Jedne majske večeri 2003, posle 8 sati, tek sam se vratila kući sa svoje dužnosti. Tri policajca su upala u kuću, zgrabili su me za ruke i stavili mi lisice. Srce mi je lupalo od straha. Jedan od njih me je pretresao i oduzeo mi je pejdžer. „Koji sam zakon prekršila?”, pitala sam. „Zašto me hapsite?” On je rekao, sa mrkim izrazom lica: „Država ne dozvoljava vašu veru u Svemogućeg Boga. To je u suportnosti sa politikom Komunističke partije. To znači da te hapsimo!” Bez ikakvog daljeg objašnjenja, ugurali su me u njihova kola. Ugurana na zadnje sedište, bila sam nervozna i uplašena, nisam imala pojma kakve me okrutnosti čekaju. Bila sam zabrinuta, pošto mi je rast bio mali, da neću biti u stanju da izdržim mučenje, da ću biti Juda i da ću potkazati braću i sestre. U sebi sam se molila Bogu, iznova i iznova, tražeći od Njega da me čuva i da mi dâ veru i snagu. Onda sam se setila nečega iz Božjih reči: „Vi znate da sve stvari u vašem okruženju postoje jer sam ih Ja odobrio, Ja sam ih sve isplanirao. Gledaj jasno i udovoljavaj Mom srcu u sredini koju sam ti dao. Ne boj se, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči učvrstile su moju veru i hrabrost. Moje hapšenje se desilo uz Božju dozvolu i policija je bila u Božjim rukama. Sa Bogom iza sebe, ničega se nisam bojala. Nisam bila tako uplašena kada sam o tome razmišljala na taj način i u tajnosti sam odlučila da, ma kako me policija bude mučila, nikada neću potkazati braću i sestre niti izdati Boga.

Kada smo stigli u policijsku stanicu, jedna policajka me je pretresla i onda me je odvela u drugu prostoriju, gde me je vezala lisicama za cev od radijatora iza mojih leđa. Negde posle 11 sati uveče, policija je pronašla nekoliko knjiga Božjih reči u mojoj kući, kao i nekoliko pejdžera. Šef brigade kriminalne policije Li me je pitao, držeći pejdžere: „Ko ti je ovo dao? S kim si bila u kontaktu?” Kada nisam odgovorila, zlobno me je ošamario nekoliko puta. Sve sam zvezde videla i lice mi je gorelo od bola. Onda me je jako nagazio po palčevima na nozi, što je bolelo kao da me je neko ubo iglom. Toliko me je bolelo da me je znoj oblio po celom telu. Bila sam razjarena i rekla sam mu: „Ja sam vernica na ispravnom putu u životu. Koji zakon time kršim? Zar sloboda verovanja nije zakonom zagarantovana u Kini? Koje pravo imate da me hapsite i tučete?” Jedan od policajaca je rekao: „Tako si naivna! Sloboda verovanja služi kao fasada da bi se umirili stranci. Komunistička partija je ateistička, zato država želi da potisne i iskoreni vas vernike! Ako nam ne kažeš šta znaš, do sutra ćeš biti leš. Možda si ušla ovde uspravno, ali ćeš izaći na sa nogama napred!” Nakon toga su napustili prostoriju. Razmišljala sam da, pošto su pronašli toliko stvari u mojoj sobi, nije bilo šanse da će me tek tako pustiti. Nisam imala pojma kako bi me mučili kada bih ćutala. Čak su rekli da ću biti leš – planirali su da me ubiju. Zbog toga sam bila stvarno uznemirena, pa sam se pomolila, tražeći od Boga veru i snagu. Sledećeg jutra, četiri policajca su unela stolicu za mučenje. Policajac Li je rekao, sa demonskim izrazom lica: „Pokazaću ja tebi šta će ti se dogoditi ako ne budeš pričala! Danas ćeš da isprobaš stolicu za mučenje!” Onda su me gurnuli na stolicu i lisicama mi vezali ruke unutar metalnih krugova, sa dlanovima nagore. Sedela sam na stolici sa telom nagnutim nazad, a stopalima ispruženim i zategnutim nadole, dok su mi se lisice bolno zarivale u zglobove. Ubrzo su mi šake otekle kao baloni. Poplavele su i potpuno su obamrle. Dan je prolazio. Telo mi je bilo led ledeni, a šake su mi sve više oticale. Sve sam više brinula i plašila se: kada bi se ovo nastavilo, da li bi mi to osakatilo šake? Ako bi se to desilo, kako bih se snašla nakon toga? Što sam više razmišljala o tome, to sam bila više potrešena. Nisam imala pojma kada će se ta patnja okončati. Molila sam se: „O, Bože, zaista patim. Molim Te, daj mi snagu i usmeri me da ostanem jaka.” A onda sam pomislila na nešto što je Bog rekao: „Normalno je da ljudi, dok su podvrgnuti kušnjama, budu slabi, da u sebi nose negativnost, ili da ne mogu jasno da sagledaju Božje namere ili svoj put ka praktičnom delovanju. Ali, u svakom slučaju, ti moraš, baš kao i Jov, imati poverenja u Božje delo i ne smeš poricati Boga. (…) Ljudima je vera potrebna u vreme teškoća i oplemenjivanja, a vera je nešto što je praćeno oplemenjivanjem; oplemenjivanje je neodvojivo od vere” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Božje reči su mi dale snagu – prolazeći kroz taj bol i mučenje, morala sam da imam veru u Boga. Policija me je mučila, pokušavala da iskoristi slabosti mog tela kako bi me slomila, da me natera da izdam Boga. Bog je takođe koristio tu situaciju da usavrši moju veru i moju odlučnost da istrpim patnju. Apsolutno sve je u Božjim rukama i pod Njegovom vlašću, uključujući to da li će mi ruke ostati osakaćene. Morala sam da imam veru u Boga i da se oslonim na Njega kako bih ostala postojana u svom svegočenju za Njega. Ta misao me je učinila jačom i bol u šakama je jako brzo počeo da slabi. Zahvalila sam se Bogu od sveg srca!

Policija je ponovo počela da me ispituje trećeg jutra. Jedan od njih je upro prst u mene i rekao: „Nemoj da misliš da mi ništa ne znamo. Već dva meseca nadziremo tvoju kuću. Mnogo ljudi tu dolazi i odlazi!” Onda je naveo šta su ljudi koji su dolazili u moju kuću imali od garderobe, koliko su visoki i kakve bicikle su vozili. Bila sam zapanjena. Duže vreme su držali moju kuću pod prismotrom, a svi ljudi koje su opisali bili su crkvene starešine ili đakoni. Nisam smela da potkažem nikoga od braće i sestara, ali policija je već dobro znala o čemu se radi i sigurno nisu nameravali da me puste ako ništa ne kažem. Nisam imala pojma kakva mučenja su mi spremili. Možda bi trebalo da kažem samo nešto malo? Bila sam u pritvoru tri dana, pa su moje rođene sestre sigurno saznale za to i sakrile se. Verovala sam da policija neće moći da ih nađe, pa sam rekla: „Ti posetioci su bile moje sestre.” Onda je policajac upitao: „Da li su one vernice?” Bez razmišljanja sam odgovorila: „One nisu iskrene vernice.” Čim sam to rekla, policajci su otišli da traže moje sestre. Osećala sam veliku krivicu. Kako sam mogla da priznam da su one vernice? Zar me izdaja mojih rođenih sestara, kako bih manje patila, nije načinila Judom? Kada bi one bile uhapšene, a zatim i ostala braća i sestre bili upleteni, zar to ne bi izazvalo veću štetu radu crkve? Čak i ako ih ne bi uhapsili ovog puta, nije bilo šanse da će ih policija tek tako pustiti. Bilo je sigurno da će ostatak života provesti u bekstvu. Što sam više razmišljala o tome, to sam se lošije osećala, a onda sam se setila ovih Božjih reči: „Prema onima koji Mi nisu pokazali ni najmanju odanost u vremenima nedaća, neću više biti milostiv, jer Moja milost doseže samo dovde. Štaviše, nimalo Mi se ne dopada niko ko Me je makar samo jedanput izdao, a još manje volim da budem povezan sa onima koji prodaju interese svojih prijatelja. Takva je Moja narav, bez obzira na to o kojoj osobi da se radi. Ovo moram da vam kažem: Niko ko Mi slomi srce neće po drugi put dobiti Moje pomilovanje, dok će svi koji su Mi bili verni zauvek ostati u Mom srcu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Božje reči suda su učinile da se osećam još lošije. Božja pravedna narav ne trpi nikakvu uvredu. Bog se gnuša onih koji Ga izdaju i odbacuje ih. Potkazala sam svoje dve sestre, ponašala sam se kao sramotni Juda i izgubila sam svoje svedočenje. Mrzela sam sebe što sam bila tako sebična i podla, što mi je tako nedostajala ljudskost. Molila sam se i pokajala Bogu u svom srcu i zaklela sam se da neću potkazati više nijednog brata ili sestru, ma kako me policija ispitivala i mučila. Te večeri, policajac Li je doneo 13 fotografija i tražio da identifikujem osobe na njima. Rekla sam da ne prepoznajem nikoga. Onda je izvadio fotografiju jedne sestre i rekao: „Nju znaš, zar ne? Ona je rekla da poznaje tebe.” Razmišljala sam da, čak i da je rekla da me poznaje, nisam mogla da kažem da ja nju znam. Već sam im rekla za svoje dve sestre, pa nisam više smela nikoga da potkažem i dozvolim da ih muče kao mene. Odlučno sam rekla: „Ne poznajem je.” Policajac Li je vikao: „Ako ne progovoriš, teško tebi sutra!”

Četvrtog popodneva je došao jedan policajac sa četiri letve, svaka deblja od tri centimetra i duža od 30 cm, zatim je zatvorio rešetke na prozorima, kako ne bih mogla ništa da vidim u prostoriji. Srce mi je lupalo kao ludo od straha, puls mi se ubrzao, a u nogama sam osetila slabost. Nisam znala šta su planirali da koriste kako bi me mučili niti da li ću biti u stanju da podnesem to. Iznova i iznova sam prizivala Boga u svom srcu, tražila od Njega da me zaštiti kako bih mogla da ostanem snažna. Nešto kasnije, šest policajaca je ušlo, skinuli su me sa stolice za mučenje i stavili su mi lisice na ruke iza leđa. Dvojica od njih su stajali na stolu i podigli su me za lisice dok su vikali: „Govori! Ko vam je starešina?” Stopala su mi visila u vazduhu, a glava mi je bila pognuta; moje telo je visilo u vazduhu, dok sam stiskala zube od bola. Videvši da ništa ne govorim, dva policajca su počeli da me letvama nasilno grebu sa strane po rebrima, dok su druga dvojica koristila letve da me silovito tuku po rukama i nogama. Osećala sam kao da mi se telo odvaja od grudnog koša i da mi kidaju noge. Preznojavala sam se od bola. Dok su to radili, rekli su: „Još jače ćemo te tući ako ne progovoriš!” I dalje sam držala stisnute zube i nisam rekla ni reč. Dvojica policajaca su uzeli neki tvrdi predmet i zaboli su ga pod moje nokte na nogama, što je bila prava agonija. U isto vreme su uperili jaku svetlost na moje dlanove, a osećaj je bio da su u plamenu, da gore od bola. Osećajući da to više fizički ne mogu da podnesem, iznova i iznova sam prizivala Boga, tražeći od Njega da mi dâ snage. Kada su me ponovo lisicama povukli nagore, čula sam kako mi nešto puca u rukama, vrisnula sam od bola i tek tada su me spustili na zemlju. Držali su me da tako visim više od jednog sata. Nakon što su me spustili, nisam imala nikakav osećaj u nogama. Nisam mogla da stojim na nogama. Ruke i noge su mi bile crne i plave i gorele su od bola. Osećala sam da i meso oko mojih rebara gori, a bol je bio nesnosan. Pala sam na pod, nisam mogla da se pomerim, osećala sam se kao da me je sva snaga napustila i kao da sam se potpuno raspala. Bila je to agonija. Pomisao na to da ne znam kako će me još policija mučiti i da li ću moći to da podnesem dovela je do toga da se osećam jadno i slabo. Želela sam da se ubijem tako što ću pregristi sebi jezik, da barem braću i sestre ne potkažem. Zaista sam snažno zagrizla, ali bilo je toliko bolno da nisam mogla da podnesem da nastavim s tim. Onda sam pomislila da bih možda mogla da iščupam sebi resicu kako ne bih mogla da govorim. Rekla sam im da moram da idem u WC. U WC-u je policajac koji me je čuvao čuo kako čupam jezik i kako se gušim, pa je rekao: „Ne radi ništa glupo”, da bi me posle odveo nazad u prostoriju i ponovo me vezao lisicama za stolicu za mučenje. Tek tada sam shvatila da sam zamalo uradila nešto zaista glupo, i pomislila sam na nešto što je Bog rekao: „U ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). „Ne gubi hrabrost, ne budi slab i Ja ću ti razjasniti stvari. Put do carstva nije baš gladak; ništa nije mnogo lako! Želiš da lako dobijaš blagoslove, zar ne? Danas će svi morati da se suoče s gorkim kušnjama. Bez takvih kušnji, vaše srce koje Me voli neće ojačati i nećete posedovati istinsku ljubav prema Meni. Čak i ako se ove kušnje sastoje samo od sitnih dešavanja, svi moraju da prođu kroz njih; samo će se ozbiljnost kušnje razlikovati od osobe do osobe” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Iz Božjih reči sam razumela da, kada se suočimo sa svirepošću demona, Božja namera je da usavršimo našu veru i posvećenost i da nas navede da jasno vidimo kako velika crvena aždaja radi protiv Boga i kako svirepo napada ljude, kako bismo je mrzeli i odbacili iz dubine duše i kako bismo stajali postojano u svom svedočenju za Boga pred Sotonom. Ali moja vera u Boga je bila premala, a nakon što sam podnela nešto mučenja, želela sam da pobegnem u smrt. Kako je to moglo biti ikakvo svedočenje? Razmišljajući o tome na taj način, nisam više bila tako jadna i imala sam više vere. Kako god me mučili, do svog poslednjeg daha, želela sam da se oslonim na Boga, da ostanem postojana u svom svedočenju za Njega i da posramim Sotonu. Nikada ne bih potkazala svoju braću i sestre niti izdala Boga. Nakon što sam donela tu odluku, policija više nije dolazila da me ispituje. Kroz ovo iskustvo sam videla Božju suverenost i svemoć, i videla sam da je velika crvena aždaja samo pion u Njegovim rukama. Ona je oruđe koje Bog koristi kako bi usavršio Svoje izabranike. Takođe sam videla da je Bog na mojoj strani tokom čitave ove torture. Uvek je bio uz mene, usmeravao me i pomagao mi je Svojim rečima, dajući mi veru i snagu. Mogla sam da osetim Božju ljubav i zaštitu i zahvalila sam Mu se od srca.

Komunistička partija me je osudila na tri godine prevaspitavanja uz fizički rad zbog „narušavanja društvenog poretka”. Imala sam 12 do 14 sati teškog fizičkog rada svakog dana u radnom logoru, a morala sam da radim i duže ako ne bih ispunila svoje zadatke. Odredili su da radim u fabrici pesticida. Pošto nisam mogla da podnesem miris pesticida, imala sam glavobolje i mučnine svakog dana i nisam mogla dobro ni da jedem ni da spavam. Prijavila sam se da me prebace u neku drugu fabriku, ali policija nije želela to da odobri. Zaista sam bila nesrećna u tom periodu, a kada sam pomislila da bi trebalo da provedem tri godine tamo, više od hiljadu dana i noći, prosto nisam znala kako ću to preživeti. Kad god sam išla na posao i videla ljude napolju, slobodne i bezbrižne, dok sam ja bila poput ptice u kavezu, baš sam se osećala jadno i želela sam da plačem. Jedna druga sestra koja je radila u istoj fabrici razgovarala je sa mnom, i tiho smo zajedno pevale himnu Božjih reči „Pesma pobednika”: „Da li ste ikada prihvatili blagoslove koji su vam dati? Da li ste ikada tražili obećanja koja su vam data? Vi ćete sigurno, pod vođstvom Moje svetlosti, uspeti da se oslobodite stiska sila tame. Usred tame, sigurno nećete izgubiti vođstvo Moje svetlosti. Sigurno ćete biti gospodari svega stvorenog. Sigurno ćete biti pobednici pred Sotonom. Sigurno ćete, kada dođe propast carstva velike crvene aždaje, ustati među bezbroj ljudi kao dokaz Moje pobede. Vi ćete svakako postojano i nepokolebljivo stajati u zemlji Sinim. Kroz patnje koje trpiš, nasledićeš Moje blagoslove i sigurno ćeš isijavati Moju slavu kroz celu vaseljenu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 19. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Pevanje ove himne mi je dalo hrabrost. Ovaj progon mi je dao priliku da svedočim za Boga – to mi je bila čast. Komunistička partija je želela da uništi i moje telo i moj um, kako bih izdala Boga jer ne bih mogla da izdržim patnju. Nisam smela da nasednem na njen trik. Koliko god očajno i teško bilo, morala sam da se oslonim na Boga, da stojim postojano i da posramim Sotonu. Od tog trenutka, uveče bismo ta sestra i ja zajedno tajno pevušile himne Božjih reči i razgovarale o Božjim rečima kad god bismo imale priliku. Postepeno sam se osećala sve manje jadno.

Nešto kasnije, muž mi je došao u posetu i shvatila sam da je lošeg zdravlja kada sam videla da nije u stanju da slobodno pomera noge i stopala. Nakon mog hapšenja, moj muž se mučio da jede i spava, plašio se da će me mučiti, i oboleli su mu krvni sudovi mozga. Kada je otišao kod doktora, rečeno mu je da ima cerebralnu atrofiju, zbog čega se delimično paralizovao. To mi je slomilo srce i mrzela sam Komunističku partiju, taj čopor demona, iz dubine duše. Da nisu hapsili i proganjali vernike, ja nikada ne bih bila uhapšena i moj muž se ne bi razboleo. Nedugo zatim, moj dever je došao u posetu i rekao mi da se stanje mog muža pogoršalo i da ne može više da kontroliše mokraću. To je bilo veoma uznemirujuće i mogla sam da mislim jedino na to kada ću izaći iz zatvora, kako bih mogla da se vratim kući i da brinem u njemu. Onda sam pred kraj 2004. primila pismo od porodice u kojem je pisalo da mu se stanje dodatno pogoršalo i da je preminuo. Kada sam to čula, bilo je kao da se nebo srušilo na mene. Bila sam u agoniji. Više nije bilo stuba naše porodice. Naš sin je i dalje bio na fakultetu, a ja nisam znala šta se sa njim dešava. Zbog progona Komunističke partije, naša savršeno dobra porodica je bila uništena i moj muž je bio mrtav. Zaista sam osećala veliku slabost i, dok sam se okrenula, osetila sam kako u meni rastu pritužbe. Zašto su se katastrofe uvek dešavale meni? Zašto me Bog nije štitio? U svom bolu, setila sam se ovih Božjih reči: „Ako povlađuješ slabostima tela i kažeš da Bog preteruje, tada ćeš uvek osećati bol i potištenost i celokupno delo Božje biće ti nejasno i činiće ti se da Bog uopšte ne saoseća sa ljudskom slabošću, niti je svestan ljudskih teškoća. Zato ćeš se uvek osećati jadno i usamljeno, kao da si pretrpeo veliku nepravdu, i tada ćeš početi da se žališ” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Božje reči su otkrile moje stanje. Kada je moj muž preminuo, nisam tragala za Božjom namerom, već sam povlađivala svom telu. Mislila sam da, kada nema mog muža, ne postoji niko ko će brinuti o našem detetu i krivila sam Boga. Zaista uopšte nisam imala savest! Bilo je jasno da je Komunistička partija ta koja je rasturila moju porodicu i zbog koje je moj muž umro, ali ja sam sve to pripisala Bogu. Zar nisam izvrtala činjenice i bila krajnje nerazumna? U tom trenutku sam videla da imam zaista mali rast i da nemam iskrenu veru u Boga niti da sam iskreno pokorna Njemu. Pomolila sam se u svom srcu: „Bože, pošto sam ovako razotkrivena, vidim koliko sam buntovna. Samo razmišljam o svom telu, a uopšte ne razumem Tvoje srce. Bože, molim Te, usmeri me da se pokorim kroz ovu situaciju i da spoznam Tvoju nameru.” Onda su mi ove Božje reči pale na pamet: „Ti si biće koje je stvoreno – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Ako ne obožavaš Boga, već živiš unutar svog prljavog tela, zar ti onda nisi samo zver u ljudskoj odeći? Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i uverljivo prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra. (…) Vi ste ljudi koji teže ka pravom putu, oni koji traže poboljšanje. Vi ste ljudi koji se dižu u narodu velike crvene aždaje, oni koje Bog naziva pravednima. Zar to nije život sa najviše smisla?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (2)”). Razmišljajući o Božjim rečima, razumela sam da su moje hapšenje zbog vere i takva patnja bili progon koji je služio pravednosti i da ta patnja ima smisao. Kroz ovu poteškoću sam uvidela sopstvenu buntovnost i iskvarenost, kao i svoj stvaran rast. Zadobila sam rasuđivanje u vezi sa demonskom suštinom velike crvene aždaje – kako ona mrzi Boga i kako Mu se opire. To je bila Božja ljubav prema meni. Pomislila sam na Jova koji je prošao kroz kušnje ogromnih razmera – ukradena mu je stoka sa obronaka i sva porodična imovina, njegova deca su umrla, a čirevi su mu se pojavili po celom telu. Ipak, on nije krivio Boga niti je rekao išta grešno. Na kraju je rekao ovo: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Jov 1:21). Jov je glasno svedočio za Boga. Bila sam zaista dirnuta i odlučna da sledim Jovov primer, da ostanem postojana u svom svedočenju za Boga bez obzira koliko patila. Kada sam to odlučila, stupila sam pred Boga i uputila molitvu pokornosti, spremna da stavim sve u vezi sa svojom porodicom u Njegove ruke i da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima.

Pustili su me na slobodu krajem decembra 2005. Moj sin je i dalje bio na fakultetu i teško smo živeli, pa sam se zaposlila. Međutim, tek nešto više od mesec dana kasnije, šef mi je rekao: „Došla je policija, razgovarali su sa mnom i rekli su da veruješ u Boga. Rekli su mi da moram da te otpustim.” Bila sam tako ljuta kada sam to čula. Izašla sam iz zatvora, ali Komunistička partija me i dalje nije ostavljala na miru – i dalje su me lišavali prava na opstanak. Zaista su bili ogavni i zli! Trebalo je da moj sin diplomira 2006, ali pošto sam ja bila osuđena na rad zbog svoje vere, škola je odbila da mu izda diplomu, sa obrazloženjem da je pao jedan predmet, mada za samo nekoliko poena. Tako da je morao da ponavlja godinu. Ali, sledeće godine su opet odbili da mu izdaju diplomu, uz isti izgovor. Videvši da su njegovi drugovi iz razreda diplomirali, iako nisu imali pozitivne ocene iz dva ili tri predmeta, pitao je svog nastavnika o čemu se radi, a on je odgovorio: „Zar ne znaš da tvoja mama veruje u Boga?” Tek tada smo shvatili da škola traži izgovore da mu ne dâ diplomu zbog moje vere. Na kraju su mu samo dali sertifikat da je prisustvovao nastavi. Bilo mu je teško da nađe posao bez diplome i bio je veoma utučen. Samo je želeo da sve vreme provodi kuće i nije hteo ni da govori. Uznemirilo me je kada sam videla koliko je nesrećan. Nakon svih godina učenja, bio je upleten jer sam ja bila u zatvoru, da bi na kraju ostao uskraćen za svoju diplomu i bilo mu je teško da pronađe posao. Osetila sam određenu slabost u sebi. I moj sin je bio vernik, pa smo se zajedno molili i čitali Božje reči, kada smo videli ovo: „U ovoj etapi dela od nas se zahtevaju najveća moguća vera i ljubav. Možemo da posrnemo pri najmanjoj nepažnji, jer se ova etapa dela razlikuje od svih prethodnih: ono što Bog usavršava jeste vera ljudi, koja niti je vidljiva niti opipljiva. Ono što Bog radi jeste pretvaranje reči u veru, u ljubav i život. Ljudi moraju da stignu do nivoa na kojem su pretrpeli stotine oplemenjivanja i na kojem poseduju veru veću od Jovove. Oni moraju da podnesu neverovatnu patnju i sve vrste mučenja, a da nikada ne napuste Boga. Kada budu bili pokorni do smrti, i kada budu imali veliku veru u Boga, onda će ova etapa Božjeg dela biti upotpunjena” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (8)”). Pošto me je Komunistička partija uhapsila i proganjala, muž mi je umro, a sin nije mogao da pronađe posao. Partija nam je ukinula izvor prihoda i želela je da iskoristi tu situaciju kako bi me naterala da krivim i da izdam Boga. Ali, Bog je koristio tu situaciju kako bi usavršio moju veru. Kada bih i dalje bila u stanju da sledim Boga i da mu se pokorim kroz toliki bol, to bi pokazalo da imam iskrenu veru. Komunistička partija je želela da nas ostavi bez mogućnosti da živimo, ali, oslanjajući se na Boga u životu i nastavljajući dalje uz Njegovu podršku i usmeravanje, još uvek smo se nekako snalazili. Nakon toga, moj sin i ja smo često zajedno čitali Božje reči i razgovarali o njima i on je postepeno smogao snage da se izvuče iz svog stanja tuge. Rekao je da jasno vidi da je sve te patnje izazvala Komunistička partija; da je partija ta koja pustoši živote, dok Bog donosi milost i spasenje; i da jedino Bog može da nam donese svetlost, kao i da je slediti Boga ispravan put u životu. Rekao je da želi iskreno da veruje u Boga i da Ga sledi. Nakon toga, oboje smo počeli da skupljamo lekovito bilje i pečurke da bismo ih prodavali na pijaci, kako bismo bili spremniji da prisustvujemo okupljanjima i da izvršavamo dužnost. Na taj način, bez previše napora, mogli smo da skupimo dovoljno novca da preživimo.

Nakon što sam iskusila hapšenje i progon Komunističke partije, u potpunosti sam uvidela njenu demonsku suštinu – koliko ona mrzi Boga i opire Mu se. Ona tvdi da garantuje slobodu veroispovesti, ali tajno sprovodi masovna hapšenja hrišćana, muči ih i osuđuje na zatvorske kazne, dok u isto vreme potiskuje i proganja članove njihovih porodica, čime uništava nebrojeno mnogo hrišćanskih porodica. Ja sam je iz dubine duše zamrzela i pobunila se protiv nje – i znala sam da joj se nepomirljivo protivim. Takođe sam lično iskusila Božju ljubav i autoritet Njegovih reči. Kada sam bila uhapšena i osuđena na zatvorsku kaznu, kada mi je muž umro, kada moj sin nije mogao da dobije univerzitetsku diplomu, i kada sam živela u bedi, bez izlaza, Božje reči su bile te koje su mi dale veru i snagu i vodile me da prevaziđem slabost tela. Bez Božje brige i zaštite, danas ne bih bila među živima. Iskreno sam zahvalna na Božjoj ljubavi i spasenju. Sa kakvom god vrstom potiskivanja i teškoća da se susretnem u budućnosti, slediću Boga do samog kraja.