoj težnji da sačuvam svoj status i dostojanstvo, nisam ni najmanje razmišljala o radu crkve, niti o svojoj dužnosti. Bila sam tako sebična i podla! Shvatila sam da u crkvi još uvek ima mnogo stvarnih problema koje treba rešiti, i ako ne budem sarađivala s Vang Lin, ti problemi neće biti rešeni. To bi odložilo rad cele crkve i nanelo štetu životima naše braće i sestara. Žrtvovala sam interese crkve da bih sačuvala svoj ugled – zar nisam činila zlo? Bog od nas zahteva da živimo kao normalna ljudska bića, da Ga obožavamo i da Mu se pokoravamo, te da se ozbiljno ponašamo i izvršavamo svoje dužnosti u skladu sa Njegovim zahtevima. A ja sam, u svojoj bezumnoj nadmenosti, izgubila razumnost koju svako normalno ljudsko biće treba da ima, uvek nastojeći da prikazujem savršenu sliku o sebi kako bih zadobila divljenje drugih. Hodala sam putem opiranja Bogu. Da se nisam pokajala, na kraju bih bila bačena u pakao da primim kaznu. Kada sam sve ovo shvatila, bila sam zgađena i posramljena sobom, i molila sam se Bogu, voljna da se pokajem i iskreno i praktično ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće.

Nakon ovih saznanja, tražila sam put praktikovanja da rešim svoje probleme. Naišla sam na dva odlomka Božjih reči koje su glasile ovako: „Kad god se nađeš u Božjem prisustvu, ma koliko da se dobro prerušiš, ma kako da se vešto skrivaš i ma kakve izgovore da smišljaš, Bog će uvek uspevati da dokuči sve tvoje najiskrenije misli i sve ono što si u svojoj najdubljoj unutrašnjosti sakrio; nema na svetu čoveka čije skrivene, unutrašnje stvari mogu promaći pažljivom Božjem proučavanju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog ispituje čovekovo srce i um. Kada je reč o mojoj iskvarenoj naravi, o mojim namerama i nečistoćama, Bog je bio svestan svakog aspekta ovih stvari. Bez obzira na to kako sam se prerušavala i lažno se prikazivala, moja iskvarena narav je ostala, moj rast je bio nepromenjen, i još uvek nisam razumela istinu niti sam imala istina-stvarnost. Zapravo, ne samo da je Bog otkrio moj pokušaj prerušavanja, već je i svaka sestra ili brat koji je razumeo istinu mogao prozreti moju predstavu. Moj pokušaj da se predstavim kao savršena osoba bio je samo oblik samozavaravanja i samoobmane. Tek tada sam konačno shvatila da je stvaranje lažne predstave i prerušavanje u ime statusa i dostojanstva bila besmislena težnja, i što sam se više prikrivala, to sam bila više razotkrivena. Ovo je bio glup način života. Kada sam shvatila te stvari, svesno sam prihvatila Božje ispitivanje, i kada bih osetila potrebu da zaštitim svoj status i dostojanstvo, aktivno bih se otvorila i primenjivala istinu.

Dan pre nego što sam napustila tu crkvu, želela sam da pitam jednu sestru da li još uvek ima nekih problema ili poteškoća o kojima bi razgovarala, ali sam se i brinula da ću, ako ne uspem da joj pomognem da ih reši, napraviti budalu od sebe pred njom. Pomislila sam: „Sutra ionako odlazim odavde; primenjivaću istinu sledeći put.” U tom trenutku, setila sam se jednog odlomka Božjih reči: „Ako, kada te zadese neke naročite poteškoće ili se nađeš u nekim posebnim okruženjima, ti uvek nastojiš da ih izbegneš ili da pobegneš od njih, ako se očajnički trudiš da ih odbaciš i da ih se oslobodiš, ako ne želiš da se staviš na milost i nemilost Božjim orkestracijama i ako nisi spreman da se pokoriš Njegovim orkestracijama i uređenjima, te ne želiš da dopustiš da istina preuzme kontrolu nad tobom, ako stalno želiš da budeš glavni i kontrolišeš sve što ima veze sa tobom u skladu sa sopstvenom sotonskom naravi, onda će posledica toga biti da će te Bog, pre ili kasnije, sigurno ostaviti po strani ili te predati Sotoni. Ako ljudi ovo shvataju, moraju se brzo okrenuti nazad i slediti onaj ispravni životni put kako to Bog zahteva. Taj put je ispravan, a kada je put ispravan, to znači da je i pravac ispravan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi pomogle da shvatim da je pitanje da li ta sestra ima neke probleme i poteškoće, iako se činilo beznačajnim, i dalje bilo prilika da se odreknem svoje želje za statusom i dostojanstvom i da primenjujem istinu. Ako bih nastavila da se prerušavam i da pokazujem lažno lice kako bih obmanjivala druge i štitila svoj status i dostojanstvo, nikada se ne bih mogla osloboditi okova i ograničenja svoje iskvarene naravi. Više nisam smela da popuštam svojim željama – morala sam da primenjujem istinu i proživim privid ljudskosti kako bih posramila Sotonu. Tako sam, pre nego što sam otišla, na svoju inicijativu pitala sestru da li ima nekih problema ili poteškoća. Kada sam osećala da razumem njenu situaciju, pružila bih besedu, a kada nisam imala odgovor, rekla bih: „Ne znam kako da rešim ovaj problem, hajde da zajedno tražimo odgovor.” Nakon što sam ovako postupila, osećala sam se vrlo smireno i spokojno.

Zaista sam mnogo naučila iz ovog iskustva. Da nisam otišla u tu crkvu da izvršim svoje dužnosti, što je dovelo do toga da budem razotkrivena kroz ovu stvarnu situaciju, nikada ne bih shvatila koliko sam opsednuta statusom niti da je zaštita sopstvenog statusa i dostojanstva način opiranja Bogu. Sud i otkrivanje Božjih reči pomogli su mi da se oslobodim okova statusa i dostojanstva i da prestanem da se prerušavam. Hvala Svemogućem Bogu što me je spasio!