Nekada sam za sebe mislio da sam veoma pametna osoba, neko ko može sve i svašta bez tuđe pomoći. I u školi i kod kuće, uvek sam mogao da uskočim sa odgovorom na pitanje kada moja braća nisu znala i zbog toga sam ih gledao s visine. Starija braća su govorila da sam nadmen i umišljen i da bi trebalo više da vodim računa o tuđim osećanjima, ali sam mislio da to govore samo iz ljubomore, pa njihove optužbe nisam uzimao k srcu.

Godine 2019. sam prihvatio delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Ubrzo sam počeo da zalivam pridošlice koji su tek prihvatili Božje delo. Od tri sestre koje su sa mnom radile, dve su prihvatile Božje delo nekoliko meseci ranije. Treća je bila sestra Džona, koja mi je pomagala u radu. Tada sam bio izabran za vođu grupe, što je po meni značilo da sam najbolji u grupi. Kad bi me tokom rada pitale „da li to može ovako” ili „da li želiš da uradimo onako”, presekao bih rečima „ne, ne može,” ili „ne, ne želim.” Smatrao sam da posao treba uraditi onako sam im rekao. Na primer, posle svakog okupljanja pridošlica sestra Džona bi pitala: Hoćemo li da pitamo pridošlice da li su sve razumeli? Odgovorio bih: „Nema potrebe. Već sam ih pitao tokom okupljanja. Razumeli su, nema potrebe da ih ponovo pitamo.” Kada bi sestra Džona rekla: „Kada razgovaraš u zajedništvu i svedočiš o istini Božjeg dela, trebalo bi da govoriš podrobnije. To će pomoći potencijalnim primaocima jevanđelja da brzo ustanove da je Božje delo stvarno”, bez razmišljanja sam odgovorio: „Sve sam već rekao. Nema potrebe za ponavljanjem.” Sestra Džona bi mi ponekad rekla da saznam kakvo je stanje stvari sa pridošlicama, ali nisam hteo. Smatrao sam da, kao vođa grupe, treba ja njoj da govorim šta da radi, a ne obrnuto. Dešavalo se da sestra Džona pita da li su pridošlice sigurni u Božje delo. Budući da se stalno mešala u moj posao, naljutio sam se i rekao: „Ti nisi vođa grupe, pa nemaš pravo da mi govoriš kako da radim svoj posao!” U to vreme sam bio veoma nadmen, odbijao sam da skladno sarađujem i sa sestrom Džonom i sa druge dve sestre. Retko sam im dodeljivao bilo kakav posao, već sam se sâm brinuo o pridošlicama. Budući da su tek nedavno prihvatile Božje delo, mislio sam da postoje mnoge istine o vizijama koje moje sestre nisu razumele što bi ih sprečilo da dobro rade svoj posao. Kada sam s njima vodio okupljanja, uvek sam puno pričao i nisam im dao vremena da razgovaraju u zajedništvu. Brinuo sam se da neće umeti dobro da komuniciraju i da ih pridošlice neće razumeti. Zapravo, pridošlice su mogli sasvim dobro da razumeju moje dve sestre. Jednostavno nisam želeo da razgovaraju jer sam ih gledao s visine. Jednom sam, kako bih pridošlicama što pre dao temelj za istiniti put, hteo da razgovaram o još nekoliko aspekata istine, ali moje sestre su rekle: „Ne možeš to da radiš. Naše okupljanje traje samo sat i po. Ako budeš previše podelio sa njima, pridošlice neće imati dovoljno vremena da u potpunosti razumeju sve. Možemo da podelimo besedu na nekoliko okupljanja.” Tada nisam bio voljan da prihvatim njihovo mišljenje, već sam dao sve od sebe da ih ubedim da me slušaju. Na kraju im nije preostalo ništa drugo nego da se slože. Nešto kasnije, zalivali smo preko dvadeset pridošlica. Skoro su svi došli na prvo okupljanje, ali sam na narednim okupljanjima primetio da je sve više odsutnih. Na kraju je samo troje od prvobitnih dvadesetak pridošlica i dalje dolazilo na okupljanja. To mi se nikada ranije nije dogodilo i zbog toga sam bio veoma zbunjen i negativan. Jednog dana, starešina me je pitao za moje stanje. Rekao sam: „Nije dobro. Rezultati moje dužnosti su veoma loši u poslednje vreme. Na svakom okupljanju sa pridošlicama pravilno razgovaram u zajedništvu, pa ih pitam da li razumeju i oni uvek kažu ’da, razumem’, ali se sada ne vraćaju na okupljanja i ne razumem zašto.” Starešina mi je rekao: „Trebalo bi da razmisliš o sebi. Možda činiš nešto zbog čega ove pridošlice ne žele da dolaze na okupljanja.” Starešina je nastavio: „Jesi li pitao svoje tri sestre da li su primetile da nešto ne valja sa tvojim sadržajem zalivanja ili metodama?” Rekao sam: „Ne, ne verujem da bi mi one dale dobar savet.” Starešina je odgovorio: „U tome je problem. Treba da ih pitaš za mišljenje umesto što veruješ samo u sebe.” Kada je starešina to tako sročio, zvučalo je ispravno. Nikad mi nije palo na pamet da pitam svoje sestre za mišljenje. Uvek sam smatrao da sam bolji delatnik od njih i da su im ideje beskorisne.

Zatim mi je starešina poslao odlomak Božje reči: „Kada sarađuješ sa drugima u obavljanju svoje dužnosti, da li si spreman da čuješ drugačija mišljenja? Jesi li u stanju da dozvoliš drugima da govore? (Da, donekle. Mnogo puta u prošlosti nisam slušao predloge braće i sestara i insistirao sam da radim na svoj način. Tek kasnije, kada su činjenice pokazale da nisam u pravu, uvideo sam da je većina njihovih predloga bila ispravna, da je rešenje o kome su svi diskutovali zapravo zgodno, i da, oslanjajući se na svoje stavove, nisam bio u stanju jasno da sagledam stvari, niti da vidim sopstvene manjkavosti. Nakon što sam ovo doživeo, shvatio sam koliko je važna skladna saradnja.) I šta ti to govori? Nakon ovog iskustva, da li si imao neke koristi i da li si razumeo istinu? Mislite li da je iko savršen? Ma kako da su snažni, sposobni i nadareni, ljudi ipak nisu savršeni. Oni moraju to da priznaju, jer to je činjenica, a to je ujedno i stav koji ljudi treba da zauzmu kako bi pravilno pristupali vlastitim zaslugama, odnosno svojim prednostima i manama; to je racionalnost koju ljudi treba da poseduju. S takvom racionalnošću, moći ćeš pravilno da sagledavaš kako svoje, tako i tuđe prednosti i slabosti, a ona će ti omogućiti i da skladno sarađuješ s drugim ljudima. Ako si razumeo ovaj aspekt istine i ako možeš da uđeš u taj aspekt istina-stvarnosti, moći ćeš lepo da se slažeš sa svojom braćom i sestrama, i da korišćenjem njihovih jačih strana, poništiš sve svoje slabosti. Ma koju dužnost da obavljaš i ma šta da radiš, na taj način ćeš stalno bivati sve bolji u tome i imaćeš blagoslov od Boga. Ako uvek misliš da si mnogo dobar i da su drugi lošiji u poređenju s tobom, i ako uvek moraš da imaš poslednju reč, to će biti problematično. Problem je u naravi. Nisu li takvi ljudi nadmeni i samopravedni?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su ukazale na moj problem. Bog kaže: „Kada sarađuješ sa drugima u obavljanju svoje dužnosti, da li si spreman da čuješ drugačija mišljenja? Jesi li u stanju da dozvoliš drugima da govore?” Dok sam gledao Božja pitanja, razmišljao sam o tome kako sam u to vreme sarađivao sa svoje tri sestre. Odbio sam da prihvatim svaki njihov predlog. Čak i kada su im mišljenja bila dobra ili ispravna, i dalje se nisam složio jer nisam hteo da misle da sam inferioran spram njih. Smatrao sam da sam najbolji, a samim tim i jedini koji može dati dobar savet. Ja sam bio vođa grupe, pa bi one trebalo da slušaju mene, a ne ja njih. Božje reči kažu da svako ima nedostatke, i da je svakom potrebna pomoć drugih, ali ja sam uvek mislio da sam najbolji i superioran u odnosu na druge. Zar to nije bila nadmenost i umišljenost? Video sam u Božjim rečima da Bog prezire takve ljude.

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božje reči: „Kada posao uvek mora iznova da se radi dok ljudi obavljaju svoju dužnost, najveći problem nije manjak specijalizovanog znanja ili nedostatak iskustva nego to što su oni suviše samopravedni i nadmeni, što ne rade skladno, već sami odlučuju i delaju – a rezultat toga je da prave zbrku u poslu, nista se ne postiže i sav napor bude uzaludan. A tu je najbolniji problem ljudska iskvarena narav. Kada je ljudska narav teško iskvarena, takvi ljudi nisu dobri, oni su zli. Narav zlih ljudi daleko je podlija od obične iskvarene naravi. Zli ljudi su skloni tome da počine zla dela, oni su skloni tome da prekidaju i ometaju crkveni posao. Kad obavljaju svoju dužnost, zli ljudi jedino znaju loše da rade stvari i da prave zbrku; njihovo službovanje je više problematično nego što je korisno. Neki ljudi nisu zli, ali svoju dužnost obavljaju u skladu sa sopstvenom iskvarenom naravi – prema tome, ni oni nisu sposobni da pravilno obavljaju svoju dužnost. Sve u svemu, iskvarene naravi predstavljaju ogromnu prepreku u pravilnom obavljanju dužnosti. Za koji aspekt ljudske iskvarene naravi biste rekli da ima najveći uticaj na efikasnost kojom se obavlja dužnost? (Nadmenost i samopravednost.) A kako se uglavnom ispoljavaju nadmenost i samopravednost? Tako što se odluke donose samovoljno, što se radi po svome, što se ne slušaju predlozi drugih ljudi, što se ne savetuje s drugima, ne sarađuje skladno i uvek se nastoji da se ima poslednja reč. Mada znatan broj braće i sestara možda sarađuje u obavljanju određene dužnosti, pri čemu se svako od njih bavi svojim zadatkom, neke starešine grupe ili nadzornici uvek hoće da imaju poslednju reč; šta god da rade, oni s drugima nikad ne sarađuju skladno, ne učestvuju u zajedničkom razgovoru i brzopleto delaju bez postizanja saglasnosti s drugima. Oni sve druge navode da samo njih slušaju i tu je problem” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Ove reči Božje su me duboko ganule. Nisam razumeo zašto ranije nisam mogao efikasnije da obavljam svoju dužnost. Tek nakon što sam pročitao Božju reč sam shvatio da je zbog moje nadmene naravi bilo nemoguće da sarađujem s drugima. Dok sam radio s tri sestre, moja reč je uvek bila poslednja. To je bilo očito svaki put kada smo raspravljali o sadržaju predstojećeg okupljanja: svi bi izneli svoje stavove i mišljenja, nakon čega je trebalo da zajedno izaberemo glavnu temu okupljanja kako bismo bili sigurni da će biti delotvorno. Umesto toga, sâm sam donosio odluke, nikada ne uzimajući u obzir njihovo mišljenje, jer sam smatrao da je moje mišljenje najbolje i da ne moram da slušam ostale. Kad bi neko uložio prigovor, pronalazio sam razne razloge da ih odbijem. Bio sam suviše nadmen da bih prihvatio tuđe savete, pa je mojoj dužnosti nedostajalo Božje vođstvo i stoga nije bila delotvorna. Za mene je taj neuspeh bio otkrivenje.

Jednog dana, jedna sestra mi je poslala dva odlomka Božje reči. Bog kaže: „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode! Da bi rešili problem činjenja zla, prvo moraju da razreše svoju prirodu. Bez promene naravi ne bi bilo moguće rešiti koren ovog problema” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). „Moraš ovo da upamtiš: obavljati dužnost nije isto što i baviti se sopstvenim poslom, niti samostalno upravljati. To nije tvoj lični posao; to je crkveni posao, a ti samo doprinosiš svojim sposobnostima. Ono što radiš u okviru Božjeg dela upravljanja samo je mali deo čovekove saradnje. Ti imaš tek malu skrajnutu ulogu. Tvoja odgovornost je tolika. Trebalo bi da u svom srcu nosiš tu razboritost. I stoga, bez obzira na broj ljudi koji zajedno obavljaju svoju dužnost i na poteškoće s kojima se suočavaju, prva stvar koju bi svi trebalo da urade jeste da se mole Bogu i da zajedno razgovaraju, da traže istinu, i potom da utvrde načela praktičnog postupanja. Kada tako obavljaju svoju dužnost, imaće put ka praktičnom postupanju. Neki se ljudi stalno trude da se pokažu, a kada im se dodeli odgovornost za neki posao, uvek hoće da imaju konačnu reč. Kakvo je to ponašanje? Tako je kad si zakon za sebe. Oni sami planiraju to što rade ne obaveštavajući ostale i ni sa kim ne prodiskutuju svoje mišljenje; ne dele ga ni sa kim i ne šire ga, nego ga čuvaju u svom srcu. Kada dođe vreme da delaju, oni uporno žele da zadive druge svojim brilijantnim dostignućima, da svima prirede veliko iznenađenje kako bi ostali imali visoko mišljenje o njima. Da li je to obavljanje svoje dužnosti? Oni pokušavaju da se naprave važni, a kad steknu određeni status i ugled, oni počinju da rade za sebe. Zar te ljude nisu obuzele ludačke ambicije? Zašto ne bi nekome rekao šta radiš? Pošto to nije samo tvoj posao, zašto bi postupao bez razgovora sa bilo kim i zašto bi sam donosio odluke? Zašto bi postupao u tajnosti i delovao u mraku tako da niko ništa ne zna o tome? Zašto bi stalno nastojao da ljudi samo tebe slušaju? Očigledno gledaš na taj posao kao na svoj lični posao. Ti si gazda, a svi ostali su radnici – svi oni rade za tebe. Kada stalno razmišljaš na taj način, zar to nije problematično? Zar ono što ta vrsta ljudi pokazuje nije prava narav Sotonina? Kada takvi ljudi obavljaju neku dužnost, oni će pre ili kasnije biti isključeni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Tek sam čitanjem Božje reči shvatio da je nadmenost postala deo moje prirode i nešto što sam prirodno pokazivao. Čim sam u crkvi stekao neki status, hteo sam da to iskoristim kao priliku da pokažem svoje sposobnosti. Hteo sam da dokažem da sam najbolji i da je bilo ispravno izabrati me za vođu grupe. Takođe sam hteo da dokažem svojim saradnicama da sam bolji od njih i da mi ne trebaju njihovi saveti niti pomoć. Zbog svoje nadmenosti, uvek sam mislio da sve znam i da je beskorisno slušati bilo kog drugog. Tretirao sam sopstvene misli kao da su istina, terao druge da rade stvari onako kako sam ja hteo da budu urađene i nisam tragao za istinom niti se oslanjao na Boga u svojoj dužnosti. Umesto toga, u zalivanju pridošlica sam se oslanjao na sopstveno iskustvo i inteligenciju, terajući druge da me slušaju. Živeo sam zarobljen u svojoj nadmenoj naravi, nisam prihvatao istinu i terao sam druge da me slušaju. Zar to nije Sotonina narav? Pre nego što sam verovao u Boga, već sam bio veoma nadmena osoba. Gledao sam s visine na ljude koji su bili inferiorni u odnosu na mene, uključujući svoju braću. Sećam se kako me je otac, još kao dete, glasno grdio kada ne dobijem najveću ocenu u razredu: „Moraš da dobiješ najvišu ocenu na ispitima, veću od svih ostalih!” I baka mi je uvek govorila: „Moraš se truditi da budeš najbolji, samo tako ćeš dobiti poštovanje!” Zbog toga, uvek sam se trudio da budem iznad svih i da budem broj jedan. Za mene je to bio jedini način da drugima pokažem da sam najbolji. Mislio sam da ću slušanjem drugih ostaviti loš utisak, pa nisam hteo da prihvatim njihove savete. Tek sam iz Božje reči shvatio da je to gledište potpuno pogrešno. Uvek sam sebe stavljao iznad drugih i odbijao da ih slušam, a to je Sotonina narav. Ukoliko se ne bih promenio, ne samo da ne bih postigao dobre rezultate u svojoj dužnosti, već bih činio zlo i opirao se Bogu. Na kraju bi me Bog uklonio. Čitanje Božje reči mi je takođe pomoglo da shvatim da obavljanje sopstvene dužnosti nije moj lični poduhvat, već posao crkve i da bih taj posao trebalo da obavljam u skladu sa Božjim zahtevima. Kada se suočim sa poteškoćama, treba da radim sa ostalima i da zajedno tragamo za istinom kako bismo ih prevazišli. Takođe bi trebao da tražim savet od ostalih pre nego što donesem odluku. Ako ne bih uzeo u razmatranje tuđa mišljenja i uvek delovao jednostrano, odgađajući rad crkve, onda ovakvo vršenje moje dužnosti nije pripremanje dobrih dela, već zlih dela. Pri toj spoznaji, hteo sam da promenim svoj stav prema svojoj dužnosti i da budem sposoban da skladno sarađujem sa svojom braćom i sestrama.

Za vreme svoje predanosti, video sam još jedan odlomak Božje reči: „Šta kažete, da li je teško sarađivati s drugim ljudima? Zapravo nije. Moglo bi se čak reći da je jednostavno. Ali zašto ljudi to i dalje smatraju teškim? Zato što imaju iskvarene naravi. Za one koji poseduju ljudskost, savest i razum, saradnja s drugima je relativno laka i oni mogu da osete da u tome ima radosti. Ovo je stoga što nikome nije lako da išta sȃm postigne i, bez obzira na to čime se bavi i u kojoj oblasti, uvek je dobro imati nekoga da mu ukaže na stvari i ponudi pomoć – znatno lakše nego da to radi sȃm. Osim toga, postoje granice onoga što je ljudski kov u stanju da postigne, ili granice onoga što ljudi sami mogu da iskuse. Niko ne može biti majstor svih zanata: nemoguće je da jedna osoba sve zna, sve ume i sve postiže – to je nemoguće i svi treba da imaju takvu razboritost. Pa tako, bez obzira na to šta radiš, da li je to važno ili nije, uvek će ti biti potreban neko da ti pomogne, da ti dȃ uputstva i savet ili da ti pruži saradnju. Jedino se time može garantovati da ćeš ispravnije postupati, manje grešiti i teže zalutati – to je dobra stvar” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Nakon što sam razmišljao o Božjoj reči, shvatio sam da samo sarađujući s drugima mogu istinski ispuniti svoje dužnosti i proživeti normalnu ljudskost. Nekad sam mislio da ima puno toga što ne razumeju moji saradnici, jer su tek pre nekoliko meseci prihvatili Božje delo i tek su počeli da zalivaju pridošlice, dok sam ja, s druge strane, verovao u Boga tri godine i imao sam više iskustva od njih, tako da nikad nisam prihvatao njihove predloge niti mišljenja. Tek sam tada uvideo da je takvo gledište pogrešno. Iako sam verovao u Boga duže i imao više iskustva od njih, to nije značilo da sam bio bolji od njih u svemu. Bez saradnje sa braćom i sestrama, bilo je nemoguće dobro obavljati svoju dužnost. Na primer, nisam imao dobro razumevanje određenih istina, zbog čega sam loše besedio na nekim okupljanjima. Bio mi je potreban saradnik da pomogne u razlaganju kako bi beseda bila jasna. Zbog bolesti ili posla, pridošlice ponekad nisu mogle da dođu na okupljanja a ja nisam mogao da pronađem nijednu Božju reč za njihovu situaciju, pa mi je bila potrebna pomoć saradnika. Zapravo, svako ima priliku da ga Bog prosveti. Bog nije samo mene prosvetio. Imao sam previše visoko mišljenje o sebi, a za ostale sam mislio da su idioti. To je bilo pogrešno i glupavo. Božje prosvetljenje i vođstvo ne zavise od toga koliko iskustva imamo, već da li možemo da tražimo i da prihvatimo istinu. Zapravo, svako ima svoje jače strane, baš kao sestra Džona, koja je nosila breme svoje dužnosti i često davala dobre predloge. Trebalo je da sarađujem sa svojom sestrom i da naučim da kroz njene jače strane ispravim sopstvene nedostatke.

Kasnije sam se trudio da slušam mišljenja sestara sa kojima sam sarađivao u svojoj dužnosti. Na kraju svakog okupljanja, kada bi me sestre zamolile da pojedinačno pitam pridošlice da li su razumeli sadržaj okupljanja tog dana, učinio bih onako kako su predložile i više se nisam opirao kao ranije. Kad bi me zamolile da podrobnije razgovaram sa pridošlicama i pokušam da umanjim njihovu zbunjenost, i to bih učinio. Ponekad su mi takođe davale ideje za bolje zalivanje pridošlica, koje sam prihvatao i sprovodio. Nakon praktikovanja na ovaj način, video sam više pridošlica na okupljanjima, a to me je jako obradovalo. Setio sam se Božjih reči: „Sveti Duh ne deluje samo u određenim ljudima koje Bog koristi, već to čini i u crkvi. On može da deluje u svakome. On može da deluje u tebi ovoga časa i ti ćeš iskusiti to delo. U narednom periodu On može delovati u nekom drugom, a u tom slučaju moraš da požuriš da bi ga pratio; što pažljivije budeš pratio sadašnju svetlost, tvoj život sve više može da napreduje. Bez obzira na to kakav je neko čovek, ako Sveti Duh deluje u njemu, ti moraš da ga slediš. Usvoji njegova iskustva kao svoja sopstvena i dobićeš još veće stvari. Time ćeš još brže napredovati. Ovo je put usavršavanja čoveka i sredstvo za napredak života” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost”). Božje reči su mi pomogle da još jasnije shvatim da u obavljanju dužnosti ne mogu da budem nadmen i umišljen i da sve radim po svom, već da moram više da slušam savete drugih. To je zato što Sveti Duh svakog prosvećuje i prosvetljuje. Bez obzira na to koliko dugo osoba veruje u Boga i da li ima status, sve dok je ono što govori u skladu sa istinom, mi to treba da prihvatimo i da se pokorimo. Ako odbijemo da slušamo, nećemo zadobiti Božje vođstvo u svojoj dužnosti. Kroz ovo iskustvo naučio sam koliko je važno skladno sarađivati sa svojom braćom i sestrama i ne insistirati na sopstvenom načinu rada u svojoj dužnosti.