U sitne sate jednog julskog dana 2018. godine, jedna sestra i ja smo bile u domu našeg domaćina, završavale smo raspravu o poslu i spremale se da legnemo, kada smo iznenada čule da se neko mota oko vrata i pseći lavež. To me je pomalo unervozilo. U tom trenutku, sedam ili osam policajaca upalo je u spavaću sobu i lisicama nam vezalo ruke iza leđa. Nisu nam pokazali nikakve legitimacije, već su samo počeli da preturaju stvari u potrazi za nečim. Na kraju su našli preko 7.000 juana u gotovini i priznanicu na 350.000 juana crkvenog novca. Bila sam preplašena – pošto su pronašli priznanicu, policajci će sigurno tražiti da znaju gde je taj novac. Nisam znala kako će me mučiti niti da li će me nasmrt pretući. Brzo sam se pomolila u svom srcu, tražeći od Boga snagu i Njegovu zaštitu, kako ne bih postala Juda i izdala Ga. Onda mi je na pamet pala himna „Svedočanstvo života”: „Jednog dana će me možda uhvatiti i osuditi što sam dala svedočanstvo o Bogu. Ova patnja je zarad pravednosti, što u svom srcu znam. Ako mi se život završi kao iskra u trenu oka, i dalje ću biti ponosna što mogu da sledim Hrista i svedočim o Njemu u ovom životu” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”). To je tačno. Imati veru je pravedna stvar, tako da bez obzira sa kakvom vrstom brutalnog mučenja ću se susresti, to će biti patnja zarad pravednosti. Nisam smela da se plašim – morala sam da kroz to prođem oslanjajući se na Boga. S tim na umu, polako sam se smirila.

Tog popodneva, policija je odvela nas dve u neki hotel da bi nas odvojeno ispitali. Jedan policajac po imenu Lju je viknuo: „Hajde, ispljuni istinu o tim verskim stvarima! U čemu je stvar sa tom priznanicom na 350.000 juana?” Pomislila sam: „Taj novac pripada crkvi – nema nikakve veze sa policijom. Zašto bih im išta rekla?” Tako da sam ćutala. Onda me je policajac Lju besno ošamario, zbog čega mi je lice gorelo od bola. Veoma jako je pritisnuo akupresurne tačke na mom vratu, ali sam stisnula zube u bolu i nisam rekla ni reč. Onda je jedan gojazan policajac rekao: „Evo, ja ću ti pomoći da malo vežbaš.” Zgrabio me je za kosu i vukao je gore-dole, terajući me da radim čučnjeve. Nakon što se to ponovilo 50 ili 60 puta, vlasište me je peklo, a kosa mi je bila iščupana svud okolo. Onda su doneli neku stolicu i stavili je iza mene, tako da je naslon bio naspram mojih leđa. Provukli su moje ruke u lisicama kroz procep na naslonu, tako da su mi ruke bile na sedalnom delu stolice. Sedela sam na podu, sa nogama ispruženim ispred mene. Nastavili su da zahtevaju informacije o tih 350.000 juana. Kada su videli da ne želim da govorim, nastavili su da me muče. Nakon izvesnog vremena, zglobovi na ramenu su me strašno boleli od istezanja i imala sam osećaj kao da mi je kičma slomljena. Bravice na lisicama su sve više uranjale u moje telo. Sva sam se tresla od bola, neprekidno sam se preznojavala i osećala sam da zaista više ne mogu to da podnesem. Stalno sam se molila u svom srcu, tražeći od Boga da mi dâ snage i da me pazi, kako bih mogla da ostanem postojana. Baš u tom trenutku, pomislila sam na jedan odlomak Božjih reči: „Kad se suočiš sa stradanjem, moraš biti u stanju da odbaciš svoju brigu za telo i da se ne žališ na Boga. Kad se Bog od tebe sakrije, moraš biti u stanju da veruješ u Njega i da Ga slediš, da očuvaš svoju raniju ljubav i da joj ne dozvoliš da posustane, niti da se rasprši. Ma šta Bog činio, moraš se potčiniti Njegovom naumu i biti spreman da prokuneš svoje telo, umesto da se žališ na Njega. Kad si suočen s kušnjama, moraš udovoljiti Bogu, čak i ako u sebi gorko plačeš ili se nevoljno rastaješ od nekog voljenog predmeta. Jedino je ovo prava ljubav i vera” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Iz Božjih reči sam znala da je On dozvoljavao Sotoni da me progoni kako bi usavršio moju veru i ljubav, i da bi video da li mogu da ostanem postojana u svom svedočenju i da udovoljim Bogu kroz svoju patnju. Sotona me je fizički mučio kako bi me naveo da izdam Boga i ja nisam smela da popustim. Kada sam razumela Božju nameru, zadobila sam unturašnju snagu i, dok sam trepnula, bila sam u stanju da izdržim bol.

Sledećeg dana, policija je nastavila da me ispituje u vezi sa crkvenim novcem. I dalje sam odbijala da govorim, pa je jedan od njih uzeo bocu tečnosti koja te tera da plačeš. Protresao ju je preda mnom, rekavši: „Ako ti ovim pošpricam lice, tvoje oči i nos će neprekidno cureti. Boli kao đavo. Koristićemo ovo na tebi ako ne budeš progovorila.” Policajac Lju se razbesneo i rekao: „Koristi vodu sa čilijem na njoj – onda će videti svog Boga!” Nakon toga, doneli su stolicu za mučenje i pretili su mi, rekavši: „Stavićemo te na nju ako ne progovoriš, i pustićemo struju da te ubije!” To me je zaista prestravilo – kada bi me zaista mučilli tako, da li bih mogla da izdržim? Onda su mi na pamet pale Božje reči: „Ne boj se, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi pomogle da se smirim. To je bilo tačno – nisam prolazila kroz ugnjetavanje i teškoće sama, već je Bog bio na mojoj strani; Bog me je čuvao. Kako god me policija mučila, Bog bi me usmerio i pomogao mi u tim teškim trenucima. Sa Bogom pored sebe, nisam imala čega da se plašim. Videvši da i dalje ne želim da pričam, policajci su uzeli tu tečnost i plastičnu kesu i odvukli me u WC. Videla sam da hoće da mi stave tu plastičnu kesu na glavu, pa sam duboko uzdahnula i držala dah tik pre nego što su to uradili. Nekih 40 sekundi kasnije, skinuli su kesu i odmah mi pošpricali lice tom tečnošću. Pošto sam i dalje držala dah, to me nije gušilo. S druge strane, dva policajca su došla u kontakt s tom tečnošću i počeli su da kašlju. Zatim su mi ponovo navukli tu plastičnu kesu na glavu, ali su je ovog puta držali oko jedan minut. Kada su me ponovo pošpricali, bilo je još više tečnosti nego prvi put. Za neverovati, ja sam samo osetila peckanje na vratu i licu – ništa drugo. Policija nije imala izbora već da me vrati u sobu. Bila sam veoma dirnuta. Zaista sam videla Božje delo i osetila sam da je Bog na mojoj strani i da mi pomaže. Nakon toga su me ošamarili i pritiskali akupresurne tačke. Terali su me da radim čučnjeve tako što su mi vukli kosu i ponovo su mi stavili ruke na sedalni deo stolice. Tako su me mučili iznova i iznova. Ostala sam postojana tako što sam nastavila da se molim.

Do podneva četvrtog dana, videvši da im i dalje ništa ne govorim, policajac Lju me je snažno uštinuo za bradu i zlobno rekao: „Ne postoji vremensko ograničenje za ispitivanje u slučajevima kao što je tvoj. Državna vlada je odredila da takvi kao ti budu ubijeni, zatvoreni ili primorani da se pokaju. Imamo mnogo vremena. Ako ne počneš da govoriš, zaista ćemo ti pokazati tvog Boga ovog popodneva!” Srce mi je počelo snažno da lupa, nisam znala kakvo mučenje su spremili za mene. Bila sam sve nervoznija. U sebi sam se neprekidno molila Bogu i tražila od Njega da mi dâ veru i snagu. Onda sam se setila Njegovih reči: „Vi ćete sigurno, pod vođstvom Moje svetlosti, uspeti da se oslobodite stiska sila tame. Usred tame, sigurno nećete izgubiti vođstvo Moje svetlosti. Sigurno ćete biti gospodari svega stvorenog. Sigurno ćete biti pobednici pred Sotonom. Sigurno ćete, kada dođe propast carstva velike crvene aždaje, ustati među bezbroj ljudi kao dokaz Moje pobede. Vi ćete svakako postojano i nepokolebljivo stajati u zemlji Sinim. Kroz patnje koje trpiš, nasledićeš Moje blagoslove i sigurno ćeš isijavati Moju slavu kroz celu vaseljenu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 19. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su mi dale snagu. Bog će usavršiti grupu pobednika u sred divljačkog progona od strane velike crvene aždaje i bez obzira sa kakvim bolom i teškoćama se ti pobednici budu suočili, biće u stanju da se pokore Bogu i da Mu budu odani do samog kraja. Koliko god to bilo brutalno, velika crvena aždaja je takođe u Božjim rukama; ona samo pruža uslugu Bogu kako bi On usavršio Svoj izabrani narod. Kakvom god stravičnom mučenju me policija bude izložila, ja jedino moram da se iskreno oslonim na Boga i da verujem da će me On voditi kako bih nadvladala Sotonin progon. Zahvaljujući usmeravanju Božjih reči, više nisam bila uznemirena niti uplašena.

Tog popodneva, policija je nastavila sa mučenjem. Policajac Lju me je neprekidno šamarao, zbog čega mi je zvonilo u ušima. Uzeo je mali pramen kose sa mojih slepoočnica i povlačio ga napred-nazad, da bi onda snažno pritisnuo akupresurne tačke na mom vratu, ušima i ključnim kostima. Od bola sam počela da se preznojavam. Jedan drugi policajac me je zgrabio za kosu i naterao da radim čučnjeve. Uradio je to najmanje 90 puta. Nikada nisam mogla ni da zamislim da ću biti u stanju da izdržim toliko toga, ali moje noge čak nisu ni obamrle. Policajac Lju je nasilno pritisnuo akupresurne tačke na mom vratu a, iako je u početku bolelo, nakon nekog vremena sam bila u stanju da podnesem to. Bio je ogorčen i rekao je: „Čvrste si konstitucije!” Zahvaljivala sam se Bogu iznova i iznova kada je to rekao. Nisam ja bila čvrste konstitucije, već je to u potpunosti bila Božja zaštita. Nakon toga su ponovo stavili moje ruke na stolicu. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali bol u mojim rukama je postao nepodnošljiv, a celo telo mi se neprekidno treslo. U tom momentu, policajac Lju mi je prignječio lice cipelom, kako se ne bih mogla pomeriti. Podigao je moje lice nogom, stavio svoju cipelu u moja usta i rekao: „Ako i dalje budeš odbijala da govoriš, skinuću čarape i nabiću ih ti u usta. A moja stopala grozno smrde.” Njegov zli kez me je razbesneo. Ja sam bila obična vernica – nisam uradila ništa nelegalno, ali ova banda demona me je mučila i poigravala se sa mnom. Mrzela sam ih svakim delom svog bića. Neprekidno sam se molila Bogu u sebi, tražeći od Njega da mi dâ snage i da pazi na mene, kako bih mogla da ostanem postojana. Bol u mojim rukama je postepeno slabio i bila sam u stanju da mirno sedim na podu. To me je neverovatno dirnulo – opet sam iskusila Božju milost prema meni. Bila sam tako zahvalna Bogu, nisam mogla da zadržim suze. Kasnije, videvši da od mene neće izvući nikakve informacije o tom novcu, pokušali su da me primoraju da potpišem pismo pokajanja. Rekli su mi da ću ići u zatvor ako ga ne potpišem i pretili su mi: „Beda sa kojom ćeš se suočiti u zatvoru je prilično teška. Čeka te svakodnevni fizički rad, tući će te i grditi, a hrana nije dostojna ljudi. Tada će biti prekasno za bilo kakvo kajanje! Bolje dobro razmisli. Još uvek imaš vremena da potpišeš.” Pomislila sam: „Moja vera ne krši nikakve zakone, tako da neću potpisati to njihovo pismo. Time bih izdala i posramila Boga. Ma kako grube stvari me čekaju u zatvoru, spremna sam da se oslonim na Boga i istrajem.” Odgovorila sam: „Neću da potpišem.” Bili su besni i rekli su: „U redu! Ako želiš da patiš, samo napred” i nakon toga su otišli.

Početkom avgusta su me prebacili lokalnim vlastima zaduženim za javnu bezbednost u mom rodnom gradu. Policija me je odmah odvela u jedan hotel na ispitivanje. Sećam se da je bilo šest policajaca, koji su me nadgledali u parovima i nisu mi dali da zaspim. Oni to zovu „iscrpljivanje orla” – nedozvoljavanje ljudima da spavaju tokom dužih vremenskih perioda kako bi im slomili duh, zatim ih ispitivali i zahtevali priznanje kada su ti ljudi bili u stanju zbunjenosti. To je uobičajen oblik mučenja koji policija koristi. U početku su uglavnom pokušavali da mi isperu mozak, pričali su o ateizmu i evoluciji i govorili mi razne vrste jeresi i laži koje su poricale Boga i opirale Mu se. Ponekad bi mi puštali videa u kojima se hulio Bog i klevetala Crkva Svemogućeg Boga – bilo je to veoma mučno. U početku sam se raspravljala s njima, ali kasnije sam shvatila da su oni anti-Božji demoni, neprijatelji Boga, pa ma koliko ja govorila, samo bih uzalud trošila dah. Od tada sam ih ignorisala. Jedan od policajaca mi je doneo da čitam nešto što je samo hulilo Boga. Kada sam odbila da čitam, jako me je ošamario i pretio mi, uz perverzan kez: „Ako ne pročitaš ovo, skinućemo ti svu odeću i izlepićemo ti ovo bogohuljenje po celom telu.” Prezirala sam te demone iz dubine duše, koristili su tako podlu i prljavu taktiku u svojim naporima da me nateraju da izdam Boga. Ja sam donela svoju odluku, zaklela sam se životom da nikada neću bogohuliti. Okrenula sam glavu na stranu i ignorisala ih. Dok sam bila tamo, čim bih zadremala, neki policajac bi viknuo: „Ne spavaj!” U tim trenucima bih se pomolila u svom srcu, u sebi bih recitovala neke Božje reči ili bih pevala sebi neku himnu, i dok bih trepnula, više mi se nije spavalo. Što je to duže trajalo, to sam imala više energije; s druge strane, policajci su polako gubili razum – neki su se čak i razboleli. Tako sam preživela osam dana „iscrpljivanja orla” oslanjajući se na Božje reči. To me je zaista dirnulo. Nema šanse da bih imala imalo energije sama od sebe nakon toliko dana bez sna. Znala sam da je to sve Božje delo i bila sam tako zahvalna na Božjoj zaštiti. To je takođe učvrstilo moje samopouzdanje da mogu da ostanem postojana u svom svedočenju o Bogu kroz bilo kakvo ispitivanje koje sledi. Videvši da i dalje ne želim da pričam, jedan od njih me je besno ošamario, povukao me sa stolice, zgrabio za kosu i tresnuo o pod i zid. Onda me je čvrsto zgrabio i jako me zgazio po levoj nozi, tako da nisam mogla da se pomerim, dok je jedan drugi policajac šutnuo moju desnu nogu, nateravši me da napravim špagu od otprilike 120 stepeni. Zaplakala sam od bola. Prošao je čitav minut pre nego što su me pustili, a jedan od njih mi je zapretio: „Ako ne budeš progovorila, skinućemo te golu, stavićemo te da visiš i ubićemo Boga u tebi! U Kini je verovanje u Boga politički zločin. U prošlosti bi te streljao streljački vod, ali sada možemo da se prema tebi odnosimo kao prema zveri. Možemo da ti radimo šta želimo!” Bila sam tako ljuta kada je to rekao, ali sam bila i zabrinuta. Nisam znala kako će me ti demoni mučiti i ponižavati. Šta ako me zaista budu skinuli golu i okačili me da visim? U sred tog svog bola, neprekidno sam se molila Bogu, tražeći od Njega da mi dâ snage i da me zaštiti, kako bih mogla da ostanem postojana. Nakon molitve sam se setila himne „Carstvo”:

(…)

2  … Bog je moja podrška, čega da se bojim? Zaklinjem svoj život da se borim sa Sotonom do kraja. Bog nas uzdiže, treba da ostavimo sve iza sebe i borimo se da svedočimo za Hrista. Bog će sprovesti Svoju volju na zemlji. Pripremiću svu svoju ljubav i odanost i dati ih Bogu. S radošću ću pozdraviti Božji povratak kada u slavi siđe i ponovo ću se sresti s Njim kada se Hristovo carstvo ostvari.

3  … Iz nedaća dolazi mnogo pobedničkih dobrih vojnika. Mi pobeđujemo s Bogom i postajemo Božje svedočanstvo. Radujte se danu kada će Bog zadobiti slavu, dolazi nezaustavljivom snagom. Svi narodi teku ka ovoj planini, hodajući u Božjoj svetlosti. Neuporedivi sjaj carstva mora da se manifestuje širom sveta.

– „Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”

Ta himna je u meni zaista uzburkala neka osećanja. To što sam prolazila kroz takvo ugnjetavanje i teškoće u svojoj veri i imala priliku da svedočim o Bogu pred Sotonom je za mene bila čast. Pomislila sam period kada je Gospod Isus delovao; Njegovi apostoli i učenici su istrpeli proganjanje u svojim naporima da šire Njegovo jevanđelje. Neki su kamenovani nasmrt, neki rastrzani i raščerečeni, ali svi oni su glasno svedočili za Boga, pobedivši Sotonu. U poslednjim danima, Bog se ovaplotio i došao da dela, kako bi u potpunosti spasao ljudski rod od greha i doveo nas do jednog prelepog odredišta. Ali Komunistička partija je zla partija koja se opire Bogu i mrzi Ga. Ona ne dozvoljava ljudima da veruju i da obožavaju Boga, već divljački potiskuje i proganja hrišćane. Toliko braće i sestara je bilo nemilosrdno mučeno nakon njihovog hapšenja, ali, oslanjajući se na Boga, bili su u stanju da divno svedoče. Znala sam da moram da pratim njihov primer, da ne smem da se bojim fizičke patnje i poniženja, već da moram da ostanem postojana u svom svedočenju i da posramim Sotonu.

Policija je nastavila sa ispitivanjem nekoliko dana kasnije, pokušavajući da me primora da potkažem svoju braću i sestre i da im ispričam za novac crkve. Ništa nisam htela da im kažem, pa su me naterali da sedim sa leđima naslonjenim na zid i terali su me da radim špage. Jedan policajac mi je držao levu nogu prikovanu za zid i držao me za ruke, tako da nisam mogla da se pomerim, dok je drugi zlobno šutirao moju desnu nogu kako bi je prislonio uza zid sa druge strane. Probadali su me oštri naleti bola. Mučili su me neprekidno od 20:00 do 23:00. Ne sećam se koliko puta su mi to radili. Konačno su mi isteglili desnu nogu uza zid pod uglom od 180 stepeni dok sam ležala na podu, bez imalo snage. Kada je sunce izašlo, videla sam da su mi obe noge veoma otekle i modre. Unutrašnja strana moje desne butine je bila naročito modra i čak je ustajanje da odem u kupatilo bilo izuzetno opterećujuće. Neko je morao da mi pomogne da sednem na šolju. Jedan policajac je pokušao da me uplaši rekavši: „Sa takvim nogama, ako nastavimo da te mučimo, biće duplo gore nego juče. Svaki put će boleti sve više. Samo priznaj već jednom!” Videvši da im ništa ne govorim, jedan drugi policajac mi je zlobno raširio noge kako bi me naterao da uradim špagu i osetila sam oštar bol čim su ih raširili više od 90 stepeni. Vrisnula sam, više nisam mogla da izdržim. On je rekao: „Samo toliko, a tako boli? Biću iskren prema tebi. Ovo mučenje se posebno koristi za žene specijalne agente. Da li tvoje telo može to da izdrži? Razmisli malo.” Jedan drugi gojazni policajac je rekao: „Svi koje sam pre ispitivao su bili ubice. Na kraju su svi priznali, plakali za svojim mamicama i taticama. Bili su spremni da umru, radije nego da trpe takvu vrstu patnje.” Uplašilo me je to što sam čula. Kriminalci su radije želeli da umru nego da budu tako kažnjeni – to mora da je neko grozno mučenje! Pomisao na to da ću biti mučena do tačke kada bih radije bila mrtva mi je izazvalo jako lupanje srca. U sebi sam izgovarala molitve Bogu, jednu za drugom. I u tom trenutku sam se setila nečega što je Gospod Isus rekao: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28). Takođe, reči Svemogućeg Boga: „Kad su ljudi spremni da žrtvuju svoje živote, sve drugo postaje beznačajno i niko ne može da ih savlada. Šta bi moglo biti važnije od života? Tada Sotona nije više sposoban da deluje u ljudima i ne može ništa više da uradi sa čovekom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 36. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Božje reči su mi dale još više snage. Policajci su mogli da me brutalno muče, ali su samo mogli da me liše mog telesnog postojanja. Nisu mogli da priđu mojoj duši. Kada bih izdala Boga zato što se bojim fizičkih teškoća, samo bih izvukla prostačko postojanje kao Juda, a, na kraju, moja duša, duh i telo bi svi bili kažnjeni. Sotona je koristio moju telesnu slabost da me natera da izdam Boga i nisam smela da nasednem na njegove trikove. Kako god me policija mučila, čak i ako me nasmrt prebiju, bila sam odlučna da ostanem postojana u svom svedočenju i da ponizim Sotonu.

Policija je nastavila da me ispituje tokom sledećih nekoliko dana, preteći mi ponovo da će me terati da radim špage. Rekli su da će me odvesti u sobu za mučenje i da će koristiti svaki mogući način okrutnog mučenja na meni i da neće prestati dok im ne odam informacije o crkvi. Prisetila sam se bola koji su mi špage nanele – bilo je kao da mi neko nasilno čupa noge iz tela. Nisam želela da ikada više podnesem taj mučan bol. Palo mi je na pamet da ću radije umreti nego podneti još tog groznog mučenja. Započela sam štrajk glađu, odbijajući nekoliko obroka zaredom. Policajci su vikali na mene, bili su besni, govorili da će me na silu hraniti ako odbijem da jedem. Zaprepašćena, konačno sam shvatila da moram da tragam za Božjom namerom. Baš u tom trenutku sam se setila Božjih reči: „Patnja kod nekih ljudi dostiže krajnost, a njihove misli se okreću smrti. To nije istinska ljubav prema Bogu; takvi ljudi su kukavice, nisu istrajni, slabi su i nemoćni! (…) Stoga, u ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Iz Božjih reči sam videla da je traganje za smrću iz straha od fizičkog bola kukavičluk. Ne samo da tako ne bih donela slavu Bogu, već bi mi se Sotona smejao. Bog se nadao da ću svedočiti za Njega pred Sotonom, da ću Mu biti odana sve do poslednjeg daha i da se nikada neću predati Sotoni. To je bilo snažno svedočenje kojim se mogao uzvratiti udarac Sotoni. Kada sam spoznala Božju nameru, prestala sam da odbijam hranu. Ali, razmišljajući o budućem nastavku mučenja od strane policije, bez ikakve ideje kada će se to sve okončati, osetila sam izvesnu slabost u srcu. Onda sam se setila jedne himne, “Oponašajte Gospoda Isusa”:: „Na putu za Jerusalim, Isus je bio u mukama, kao da Mu je nož bio zariven u srce, pa ipak nije imao ni najmanju nameru da povuče Svoju reč; uvek je tu bila moćna sila koja Ga je gurala napred do mesta na kojem će biti razapet. Na kraju je prikovan na krst i postao je oličenje grešnoga tela, tako dovršivši delo iskupljenja čovečanstva. Oslobodio se okova smrti i Ada. Pred Njim su smrtnost, pakao i Ad izgubili svoju moć i On ih je porazio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako služiti u skladu sa Božjim namerama”). Razmišljanje o Božjim rečima me je nateralo da razmislim o tome, kada je Gospod Isus okončavao Svoje delo iskupljenja ljudskog roda, kako su ga rimski vojnici bičevali, kako je morao da nosi trnov venac i da hoda, korak po korak, u agoniji do mesta Svog raspeća. Na kraju je prolio poslednju kap krvi na krstu, istrpevši nezamisliv bol. Kako bi nas spasao, Bog se, bez oklevanja, odrekao sopstvenog života – Božja ljubav je tako velika! Ali, kada sam ja bila u pitanju, kada sam videla grozno mučenje koje nisam mogla da izbegnem, jednostavno nisam više želela da patim. Izgubila sam svoju odlučnost da svedočim za Boga. Mislila sam da je to zaista sramotno. Bog je bio u stanju da žrtvuje Svoj život za nas, pa zašto, onda, ja nisam mogla da ponudim sebe kako bih Mu uzvratila ljubav? Osetivši Božju ljubav, suze su mi se neprekidno slivale niz lice. U sebi sam se pomolila: „Bože, ma koliko dugo i ma kako morala da patim, želim da ostanem postojana u svom svedočenju!”

Kada sam ustala sa poda te večeri, osetila sam snagu u celom telu i bila sam mnogo bolje raspoložena. Jedan od policajaca je nastavio da me ispituje, tražeći informacije u vezi sa crkvom. Odlučno sam mu rekla: „Ništa vam neću reći.” Besno se iskrao i zalupio vrata. Nedugo zatim, policajci su doneli novu novcatu stolicu za ispitivanje, vezali me lisicama za nju i rekli da će mi sutrašnji dan biti grozan. Kasnije te večeri, primetila sam da su oba policajca koji su me čuvali zaspali, pa sam odlučila da pokušam da se oslobodim lisica. Za divno čudo, bile su prilično labave i odmah sam izvukla šake. Molila sam se u srcu: „Bože, da li mi Ti to otvaraš put? Nemam pojma šta se nalazi van te prostorije niti gde bih mogla da pobegnem. Stavljam sebe u Tvoje ruke – molim Te, usmeri me!” Nakon molitve sam se iskrala sa stolice za ispitivanje i stigla do vrata. Pažljivo sam ih otvorila i potrčala ka izlazu iz hotela. Na moje iznenađenje, čuvari na vratima su takođe spavali, presamićeni preko stola, pa sam napustila hotel bez problema i pobegla u jednu uličicu. Noge su mi bile prilično gadno povređene, ali, za neverovati, uopšte me nisu bolele u tom trenutku. Samo sam trčala da spasem goli život. Bila sam zaista nervozna, uplašena da će me policija stići i vratiti u hotel. Nisam znala gde da idem, a nisam se usuđivala da odem do svoje braće i sestara iz straha da ću ih dovesti u opasnost. Setila sam se jedne kuće koju je moja porodica nedavno kupila i za koju policija verovatno još nije znala. Želela sam da odem tamo i sakrijem se nakratko, pa sam brzo potrčala kući. Nisam dugo bila tamo kada se moja mama vratila. Rekla mi je nervozno: „Napolju su policajci sa tvojom fotografijom, raspituju se o tebi svuda okolo. Ne možeš da ostaneš ovde – moraš odmah da ideš.” To me je učinilo zaista nervoznom i srce mi je ludački lupalo. Brzo sam kleknula i pomolila se: „Bože, ne znam gde da idem. Molim Te, usmeri me. Ne znam da li će ovo bekstvo biti uspešno, ali ostavljam sve Tebi u ruke, predajem se Tvojim uređenjima. Ako ne mogu da pobegnem, spremna sam da dam svoj život da ostanem postojana u svom svedočenju.” Postepeno sam se smirila nakon molitve. Nakon toga, moj tata me je odveo na svom električnom motoru. Baš kada smo prilazili zadnjoj kapiji apartmanskog naselja, videla sam policajce koji su me ispitivali nedaleko odatle kako drže moju fotografiju i postavljaju pitanja prolaznicima. Srce mi je sišlo u pete i počela sam da se preznojavam po celom telu. Sišla sam sa motora dok nisu obraćali pažnju i potrčala sam u obližnju zgradu da se sakrijem. Moj tata je nastavio da vozi, pretvarajući se da je smiren. Neprekidno sam se molila Bogu, tražeći Njegovo usmeravanje. Nedugo zatim, tata se vratio po mene, rekavši da je policija otišla. Niko nije posmatrao zadnju kapiju apartmanskog naselja, pa sam iskoristila priliku da im umaknem. Nakon izvesnih prepreka, uz pomoć svoje braće i sestara, pronašla sam relativno bezbedno mesto da se sakrijem.

Kasnije sam čula da je istog dana, nedugo nakon što sam napustila kuću svojih roditelja, mnogo policijskih kola došlo i opkolilo apartmansko naselje. Danima su vršili pretragu od vrata do vrata. Stan mojih roditelja su okrenuli naglavačke nakon što su otkrili gde se nalazi i odveli su mog tatu u policijsku stanicu kako bi ga ispitali o mojoj trenutnoj lokaciji. Osim toga, instalirali su i kameru visoke rezolucije na zgradi preko puta mojih roditelja. Policija je takođe sprovela detaljnu poteru za mnom oko doma moje bake. Kada je jedna starija gospođa, prva komšinica, tiho rekla nešto nekome ko je stajao pored nje, policajci su joj naredili da me preda njima, odveli su je u policijsku stanicu i zadržali tamo preko noći. Nakon toga su pritvorili moju tetku i ispitivali je o mojoj trenutnoj lokaciji. Svi moji rođaci su bili pod policijskim nadzorom. Bila sam tako besna kada sam to čula. Komunistička partija je zaista luda – moja vera nije prekršila nijedan zakon, ali oni i dalje nisu prezali ni od čega u pokušaju da me privedu. Setila sam se ovoga iz Božjih reči: „Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha! (…) Hiljade godina mržnje nakupile su se u srcu, milenijumi greha urezani su u srce – kako da tako nešto ne podstakne prezir? Osveti Boga, potpuno istrebi Njegovog neprijatelja, ne dozvoli mu da više nesmetano divlja i ne dozvoli mu da vlada kao tiranin! Sada je vreme: čovek je odavno skupio svu svoju snagu, posvetio je sav svoj trud i platio svaku cenu za to, da strgne grozno lice ovog đavola i dozvoli ljudima, koji su zaslepljeni i koji su pretrpeli svaku vrstu patnje i teškoća, da se uzdignu iz bola i pobune protiv ovog zlog starog đavola” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Bog se ovaplotio u poslednjim danima i izražava istine da bi spasao ljudski rod. Doneo nam je jevanđelje da bi nas spasao i da bismo ušli u carstvo nebesko, ali Komunistička partija ne dozvoljava ljudima da veruju i da slede Boga. Ona ludački hapsi i proganja hrišćane, muči nas okrutno, osuđuje nas na zatvorske kazne i čak nas ostavlja invalidima i ubija nas. Komunistička partija je zli demon podzemlja! Što više pojačava svoje ugnjetavanje, to jasnije vidim njenu demonsku suštinu, više je mrzim i od sveg srca se bunim protiv nje. Kunem se životom da ću nastaviti da sledim Boga.

Ovo iskustvo sa hapšenjem i progonom mi je pokazalo Božju svemoguću vladavinu i Njegova čudesna dela. Bog je pazio na mene u sred krize, kako bih mogla da trijumfujem nad Sotoninom brutalnošću. Takođe, Božje reči su mi iznova davale snagu i veru. Zaista sam iskusila moć i autoritet Njegovih reči i osetila sam Njegovu ljubav prema meni i zaštitu. Zahvalna sam Bogu i hvalim Ga iz dubine duše!