U avgustu 2011. godine, koleginica mi je propovedala Božje jevanđelje poslednjih dana. U to vreme, bila sam već dugo izložena hemijskim lekovima zbog posla. Bolovala sam od aplastične anemije, tako da sam često uzimala slobodne dane da odmorim i imala sam dosta slobodnog vremena. Kroz molitvu i čitanje Božjih reči, shvatila sam da je Bog stvorio nebo, zemlju i sve stvari, kao i to da su ljudi došli od Boga, te da treba da verujemo u Boga i da Ga obožavamo. Takođe sam naučila da se u poslednjim danima Bog ovaploćuje i izražava reči kako bi u potpunosti spasio čovečanstvo od greha, kao i da ljudi mogu biti spaseni samo ako prihvate Božje delo poslednjih dana. Nakon toga, često sam odlazila na sastanke i čitala Božje reči. Iznenada, moja se bolest polako počela popravljati. Nakon što je moja porodica videla rezultate, podržala je moju veru u Boga.

U decembru 2012. godine, KPK je započela novi krug suzbijanja i progona Crkve Svemogućeg Boga. Tada su mnoga braća i sestre bili uhapšeni. Jednog dana me je moj stariji brat, koji je bio zamenik direktora Zavoda za zaštitu voda, pozvao kod sebe. Rekao mi je: „Vlada preduzima ozbiljne mere protiv Crkve Svemogućeg Boga. Čim sazna da neko veruje u Svemogućeg Boga ili da članovi njihove porodice veruju, odmah ih razrešava javne funkcije. A onda ni njima ni članovima njihovih porodica neće biti dozvoljeno da uđu u Partiju, a njihovoj deci neće biti dozvoljeno da se prijave u vojsku niti na fakultet. Od sada moraš prestati da veruješ u Boga. Ako sad budeš uhapšena, tvoja deca neće moći da polažu prijemni ispit niti da idu u vojsku, jer neće proći proveru političke prošlosti. Moraš da misliš na budućnost svoje dece! Uostalom, tvoja snaja i ja oboje radimo u vladinim agencijama i zauzimamo važne položaje. Ako budeš uhvaćena, to će uticati i na nas. Ako se to dogodi, ko će sutra tvom sinu osigurati posao?” Moja snaja i bratanac su se oboje priključili pozivu da prestanem. To me je veoma rastužilo, jer je moj stariji brat bio jako dobar prema meni od detinjstva, a često se brinuo i za potrebe naše porodice. Sredio je da mi ćerka dobije posao. Uvek sam mu bila jako zahvalna. Kad bi izgubio posao zbog moje vere u Boga, kako bih ga ikada više mogla pogledati u lice? A, da je cela porodica upletena, mrzeli bi me zbog toga. Imajući to na umu, malo sam se uznemirila, pa sam morala da im obećam da neću ići na sastanke niti propovedati jevanđelje. Ipak, moj stariji brat je i dalje bio zabrinut i pre odlaska je izričito zamolio mog muža da pažljivije motri na mene.

Muž me je nakon toga često obilazio u radionici iz straha da ću otići na sastanke, a kod kuće mi nije dozvolio da čitam Božju reč. Morala sam da je čitam u tajnosti, strahujući da će muž saznati. Setila sam se prošlosti, kad me članovi porodice nisu sprečavali da verujem u Boga niti da idem na sastanke. Sada, pošto su se plašili moći KPK, udružili su se da me progone i nisam mogla da idem na sastanke niti da normalno čitam Božju reč. Smatrala sam da je u Kini veoma teško verovati u Boga. Kasnije sam pročitala ove reči od Boga: „Budući da je započeto u zemlji koja se suprotstavlja Bogu, celokupno Božje delo suočava se sa ogromnim preprekama, a ispunjenje mnogih Njegovih reči zahteva vreme; zbog toga se ljudi oplemenjuju kao rezultat Božjih reči, što je takođe deo stradanja. Bogu je izuzetno teško da sprovodi Svoje delo u zemlji velike crvene aždaje – ali upravo kroz ovu poteškoću Bog obavlja jednu etapu Svog dela, pokazujući Svoju mudrost i čudesna dela i koristeći tu priliku da ovu grupu ljudi učini potpunom. Kroz stradanje ljudi, njihov kov i kroz sve sotonske naravi ljudi u ovoj prljavoj zemlji, Bog čini Svoje delo pročišćenja i osvajanja da bi time stekao slavu i da bi zadobio one koji će svedočiti delima Njegovim. U tome je sav značaj svih žrtava koje je Bog podneo zarad ove grupe ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). „Ne postoji ni jedna jedina osoba među vama koju štiti zakon – vas je, umesto toga, zakon kaznio. Još problematičnije je to što vas ljudi ne razumeju: bilo da su u pitanju vaši rođaci, roditelji, prijatelji ili kolege, niko od njih vas ne razume. Kada vas Bog napusti, za vas je nemoguće da nastavite život na zemlji, ali ljudi ionako ne mogu podneti da budu daleko od Boga, što predstavlja važnost Božjeg osvajanja ljudi i predstavlja slavu Božju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Božje reči su me pogodile. U Kini, ovoj ateističkoj zemlji, ako verujemo u Boga i sledimo pravi put u životu, ne samo da nismo zaštićeni zakonom, već smo osuđivani i hapšeni, čak su i naši rođaci upleteni. KPK zaista jeste đavo koji mrzi Boga. Ako neko u Kini veruje u Boga i sledi Ga, sigurno će biti progonjen, ali upravo kroz tu patnju Bog usavršava veru ljudi. Kad sam jednom shvatila Božju nameru, nisam se više osećala tako jadno i bila sam spremna da se oslonim na Boga da iskusim to okruženje. Dva meseca kasnije, muževljev strogi nadzor nada mnom je popustio i tajno sam počela ponovo da idem na sastanke.

U decembru 2015. godine, prijateljici sam propovedala jevanđelje. Njena porodica je saznala i zapretila je da će da me prijavi. Moj stariji brat se plašio da će moje hapšenje uticati na njegovu karijeru, pa su me on i moja porodica poslali u psihijatrisku bolnicu posle Prolećnog festivala. Tog dana su bili prisutni moj sin, ćerka, brat i sestra. Ćerka mi je patila od depresije i, kad smo prolazili pored psihijatrijske bolnice, iskoristila je nedavnu nesanicu kao izgovor da uđe i uzme lekove. Nisam očekivala da će, kad izađe, povesti i dve bolničarke sa konopcima u rukama da me vežu. Napokon sam shvatila da će me poslati u psihijatrijsku bolnicu, ali bilo je prekasno da bežim. Porodica me je na silu gurala i vukla u bolnicu. Očajnički sam se opirala i rekla da nisam bolesna, ali niko nije slušao. Kad sam videla koliko mi je porodica nemilosrdna, pomislila sam: „Koliko god da me proganjate, nikada neću odustati od vere u Boga.” Dve su me bolničarke gurnule na krevet kad nisam obraćala pažnju i na silu mi dale injekciju. Nakon injekcije, bila sam ošamućena i suviše umorna da se opirem. Zatim su obavile takozvani pregled. Bolničarka je rekla da mi je krvni pritisak previsok i da bi trebalo da ostanem preko noći na posmatranju. Te noći, ležala sam u bolničkom krevetu, razmišljajući o tome šta se tog dana dogodilo i preplavio me je osećaj tuge. Nisam očekivala da će me porodica poslati u psihijatrijsku bolnicu samo da zaštite sopstvene interese i da ne budu umešani zbog mene. To je bilo tako okrutno. Kako je moguće da su ti ljudi moja porodica? Bili su običan čopor đavola! Narednog dana, videla sam lekarski izveštaj, koji je glasio: „Težak psihički poremećaj zbog kultnih verovanja; sklona trenutnim maničnim epizodama kada dođe u kontakt sa vernicima u Boga”. Takođe sam čula od lekara da ću morati da budem hospitalizovana, jer će lečenje mog stanja potrajati. Ćerka mi je rekla: „Ujak je već objasnio načelniku bolnice. Treba da ostaneš ovde nekoliko dana i da dobro razmisliš o svemu. Doći ćemo po tebe kad nam kažeš da više ne veruješ u Boga”. Bila sam besna: govorili su da sam mentalno bolesna bez ikakvog razloga, jer sam verovala u Boga. Za sve je kriva KPK! Da KPK nije hapsila i proganjala ljude koji veruju u Boga, izmišljala laži da bi navela ljude na stranputicu i uplitala njihove porodice, ne bi me poslali u psihijatrijsku bolnicu. Tada sam se setila reči Božjih: „Đavo čvrsto steže celo čovekovo telo, zaklanja mu oba oka i čvrsto mu zatvara usta. Kralj đavola divljao je nekoliko hiljada godina, sve do danas, kada i dalje pomno motri grad sablasti, kao da se radi o neosvojivoj palati demona; u međuvremenu, taj čopor pasa čuvara gnevno zuri, žestoko se plašeći da će ih Bog uhvatiti nespremne i zbrisati ih sve, lišavajući ih mesta mira i sreće. Kako su ljudi iz grada sablasti kao što je ovaj ikada mogli da ugledaju Boga? Da li su ikada uživali u Božjoj dragosti i divoti? Koliki značaj pridaju pitanjima ljudskog sveta? Ko od njih može da razume željne Božje namere?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Božja reč je bila u potpunosti tačna. Ljudi koji su rođeni u zemlji velike crvene aždaje nemaju nikakvu slobodu. KPK mahnito suzbija i progoni Hrišćane, a čak su i psihijatrijske bolnice postale mesta gde ona muči Hrišćane. Bila sam potpuno zdrava, a ipak sam bila zarobljena u psihijatrijskoj bolnici da bi me naterali da izdam Boga. Mrzela sam KPK, glavnog organizatora svega što se dešavalo. Što me je više progonila, sve sam jasnije mogla da vidim njenu demonsku suštinu neprijateljstva prema Bogu, a ojačala je i moju veru u to da sledim Boga.

Kasnije, lekar je rekao mojoj porodici: „Ne brinite. Ostavite je ovde nekoliko meseci i neće verovati u Boga kada izađe.” Porodica je verovala da je to istina, pa je odradila papirologiju da me smeste u bolnicu. Nakon što su me smestili, primala sam tri injekcije dnevno i morala sam da pijem tablete uz sva tri obroka pod nadzorom bolničarke, kao i svi ostali pacijenti. U početku sam odbijala injekcije i lekove i bolničarka mi je pripretila: „Ako ne budeš sarađivala, vezaćemo te i prisiliti da ih uzmeš!” Lično sam videla kako pacijente koji su odbijali terapiju vezuju za krevete i muče. Pošto sam bila svedok njihovog okrutnog mučenja pacijenata, smatrala sam da nemam drugog izbora nego da poslušam.

Jednog dana nisam otišla na ručak. Sedela sam na svojoj stolici i tiho plakala, razmišljajući u sebi: „Nisam bolesna, ali sam zatvorena ovde i nemam čak ni s kim da razgovaram. Ne mogu da čitam Božju reč, ne mogu da obavljam svoju dužnost i moram svaki dan da primam injekcije i pijem lekove. Kad će se ovo završiti? …” Što sam više razmišljala o tome, bila sam sve tužnija. Kada je videla da neću da jedem, bolničarka mi je zapretila: „Ako ne budeš jela, vezaćemo te konopcima, kao onog pacijenta od malopre. Vezaćemo te za krevet, stavićemo ti kateter u nos i kroz njega ćemo ti sipati hranu!” Pomislila sam na jadan prizor pacijenta kojeg sam upravo videla, koji je vrištao od muke, i bila sam jako uplašena, tako da mi ništa drugo nije preostalo nego da odem po svoj obrok. Tokom svog boravka u bolnici, svaki dan sam videla kako zlostavljaju pacijente koji su se opirali lečenju i kako vrište od bolova, što je bilo zastrašujuće gledati. Osećala sam se kao da sam u jazbini demona i svaki dan sam bila veoma uznemirena. Bila sam veoma zabrinuta da ću, zbog toga što sam po ceo dan bila s tim duševnim bolesnicima i zbog toga što su mi lekari na silu davali lekove i injekcije, mogla bih zaista psihički da obolim. Ako obolim psihički, neću više moći da verujem u Boga, koji je onda smisao mog života? U svojoj boli i nemoći, molila sam se Bogu da Ga zamolim da me vodi na putu koji je preda mnom. Posle molitve, setila sam se Božje reči: „Na šta se reč ’vera’ odnosi? Vera označava istinsko verovanje i iskreno srce koje ljudi treba da poseduju kad nešto ne mogu da vide ni da dodirnu, kad se Božje delo ne poklapa s ljudskim predstavama i kad je van ljudskog domašaja. To je vera o kojoj govorim. Ljudima je vera potrebna u vreme teškoća i oplemenjivanja, a vera je nešto što je praćeno oplemenjivanjem; oplemenjivanje je neodvojivo od vere. Bez obzira na to kako Bog deluje i bez obzira na tvoje okruženje, ti možeš da tragaš za životom i da tražiš istinu, možeš da tražiš znanje o Božjem delu, da razumeš Njegove postupke i možeš da deluješ u skladu sa istinom. Takvo postupanje upravo znači da imaš istinsku veru i takvo postupanje pokazuje da nisi izgubio veru u Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da je to okruženje za mene bio test, da vidi da li posedujem istinsku veru. Setila sam se kako je Danilo bačen u lavlju jazbinu. Bog je bio s njim i Bog je zatvorio usta lavovima, tako da Danilo nije bio nimalo povređen. Videla sam da Danilo ima veru u Boga, da je svedočio o Bogu i bio svedok Božjih dela, tako da više ne bih trebala da živim u strahu niti kukavički. Morala sam da se uzdam u svoju veru u Boga da bih svedočila za Boga. Kada sam to shvatila, bol u srcu mi se smanjio.

Jednom, posle dva sata ujutro, spavala sam kad me je neko dvaput potapšao. Odjednom sam sela i zaprepastila se kad sam videla da neko stoji pored mog kreveta. Mentalno bolesna pacijentkinja mi se samo smejala i brbljala gluposti. Pokušala sam da je oteram, ali nije htela da ode i nastavila je da se smeje. Tada su se probudili i ostali pacijenti u sobi, i konačno, došla je bolničarka i oterala je. Većina tih mentalno bolesnih ljudi bila je opsednuta zlim duhovima, a od mene se zahtevalo da budem sa njima svaki dan. Ako se ovo nastavi, pre ili kasnije, i ja ću poludeti od tog mučenja. Što sam više razmišljala o tome, bilo je sve bolnije. Tokom tih dana, prestala sam da pevam pesme, kao i da razmišljam o Božjoj reči. Bila sam veoma malodušna i mislila sam kako bi bilo divno kad bi neko mogao samo da razgovara sa mnom. Molila sam se Bogu i pričala Mu o svojim poteškoćama i bolu. Jednog jutra, tri-četiri dana kasnije, dok sam gledala televiziju sa ostalim pacijentima u predvorju, ugledala sam ženu od tridesetak godina, koju sam odnekud prepoznala. Delovala mi je poznato. Nakon što sam razgovarala sa njom, saznala sam da veruje u Svemogućeg Boga. Kao i ja, ona je prisilno poslata u psihijatrijsku bolnicu jer je njena porodica poslušala glasine KPK. Nakon što sam tamo upoznala sestru, bila sam jako srećna jer sam konačno imala nekoga s kim mogu da razgovaram. Bog je uredio da tamo upoznam sestru kako bismo razgovarale u zajedništvu i ohrabrivale jedna drugu, tako da sam bila veoma zahvalna Bogu.

Medicinsko osoblje je čuvalo psihijatrijsku bolnicu 24 sata dnevno, pa smo morale da pronalazimo prilike da u tajnosti razgovaramo o Božjim rečima, da pričamo o svojim iskustvima i razumevanjima i da pomognemo i podržimo jedna drugu. Jednom, u prostoriji za rekreaciju pacijenata, šapnula sam joj: „Plašim se da ću, ako ostanem ovde duže vreme, i sama postati psihički bolesnik, tako da stvarno želim da odem, ali ne mogu, i to mi je veoma bolno.” Odgovorila mi je šapnuvši odlomak Božje reči: „Čovekovo srce i duh su u Božjim rukama, celokupan njegov život vidi se u Božjim očima. Bez obzira da li veruješ u ovo ili ne, sve stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivaće se, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Na takav način Bog predsedava svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Takođe mi je pričala o svom iskustvu u psihijatrijskoj bolnici i rekla da Bog kontroliše sve, tako da ne treba da se plašim i da treba da se više uzdam u Boga. Shvatila sam da je sve u Božjim rukama i da, bez Božje dozvole, Sotona ne može ništa da mi učini. Uz vođstvo Božje reči, više nisam bila toliko uplašena.

Zatim smo sestra i ja zapisivale reči Božje i himne kojih smo se sećale i dodavale ih jedna drugoj kao način ohrabrenja. Jednom prilikom, moja sestra mi je dala ceduljicu sa himnom. Stihovi glase: „S Božjim poverenjem u svom srcu, nikada neću pokleknuti pred Sotonom. Iako se naše glave mogu kotrljati i naša krv proliti, kičma Božjih ljudi se ne može saviti. Ja ću glasno svedočiti o Bogu i poniziti đavole i Sotonu. Bol i nedaće su predodređene od strane Boga. Ja ću biti odan i pokoran Njemu do svoje smrti. Nikada više neću rasplakati Boga i nikada Ga više neću zabrinuti. Ponudiću svoju ljubav i odanost Bogu i izvršiću svoju misiju kako bih Ga slavio” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”, „Želim da vidim dan Božje slave”). Ovi stihovi su me inspirisali i osetila sam da mi je srce ojačalo. Bez obzira na to kako se đavo Sotona ophodio prema meni, nikada ne bih izdala Boga. Morala sam svedočiti i poniziti Sotonu.

Glavna doktorka je razgovarala sa mnom uglavnom jednom nedeljno, i svaki put bi me nagovarala da odustanem od vere u Boga. Znala sam da ona sledi i radi za KPK, pa sam je ignorisala. Posle je ponovo došla da razgovara sa mnom i pitala me je šta mislim o svojoj hospitalizaciji. Mislila sam: „Vi svi znate da nisam bolesna, ali zato što verujem u Boga, odnosite se prema meni kao da sam psihički bolesna i držite me zarobljenu ovde. Svaki dan mi na silu dajete lekove i injekcije. Vi me, kao lekari, mučite bez imalo savesti, a sada me pitate šta ja mislim?” Upitala sam je optuživački: „Nisam bolesna, pa zašto insistirate na tome da jesam i zašto se ophodite prema meni kao da sam psihički bolesnik?” Pogledala me je, a onda zlobno rekla: „Otvoreno ću ti reći, pregledi koje smo ti uradili nisu važni. Važno je da te tvoja vera u Boga čini nenormalnom. Tvoje stanje je mnogo ozbiljnije od onih psihički bolesnih ljudi. I samo da znaš, nisi ti ni prvi ni poslednji vernik u Svemogućeg Boga kojeg smo imali ovde. Ako budeš insistirala na tome da veruješ, provešćeš nekoliko godina u zatvoru. Ovde ja imam poslednju reč. To da li si bolesna ili ne zavisi od moje odluke!” Bila sam veoma ljuta kad sam to čula. Bolnice su namenjene da budu mesta za spasavanje ljudi koji umiru i za negu bolesnih, ali sada su postale mesta gde KPK muči Hrišćane. Verujem u Boga i hodam pravim putem u životu, ali KPK se služi svakakvim podlim sredstvima da naudi ljudima koji veruju u Boga. Oni su đavoli do srži, politička partija čistog zla! Zbog moje vere u Boga, KPK me je progonila, porodica me je odbacila, a lekari su me mučili lekovima. Jasno sam videla da KPK nije ništa drugo do demoni na zemlji. To su Sotone koji se opiru Bogu i nanose štetu ljudima. Kasnije smo moja sestra i ja propovedale jevanđelje vernicima u Gospoda koje smo sreli u bolnici. Neki su poslati u bolnicu radi lečenja nesanice, a neke je vlast prisilno privela zbog njihove vere u Gospoda. Na kraju je nekoliko njih prihvatilo delo Svemogućeg Boga poslednjih dana.

Zbog toga što su mi lekari svakodnevno na silu davali injekcije i lekove, moje zdravlje se pogoršavalo. Vrtelo mi se u glavi, bila sam umorna i stalno mi se spavalo, ramena su mi bila teška i jedva sam imala snage da podignem ruke. Zamolila sam lekare da prestanu da mi daju lekove, ali nisu slušali. Moje stanje je nastavilo da se pogoršava. Stalno sam imala glavobolje i svaki dan sam se osećala kao da sam u nekom transu. Stalno sam imala osećaj zbunjenosti i nelagode i bila sam jako razdražljiva; ruke su mi se tresle i nisam mogla štapićima da držim stvari. Često sam imala noćne more, a i pamćenje mi se pogoršalo. Često mi se događalo da stvari spustim negde i da istog trenutka zaboravim gde sam ih ostavila i nisam mogla da ispratim tok sopstvenih misli. Kasnije, tražila sam stvari koje su mi još bile u rukama i bila sam veoma zbunjena svaki dan. Nekad sam znala da se zbunim na samo par minuta, ali kasnije se taj period produžio sa deset minuta na pola sata. To je bilo veoma neugodno. Moj um je bio izvan moje kontrole. Osećala sam se kao da imam psihički poremećaj i stalno mi se plakalo. U svom srcu sam se tiho molila Bogu, moleći Ga da me spasi od Sotonine okrutnosti. Nakon više od 40 dana u bolnici, ćerka je došla da me vidi. Tog dana, sedela sam u predvorju spuštene glave. Kad sam čula ćerku da me zove, podigla sam glavu i nekoliko sekundi sam je tupo gledala, zatim sam polako ustala, odšetala do nje, zgrabila je za ruke i zaplakala: „Vodi me kući, vodi me kući…”. Sledećeg trenutka sam se ponovo smejala. Ćerka je bila iznenađena, pa je rekla: „Zašto si postala takva? Jesi li stvarno bolesna?” Ćerka me je odvela u kuću mog starijeg brata. Grdio ju je: „Zašto si vratila majku?” Zatim me je pitao da li još uvek verujem u Boga. Tada mi je svest bila malo bistrija i odlučno sam rekla: „Da! Verujem u Boga, stremim ka istini i trudim se da budem dobra osoba i da sledim pravi put. Zašto ne bih verovala?” Snaja je rekla: „Čini se da nisi tamo bila dovoljno dugo. Vreme je da je vratimo.” Ljutito sam odgovorila: „Već ste me podvrgnuli tom varvarskom tretmanu i još uvek želite da se vratim. Kako ste samo okrutni! Ako to učinite, bićete kažnjeni kad tad!” Kada su čuli šta sam rekla, više ništa nisu rekli, a moj stariji brat je nerado zamolio moju ćerku da se pobrine za proceduru oko mog otpusta.

Nakon što sam otpuštena iz bolnice, stalno sam imala glavobolje i svaki dan sam bila u transu. Često sam bez povoda bila omamljena. Kada se noću pogase svetla, bila sam jako uplašena jer sam se osećala kao da sam ponovo u psihijatrijskoj bolnici i često sam imala noćne more. Prema rečima mog muža, ponekad sam nasumice plakala i smejala se i često bih planula zbog njega. Bila sam prestravljena i mislila sam: „Da li sam stvarno psihički bolesna? Ako jesam, kako ću u budućnosti verovati u Boga?” Kleknula sam ispred kreveta i molila se Bogu sa suzama u očima: „Bože, to kakva sam danas, u potpunosti je prouzrokovala velika crvena aždaja. Mrzim je! Bože, molim Te zaštiti me, molim Te spasi me…”. Posle molitve sam bila malo smirenija. Dve nedelje kasnije, moje se stanje znatno pobošljalo i mogla sam svesno da kontrolišem svoje emocije. Tri meseca kasnije, moje psihičko stanje se uglavnom vratilo u normalu, a moje psihičko zdravlje se mnogo poboljšalo, ali mi je pamćenje još uvek bilo veoma loše. Godinu dana kasnije, počela sam ponovo da idem na sastanke i da obavljam svoju dužnost.

Četrdeset pet dana koje sam provela, boraveći u psihijatrijskoj bolnici, nanelo je mnogo štete mom umu i telu. Kroz to mučenje, jasno sam videla demonsku suštinu mržnje prema istini i neprijateljstva prema Bogu od strane KPK. Beskrajno sam mrzela KPK, tog đavola, i svim srcem sam ga odbacila i pobunila se protiv njega. U isto vreme, prozrela sam i suštinu svoje porodice. Samo zato što sam verovala u Boga, a oni su se plašili da će biti umešani i da će njihov status i budućnost biti ugroženi, sledili su KPK i pokušali da me lukavim i neuobičajenim sredstvima nateraju da odustanem od svoje vere u Boga. Čak su me poslali u psihijatrisku bolnicu. Nije ih bilo briga da li ću živeti ili umreti. Kako da ih smatram svojom porodicom? Bili su đavoli! Nakon što sam iskusila to okruženje, zaista sam osetila Božju ljubav i spasenje. U psihijatrijskoj bolnici, kada sam se plašila, patila i bila bespomoćna, Bog je uvek iznova koristio Svoje reči da bi me prosvetio, vodio i dao veru i snagu, i uredio je da tu bude sestra da mi pomogne i da me podrži. Bez Božje zaštite, ti demoni bi me naterali da potpuno poludim i izgubim razum. Videla sam Božju suverenost i uređenja, kao i Njegovu svemoć i mudrost. Takođe sam istinski osećala da je samo Bog moja podrška u svakom trenutku i da samo Bog može da spasi ljude, i moja vera u Boga je ojačala. Bogu hvala!