Avgusta 2021. godine izabrana sam za đakona zaduženog za zalivanje. U to vreme sam se bavila i zalivanjem novih članova, kao i širenjem jevanđelja. Zbog nedostatka iskustva u širenju jevanđelja, nisam postizala dobre rezultate u svom radu na jevanđelju. Jednog dana, starešina je uredila da mi sestra Dženin bude saradnica u praćenju rada na jevanđelju. Sestra Dženin je brzo dokučila probleme koje su svi imali u radu na jevanđelju, okupila je braću i sestre povodom razgovora i razmatranja, a zatim podelila neka uspešna iskustva i pristupe. Postepeno su pristupili radu na jevanđelju sa više poleta i savladali su neka načela rada. Nedugo zatim, više od 20 ljudi iz našeg sela prihvatilo je delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima, i sve više ljudi je to prihvatalo i na drugim mestima. Ubrzo smo osnovali novu crkvu. Pomislila sam, Dženin je toliko dugo bila vernica, imala je odličan kov i bila sposobna u svom radu. Otkako je došla, rad na jevanđelju se znatno poboljšao. Zaista sam joj se divila. Osećala sam da je sposoban delatnik i da stremi ka istini. Imala je dobro mišljenje o meni. Govorila bi da sam odgovorna i da mogu da nosim teret i pred drugima je pričala koliko je moj kov dobar i koliko sam sposobna. Bila sam zaista iznenađena kad sam čula da to govori. Ispostavilo se da me je veoma cenila i činilo se da zauzimam značajno mesto u njenom srcu. Bila sam toliko srećna. Kasnije sam izabrana za starešinu i još uvek sam sarađivala sa Dženin u svojoj dužnosti.

Juna 2022. godine postala sam propovednik, Dženin je izabrana za starešinu i ja sam preuzela odgovornost za njen rad. Ali njen rad na jevanđelju nije napredovao i ja nisam znala zašto. Nije se fokusirala na negovanje novih članova, nije se okupljala s delatnicima jevanđelja, nije razgovarala o stanju i poteškoćama drugih niti ih je rešavala. Veoma sam se zabrinula kad sam primetila te probleme i poslala sam joj poruku da saznam nešto o njenom radu, ali, iako ju je pročitala, nije odgovorila. Pomislila sam: „Ti si starešina, kako možeš biti tako neodgovorna prema crkvenom radu?” Bila sam veoma besna. Zaista sam želela da je orežem i razotkrijem njene probleme, ali sam pomislila na to koliko smo dobro sarađivale u prošlosti na to koliko je imala dobro mišljenje o meni i kako je govorila da sam dobar starešina. Ako bih je orezala, da li bi njeno dobro mišljenje o meni iščezlo? Mislila sam da je najbolje da ćutim kako bih zaštitila naš odnos. Na tu pomisao, odlučila sam da ništa ne kažem. Samo sam joj poslala da pročita koje su odgovornosti starešina i delatnika i obavestila je o obimu njenih odgovornosti i poslu koji treba da obavi kako bih joj pružila osećaj tereta. Mislila sam da sam joj sve jasno objasnila, da bi trebalo da zna šta dalje da radi i da bi njen rad na jevanđelju trebalo postepeno da napreduje. Međutim, nakon određenog vremena, njen rad još uvek nije pokazivao rezultate. To me je zaista uznemirilo. Ranije nije bila takva, zašto se sada ovako ponaša? Zaista sam želela da je orežem, da joj ukažem na to da je neodgovorna u svojoj dužnosti i da ne obavlja stvaran posao, kako bi ubrzo ispravila svoj stav prema dužnosti. Ali onda sam pomislila: „Uvek je smatrala da sam dobar starešina i često je spominjala koliko tereta imam po pitanju crkvenog rada i koliko sam strpljiva i saosećajna. Ako razotkrijem njen problem, neće više imati dobro mišljenje o meni.” Pri toj pomisli, rekla sam joj samo nekoliko utešnih reči i ohrabrila je da nađe više vremena za okupljanja i da prati crkveni rad. Kada je Dženin to čula, rekla je da mora da ispravi svoj stav prema dužnosti i izrazila da u budućnosti želi valjano da je obavlja. Presrećna, pomislila sam: „Dženin će ovog puta sigurno dobro obavljati svoju dužnost. Pod njenim vođstvom, delatnici jevanđelja će sigurno postići bolje rezultate.” Nedugo zatim, moja sestra saradnica mi je rekla: „Kao starešina, Dženin ne prati rad niti neguje ljude. Ona je samo starešina po zvanju i nikada ne obavlja stvaran posao. Ona je lažni starešina. Predlažem da je otpustimo i izaberemo drugog starešinu. Tako će crkveni rad napredovati.” Druga sestra mi je ukazala na to da je Dženin, time što ne obavlja stvaran posao, već usporila rad crkve i da bi što pre trebalo da bude otpuštena. Ali i dalje sam mislila da je Dženin sposobna i da ima dobar kov, da samo prolazi kroz težak period zbog toga što je njena porodica proganja i da će, ako preokrene svoje stanje, rad na jevanđelju napredovati. Zato sam odložila njeno otpuštanje. Kasnije je njen učinak nastavio da opada i drugi su nastavili da prijavljuju da se ponaša isto kao i pre, da lepo priča, ali ne radi ništa. Prijave braće i sestara su me veoma rastužili i shvatila sam da ja nisam u stanju da nju jasno sagledam. Pomolila sam se Bogu, moleći Ga da me usmeri da steknem rasuđivanje.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Kako neko može da proceni da li starešina ili delatnik ispunjava svoje obaveze ili je lažni starešina? Na najosnovnijem nivou, morate da vidite da li je sposoban da obavlja stvarni posao i da li je tog kova ili ne. Zatim, treba videti da li oseća teret da dobro uradi taj posao. Zanemarite koliko lepo zvuče stvari koje govori i koliko deluje kao da razume doktrine, i ignorišite koliko je talentovan i nadaren kada se bavi spoljnim pitanjima – te stvari nisu važne. Ono što je ključno jeste da li je u stanju da ispravno izvrši najosnovnije stavke crkvenog rada, da li može da rešava probleme koristeći istinu i da li može da uvede ljude u istina-stvarnost. Ovo je najosnovniji i najvažniji posao. Bez obzira koliko je dobrog kova, koliko je talentovan ili koliko poteškoća može da izdrži i koliku cenu može da plati, ako nije u stanju da uradi taj deo stvarnog posla, onda je i dalje lažni starešina. Neki ljudi kažu: ’Zaboravite to što sada ne radi nikakav stvarni posao. Dobrog je kova i sposoban je. Obučavajte ga jedno vreme i on će sigurno moći da radi stvarni posao. Osim toga, nije uradio ništa loše. Nije učinio nikakvo zlo, niti je prekidao i ometao rad – kako možete reći da je lažni starešina?’ Kako da to objasnimo? Nije važno koliko si talentovan, kakvog si kova i obrazovanja, koliko slogana možeš da uzvikneš ili koliko reči i doktrina si razumeo; nema veze koliko si zauzet i koliko si iscrpljen u jednom danu, niti koliko si daleko putovao, niti koliko crkava posećuješ, niti koliko rizika preuzimaš i patnje podnosiš – ništa od toga nije važno. Ono što je važno jeste da li obavljaš svoj posao prema radnim aranžmanima, da li precizno sprovodiš te aranžmane; da li tokom svog starešinstva učestvuješ u svakom konkretnom zadatku za koji si odgovoran i koliko si stvarnih problema zaista rešio; koliko je pojedinaca shvatilo istina-načela zbog tvog starešinstva i usmeravanja, i koliko je rad crkve napredovao i razvio se – ono što je važno jeste da li si postigao ove rezultate ili ne. Bez obzira na konkretan posao u kom učestvuješ, važno je da li dosledno pratiš i upravljaš radom, a ne da se ponašaš nadmeno i izdaješ naređenja. Osim toga, takođe je važno da li imaš život-ulazak dok vršiš svoju dužnost, da li možeš da rešavaš probleme u skladu sa načelima, da li poseduješ svedočenje o sprovođenju istine u delo, i da li možeš da se nosiš sa stvarnim problemima i da rešavaš stvarne probleme sa kojima se suočava Božji izabrani narod. Sve su te i druge slične stvari standardi za procenu da li je starešina ili delatnik ispunio svoje obaveze” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (9)”). Božje reči su me navele da shvatim da ne mogu da sudim da li je neka osoba sposoban starešina ili se radi o lažnom starešini slušanjem da li ta osoba dobro govori, niti ispitivanjem njenog kova, sposobnosti ili koliko puta se valjano ponašala. Ono glavno što treba proveriti jeste da li ta osoba obavlja stvaran posao, da li je odgovorna i da li može da ispuni dužnost starešine. Dženin je imala nešto kova i bila je sposobna delatnica, ali je samo izgovarala nešto što zvuči lepo, a potom ne bi ništa radila niti obavljala stvaran posao. Nije radila ono što bi starešina trebalo da radi. Nije delovalo da radi nešto loše niti da čini zlo, ali kao starešina, samo je slala poruke i izgovarala slogane. Nikada se nije stvarno bavila crkvenim radom niti ga je pratila. Nije negovala nove članove koji su tek započinjali svoje dužnosti. Kada su drugi imali teškoće i probleme u radu na jevanđelju, nije razgovorala sa njima u zajedništvu kako bi to razrešila, i često je zanemarivala svoju dužnost. Tokom tog perioda sam je više puta upozoravala da promeni svoj stav prema svojoj dužnosti ali, iako bi se složila da se promeni, samo bi nastavila po starom. Rad na jevanđelju je stao, a drugi projekti nisu donosili rezultate. Nije promišljala o sebi, već je izgovorima odbacivala braću i sestre. Na osnovu stava koji je imala prema svojoj dužnosti i raznih načina ponašanja, bilo je očigledno da je ona lažni starešina koji ne obavlja stvaran posao, kao što je Bog razotkrio, i da ju je trebalo ranije otpustiti. Ali ja nisam gledala na stvari niti sam raspoznavala ljude na osnovu Božjih reči. Primećivala sam samo njenu pamet, kov i sposobnosti. Mislila sam da je sposobna da obavlja posao, ali nisam obraćala pažnju na to da li je obavljala stvaran posao niti na to kakve rezultate je postizala. Još sam polagala nade u nju. Nadala sam se da će pokrenuti crkveni rad kao pre, pa sam joj davala još prilika. Kakva sam neuka budala bila! Moja sestra saradnica mi je prijavila Dženininu situaciju i predložila da je otpustimo, ali ja sam se držala svojih stavova, želeći da pružim Dženin još prilika i da je dodatno podržim, te je nisam odmah otpustila, što je ozbiljno uticalo na rad crkve. Shvatila sam da nisam obezbedila dobar nadzor u svojoj dužnosti, što je uticalo na rad crkve. Zar nije i to ponašanje lažnog starešine? Molila sam se Bogu, tražeći da me usmeri kako bih spoznala svoju iskvarenost.

Jednog dana sam pročitala sledeće Božje reči: „Kada crkveni starešina primeti da braća ili sestre površno obavljaju svoje dužnosti, možda ih neće prekoriti, iako bi trebalo. Kada jasno vidi da ispaštaju interesi Božje kuće, ne opterećuje se time niti postavlja bilo kakva pitanja i ne nanosi nikakvu uvredu drugima. On, u stvari, zapravo ne pokazuje obzir prema ljudskim slabostima, već su njegovi namera i cilj da pridobije srca ljudi. Potpuno je svestan da: ’Dok god se ovako ponašam i nikoga ne uvredim, misliće da sam dobar starešina. Imaće o meni dobro, visoko mišljenje. Odobravaće me i voleti.’ On ne mari za to koliko je štete naneto interesima Božje kuće, niti koliko je velikih gubitaka prouzrokovano život-ulasku Božjeg izabranog naroda, a ni u kojoj meri to ometa crkveni život; jednostavno je istrajan u svojoj sotonskoj filozofiji i nikoga ne vređa. U njegovom srcu nikada nema mesta za samoprekor. Kada primeti da neko izaziva prekidanje i ometanje, u najboljem slučaju će sa tom osobom prozboriti nekoliko reči o tome, umanjujući značaj problema i time završiti priču. Neće u zajedništvu razgovarati o istini, niti će toj osobi ukazati na suštinu problema, a još manje će detaljno analizirati njeno stanje i nikada neće u zajedništvu razgovarati o Božjim namerama. Lažni starešina nikada ne otkriva niti detaljno analizira greške koje ljudi često prave, kao ni iskvarene naravi koje ljudi često pokazuju. On ne rešava stvarne probleme, već, naprotiv, uvek popušta ljudima u njihovim pogrešnim postupcima i otkrivanju iskvarenosti, i bez obzira na to koliko su ljudi negativni ili slabi, lažni starešina to ne shvata ozbiljno. On samo propoveda neke reči i doktrine i govori nekoliko reči ohrabrenja kako bi se površno pozabavio situacijom i pokušao da održi harmoniju. Shodno tome, Božji izabrani narod ne zna kako da razmisli o sebi i spozna sebe, ne postoji rešenje za iskvarene naravi koje otkriva, te ljudi žive u okviru reči i doktrina, predstava i uobrazilja, bez ikakvog život-ulaska. U svojim srcima, oni čak veruju: ’Naš starešina ima još više razumevanja za naše slabosti nego Bog. Isuviše smo mali rastom da bismo ispunili Božje zahteve. Mi samo moramo da ispunimo zahteve našeg starešine; pokoravajući se našem starešini, mi se pokoravamo Bogu. Ako ikada dođe dan kada Višnji otpusti našeg starešinu, mi ćemo se oglasiti; da bismo zadržali svog starešinu i sprečili da ga otpuste, pregovaraćemo sa Višnjim i prisiliti ih da prihvate naše zahteve. Na taj način ćemo postupiti ispravno prema našem starešini.’ Kada u ljudskim srcima postoje takve misli, kada sa svojim starešinom uspostave takav odnos, pa se u njihovim srcima prema starešini pojavi ovakva vrsta zavisnosti, zavisti i obožavanja, oni sve više veruju u njega i uvek žele da slušaju njegove reči, umesto da traže istinu u Božjim rečima. Takav starešina je gotovo zauzeo Božje mesto u srcima ljudi. Ako je starešina voljan da održi takav odnos sa Božjim izabranim narodom, ako u svom srcu pronalazi zadovoljstvo u tome i veruje da Božji izabrani narod treba tako da postupa sa njim, onda nema razlike između takvog starešine i Pavla; taj starešina je već kročio na put antihrista, koji je već naveo Božji izabrani narod na stranputicu, te ne može da rasuđuje” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prva stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi”). Božja reč je razotkrila ogavne namere koje sam imala u svojoj dužnosti. Videla sam da Dženin ne radi stvaran posao, ali nisam razotkrila niti detaljno analizirala njen problem, niti sam je odmah otpustila. Samo sam joj ugađala i davala joj prilike da se pokaje. Ali to nije bilo zato što sam vodila računa o njenim slabostima niti zato što sam htela da joj pomognem i podržim je; moje stvarne namere bile su da očuvam njeno mišljenje o meni kao o dobrom starešini i da zadobijem njeno poštovanje. Ranije smo sarađivale u našim dužnostima i ona je uvek imala dobro mišljenje o meni. Često bi pred drugima govorila kako sam odgovorna prema crkvenom radu i kako sam dobar starešina. Ako bih razotkrila njene probleme, ukazala na njih i orezala je, to bi moglo narušiti naš odnos i ona više ne bi imala dobro mišljenje o meni. Da bih zaštitila mišljenje koje je imala o meni kao o dobrom starešini, nisam razotkrila njene probleme, orezala je, niti sam detaljno analizirala njene postupke i ponašanje, što bi je navelo da osvesti svoje probleme i omogućilo joj da brzo popravi svoje ponašanje. Samo sam joj uputila nekoliko reči utehe i saveta, ohrabrila je da češće dolazi na okupljanja i prati rad, baveći se time samo površno, u prolazu. Moja sestra saradnica me je nekoliko puta pozvala da otpustim Dženin u skladu s načelima, ali sam se bojala da ću je time uvrediti i da više neće imati dobro mišljenje o meni, pa sam odlagala da je otpustim. Bog razotkriva da antihristi delaju i govore radi svog imena i statusa, da, kada vide da drugi krše načela u svojim dužnostima, ne ukazuju im na to niti ih orezuju. Njihov cilj je da zauzmu mesto u srcima ljudi, steknu njihovo poštovanje i dovedu ljude pred sebe. Bila sam upravo takva. Da bih zaštitila mišljenje koje su drugi imali o meni, zanemarila sam crkveni rad, a kada sam otkrila lažnog starešinu koji ne radi stvaran posao, nisam je razotkrila, orezala niti sam je otpustila. To sam činila da bih zauzela mesto u srcima ljudi i da bi svi mislili kako sam saosećajan, strpljiv i dobar starešina. Vršeći dužnost na taj način, nisam pomagala braći i sestrama niti sam ih poučavala, i to ih ne bi navelo da razumeju istinu niti bi ih dovelo pred Boga. Umesto toga, to bi ih navelo da mi se dive i obožavaju me. Tako sam navodila ljude na stranputicu i pridobijala ih za sebe, koračajući putem antihrista. Pomislila sam na antihriste u crkvi koji su razotkriveni i jedan po jedan isključeni. Kad bih tako nastavila, bez namere da se pokajem ili promenim, bila bih izbačena i isključena baš kao i oni. Stekavši to razumevanje, molila sam se Bogu, tražeći da me usmerava kako bih promišljala o sebi.

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Kada te nešto snađe, živiš prema filozofiji za ovozemaljsko ophođenje i ne sprovodiš istinu u delo. Uvek se bojiš da ćeš uvrediti druge ali ne i da ćeš uvrediti Boga, i čak ćeš žrtvovati interese Božje kuće da bi sačuvao svoje odnose s drugim ljudima. Kakve su posledice takvog postupanja? U priličnoj meri ćeš sačuvati svoje odnose s drugim ljudima, ali ćeš uvrediti Boga, a on će te s gnušanjem odbaciti i biće gnevan na tebe. Šta je bolje, kada sve izvagaš? Ako ne znaš, onda si potpuno smeten; to dokazuje da ni najmanje ne razumeš istinu. Ako nastaviš tako a da nikada ne postaneš svestan toga, zaista si u velikoj opasnosti, i ako na kraju ne budeš u stanju da zadobiješ istinu, ti ćeš biti taj koji će biti na gubitku. Ako ne tražiš istinu u tome i doživiš neuspeh, da li ćeš ubuduće moći da tražiš istinu? Ako i dalje to ne budeš mogao, više se neće raditi o tome da li ćeš biti na gubitku – na kraju ćeš biti isključen. Ako tvoja motivacija i viđenje odgovaraju nekome ko hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš biti sposoban da sprovodiš istinu u delo niti da se pridržavaš načela i uvek ćeš doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tražiš istinu, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kada se suočiš s takvim stvarima, moraš da se moliš Bogu i da Ga zoveš, da Ga preklinješ za spasenje i moliš da ti da više vere i snage i da ti omogući da se pridržavaš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da stojiš čvrsto gde treba da stojiš, da čuvaš interese Božje kuće i da sprečiš da bilo što naškodi delu Božje kuće. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svoje gordosti i stanovišta onog ko hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim jedinstvenim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine. Ako uporno nastavljaš da živiš po Sotoninoj filozofiji, da čuvaš svoje odnose s drugima, da nikada ne sprovodiš istinu u delo i da se ne usuđuješ da se pridržavaš načela, da li ćeš onda biti u stanju da sprovodiš istinu u delo u drugim stvarima? I dalje nećeš imati ni veru ni snagu. Ako nikad ne možeš da tražiš ili da prihvatiš istinu, da li će ti onda takva vera u Boga omogućiti da zadobiješ istinu? (Ne.) I ako ne možeš da zadobiješ istinu, možeš li biti spasen? Ne možeš. Ako uvek živiš po Sotoninoj filozofiji i u potpunosti lišen istina-stvarnosti, onda nikada ne možeš da budeš spasen. Trebalo bi da ti bude jasno da je doći do istine neophodan preduslov za spasenje. Kako onda možeš da dođeš do istine? Ako možeš da sprovodiš istinu u delo, ako možeš da živiš u skladu s istinom i ako istina postane osnova tvog života, onda ćeš zadobiti istinu i imati život i tako ćeš biti jedan od spasenih” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da sam uvek štitila svoj status, ugled i odnose, a zanemarivala rad crkve uglavnom zato što sam bila pod prevelikim uticajem filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje se tiču onih koji hoće da ugode drugima. Bila sam pod uticajem sotonskih filozofija poput ovih: „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima”, i „Ostani u dobrim odnosima sa onima koje ne možeš da izbegneš”. Mislila sam da, da bi te drugi voleli i cenili, moraš da budeš blaga i ljubazna, i da nikada ne treba da besniš na ljude, da je u redu da, kada vidiš probleme drugih, samo površno pređeš preko njih, da ne treba da budeš previše stroga i da će te na taj način svi voleti. Vodila sam se idejama onih koji hoće da ugode drugima, a kada sam videla da Dženin ne obavlja stvaran rad, nisam je razotkrila, orezala niti otpustila. Štitila sam svoj status i ugled, ali, pošto nisam razotkrila Dženinine probleme niti je pravovremeno otpustila, crkveni rad je kasnio. Stavila sam svoj ugled, status i odnose ispred svoje dužnosti, i da bih zaštitila svoj ugled i status, uopšte nisam razmatrala rad crkve. Stvarno sam bila sebična i ogavna. Zbog toga što sam se vodila idejama onih koji hoće da ugode drugima, postajala sam sve lukavija i lažljivija, i potpuno mi je nedostajalo ljudsko obličje. Božje reči kažu: „Oni koji idu srednjim putem su najpodmukliji od svih. Nikoga ne vređaju, uglađeni su i markantni, vešto se snalaze u svim situacijama i niko ne primećuje njihove mane. Oni su kao žive Sotone!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino primenom istine čovek može da odbaci okove iskvarene naravi”). Bog mrzi i gnuša se onih koji hoće da ugode drugima. Čovek ne može da zadobije istinu niti da bude spasen vodeći se idejama onih koji hoće da ugode drugima. To saznanje me je prilično uplašilo. Znala sam da sam počinila prestup pred Bogom i da, ako ne ispravim ovo stanje i istinski se ne pokajem, Bog će me na kraju napustiti i isključiti. Božje reči su mi takođe ukazale na put primene, da kada želim da zaštitim svoje ime i status, treba više da se molim Bogu, da tražim od Njega da mi da snagu kako bih mogla da primenim istinu, postupam prema načelima i naučim da obavljam svoju dužnost s iskrenim srcem. To ne samo da koristi život-ulasku braće i sestara, već i crkvenom radu. Molila sam se Bogu da ću primenjivati istinu, postupati prema načelima i štititi interese crkve.

Nakon toga sam pročitala još Božjih reči: „Budite u toku sa okolnostima nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove, te im po potrebi blagovremeno promenite dužnosti ili ih smenite, da biste sprečili ili ublažili gubitke izazvane upotrebom neodgovarajućih ljudi i zagarantovali efikasnost i nesmetan napredak posla” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (1)”). „Starešine i delatnici moraju jasno da razumeju nadređene za različite poslove i osoblje odgovorno za razne važne poslove. U delokrug odgovornosti starešina i delatnika spada da dokuče okolnosti nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove. Ko je, dakle, to osoblje? To su, pre svega, crkvene starešine, zatim nadređeni timova i starešine raznih grupa. Zar nije presudno i od velike važnosti razumeti i dokučiti okolnosti poput ovih: da li nadređeni za različite poslove i osoblje odgovorno za razne važne poslove poseduju istina-stvarnost, jesu li principijelni u svojim postupcima i jesu li u stanju da dobro obavljaju crkveni rad? Ako starešine i delatnici detaljno dokuče okolnosti glavnih nadređenih za različite poslove i izvrše odgovarajuća prilagođavanja osoblja, to je isto kao da drže svaku stavku posla pod kontrolom i ekvivalentno je ispunjavanju njihovih odgovornosti i dužnosti. Ako se, u vezi sa tim osobljem, ne izvrše ispravna prilagođavanja i ako iskrsne neki problem, to će veoma uticati na rad crkve. Ako je to osoblje dobre ljudskosti, ako poseduje temelj u svojoj veri u Boga, ako je odgovorno u postupanju sa problemima i ako je u stanju da traga za istinom da bi rešilo probleme, onda će se, kada se to osoblje zaduži za posao, uštedeti mnogo muke i, što je najvažnije, omogućiti nesmetan napredak posla. Ali, ako nadređeni raznih timova nisu pouzdani, ako imaju slabu ljudskost, nisu lepo vaspitani i ne sprovode istinu u delo, i ako, štaviše, postoji verovatnoća da će izazvati prekidanje i ometanje, onda će to uticati na posao za koji su odgovorni i na život-ulazak braće i sestara koje oni predvode. Naravno, taj uticaj može da bude veliki ili mali. Ako su nadređeni samo nemarni u vršenju svojih obaveza i ne brinu se o svom pravom poslu, to će verovatno dovesti samo do kašnjenja u poslu; napredak će biti nešto sporiji, a rad će biti manje efikasan. No, ako su nadređeni antihristi, problem će biti ozbiljan: to neće biti samo pitanje nešto manje efikasnog ili manje delotvornog obavljanja posla – oni će ometati i nanositi štetu crkvenom radu za koji su odgovorni i prouzrokovaće ozbiljnu štetu. Stoga obaveza starešina i delatnika da budu u toku sa okolnostima nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove, te da ih po potrebi blagovremeno prerasporede i smene kada otkriju da neko ne obavlja stvaran posao, nije obaveza koju oni smeju da izbegavaju – to je vrlo ozbiljan, vrlo važan posao. Ako su starešine i delatnici u stanju da blagovremeno upoznaju karakter nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove, njihov stav prema istini i prema svojim dužnostima, kao i njihova stanja i učinak tokom svakog perioda i u svakoj etapi, te da blagovremeno izvrše prilagođavanja ili da se tim ljudima pozabave u skladu sa okolnostima, onda posao može neprekinuto da se odvija. Naprotiv, ako ti ljudi divljaju, rade loše stvari i ne obavljaju stvaran posao u crkvi, a starešine i delatnici nisu u stanju da to blagovremeno utvrde i da ih pravovremeno prerasporede, već čekaju da iskrsnu razne vrste ozbiljnih problema i da crkveni rad pretrpi značajne gubitke pre nego što ležerno pokušaju da se tim problemima pozabave, da izvrše preraspodele, te da isprave i spasu situaciju, onda su te starešine i delatnici đubrad. Oni su prave pravcate lažne starešine, koje moraju biti smenjene i uklonjene” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je starešina dužan da blagovremeno ispita status nadzornika raznih projekata i osoblje odgovorno za važne zadatke i da što pre otpusti ili premesti svaku nepodobnu osobu koju možda nađe, kako bi obezbedio uspešan razvoj crkvenih projekata. Kada sazna da neki nadzornik, starešina ili delatnik ne obavlja stvaran posao i da time utiče na rad crkve i usporava ga, odmah treba da razgovara sa tom osobom, i, ako se ta osoba ne promeni i ako čak nije dovoljno dobra ni da služi, treba je odmah premestiti ili otpustiti. To koristi crkvenom radu. Zadržati one koji mogu biti od koristi, a otpustiti one koji ne mogu, obezbediti razgovor u zajedništvu i pomoći onima kojima je to potrebno, orezati one koje treba orezati, a negovati one koji streme ka istini. Dženin je sve vreme bila površna, neopterećena i neodgovorna u svojoj dužnosti. Starešine su sa njom mnogo puta razgovarale, ali se ona nije menjala. To je ozbiljno uticalo na rad crkve. Ona je zaista bila lažni starešina koji nije obavljao nikakav stvaran rad i nju je odmah trebalo otpustiti, dok je odgovornu osobu sa dobrom ljudskošću trebalo negovati. To bi koristilo crkvenom radu i omogućilo da rad na jevanđelju glatko napreduje. Na tu pomisao, u srcu mi je sve bilo potpuno čisto i jasno i obećala sam Bogu: „Kada se ponovo suočim sa ovakvim problemom, postupiću u skladu sa načelima i ispuniću svoje odgovornosti.” Takođe sam zamolila Boga da me usmerava po pitanju primene istine.

Kasnije sam sa Dženin razmotrila svaki njen problem, razotkrivajući je kao lažnog starešinu koji nije obavljao stvaran posao. Videla sam da je bila besna i nisam se usudila da kažem još nešto. Pomislila sam: „Ako razotkrijem još njenih problema, naš odnos će zapasti u ćorsokak i dobro mišljenje koje ima o meni biće uništeno.” Tada sam shvatila da se vraćam na stari obrazac razmišljanja, te sam se pomolila Bogu: „Bože, želim da primenim istinu, ispunim svoju dužnost, razgovaram o onome o čemu treba da se razgovara i prestanem da brinem o tome kakvu sliku drugi imaju o meni. Molim Te da mi daš snagu da prevaziđem ograničenja svoje iskvarene naravi.” Nakon molitve, nastavila sam da razgovaram sa Dženin, iznoseći njene probleme jedan po jedan i razotkrivajući da nije obavljala stvaran posao. Iako je u tom trenutku bila nezadovoljna, na kraju je rekla da ne bi uočila svoje probleme da nije bilo mog razotkrivanja i kritike. Priznala je dubinu svoje iskvarenosti i rekla da želi da se promeni i da će prihvatiti kako god crkva odluči da postupi prema njoj. Zahvalila sam se Bogu kada sam to čula. Postupajući po Božjim rečima, moji odnosi se nisu raspali kao što sam zamišljala i osetila sam veliku smirenost i spokoj. Nakon što smo otpustili Dženin, izabrali smo drugog brata da nadgleda rad na jevanđelju. On je zaista odgovorno preuzeo svoju dužnost i predvodio druge u širenju jevanđelja. Nakon izvesnog vremena, rad na jevanđelju je počeo da napreduje.

Kroz ovo iskustvo sam shvatila da, oslanjanjem na sotonsku narav kako bi obavio svoju dužnost ne samo da ćeš povrediti sebe, već će to uticati i na crkveni rad. Samo kada obavljaš svoju dužnost u skladu sa Božjim rečima i istina-načelima, usaglašen si sa Božjim namerama.